Dostupni linkovi

logo-print

Začarani krug nacionalizma i ksenofobije


Gošća Press kluba je Ksenija Milivojević, generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji.

RSE: Evropski pokret u Srbiji upravo šalje 200 najboljih studenata sa svih univerziteta u Srbiji u zemlje Evrope po njihovom izboru. Dobijaju besplatne šengenske vize i inter-rail karte.

MILIVOJEVIĆ: To je projekt koji se radi već drugu godinu za redom. Prošle godine je bilo u pitanju 100 studenata, ove godine 200, sa tendencijom da se taj broj uvećava svake godine. Projekt se realizuje u saradnji sa austrijskom ambasadom u Beogradu koja izdaje vize i Skupštinom grada Beograda, kao generalnim pokroviteljem, jer obezbeđuje inter-rail karte. Cela ideja proizišla je iz jedne zastrašujuće statistike koja pokazuje da oko 70 odsto studentske populacije u Srbiji, mladih ljudi od 18 do 25 godina života, nikada nije bilo u inostranstvu, nikada nije bila van granica Srbije, pri čemu se pod tim podrazumevaju i susedne zemlje popot Hrvatske, Makedonije, Bosne.

RSE: Negde sam pročitala i podatak da oko 70 odsto mladih nikada nije bilo na beogradskom aerodromu.

MILIVOJEVIĆ: Tačno. I to je jedan stravičan podatak. Sa druge strane, činjenica da se Srbija nalazi pod svojevrsnom viznom blokadom, obzirom na to u kojoj meri imamo strog vizni režim, ovaj projekt ima za cilj da probije tu blokadu, s jedne strane, i sa druge strane da najboljim studentima omogući da vide kako izgleda ta Evropska unija kojoj svi mi težimo.

RSE: Donedavno ste bili predsednica Odbora za evropske integracije u Skupštini Srbije. Sami ste podneli ostavku.

MILIVOJEVIĆ: U principu da. Najavila sam podnošenje ostavke, ali i pored moje najave, stranka G17 Plus, je aktivirala moju ostavku pre nego što sam stigla sama da je dam.

RSE: Šta vam zameraju?

MILIVOJEVIĆ: Vrlo jasno sam izrazila svoj stav nakon prekida pregovora sa Evropskom unijom i u više navrata pre toga. Od trenutku kada je G17 ušla u sadašnju vladu postoji sukob mišljenja. Bila sam veliki protivnik ulaska u ovu vladu, posebno na način na koji je to urađeno. Smatrala sam da ulazak G17 Plus u takvu vladu može samo da šteti stranci na dugi rok, što se i pokazalo kao tačno. Recimo da je kulminacija tog sukoba nastupila u trenutku kada je stranka odlučila da ostane u vladi, uprkos tome što su prekinuti pregovori sa Evropskom unijom i uprkos stranačkom programu koji je izrazito pro-evropski. Praktična kompletna struktura stranke i njeni ciljevi su postavljeni na tim osnovama.

RSE: Na vašu odluku nije imao uticaja raskid između Labusa i Dinkića?

MILIVOJEVIĆ: U tom smislu ne. Ne mogu da kažem da sam imala bilo kakav poseban odnos niti sa Labusom, niti sa Dinkićem za sve vreme mog boravka i angažmana u G17 Plus, tako da taj izbor nije napravljen na ličnoj osnovi. Smatrala sam da je Labusov potez, samo podnošenje ostavke i poziv stranci da ga sledi, ispravan, principijelan i dosledan.

RSE: Kako procenjujete budućnost G17 Plus?

MILIVOJEVIĆ: Nadam se da će G17 Plus uspeti da pređe cenzus iz dva razloga. Jedan je što i dalje u stranci G17 Plus ima ljudi koji su vrlo kvalitetni i koji, sigurna sam, mogu da dođu do izražaja. Imam u vidu malo širi kontekst, a to je da će očigledno biti jako teško sastaviti demokratsku vladu nakon narednih izbora. I što više demokratskih orjentisanih stranaka pređe cenzus, to će biti veća šansa da se jedna takva vlada formira, nezavisno od toga šta ja lično mislim i koje su moje primedbe i koji su moji problemi koje sam imala u G17 Plus. Velika je šteta što se radi o stranci koja je imala ogroman potencijal, ali je veliki deo tog potencijala potrošen upravo ulaskom u vladu i okretanju ljudi unutar stranke lukrativnom sektoru.

