Dostupni linkovi

logo-print

Ljudski je nadati se


Na pitanje – vidite li obrise novog lica Srbije, kakvo je to lice, novo u odnosu na šta, koliko je hirurških intervnecija potrebno da bi ono bilo lepo i novo, u večerašnjem Trouglu odgovaraju:

• Dragana Miličević, novinarka i glavna urednica televizije Studio B
• Milan St. Protić, istoričar
• Gorčin Stojanović, režiser i umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta

RSE: Dragana Miličević:

MILIČEVIĆ: Ja sam godinama živela u jednoj zabludi da je novo lice Srbije zapravo staro lice Srbije ili da je Srbija ono o čemu sam čitala, što sam mislila da je većina Srba, da se Srbiji samo desio nesretan splet okolnosti i da će Srbija biti jedna fantastična zemlja samo kada se oslobodi jednog diktatorskog režima. Nisam shvatila da se u međuvremenu sve promenilo, da je moja nada ustvari nada koja pripada nekim mladim godinama, nekim zabludama, nekim mogućnostima da se samoobmanjujete. I konačno, već 1990. godine sam shvatila da je lice Srbije nešto drugo od onoga što sam ja očekivala. Meni je to bilo potpuno jasno 9. decembra 1990. godine, poslije prvih izbora, kada je Slobodan Milošević tako triumfovao i tako ponizio i porazio sve što je pametno, lepo, perspektivno, sve što je trebalo da bude lider u Srbiji, i tako sve do 2000. godine. Međutim, još uvek sam mislila da ima vremena za Srbiju, bez obzira na sve te strašne godine.

Onda se, naravno, opet desilo otrežnjenje, a to je 2003. godina i ubistvo premijera Zorana Đinđića. Onda se ja lepo pitam – da li sam ja normalna, imam li inteligencije da spoznam i u krajnjoj liniji hoću li se ikada osloboditi svojih emocija, optimizma i nade da za nas ima šanse. Konačno sad kad povučem crtu, a meni je 41 godina, shvatim da su moje najlepše godine prošle u nadanju, da su moje najlepše godine prošle u očekivanju, da se nemam čemu nadati, osim da će za petnaestak godina nekim silama Srbija biti dovedena na mesto koje joj je određeno, ali da Srbija više nikada neće biti na mestu na kom je mogla da bude, i to zahvaljujući nazovi Srbima. Godina 2007. počinje za nepunih šest meseci i u 2007. se neće desiti – slutim – ništa dobro. Desiće se epilog Kosova. Ni tu nismo spremni da se suočimo sa istinom, a to je da se u 2007. godini sudbina Kosova zna. Desiće se neki izbori i opet će se pomešati ono što je normalnom čoveku nespojivo. Godine 2007. ja ću biti starija za jednu godinu, biću ružnija za jednu godinu i biću umornija za jednu godinu. Evo sad je to finale, Srbija izgleda kako izgleda, Srbi izgledaju tako kako izgledaju.

Danas kada pogledam gde živim, kako živim i s kim živim, shvatam da za nas ima malo nade. Možda će se prosto neke stvari desiti, ali ne našom voljom i to je za mene najveće poniženje. Ja nemam čega da se stidim, osim tuđeg srama. I tako sa tuđim sramom i tuđim stidom živim evo 41 godinu i dugo ću se još oslobađati tuđeg stida. Ne bih volela da i moje kćerke imaju taj problem koji ja imam, a očigledno da smo im to ostavili u amanet. Neki drugi su nama ostavili nešto drugo, ali mi smo se trudili da sve to poništimo. Nekada se znalo da je biti Srbin značilo uvek biti na pravoj strani, a danas biti Srbin znači biti gotovo sam na svetu. Znam da je posle Prvog svetskog rata 53 posto muškog stanovništva ubijeno. Ako je to tako i ako su došli neki drugi, to može da mi bude opravdanje zašto je to tako. Umesto da budemo prvi, da budemo tamo gde smo mogli da budemo 1991. godine, mi smo od 1990. do 2000. godine poništavali sve što je valjalo i vredelo u srpskoj istoriji, u srpskoj tradiciji, u nama samima i to je ona cena koju ćemo platiti.

