Dostupni linkovi

logo-print

Šamari realnosti...


O tome govore:

* Radovan Bigović, dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
* Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo.
* Andrej Nikolaidis, književnik iz Podgorice.


KANDIĆ: U petak, 30. juna, bila sam u Prištini i čula sam da poslednja tura tela iz Beograda stiže u Prištinu. Time će biti završeno vraćanje tela iz masovnih grobnica u Srbiji na Kosovo. Tog trenutka sam odlučila da odem na Merdare. To što sam videla, a događaj je ukupno trajao sat i pol vremena, strašno me je potreslo. U jednom trenutku samo mi je prošlo kroz glavu kako sam srećna što se nalazim na ovoj strani, a ne na onoj drugoj. Koja je to druga strana i na kojoj sam strani bila ja?

Tela dolaze sa srpske strane. Tu postoje dva šatora. Iz kamiona se tela prebacuju u jedan šator. U drugom šatoru stoje porodice koje još ne znaju za sudbinu svojih najbližih koji su nestali i koje su se pomirile sa tim da oni više nisu živi. Taj prostor na Merdarama, gde se sve to odvija, podelenj je jednom žutom trakom. Ovi što dolaze iz Srbije su sa leve strane, a ovi koji dolaze iz Prištine su sa desne strane. Tu nema nikakvog mešanja.

Ono što je užasno, što oslikava Kosovo i što uznemirava i plaši svakog normalnog čoveka koji to vidi i počne da misli o tome, je upravo to što nema svesti o tome šta znači to što ta tela dolaze. Nema ljudskosti, koja mora da se pokaže u takvim situacijama koje su toliko jasne i pokazuju šta je to što se dogodilo.

Vreća sa telima je bilo dvadesetak. Nekih sedamdesetak vreća su vreće sa delovima tela. To znači da su tela toliko uništena prilikom ubacivanja u masovne grobnice, što znači da su mašinama nabijali te grobnice. Kada su ta tela prebačena, sa kosovske strane su porodice u mimohodu počele da bacaju cveće na te vreće sa telima i delovima tela. Bila sam na toj strani. Pošto je bilo dosta novinara sa kojima sam razgovarala, svi su krenuli, a ja sam bila negde na kraju. Iznenada sam videla između nas tu žutu traku.

Pomislih - kako je to sve užasno i tužno, kako je uopšte moguća takva jedna situacija. Dopremaju se tela! Potpuno je jasno da su ti ljudi sa Kosova pobijeni, da su njihova tela preneta u Srbiju da bi se sakrilo da su oni ubijeni. Sada se vraćaju, a umesto da se vraćaju na način da oni koji ih vraćaju pokazuju jedno strašno poštovanje prema tim žrtvama, priznaju šta se dogodilo i garantuju da se to više nikada neće dogoditi, niko sa desne strane se ne usuđuje da pređe na levu stranu i da u tom mimohodu prođe pored tih tela.

Htela sam da kažem koliko je taj srpski pristup Kosovu strašno transparentan, koliko je to samo pitanje teritorija. Srbe, oni koji predstavljaju vlast, pa čak i mediji imaju isti pristup, uopšte ne zanimaju ti ljudi koji su na Kosovu. Ni Albance Srbi ne zanimaju, nego ih zanima ta teritorija. U tom smislu je važno za Srbe da ostave tu teritoriju dokle god Srbija misli da ima u rukama svoju igru sa tom teritorijom. Inače, da li će Srbi da se skupe sa kesama, kao što su krenuli iz Krajine, ili sa Ilidže posle Dejtonskog sporazuma, njima je najmanje važno.

Važno je to jedno ludilo koje glasi upravo onako kako to izgovara premijer Srbije – Kosovo je deo Srbije i mi ne damo našu teritoriju i niko nema pravo da nam oduzme teritoriju. Tu nema nikakvog rešenja. Tu nema nekog pomaka. Tu nema nekog civilizacijskog napretka. Stalno nas neko vuče nazad i nema nikoga ko će da kaže - Dosta. Mi moramo da pokažemo da nismo kao što je bila Miloševićeva vlast, koja pokazuje samo to da im je stalo do teritorije i ništa više. Mi hoćemo da rešimo to pitanje na Kosovu.