RSE: Na finansije?

MILIVOJEVIĆ: Ne samo finansije. Možemo da ne pričamo o ljudima koji su opšte poznati javnosti, već da pričamo o ljudima koji su ulaskom G17 Plus u vladu dobili priliku da postanu direktori ili članovi nekih upravnih odbora. To je jedan segment koji u velikoj meri utiče na to kakve će političke odluke stranka donositi, posebno u kontekstu ostanka u vladajućim strukturama ili prelaska u opoziciju. U tom smislu šteta je što je taj potencijal praktično skoncentrisan na tu vrstu ambicija. Nadam se da će u jednom momentu ponovo biti prepoznat taj izvorni potencijal koji bi mogao na dugi rok stranku da vrati na onaj rejting koji je nekada imala.

RSE: Ako bi na sledećim izborima pobedili Radikali, da li bi nam Evropa bila dalje, ili bi se desilo kao u Hrvatskoj, da Sanader bude za Evropu prihvatljiv premijer?

MILIVOJEVIĆ: Na žalost Evropa nam je sada jako daleko i postavlja se pitanje da li može dalje od ovoga. Pregovori o stabilizaciji i pridruživanju su inače tek prva stepenica u procesu pridruživanja, a u našem slučaju, i oni su na ledu. Mi smo u jednoj vrlo teškoj poziciji. Verovatno da gore može. Kada je reč o nekoj budućoj radikalskoj vladi, verovatno bi, u prvo vreme, postojala distanca. Kada je izabrana hrvatska vlada na čelu sa Sanaderom, postojao je jedan otklon u početku koji je posle kompenzovan. Pretpostavljam da u prvo vreme ne bi bilo otvorene saradnje sa nekom radikalskom vladom, ali moramo biti svesni da i Evropa i međunarodna zajednica funkcionišu u kontekstu real-politike. Ako je stanje stvari takvo, onda se oni trude da se tom stanju stvari i prilagode. Upravo je to jedan od razloga zašto Evropa sve intenzivnije i intenzivnije preventivno pokušava da deluje u Srbiji. Po ponašanju Evropske unije prema Srbiji, koja u poslednje vreme deluje čak blagonaklono, se vidi u kojoj meri Evropska unija, između ostalog, verovatno pokušava i preventivno da deluje u tom smislu.

RSE: A koliko vam realno zvuči Dinkićeva izjava da izručenje Mladića Hagu neće biti uslov za približavanje Evropskoj uniji?

MILIVOJEVIĆ: U svim saopštenjima Evropske unije ćete prepoznati jednu rečenicu koja je konstantna, a to je da nema nastavka pregovora bez pune saradnje sa Hagom. Uglavnom se izručenje Mladića sa tim izjednačava. Ako pričamo o tome da li će nam Evropa oprostiti Mladića, neće. To je poruka koju je prenela i austrijska ministarka inostranih poslova Ursula Plasnik prošle nedelje kada je bila u posjeti Beogradu. Mislim da je ministar finansija verovatno mislio na primenu hrvatskog modela o kome se sve više i više govori u našoj javnosti, ali se zaboravlja jedna jako bitna stvar. Hrvatski model nije samo sesti i napraviti akcioni plan, poslati ga Briselu i čekati da se pregovori nastave. Hrvatski model je podrazumevao vrlo konkretne korake. Podrazumevao je i akcioni plan i formiranje jedne vrste zajedničkog tela čiji su predstavnici bili iz Hrvatske, Evropske unije i Haškog tribunala i poziv Hrvatske, i Evropskoj uniji i Haškom tribunalu, da dođu i da rade zajedno sa hrvatskim zvaničnicima na terenu, na pronalaženju i hapšenju Gotovine. U toj varijanti bi se eventualno moglo govoriti o tome da se pregovori nastave bez fizičkog prisustva Mladića u Hagu, kao što je bio slučaj sa Gotovinom, pa je bilo pitanje dana kada će se on u Hagu i naći. Bar za sada nemam utisak da se razmišlja o tako dubinskoj saradnji, nego se manipuliše u javnosti izradom akcionog plana, kao da će on rešiti sve naše probleme.