Ja ne vidim izlaz, ne vidim drugo lice Srbije, ne vidim ko bi to mogao da čarobnim štapićem da izmađija to drugo, lepo lice Srbije. Mislim da je to jedan dug put, sa jedno šest hiljada miliona operacija na licu Srbije da bi se ona uljudila, upristojila i zauzela mesto koje je njoj pripadalo, ali ga je ona svojom krivicom nažalost izgubila. Nažalost mislim da jeste beznadežno. Ja hoću da se borim, lično ja, ako mogu. Još uvek pokušavam da se usprotivim svakom prostakluku, svakom primitivizmu, svakoj osobi koja nas vuče unazad. Neću da ćutim, ali nekako imam osećaj da je vojska ispred mene, a malo ljudi pored mene. Hoću da radim pet puta više, deset puta više i petnaest puta više, ali imam osećaj da je previše onih kojima ovo odgovara. Ono što je bilo 2002. godine – teško, ali zna se pravac, zna se kuda, zna se zašto, zna se da će da boli – meni je to nekako jasno. Ja više volim da dobijem deset penicilina, nego da pijem mesec dana antibiotike. Ja više volim da me boli brzo i snažno, nego dugo, potuljeno i odvratno. Činjenica je da Srbija u svojoj istoriji nikada nije bila na pogrešnoj strani, nikada nije bila na strani zločinaca, pogotovo nikad nije vršila zločine. Ali ako smo od 1990. do 2000. godine sve to poništavali, a zatim posle svega svi ti zločinci ostali nekažnjeni, onda je to dupli zločin. Zato nema za nas budućnosti dok se sa tim ne sretnemo.

Godine 1999. godine, kada je počelo bombardovanje, moja starija kćerka je imala pet godina. Ja u to vreme nisam gledala film „Život je lep“, priču o dečaku i njegovom ocu u logoru koji mu sve to predstavlja kao igru. Ali iako ga nisam gledala, koincidencija je bila takva da sam ja svojoj kćerki htela da predstavim ono što će nam se dešavati kao igru. Rekla sam joj rekla da ćemo svakog dana učestvovati u jednoj igri – ko će pre do skloništa. Da ćemo čuti sirene i da je bitno da stignemo pre kraja sirene do skloništa. Ona rekla: „Super, to je jako zanimljivo, a kako ćemo znati za sirene?“. Uzela sam papir, nacrtala joj „Beograđanku“, pošto je ona znala „Beograđanku“, i nacrtala sam jedan stub i na stubu jedan zvučnik. Rekla sam joj: „Vidiš, ovo je sirena. Peđolino će svaki dan da se popne gore i da pusti tu sirenu i to znači da je vreme da mi jako brzo izađemo iz stana“. Onda je moja Tara počela jako puno da plače. Pitala sam je: „Zašto, sine, plačeš? Peđolino će biti gore“. Odgovorila je: „Ali ta sirena nema peraja!“. To je meni ostalo onako kao priča za ceo život. Nadam se da se ona toga nikada neće sećati.

RSE: Milan St. Protić:

PROTIĆ: Pitanje je vrlo dobro, ali mislim da je prilično zakasnelo. Svi smo očekivali da će Srbija svoje novo i pravo lice pokazati posle 5. oktobra 2000. godine i rušenja Slobodana Miloševića, ali nažalost to se nije dogodilo. Srbija je posle toga pokazala jedno lice koje je sve više, kako je vreme odmicalo, počinjalo da liči na Miloševićevo, pa smo tako danas suočeni sa svim onim istim teškoćama i svim onim istim pitanjima koja su nasleđena od Miloševića. Za mene se postavlja pitanje kako je moguće da oni koji su bili protivnici Miloševićeve politike i koji su, u krajnjoj liniji, doveli do njegovog poraza i pada, danas viđeni kao nastavljači njegove politike? To znači da se lice Srbije danas sve više primiče onom izgleu koje je imalo za Miloševića.

Vrlo sam skeptičan u odnosu na očekivanja da će se u bliskoj budućnosti pojaviti novo lice Srbije. Novo lice Srbije, po mom mišljenju, podrazumeva pre svega raskid i optužbu politike koju je vodio Milošević i njegov režim i ispunjenje svih onih neophodnih zahteva koje svet očekuje od nas. Ali ni to ne bi bilo dovoljno za novo lice Srbije. Za novo lice Srbije bi bilo potrebno da se promeni čitav jedan mentalitet, sistem vrednosti, način na koji mi gledamo na same sebe, kako vrednujemo same sebe, kako se ponašamo jedni prema drugima, kako vidimo i doživljavamo sami sebe, pa onda i svet oko sebe. To je unutrašnja strana našeg novog lica. Ali ni u tome ne vidim da se išta menja. Srbijom i danas vlada nemoral, nepotizam, laž, obmana, subjektivnost, korupcija. Dakle, mi nismo svoje lice promenili ni iznutra, ni spolja, i otud nisam siguran da ćemo za svoga veka dočekati da vidimo to lepše i pravo lice Srbije, jer za to su potrebni novi ljudi, nove ideje, nove vrednosti, nova merila, novo obrazovanje. A sve to, izgleda, vlastodršci u Srbiji, bez obzira iz kojih stranaka dolaze, nisu sposobni ni da sagledaju, ni da zamisle, a kamoli da sprovedu u delo.

