Dostupni linkovi

logo-print

Duhovni prostor ničim omeđen


Aleksej Kiš Juhas:

„Prva stvar koju obeležava sad ovaj današnji diskurs o Tesli je svakako neznanje o tom fenomenu i o tome šta se sve priča. Ljudi ovde imaju predstavu da do Tesle ništa nije postojalo, da je maltene bio srednji vek, da Tesla ništa nije naučio, da nije ništa nastavio, da se nije nastavio na nešto i slično i da je prosto ,krivac‘ za sve živo. Dakle, imamo jedno preterivanje. U dobi jubileja je sve to normalno, ali ako iz toga nema nekog znanja, onda to može biti prilično problematično. Druga stvar koja je tu isto važna za primetiti jesu mistike od kojih se, na sreću, ove godine odustalo. Imali smo onaj tragično-smešni izbor za mis, ali to nije bilo ništa preterano. Sećamo se svega toga – vanzemaljci, Tesline pločice, tajna oružja i sva ta laprdanja. Srećom ove godine to nemamo, ali negdje latentno ostaje neki gorak utisak kada se prozbori to često prezime. Treća stvar, ona najopasnija i najprisutnija, to je svakako najobičniji nacionalizam. Svako ko je etnički Srbin ili Hrvat hoće da ugrabi od Tesle nešto. Znači, nije to priča o Tesli zbog Tesle ili još manje zbog nauke, to je priča zbog naciona ili još više zbog samih sebe. To je ono – svaki je Tesla Srbina ili svaki je Tesla ja. Nauka je, nažalost, ovde sekundarna. Ona je izgovor zapravo za nacionalne govore koji su više ili manje umiveni. Nemamo proslave, nemamo govore o objavljivanju, recimo, Njutnovih principa, Darvinovog porekla vrsta, što su sve neverovatni koraci kretanja čovečanstva u razumevanju samog sebe. To nam nije važno, važno je da je on naše gore list, da je to ista krv, što je ovde pod velikim znacima navoda, a ti diskursi o krvi su uvek opasni, uvek u njih treba upreti prstom, bez obzira što je jubilej u pitanju. Potpuno je bizarno kad sve to čovek analizira, mada je razumljivo. On se rodio tu negde u Austrougarskoj, bio je srpske etničke pripadnosti, a sve ostalo nam nije bitno. Dakle, nema veze gde se školovao, radio, ko ga je finansirao, sve je to negde pod ,đ‘. Etnički princip, onaj koji je najbitniji, potenciramo onom jednom rečenicom gde je čovek spomenuo reč ,Srbin‘. Mislim, sve je to razumljivo i objašnjivo, ali ako je po sredi nacionalizam, mislim da se ne treba miriti sa tim. Pogubno je za nauku, na kraju krajeva. Odsutna je iskrena proslava nauke, dostignuća, pronalazaka koji su briljantni. Imamo samo proslavu toga što je on pseudo naš, jer time ćemo se kao mi osećati pametniji, bolji i lepši. Ne sme se tako, to nije dobro. Onda bi se trebalo stideti svakog silovatelja, nasilnika, svake barabe koji je isto eto slučajno etnički Srbin. U modernim društvima se ne misli na taj način, bez obzira što treba proslaviti jednu tako veliku stvar, treba je proslaviti puno opuštenije, bez preteranih etničkih prerogativa koji su na neki način nužni, pokušati se radovati zajedno sa svetom, pokušati se radovati i za sve druge stvari koje su radili neki ljudi koji nisu imali tu sreću ili nesreću da se rode negde ovde. Oko tog ružnog svojatanja da li je Hrvat, da li je Srbin, imali smo te korake koje verovatno treba vrednovati. Stjepan Mesić je rekao da se treba ponositi njim kao čovekom, a ne kao nekim ko je s ovih prostora. Te stvari jesu vredne i ne treba ni njih minimizirati. Na kraju krajeva, nije to rezervisano samo za ove prostore, svako nekog velikana vidi kao malo više svog, a malo manje univerzalnog. Ali, bez obzira na sve te stvari, treba upreti prstom, treba pokazati da jeste pogrešno, da jeste ružno čoveka, pogotovo koji je imao jednu takvu biografiju, svojatati po etničkom principu. Prosto, nije lepo prema njemu. Pogotovo nije lepo uzimajući u obzir koliko je nacionalizam, odnosno koliko su razgovori o krvi obeležili ovu epohu. Ti neki pomirljiviji razgovori i odlasci političara tamo jesu za pohvalu, ali jednostavno nisu dovoljni. Na kraju krajeva, ako se prošetamo i pitamo ljude nešto o Tesli, videćemo isti nacionalistički odgovor, odnosno jedno veliko uzdizanje tog naučnika iz razloga koji su veoma egocentrični, koji su veoma narcisoidni, koji zapravo znače uzdizanje samih sebe preko čoveka koji je ceo svoj život i vek proveo negde drugde, a koga su ovi prostori, nažalost, veoma malo zadužili. Proslave su dobre, ali konstantno potenciranje njegove etničke pripadnosti zapravo vodi u jedan najobičniji nacionalizam i priču koja nema veze sa njim, nego ima veze sa nama samima, a ne bi trebalo tako da bude 150. godina nakon njegovog rođenja.“

