Dostupni linkovi

logo-print

Politika dezintegracije


Velike sile su još na Pariskoj konferenciji 1919. razmatrale da Kosovo zbog demografske strukture pripadne Albaniji, kaže za Radio Slobodna Evropa Vejn Meri (Wayne Merry), bivši američki diplomata u SSSR i Centralnoj Evropi, sada vodeći ekspert u Savetu za američku spoljnu politiku (the American Foreign Policy Council) u Vašingtonu. Po njegovom mišljenju, Srbija sada eventualno može samo da računa da joj pripadne manji deo oko Kosovske Mitrovice, a da se veći deo Kosova ujedini sa Albanijom.

RFE: Srpski premijer Koštunica izjavio je u sredu na Kosovu, povodom godišnjice kosovske bitke, da je "Kosovo uvek bilo i ostaće deo Srbije". Dan ranije nakon susreta u Londonu sa britanskim premijerom Blerom, on je kazao da Srbija neće prihvatiti "nametnuti komporomis" o Kosovu. Sličan je i stav ostalih srpskih političara. Kako komentarišete ove izjave.

MERI: Oni to mogu da tvrde, ali to je potpuno nerealno. Nepobitna je činjenica da dok Srbi mnogo govore o Kosovu, veoma mali broj njih je želeo u poslednjih sto godina i da živi u toj regiji. O tome je bilo reči i na Pariskoj konferenciji 1919. nakon Prvog svetskog rata. Velike sile su ozbiljno razmišljale, imajući u vidu statističke podatke o strukturi stanovništva, da bi Kosovo trebalo da pripadne Albaniji. Međutim, pošto je Srbija bila važna članica pobedničke koalicije protiv Nemačke i Austro – Ugarske tokom rata, Kosovo je ostalo u njenom sastavu iako su Albanci i tada činili ogromnu većinu stanovništva. To je postalo još izraženije krajem 20 veka, što čini nemogućim da Srbija zadrži kontrolu nad Kosovom na duže staze.

Na rešenje kosovskog pitanja uticaće tri važna faktora, koja su bitna u gotovo svim diplomatskim aktivnostima u svetu. To su demografija, ekonomija i rat. Demografija izrazito ide u prilog Albancima. Kada je reč o ekonomiji, Srbija je gotovo jedina evropska zemlja koja je odabrala put autarhije i izolacije a ne integracije, što joj dodatno sužava manevarski prostor u pregovorima oko statusa Kosova. Na kraju, vođen je rat koji je Srbija izgubila. Vi možete da polemišete oko opravdanosti tog rata, ali je činjenica da je Srbija u njemu poražena. Imajući to u vidu, smatram da Srbija ne može da zadrži većinski deo Kosova. Ona bi možda mogla da očuva kontrolu nad severnim delom regije, oko Severne Mitrovice, tako što bi se postiglo rešenje koje bi suštinski vodilo podeli Kosova.

RFE: Da li je realistično očekivati da će međunarodna zajednica prihvatiti opciju podele Kosova, imajući u vidu i njen strah od prelivanja krize pre svega zbog zahteva većinskih Albanaca iz Preševske doline da dobiju ista prava kao i Srbi na Kosovu.

MERI: Ne mislim da je već doneta odluka kakva će biti konačni ishod pregovora o statusu Kosova. Problem je međutim što svaki predlog Srbije o Kosovu kasni verovatno 10 godina. Ako Beograd zaista želi da zadrži kontrolu u regionu Severne Mitrovice, bolje je da požuri sa realističnim predlogom, priznajući da je znatna većina Kosova izgubljena. Insistiranje na tezi da je Kosovo "uvek bilo i ostaće naše", verovatno će imati kao rezultat da na kraju celo Kosovo bude izgubljeno za Srbiju. Kao posmatraču sa strane, smatram da je u interesu Srbije da dobije manji deo Kosova, a da se ostatak ujedini sa Albanijom. To bi svakako više išlo u prilog Srbije nego nezavisno Kosovo u kome bi Srbi bili manjina.

RFE: Međutim, Kontakt grupa je utvrdila 3 kriterijuma za pregovore o statusu Kosova. Jedan od njih je da međunarodna zajednica neće prihvatiti bilo kakvu podelu ove regije.