Moramo da priznamo da je Kosovo defakto bilo nezavisno svih ovih godina, a sada se to pitanje rešava i bilo bi dobro, ako hoćemo da Srbi ostanu na Kosovu, da ostanu Romi, da ostanu Bošnjaci, da pomognemo da oni budu integrisani u to kosovsko društvo, a ne da stalno zagovaramo enklave u kojima će oni, kao u nekom zoološkom vrtu, da žive, svako će moći da dođe, da ih pogleda, a onda da se zatvore vrata i oni ostanu tamo.

O tim ljudima se mora misliti na ljudski način. Mora da se prestane sa političkim igrama i da se pomogne Albancima da preuzmu odgovornost o svima onima koji tamo žive.

Taj negativni stav iz Srbije proizvodi i ekstremizam na Kosovu, tako da nema one potrebne solidarnosti na Kosovu prema Srbima, koju bi oni trebali da pokažu upravo zato što ovi jesu beskrajno bespomoćni, beskrajno ugroženi jer su stalno pod pritiskom srpskog pristupa Kosovu, koji može najviše štete da nanese upravo tim Srbima.

Zbog toga mi se čini da je Kosovo najtragičnije mesto u Evropi i na Balkanu. Nema u Srbiji vlasti, ili političke elite, koja će da sagleda koliko je važno zbog Srbije, koliko je važno zbog Srba, koliko je važno zbog Albanaca, da pokažu neko pozitivno osećanje, neki pozitivni pristup, pa da kažu - Moramo da priznamo da Kosovo jeste nezavisno, ali mi hoćemo da podržimo to Kosovo, zato što hoćemo da Srbi koji su tamo žive dobro, a oni će živeti dobro ukoliko je i Albancima dobro i ukoliko Albanci vide da se u Srbiji nešto promenilo. Ovako, i na ovaj način, Albanci mogu samo da ponavljaju da se u Srbiji ništa nije promenilo.

* * * * *

BIGOVIĆ: Kosovo danas, a i ne samo danas, jeste zaista jedno od najtužnijih i najtragičnijih regija u Evropi, a sigurno i šire. Ono što je suštinsko, a što još uvek, na žalost, nije na delu i na tome se veoma malo radi, je želja da dođe do jednog istinskog pomirenja između dva naroda na Kosovu i Metohiji, između Srba i Albanaca.

Ukoliko bi postojao mir i dobra volja, pomirenje, međusobna saradnja i solidarnost između ova dva naroda, onda bi to bilo ohrabrenje za sve. To je jedino rešenje za pitanje upravo tog regiona.

Dok god postoji neprijateljstvo, nepoverenje, mržnja, dok god su ljudi opčinjeni i obuzeti jednom rasnom, nacionalističkom i šovinističkom logikom, onda rešenja nema, bilo Kosovo nezavisno, ili ne. Ne možete nikakvim političkim rešenjem da uklonite stihiju zle volje koja postoji među ljudima.

Na tom planu pomirenja mislim da treba svi da rade, i međunarodna zajednica i državne i druge institucije na Kosovu i Metohiji i nevladine organizacije, naravno i crkve i verske zajednice jer je to ono što je suštinsko. Ukoliko bi došlo do jednog istinskog poverenja i pomirenja, ukoliko bi ljudi odustali da nasiljem ostvaruju svoje interese i svoje ciljeve, bio bi to preduslov za jedan novi početak i novi život na Kosovu i Metohiji.

Drugo što je zabrinjavajuće je kriminal, militarizacija tog prostora, trgovina ljudima i narkoticima, privredna, ekonomska, kulturna i svaka druga zaostalost. Sve to izaziva zebnju i strah. Ukoliko svi ljudi dobre volje učine ono što mogu i podstaknu te ljude, koji su zaista iz ovih ili onih razloga, što svojom što tuđom krivicom, mnogo ispaštali u prethodnom periodu, ukoliko im otkriju neke nove vidike i perspektive, ukoliko podstaknu njihovo međusobno poverenje, onda i za Kosovo i Metohiju ima nade da i to bude jedna regija koja će imati iste uslove života kao i drugi regioni u Evropi.

