Dostupni linkovi

logo-print

Doživeti pozne godine u velegradu...

  • Dejan Radulović

Deca rade i rekla su mi ovako: „Moraš majko da ideš u dom, ne možemo da te pazimo, pošto radimo od ujutro do uveče, a plašimo se za tebe“. A ja ne volim dom. I eto to je sve.

Ovo je priča iz staračkog doma, mesta koje za neke predstavlja novi početak, za druge utehu, za treće tugu što su ovde ostavljeni, sve u svemu za ljude sa različitim sudbinama.

„Puno je naslednika i oni hoće svoje. Ja šta ću, ne mogu više, ne mogu da se snabdevam, da kuvam, da idem da plaćam sve te obaveze i rešila sam da idem u dom.“

„Imam prostor od 37 kvadrata, ne brinem se za komunalije, za ništa. E sad, kad predam kašiku, što kažu Srbi, predao sam je.“

„Ovde niko ni na kog ne može da računa. Čak ni oni ljudi koji imaju decu, jer deca imaju svoje životne probleme. Život je borba. Bolje je zapravo ovako malo se izmaći.“

Mirjana Novakov, sociolog Gerontološkog centra na „Bežanijskoj kosi“, kaže da je najčešći razlog dolaska – samoća:

„Pokušavaju da savladaju taj bol i tu tugu za bližnjim. Osim toga, postoje ljudi koji nemaju nikoga, nemaju uopšte bližnjih i opet ta samoća jeste razlog dolaska u dom.“

Svetla strana života ljudi iza kapije koja dom starih odvaja od spoljašnjeg sveta su nova lica – prijatelji, slične i srodne generacije:

„Nadala sam se da ću tu sresti ljude koji imaju istu ili sličnu sudbinu. Zatekla sam takve ljude. Sad, da li meni svako druženje odgovara ili ne odgovara, to je već pitanje. Ali to nije ni bitno, bitno je da sam sa svojom generacijom koja završava svoje postojanje.“

„Našla sam dvije porodice, odnosno dva para. Tri godine mi zajednički kuvamo kafu i pijemo, nekad kod mene, nekad kod njih. Lepo se slažemo. Popričamo, prođe vreme i tako.“

Tu je i sećanje, ono od čega se ovde živi, ono što je jednom bilo, ono što nije zaboravljeno:

„Pričamo priče iz mladosti. Kako smo popu krali jagode. To su bila naša dečija ,kriminalna dela‘. Ili kako smo dobili batine od nastavnika, preko klupe, na tur. Ili kako smo igrali lopte krpenjačama.“

„Ja se najviše sećam ljudi. Ljudi i događanja, ali uglavnom ljudi. Kako bih ti to objasnila, dete. Ljudi čine vreme. Oni svojim identitetom prave ta neka moja sećanja. Njihovi identiteti čine vreme. Najčešće se sećam dobrih, radosnih dana.“
XS
SM
MD
LG