Možda sve ovo što sam rekao zvuči pesimistički, ali optimizam je danas u Srbiji mnogo više izraz naivnosti, nego zrelog posmatranja u kakvoj se situaciji nalazimo. Vrhovni sud potvrđuje presudu za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića i u toj presudi Slobodana Miloševića pominje kao glavnog inspiratora tih zločina, a predstavnici njegove stranke odlaze na njegov grob u Požarevcu da mu odaju priznanje kao „najvećem Srbinu“. Tu za mene nije toliko bitan Slobodan Milošević, već taj fenomen. Novac, blagostanje, materijalno, investicije, to sve ne može da promeni lice, niti može nekoga da ulepša, niti poružni. I oni koji pribegavaju tome da ulepšaju svoj izgled parama, uglavnom u tome ne uspevaju. Nisam još video tog lepog čoveka ili tu lepu ženu koja je svoju lepotu postigla neprirodnim sredstvima. Tako neće moći ni Srbija.

Srbija je u svojoj prošlosti imala uspone i padove. Imala je i onda grešaka i lutanja, ali nikada nije otišla ovako pogrešnim putem kao što je zabasala u ovo poslednje vreme kraja 20. i početka 21. veka. Nekada su se naši stari držali bar elementarno hrišćanskog morala. Postojali su pojmovi kao što je „dobra kuća“, „obraz“, „poštenje“. Danas je „obraz“ reč koja ima najnegativnije moguće značenje zato što je i ona zloupotrebljena, i to na najodvratniji, politički način. Ako smo nešto mogli da naučimo iz svoje prošlosti, onda je to upravo to da postoje neke vrednosti koje su mnogo više nego materijalna dobra, nego što je ovozemaljski svet, da postoji neki sud na koji ćemo jednog dana svi otići i morati da ispaštamo za ono što smo na ovom svetu radili. Danas su nam puna usta hrišćanstva i pravoslavlja, samo hrišćanskog morala više nema. Dakle, to su prazne fraze ne samo kod političara, nego bogami i kod duhovnika Srpske pravoslavne crkve. I otuda je naša kriza mnogo dublja nego samo ekonomska ili samo politička. Ako iz svoje prošlosti treba da izvučemo neke pouke i neka upustva, onda treba da proizilaze iz najboljih primera naše prošlosti, a ne najgorih. To su sve pitanja koja se meni postavljaju ako razmišljam o novom licu Srbije. Ali imam utisak da ima vrlo malo ljudi u Srbiji koji su spremni na tu temu da razmišljaju, a kamoli da razgovaraju.

RSE: Gorčin Stojanović:

STOJANOVIĆ: Izjava predsednika Tadića da će Srbija neverovatno procvetati baš sredinom 2007. godine me asocirala na onu znamenitu Živkovićevu izjavu – govorim o Zoranu Živkoviću, predsedniku vlade posle ubistva Zorana Đinđića – da će Srbija sredinom 2007. godine biti član Evropske unije. Ne znam zašto baš sredinom i zašto baš 2007. godine, ne znam zašto ne odmah, ne znam zašto ne na jesen, ne znam zašto ne 2008. ili 2020. godine kako na primer misli američka Agencija za bezbednost, odnosno CIA. Ali mi je uvek zanimljivo kako političari imaju tu vrstu hrabrosti, spremnosti i neodgovornosti da izjave tako nešto.

Moje mišljenje je – to čak nije ni mišljenje, već više stvar utemeljena u iskustvu života ovde – da Srbija u narednih nekoliko decenija neće imati drastičnih promena u svom statusu. Najpre, vrlo je diskutabilno hoće li se više proširivati EU. Jako je zanimljivo šta će se desiti sa evropskim ustavom u narednih pet ili deset godina, hoće li on zbilja biti prihvaćen, hoće li on biti na izvestan način oktroisan ili će se, naprotiv, dogoditi neka druga vrsta procesa koji nisu nužno integracioni procesi. Ne mislim ni na kakve katastrofične trenutke, ne govorim o evropskim ratovima ili odvajanju Katalonije od Španije, govorim naprosto o jednom sistemu mišljenja koji se može promeniti, pre svega na ekonomskom planu, i koji će – čini mi se da sve vodi ka tome – praviti od buduće Evrope ponovnu zajednicu dve vrste Evrope: jedne koja igra ligu šampiona i druge koja igra kup UEFA, odnosno jedne prvoligaške i jedne drugoligaške Evrope. Po našem trenutnom statusu, mi se možemo eventualno boriti da uđemo u neke kvalifikacije, da nekako, na onako stražnja vrata, uđemo u tu drugu ligu, ali je stvarno u ovom času teško zamislivo da Srbija može biti više od onoga što sada jeste. E sad, zašto bi se na primer sredinom jula 2007. godine sve to preokrenulo i koje su to indicije koje vode u tom pravcu? To ja ne mogu da zamislim. Pogotovo ne mogu da shvatim da to govori neko ko je predsednik jedne zemlje koja nema svoj ustav, čak je diskutabilan i legitimitet samog predsednika – protiv kojeg ja nemam ništa, glasao sam za čoveka pa ne mogu sad mnogo da se bunim – sa skupštinom koja je krajnje sumnjiva.