Položaj srpskog naroda na Kosovi i Metohiji je danas tragičan, i to je svima jasno, ali položaj, ne samo ljudi, već i svih kulturnih i sakralnih objekata. To sve je praktično pred uništenjem. Danas svaki čovek koji nije Albanaca na Kosovu i Metohiji oseća se tragično i njemu je direktno ili indirektno ugrožen sam život, osnovno pravo na postojanje. Ali i pored sve te tragedije, teško da se može takvo stanje, bar trajno promeniti, ukoliko ne dođe do istinskog pomirenja, ukoliko ne ubedimo većinski živelj na Kosovu, albanski, da odustane od nasilja za ostvarenje svojih političkih ciljeva. Po mom dubokom uverenju, ukoliko Evropa i međunarodna zajednica žele, oni i imaju instrumente da privole svaki narod da odustane od nasilja za rešenje svojih problema. Ukoliko postoji dobra volja, a pre svega politička, mislim da postoji mogućnost da se na Kosovu i Metohiji, pre svega, zaustavi stihija nasilja.

Dok god postoji nasilje i mržnja, dok god postoje proterivanja ljudi, atak na kulturna i sakralna blaga, onda se tamo ne može govoriti o bilo kakvom normalnom životu. Da bi se moglo govoriti o nekom budućem političkom rešenju, treba obezbediti makar ono što je osnovno, a to je svim ljudima, bez obzira na jezik, boju kože, veroispovest, nacionalnu pripadnost, obezbediti osnovno pravo, a to je pravo na život, koje je danas, upravo na tom prostoru, ugroženo do neslućenih razmera.

Ugrožen je život, pre svega, srpskog naroda, ali ni mnogi Albanci nisu više bezbedni jer tamo gde postoji korupcija, mito i kriminal mnogi životi su itekako ugroženi.

Kao kakav-takav hrišćanin voleo bih da se u srcima ljudi na Kosovu i Metohiji zaceli međusobna ljubav i međusobno poverenje. Bez poverenja, bez ljubavi, bez poštovanja ljudskog dostojanstva i ljudske slobode, bez poštovanja drugog čoveka, kao i prihvatanja njega kao drugog ja, kao brata, teško je zamisliti zajednički život.

Svestan sam, kao i mnogi drugi, da nikakvim zakonima, makar oni bili i najsavršeniji, se ne može izgraditi jedno plemenito, humano i čovečno društvo, ukoliko ljudi zaista nemaju to saznanje da drugi narod, drugi čovek, druga kultura nije naš neprijatelj, već naše drugo ja i da mi moramo preusmeriti svoj smer životnog kretanja od svog ega i egoizma ka otvaranju se prema drugima. To je budućnost Evrope, a samim tim i budućnost Srbije, Kosova i Metohije.

* * * * *

NIKOLAIDIS: Jedan od mojih najveći strahova jeste gubitak kontrole, strah od one situacije u kojoj se više ne pitam o vlastitoj sudbini.

Mislim da je na Kosovu danas takva situacija, da ni Srbi, ni Albanci nemaju kontrolu nad onim što će se dešavati. Mislim da ta ideja da postoji kontrola jeste samo iluzija i utoliko bolnija iluzija jer evidentno svima drugima koji to posmatraju sa strane ona prosto jeste samo iluzija koja nije tačna i nije istinita.

Ne znam šta će se dalje dešavati, ali ne treba biti prorok pa predvidjeti neke stvari. Izvjesno je da postignutim rješenjem neće biti zadovoljna jedna strana, neće biti zadovoljna srpska strana. Čitava situacija koja je stvorena na Kosovu, kao i čitava situacija u prethodnih 15 godina, od Slovenije, preko Hrvatske, do Bosne i Hercegovine i Kosova je za mene bila izuzetno, ne samo mučna, nego i sramna i civilizacijski poražavajuća.