Sreten Ugrečić:

„Nikola Tesla je ušao u UNESCO-vu listu pamćenja sveta pre dve godine, kao naučnik, pronalazač i vizionar, a ne kao Srbin rođen u Austrogarskoj na teritoriji nekadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ili nekadašnje SFRJ Jugoslavije, a današnje Republike Hrvatske. Tu vidimo da imamo najmanje pet država koje bi mogle da polažu pravo, pored Sjedinjenih Američkih Država, na Nikolu Teslu, što je, naravno, potpuno apsurdno i govori o tom fenomenu da su sada odnosi Srba i Hrvata ustvari isti kao i pre desetak godina jer su opet zasnovani na nacionalnim razlikama i na nacionalnim identitetima. Pre deset godina, na osnovu tih nacionalnih razlika i identiteta, ova dva naroda su se mrzela i ubijala, a sada se mire. Dakle, princip je, nažalost, ostao isti. To me podseća na primere koje smo imali godinu dana ranije, kada su isti politički zvaničnici – predsednici Srbije i Hrvatske – razmenjivali međusobno izjave izvinjenja za nedela počinjena u ime naroda koje predstavljaju. Ta izvinjenja su, naravno, bila dobrodošla kao politički gestovi, ali to su bila prigodna, realpolitička izvinjenja, to nisu bili stvarni izrazi moralnog pročišćenja i pokajanja koje bi stajalo iza takvih reči. Dakle, problem je što ostajemo i dalje u matrici onoga što je nacionalni identitet, u toj paradigmi. Zaboravlja se na prostu činjenicu da istina i znanje nemaju nacionalnih obeležja, niti nacionalnih ograničenja, da su one tipične odrednice identiteta, kao što su jezik, krvno srodstvo, teritorija, država, religija, krajnje relativne. Ima toliko primera da, recimo, jednim jezikom govori više naroda, odnosno više zemalja. Što se krvi tiče, tu je stvar vrlo jednostavna. Na ovom svetu postoje među ljudima samo četiri krve grupe, ja ne znam ni za koju drugu, i one su sve ravnomerno raspoređene po svim nacijama. Što se tiče teritorije i država, one se kroz istoriju stalno menjaju, u toku čak jednog ljudskog života po nekoliko puta. A što se religija tiče, i one, naravno, nisu nacionalno obeležene, pripadaju čitavom čovečanstvu i svim nacijama. Ja bih predložio da se prilikom ovakvih događanja podsetimo da je ta paradigma identiteta zaista prevaziđena i sporna i predložio bih da se umesto paradigme identiteta priklonimo paradigmi odgovornosti. Prema merilima koja nadilaze slučajnosti porekla, teritorije, pasoša i slično. Kad kažem odgovornost, parafrazirao bih jednu Hegelovu misao, koja bi glasila da je stvarno samo ono što je odgovorno, a odgovorno je samo ono što je stvarno. Jedino u tom domenu i pod tim uslovima moguće je na pravi način razmišljati i odnositi se prema univerzalnim vrednostima kakvu predstavlja Nikola Tesla. Čini mi se da su ovde ti izrazi koje smo čuli povodom proslave Nikole Tesle neiskreni i da oni samo fingiraju tu neku ideju saradnje i razumevanja. Recimo, ja bih lako mogao da detektujem tu neiskrenost i fingiranje preko spoljnih, spektakularnih i estetičkih, ako hoćete, simptoma koji su tu bili vidljivi. Recimo spomenici, dva bratska spomenika podignuta u istom danu u Smiljanu i kod nas u Surčinu na aerodromu, prilično su skromnih estetskih i simboličkih vrednosti i govore da ne postoji iskrena i realna energija koja ume da razume Teslinu veličinu koja je zaista univerzalna. On je jednom prilikom i rekao: ,Vaša mržnja, pretvorena u električnu energiju, mogla bi da osvetli mnogo gradova‘. Čini mi se, kada bi umeli da pronađemo neku mašinu, neki transformator koji pretvara ovu nesrećnu energiju nacionalnih razlikovanja, po cenu tih čuvenih, narcisoidnih, malih razlika, u nešto konstruktivno i pozitivno, da bi taj koji bi otkrio takav jedan transformator mogao zaista da dobije Nobelovu nagradu u 21. veku.“

Svetislav Basara:

„Ova gungula – drugačije se ne može nazvati – u vezi sa 150. godišnjicom rođenja Nikole Tesle ponovo nas je uverila da se ovde zapravo ništa ne menja, da su stvari sve iste, da se političke elite i u Srbiji i u Hrvatskoj sećaju velikana samo u momentima kada se to može korisno politički upotrebiti. Sada imamo jednu parcelizaciju Nikole Tesle – Hrvati ga svojataju, Srbi ga svojataju, a pri tom zaboravljaju ili stidljivo napominju da je Tesla svoju karijeru, zaista veliku i zaista dostojnu divljenja, ostvario u Americi. Ja sam siguran, da je ostao u Hrvatskoj ili Srbiji, da bi možda postao nekakav električar ili tako nešto, jer ovde jednostavno, na ovom prostoru bivše Jugoslavije, genijalne ljude s vizijom ne trpe. Smešno je bilo neki dan čitati u nekakvim novinama da je nekakav ministar iz Koštuničine vlade rekao: ,Budući da je Tesla veliki, to znači da mi nismo rđavi‘. Ta zamena teza, korišćenje ličnih dostignuća ljudi koji to čak nisu uradili ovde i koji su to uradili uprkos tome što su ovoga porekla, to besramno iskorišćavanje ljudskih napora, ličnog talenta i ličnih genijalnosti u dnevnopolitičke svrhe, samo je još jedna kap u prepunoj čaši odvratnosti koje svakodnevno moramo da slušamo ili da gledamo i čitamo po našim medijima. Mi se nismo, koliko vidimo iz ovog najrecesnijeg primera, uopšte pomakli od onih vremena Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kada smo se isto tako sećali velikana u povodu stogodišnjica, stopedesetgodišnjica, dvestagodišnjica rođenja. Ne samo da zloupotrebljavaju žive, naše političke elite zloupotrebljavaju mrtve. Nešto me je ovo njihovo dizanje Tesle iz groba i mahanje njime podsetilo na ono nošenje moštiju svetaca po Jugoslaviji koje je predstavljalo još veće skrnavljenje nego što je ovo, mada je i ovo poprilično otužno. Ovde nastavlja da traje ta jedna matrica da političke elite, ne samo prisvajaju i konfiskuju novac, ekonomiju, moć, već one jednostavno nastoje da u svoj sistem usisaju i sve ono što je dobro u našem narodu, sve ono što je pozitivno, sve ono što je progresivno, ne bi li privukli nekakvu infuziju energije u svoj beživotni politički organizam. Tome svakako treba stati na put. Jednog dana će se tome valjda stati na put i moraće se napraviti distinkcija individualnog napora, individualnog uspjeha i uspjeha kao nacije. Bez obzira koliko mi imali Tesli, a ja verujem da ih i danas ima razbacanih po Australijama, Kanadama i kojekuda dosta, ukoliko ne bude funkcionisali kao celina, kao jedna država utemeljena na razumu, na pravu, na toleranciji, taman imali 100 hiljada Tesli, to nam neće pomoći, mi ćemo biti ovakvi kakvi jesmo, a to znači jedno poprilično šaroliko i razrešeno društvo. Budući da je Tesla Srbin rodom iz Hrvatske, s podjednakim pravom ga mogu zloupotrebljavaju i Srbi i Hrvati. Stvar je u tome što čoveka ne bi trebalo zloupotrebljavati, odnosno uspomenu na njegovo delo, jer Tesla je svetski fenomen. Cela ova halabuka i u Srbiji i u Hrvatskoj zapravo je pokušaj regionalizacije Nikole Tesle. On je čovek koji je zaista svetski poznat lik, svetski poznat naučnik. Njegovo delo pripada celom svetu. Otrgnuti ga od zajednice celog sveta i ovde ga deliti na nekoliko regiona, mislim da je potpuno besmisleno. Dobro je Tesla još prošao. Mocart je dobio čokoladne kugle, ovde našima fali invencije, verovatno bi nekakav vatromet ili nekakve električne munje mogle da se zovu Tesline kugle. Čovek nije ni živeo dovoljno da vidi raskol i neprijateljstvo između Srba i Hrvata i ne vidim u kom smislu bi mogao da posluži kao nekakav pomirilački faktor. Mislim da to moraju uraditi srpski i hrvatski narod, odnosno prvo srpske i hrvatske političke elite, a potom narodi. Mislim da je to još jedna od konfuznih stvari koje se ovde neprestano ponavljaju. Sada je to – Tesla nam je zajednički, pa ćemo mi ponovo biti braća i sestre. To tako ne ide. Jednostavno, Teslu je nemoguće politizovati i regionalizovati. On mora ostati univerzalna pojava, a mi imamo pravo na jedan mali ponos na to što je bio Srbin, a Hrvati na to što je rođen na teritoriji Hrvatske.“

Da bi se uzdigao do sopstvenog bića i prepoznao u sebi tragove večnosti, čovek mora prestati da bude deo bilo kakvih „izama“. To znači odustati od nacije kao političkog programa i pronaći u sebi onaj duhovni prostor ničim neomeđen. U tome je smisao i veličina svakog genija, pa i Nikole Tesle.
XS
SM
MD
LG