„Bila sam u Bolnici u Njujorku. Imala sam operaciju i spavala sam pod velikom dozom morfijuma koji mi je davan zbog velikih bolova. Dok sam primala infuziju, ono što me je probudilo iz tog sna, pored bola, bilo je i to što sam osetila njušku mog psa vodiča na dlanu. Dva sata je držala njušku na mom dlanu i samim tim mi dala podršku. Znači, osim što je pas vodič i što me vodi kao slepu, to je bio momenat kada sam shvatila da će mi ona biti ustvari svaka vrsta podrške u životu. To je bio momenat kada smo se zbližili kao nikada do tada. U tom trenutku smo bili biće na neki način jedno.“
Dvadeset-dvogodišnja Nina Bektić je potpuno slepa. Živi u Sjedinjenim Američkim Državama i Beogradu, gde joj je i familija. Priča ove mlade devojke je zapravo priča o ljubavi i povezanosti sa psom vodičem, specijalno obučenim da život slepe Nine učini drugačijim – boljim.
„Ona je moje oči. Ta odgovornost koju ja imam prema njoj i ta uzvraćena ljubav, pažnja i pomoć koju ona meni pruža su jedan neverovatan spoj. Ta naša sinteza je zaista neverovatna. Mislim da nijedna slepa osoba koja nema psa vodiča to ne može da shvati dok ne provede nedelju dana sa svojim psom i shvati da je ustvari bez tog psa pola čoveka.“
Nina ističe da je uz ženku nemačkog ovčara daleko sigurnija, tim pre što više ne postoje barijere. Kako kaže, oči Vučice su zapravo i njene:
„Otkako imam psa vodiča barijere za mene ne postoje, barijere na ulici – kante za smeće, nepravilno parkirani automobili, bašte na ulici posred staze za slepe. To su sve neke prepreke s kojima slepa osoba mora da se suoči ukoliko želi da se kreće, da bude slobodna i nezavisna kao i svaki drugi građanin. Otkako imam svog psa, te barijere za mene ne postoje. A to znači da ja više nemam stres, da nemam nijedan razlog da se u bilo kom momentu povučem u sebe i da ne idem napred na način na koji sam krenula.“
A da je Srbija zaista daleko od priče o psima vodičima koji pomažu slepim licima, najbolje govori primer naše sagovornice:
„Kada sam htela da uđem sa psom u autobus broj 65, vozač je krenuo da zatvori vrata, čime me je manje povredio. Nakon toga se ustao i izderao se na mene rekavši kako on neće da vozi džukelu, ,mrš, napolje!‘ i tako dalje. Određeni putnici su rekli da je to pas vodič, ja sam rekla da sam slepa i da je to pas vodič, međutim on nije hteo to uopšte da shvati. To je bila jedna velika presije, nešto kroz šta čovek ne sme da prolazi. To nigde u svetu nema. Ne razumem zašto bi smetao pas vodič slepe osobe. To ne smeta nigde u svetu, ni u Budimpešti, ni u Njujorku, ni u Atini… To su svugde prihvaćena pravila.“
Uz nerazdvojnog psa vodiča kroz sve se prođe mnogo lakše. Tako je iz mračnog kutka Nina Bektić pronašla novo svetlo. Njenom nerazdvojnom pratiocu ni beogradske saobraćajne gužve ne predstavljaju problem.
Dvadeset-dvogodišnja Nina Bektić je potpuno slepa. Živi u Sjedinjenim Američkim Državama i Beogradu, gde joj je i familija. Priča ove mlade devojke je zapravo priča o ljubavi i povezanosti sa psom vodičem, specijalno obučenim da život slepe Nine učini drugačijim – boljim.
„Ona je moje oči. Ta odgovornost koju ja imam prema njoj i ta uzvraćena ljubav, pažnja i pomoć koju ona meni pruža su jedan neverovatan spoj. Ta naša sinteza je zaista neverovatna. Mislim da nijedna slepa osoba koja nema psa vodiča to ne može da shvati dok ne provede nedelju dana sa svojim psom i shvati da je ustvari bez tog psa pola čoveka.“
Nina ističe da je uz ženku nemačkog ovčara daleko sigurnija, tim pre što više ne postoje barijere. Kako kaže, oči Vučice su zapravo i njene:
„Otkako imam psa vodiča barijere za mene ne postoje, barijere na ulici – kante za smeće, nepravilno parkirani automobili, bašte na ulici posred staze za slepe. To su sve neke prepreke s kojima slepa osoba mora da se suoči ukoliko želi da se kreće, da bude slobodna i nezavisna kao i svaki drugi građanin. Otkako imam svog psa, te barijere za mene ne postoje. A to znači da ja više nemam stres, da nemam nijedan razlog da se u bilo kom momentu povučem u sebe i da ne idem napred na način na koji sam krenula.“
A da je Srbija zaista daleko od priče o psima vodičima koji pomažu slepim licima, najbolje govori primer naše sagovornice:
„Kada sam htela da uđem sa psom u autobus broj 65, vozač je krenuo da zatvori vrata, čime me je manje povredio. Nakon toga se ustao i izderao se na mene rekavši kako on neće da vozi džukelu, ,mrš, napolje!‘ i tako dalje. Određeni putnici su rekli da je to pas vodič, ja sam rekla da sam slepa i da je to pas vodič, međutim on nije hteo to uopšte da shvati. To je bila jedna velika presije, nešto kroz šta čovek ne sme da prolazi. To nigde u svetu nema. Ne razumem zašto bi smetao pas vodič slepe osobe. To ne smeta nigde u svetu, ni u Budimpešti, ni u Njujorku, ni u Atini… To su svugde prihvaćena pravila.“
Uz nerazdvojnog psa vodiča kroz sve se prođe mnogo lakše. Tako je iz mračnog kutka Nina Bektić pronašla novo svetlo. Njenom nerazdvojnom pratiocu ni beogradske saobraćajne gužve ne predstavljaju problem.