U trenutku dok se u svijetu ratovi vode zbog izvora energije, ovdje su vođeni ratovi za etničke teritorije, a to samo govori o tome da ovdašnja politička i intelektualna elita apsolutno nema predstavu o tome u kakvom svijetu živi. Apsolutno nema predstavu o tome u kom kontekstu je povela svoje ratove za XIX-vijekovne ciljeve.

Posljedice koje su se desile su bile takve. To su prvenstveno, u slučaju Srbije, bili šamari realnosti, ali šamari realnosti koji nisu probudili tu zemlju. Bojim se da nakon onoga što će se desiti sa Kosovom, u Srbiji politička situacija ne bude još gora nego što je danas, a pod tim mislim na dalji rasta Srpske radikalne stranke jer ovo što danas imamo u Srbiji je takva situacija u kojoj bi slobodno izražena narodna volja rezultirala dolaskom na vlast Srpske radikalne stranke. Ovo sve što se dešava sa vladom Vojislava Koštunice jeste neka vrsta zavjere srpskih političara i međunarodne zajednice da se Radikali spriječe da dođu na vlast. Nakon razrješenja pitanja Kosova ne vidim kako bi to bilo moguće, tim prije što će Šešelj predizbornu kampanju voditi u Haškom tribunalu. Prema tome, moj veliki strah jeste gotovo izvjestan dolazak Radikala na vlast u Srbiji.

Ne manje zastrašujuće djeluje i činjenica da kosovske institucije nisu sposobne da nose neku vrstu državnosti na svojim leđima, što ne znači da neće doći u tu poziciju.

Vratio bih se na nabrajanje svojih strahova, na tu potpunu nesvijest ovdašnje elite o prirodi svijeta u kojem živimo. Napomenuo bih vam da za većinu teoretičara svjetskog sistema nema nikakve sumnje da je suvremeni svjetski sistem u opadanju.

Nema nikakve sumnje da će ratovi za energiju biti sve žešći i nema nikakve sumnje da bilo kakvo novo pomjeranje velikih tektonskih poremećaja, geopolitičkih i geostrateških, će rezultirati novim sukobima na ovom prostoru jer nezadovoljnih strana ne manjka. Stvari koje su gurnute pod tepih, ili zakopane u grob, ne manjka. Dobre volje da se i dalje ratuje, opet ne manjka. Jedino što nas sprečava da ponovo ne zaratimo jeste trenutna globalno politička raspodjela snaga.

Više od svega se bojim trenutka kada će se sadašnja ravnoteža snaga poremetiti, a ona se svakako hoće poremetiti jer svjetski sistem je u opadanju i pitanje je da li će do kraja pasti 2025. godine ili neku deceniju kasnije. U tom trenutku, gotovo da je izvjesno, da ćemo ovdje imati nove ratove, da će to biti ratovi sa istom argumentacijom, iste ideologije i da će oni biti jednako brutalni i jednako besmisleni kao što su bili ratovi devedesetih.

Ta perspektiva se ne doima ružičastom, ali ona nije apokaliptična, ona je manje-više opipljiva, barem je ja tako vidim. Moram priznati da nemam ideju kako bi smo to mogli spriječiti, čime se ponovo vraćam na strah od potpunog gubitka kontrole jer najužasnija stvar za mene dosita jeste vidjeti budućnost i nemati kontrolu nad njom.

* * * * *

Pred scenama zločina i posledicama onoga što samo zlo može da proizvede, poslednje reči čuvene Šekspirove tragedije Hamlet glase: "Ostalo je ćutanje". I posle ćutanja ostaje nada da će ljudskost u svim ljudima pobediti svako zlo i svaku politiku. Želimo da se problem svih unesrećenih ljudi na Kosovu reši i da na tim prostorima zavlada mir i spokoj za sve.
XS
SM
MD
LG