U jednom prosto nerešenom društvu ne vidim šta će se to desiti za godinu dana. Ako je predsednik Srbije izrazio nadu, onda je to u redu, to je ljudski. Ljudski je nadati se i to je potpuno OK. Ja sam se nadao da ćemo mi na svetskom prvenstvu u fudbalu proći u drugi krug, a realnost je bila takva da smo prosto zvanično najgori na tom prvenstvu. Po onako merljivim kategorijama smo najgori – trideset i drugi. Prva sledeća velika tema je Kosovo. Kosovo će verovatno do kraja ove godine biti nezavisno, hteli to Tadić i Koštunici, ili bilo ko, ili ne. To će biti prosto pitanje koje je zapravo već rešeno. Ja sam ubeđen da današnji Koštuničin put u London i skorašnji u Sjedinjene Američke Države služi da ga se o tome obavesti, a ne da se njega tu mnogo nešto pita. Takođe obećanje da će se zbog toga vaskoliko srpstvo vazdići na ne znam kakvo odlučno „ne“ Evropskoj uniji je jednako neumesno koliko i tvrditi da to baš ništa neće značiti. Značiće jako mnogo. Bio bi logičnije suočiti se sa tim. Ali da će se zbog toga, da to kažem vrlo vulgarno – neko počešati po guzici u Srbiji, bojim se da se to neće desiti. Šta je neko očekivao, da će Koštunica doći na Gazimestan i reći – samo da vam kažem, gospodo, baš sam pričao sa Tonijem Blerom, koji možda od septembra više neće biti u svom ofisu, i on mi je rekao da je sve kul, ili naprotiv – selite se odmah? Pa šta se može očekivati od bilo koga ko ikad izađe na Gazimestan u narednih pet stotina godina? Toliko će Srbija imati veze s Kosovom koliko će neko moći da stigne do Gazimestana i tamo održiti nekakav govor. To će sada raditi Koštunica, dogodine Toma Nikolić, a za pet godina ljudi koji će biti potpuno minorni, neko udruženje. Šta će to značiti za ljude koji žive u centru Prištine, u neboderima, u getu u srcu Evrope, i nemaju pravo da izađu ili nikakvu želju da izađu zato što ih ništa dobro ne čeka kad izađu iz tih nebodera? To je fantastična sramota, koja nije srpska, to je sramota mog poznanika Vetona Suroia, to je sramota Škeljzena Malićija, kao što je moja sramota ono što se dešavalo prethodnih dvadeset godina u Srbiji. Tim ljudima govor na Gazimestanu ne znači apsolutno ništa. Dapače. On im samo može nešto malo naškoditi. Srbiji je potrebna vizija. Pošto nijedan, ni drugi za sada ne pokazuju bilo kakvo obećanje, nikakve vizije šta je to što će privući neverovatan strani kapital, postavlja se pitanje šta znači i kad bi došle nekakve velike investicije? Šta će se desiti? Doći će neko i kupiće „Zastavu“ i onda će nam skinuti to opterećenje. Neko će kupiti Vojsku Jugoslavije. Pa najveći trošak je i dan danas institucija koja je uspela da proizvede sedam smrti u poslednjih šest meseci.

Novo lice bi značilo radikalnu transformaciju društva. Prosto ne vidim koji su mehanizmi Borisa Tadića sve da je on premijer, a Koštunica predsednik. Nemamo pokazatelje za nešto što je sutra. Juli 2007. godine je sutra. Dakle, mi ne vidimo trenutno ni jedan jedini razlog da se takva jedna lepa želja ostvari. Đinđić je u tom smislu bio igrač koji vidi dva poteza unapred. Mi trenutno imamo igrače koji sede i analiziraju zašto su matirani pre pedeset godina, a ne zašto im je juče neko da šah mat.

RSE: Postavljajući pitanje s početka kao predložak za ovu emisiju nisam očekivala da nam je ljudski i najličnije toliko teško. Možda ipak suočavanje sa tri priče tri različite ličnosti i načinom na koji oni nose našu zajedničku tugu što nam je Srbija danas tu gde je, i jeste gvint. Hoću reći, budimo iskreni prema sebi i prema drugima i suočimo se sa realnošću. Ako ima puta ka ozdravljenju Srbije, onda je suočavanje zasigurno taj put. Ako rezultati i ne budu vidljivi sredinom 2007. godine, možda će 2070. godine naši potomci ponovo živeti u Srbiji na koju će biti ponosni. I to je nešto.
XS
SM
MD
LG