RSE: Imam utisak da se sada mnogo teže dobijaju vize nego u vreme Miloševića?

MILIVOJEVIĆ: Utisak vam je tačan, na žalost.

RSE: Zašto? Tada je bio najcrnji period u našim životima.

MILIVOJEVIĆ: Jeste, ali ono što se desilo u međuvremenu, od 11. septembra 2001. godine, je to da se bezbedonosna pretnja potpuno drugačije doživljava. Postoji mnogo više kriterija na strani Evropske unije. To zaista nema direktne veze sa Miloševićem. Ima veze sa tim što su kriteriji podignuti na jedan mnogo viši nivo i taj nivo propusnosti Evropske unije se stalno sužava, stalno se nove i nove mere usvajaju i primenjuju kako bi se bezbedonosni obruč stegao, kako bi se Šengen zona što više zaštitila. Činjenica da su biometrički pasoši uvedeni u Evropskoj uniji predstavlja još jedan evropski standard sa kojim ćemo morati da se harmonizujemo i još jedan uslov za dospevanje na belu šengensku listu. Stalno se ta lista uslova povećava. O tome se jako malo govori, zato što se pitanje bele šengenske liste u javnosti kod nas uvek prezentuje kao politička odluka, ali to je nešto što se bazira na vrlo konkretnim kriterijima. Od deset kriterija za belu šengensku listu ne znam da li ispunjavamo dva-tri. Mi smo jako daleko od toga.

RSE: Decenijama u nazad najteže se dobijala američka viza. Sada se dobija reletivno lako i na tri godine.

MILIVOJEVIĆ: Tako je. Šengen zona je tu ubedljivo najstroža. Kada razgovaram sa diplomatima, uključujući čak i ministre inostranih poslova zemalja članica Evropske unije, kažu mi da na političkom nivou postoji dobra volja da se olakša vizni režim, ali da najveći otpor postoji kod ministara unutrašnjih poslova. Činjenica je da su evropske direktive na nivou unutrašnjih poslova zaista najrestriktivnije. Velika odgovornost je i na nama.

RSE: Danilo Kiš je davno rekao: "Srbi se Evrope, ili boje, ili je mrze". Bilo je jedno istraživanje u 2004. godini kada je oko 80 odsto građana Srbije i Crne Gore reklo da želi da uđe u Evropu. Imate li neke svežije podatke o tome kakva je sada situacija?

MILIVOJEVIĆ: Skoro je rađena jedna slična anketa, ali nisam u medijima videla rezultate, ali koliko sam čula, taj procent se stabilizovao na negde oko 70 posto. Zanimljivo je da prema proceni istraživanja za to opredelenje nije bitno uticao prekid pregovora sa Evropskom unijom, za razliku od Hrvatske svojevremeno, u kojoj je u toj pauzi, dok je praktično imala prekid, drastično opao entuzijazam za pridruživanje. Ne treba mnogo da se radujemo tim podacima jer moramo imati u vidu da od tih 70 odsto građana, u proseku oko pet odsto njih ima bar najosnovnije informacije o samoj Evropskoj uniji i o tome šta taj proces podrazumeva i da taj proces nije nimalo jednostavan, ni sladak, čak šta više, mnogo više podrazumeva nepopularne i teške poteze. Prethodno istraživanje je pokazalo da kada su ljudi pitani zašto žele da Srbija postane članica Evropske unije, odgovor je najčešće bio zato što može da se putuje bez viza i zato što je visok životni standard. Tu se po pravilu, kao reper, uzimaju zapadne zemlje poput Švedske, Belgije, Holandije, a mi moramo biti svesni da sigurno u Srbiji, pa čak i od trenutka ulaska u Evropsku uniju, ne možemo očekivati tako visok standard. Slovačka je već dve godine članica Evropske unije i beleži najveći privredni rast od svih novih deset članica, a prosečna plata u Slovačkoj je oko 400 eura. Skoro sam dobila te podatke. Sigurno još nekoliko godina se to neće promeniti. Moramo biti realni kada govorimo o tome.

RSE: Neko je rekao da bi mladi ljudi hteli što pre u Evropu samo ako može da se spava do 12 u podne.

MILIVOJEVIĆ: To je metaforički prikaz onoga kako mi Evropu vidimo i u kojoj meri nismo u stanju da realno posmatramo našu situaciju. I nakon rušenja Miloševića, moram da priznam da sam u više navrata bila zapanjena očekivanjima. Skoro sam čula podatak na jednom seminaru da stepen uništenja i sunovrata srpske ekonomije za vreme Miloševića je veći nego nakon Drugog svetskog rata. To je podatak koji me je, ne samo zapanjio, nego me i uplašio. Obično se rat smatra tim nekim najvišim stepenom uništenja. Ipak na teritoriji Srbije, osim bombardovanja, nije bilo ratnih dejstava. Podaci govore da je srpska ekonomija bila u gorem stanju 5. oktobra 2000. godine nego 9. maja 1945. godine. Otprilike je procena da će nam trebati između 60 i 70 godina, računajući od 2000. godine, da dostignemo svoj standard s kraja osamdesetih godina, koje se uzimaju kao jedne od najuspešnijih godina srpske ekonomije. Moramo biti svesni šta su nama devedesete uradile. Uvek je mnogo teže vratiti se. Očekivanja moraju da budu svedena na neku realnu meru.

RSE: Ovo verovatno oseća i neki nedovoljno informisani svet, pa ipak smo svedoci restauracije bivšeg režima i ljudi koji su uništili ovu zemlju svojom politikom. Kako tumačite to da taj režim, koji je napravio toliko zla Srbiji i koji je Srbiju udaljio od normalnog sveta, ponovo izbijaju na površinu?

MILIVOJEVIĆ: Na žalost, to nije ništa nelogično. Radi se o strankama koje su iz nacionalističkih i ratno-huškačkih politika počele da vode jednu klasičnu populističku politiku. Za Radikale konkretno mnogo manje su sada tema Hag i Kosovo, nego što je socijala, penzije, nezaposlenost, a da ne govorim o jednoj opštoj slici koja se stvara u javnosti, a koja ima za cilj da pokaže da svako ko ima ikakvog kontakta sa vlašću je po definiciji lopov, mafijaš i kriminalac. To je nešto što se ne dešava samo u Srbiji, to se dešavalo i u drugim zemljama poput Bugarske, Rumunije, Slovačke gde je nakon pada komunističkog režima bio procvat populističkih stranaka koje su bile povratak tih bivših komunističkih, baziranih na toj ideologiji, samo sada u jednom novom ruhu. Tranzicija je spor i bolan proces i po definiciji tranzicija izaziva mnogo nezadovoljstva. Radikali i Socijalisti profitiraju na tom, a sa druge strane je jako povoljno tle u činjenici da je takozvani demokratski blok izneverio očekivanja. Nekada se stiče utisak da je to jedna priča bez strategije, bez ideje, bez vizije, ne vidi se da postoji bilo kakva strategija o tome šta će se raditi u Srbiji makar do narednog izbornog ciklusa. Ta jedna dezorjentisanost demokratskog bloka čini da ljudi njega vide kao slabog a da njegove stranke ne mogu da povuku bilo kakvu vrstu progresa. Zbog toga se većina okreće ka Radikalima. Takođe postoji jedan zabrinjavajući porast broja apstinenata, ljudi koji nikada ne bi glasali ni za Socijaliste, ni za Radikale, ali koji su razočarani tom dezorjentisanošću demokratskog bloka. Što je veći broj apstinenata na jednoj strani, to je procent ove druge strane, Socijalista i Radikala, sve veći.

RSE: Koliko su mediji krivi za popularizaciju ideja Srpske radikalne stranke i SPS-a jer nema talk-showa u kojem nije najglasniji predstavnik Srpske radikalne stranke ili SPS-a? U Skupštini Radikali prave sami sebi savršenu reklamu kod sveta koji voli da čuje njihovu populističku taktiku.

MILIVOJEVIĆ: To jeste tačno, ali moram da priznam da ne mogu da zamerim medijima toliko što ih pozivaju jer ne možete ignorisati najjaču stranku u Parlamentu, dopadala li se ona vama, ili ne. Tu su i oni krajnje komercijalni motivi gledanosti. Postoji jedan drugi moment, kada je reč o medijima, koji bi mogao da bude jedan vid primedbe. Dok sam vodila Odbor za evropske integracije u Skupštini Srbije, sve naše sednice su bile otvorene za javnost. Jako retko je bilo koji novinar došao da vidi koji se to zakon na Odboru raspravlja, da li imamo neke goste iz Evrope, a uvek ih je bilo. Kada sam ih pitala zašto je to tako, rekli su mi da im to nije zanimljivo. To razumem, ali kako ćemo mi da objasnimo ljudima šta znači Evropska unija, ako je ona u medijima prisutna samo kao Hag, samo kao link sa Kosovom, samo kao uslovljavanje, ako im ne objasnimo zašto je recimo Zakon o veterini i Zakon o spoljno-trgovinskom poslovanju važan za Srbiju. U tom segmentu mislim da bi mediji morali da nađu prostor za tu jednu edukativnu ulogu, iako to možda i nisu teme za naslovne stranice, niti nešto što će prodati novinu, ali će ljudima, kada ih pročitaju, dati neku sliku o tome.

RSE: Kada je bio hapšen Milošević, tada su nosioci nove politike posle 5. oktobra smatrali da može da bude ogromnih problema, da mogu mase da se skupe, a skupilo se oko 400 ljudi. Isto tako je bilo i oko Crne Gore, ali je i to mirno prošlo. Mislite li da će i Kosovo mirno da pođe, ili je to drugačije?

MILIVOJEVIĆ: Mislim da na kraju krajeva hoće. I ankete pokazuju da je ogromna većina građana Srbije apsolutno svesna da šta god bude finalno rešenje za Kosovo, ono nikada više neće biti deo Srbije, Srbija nikada više neće povratiti puni suverenitet nad Kosovom, kako god da se to zvalo. Koliko god da im ta činjenica ne prija, oni su je svesni. Mislim da će to biti ogroman test za srpsku političku elitu, iz koje god stranke da bude dolazila u datom trenutku. Mislim da poslednje što će Srbiji trebati u momentu kada ta odluka bude bila doneta je nekakav poziv na demonstracije, poziv na proteste, ponovno svađanje sa međunarodnom zajednicom ili neki sličan intervju onom premijerovom od pre dve nedelje u kojem se Evropska unija optužuje za sve loše što se dešava u Srbiji. Srbija je toliko dugo u jednom začaranom krugu nacionalizma i ksenofobije i taman sada kada polako, korak po korak, pokušava iz tog začaranog kruga da izađe, takav pristup Kosovu bi zaista bio izuzetno loš, posebno što je ogromna većina građana Srbije sklona da Kosovo krajnje iracionalno i krajnje emotivno doživljava, bez mnogo osećaja za realnost onakvu kakva je ona danas.

RSE: Vrlo ste mladi ušli u politiku. Da li vam je to nešto oduzelo ili nešto dodalo?

MILIVOJEVIĆ: Ne mislim da mi je mnogo toga oduzelo. To je bio moj izbor i za svoj izbor snosim punu odgovornost.
XS
SM
MD
LG