MERI: U diplomatiji se uvek daju razna saopštenja. Na primer, teoretski, što u Beogradu dobro znaju, Rezolucija Saveta Bezbednosti doneta nakon rata, garantuje nastavak suvereniteta Srbije nad Kosovom. Naravno, to je bilo retoričko saopštenje, koje su događaji uglavnom prevazišli. Da je Beograd bio aktivniji i kreativniji nego što je sada, ideja podela ne bi bila nerealna, iako je možda zadocnila. Kao što sam već rekao, srpska diplomatija uvek kaska 10 godina za događajima. Možda je za Srbiju prekasno da spasi bilo šta na Kosovu, ali vredi pokušati. Ako bi Beograd išao na varijantu da dobije severni deo Kosova i prihvati stvaranje veće albanske države, to bi stvorilo novu diplomatsku situaciju u kojoj bi članovi Kontakt grupe ponovo razmotrili principe na kojima bi trebalo rešavati kosovsko pitanje. A to ponovno promišljanje bi značilo i da li žele još jednu malu državu na Balkanu. zato što većina članica Kontakt grupe nije previše oduševljena sa trendom fragmentacije Balkana, jer je u suprotnosti sa procesima integracije u Evropi nakon Hladnog rata. Evropa je angažovana u politici konsolidacije, dok se za to vreme bivša Jugoslavija dezintegrisala, a nezavisnost Kosova bi značila nastavak procesa fragmentacije.

RFE: Međutim, mnogi smatraju da sudbinu Kosova neće odlučiti ni Priština niti Beograd, već međunarodna zajednica, pre svega Zapad. Uveliko se govori da su se SAD i EU već dogovorili da Kosovo u ovoj fazi dobije uslovnu, a kasnije i punu nezavisnost.

MERI: Odluku nisu donele strane zemlje. Rešenje se nameće činjenicom da Srbi ne žele da žive na Kosovu, da je Miloševićeva vlast uvukla Srbiju u rat koji nije mogla da dobije. Dakle, nezavisnost Kosova biće posledica serije katastrofalnih odluka Beograda. Ako Srbi budu za to krivili druge, to će značiti nastavak modela ponašanja čija je suština nespremnost da uvide da su takvim pristupom zapravo sami sebi najveći neprijatelji.

RFE: Američki državni sekretar Kondoliza Rajs pozvala je srpskog predsednika i premijera Tadića i Koštunicu da posete Vašington. Da li će Kosovo biti ključna tema, ili je to nastojanje da se podrže demokratske snage u Beogradu, koje su trenutno razjedinjene, da se udruže imajući u vidu sve izgledniji dolazak na vlast Srpske radikalne stranke.

MERI: Mislim da će tokom posete srpskih lidera Vašingtonu pre svega biti reči o Kosovu. Međutim, Bela kuća je uputila poziv i iz drugih razloga. Bušova administracija uviđa da nezavisnost Crne Gore i kako god da bude rešenje za Kosovo, to može ponovo ojačati tendencije u Srbiji ka samoizolaciji. SAD imaju interes kao i druge zemlje na Balkanu da se Srbija ne okrene samoj sebi, ne postane beznadežno reakcionarna, nacionalistička država koja živi u svetu fantazija. Takav put već je Srbiju odveo u katastrofu u poslednjih 15 godina a to bi ponovo moglo da se desi. Srbija treba da krene pravcem koji su već odabrali svi u Evropi, a to znači integracije. Međutim, takvu odluku ne može doneti ni Brisel niti Vašington. To mora učiniti sam Beograd. SAD pokušavaju da se približe Srbiji, da je ubede da bude realistična oko kosovskog pitanja, da ne može da živi u mitskoj prošlosti, već u 21 veku. kao i da mora da nauči lekcije iz grešaka koje je počinila u poslednjih 15 godina, da ih ne bi ponovila. Ali, na kraju, SAD i ostale evropske zemlje mogu da ohrabre ali ne i da prisile političare u Beogradu da čine ono što možda ne žele.

RFE: Međutim, ako Srpska radikalna stranka dođe na vlast hoće li američka administracija izolovati, ignorisati ili sarađivati sa novom vladom u Beogradu.

MERI: Iz praktičnih razloga treba da razumete da SAD igraju sve manju ulogu na Balkanu, prepuštajući to Evropskoj Uniji. Znam da su na Balkanu okupirani svojim problemima. Međutim, najveća pažnja iz Vašingtona je usmerena na Irak, Iran, Severnu Koreju, Izrael, tako da je i pitanje kao što je status Kosova, veoma je nisko na listi prioriteta SAD i biće sve manje u narednim godinama, naročito nakon donošenja odluke o finalnom statusu Kosova. Ako Srbija izabere put izolacije, autarhije i povratka u mitološku prošlost, SAD će jednostavno dići ruke od nje, ali ona u tome neće biti usamljena. I sve ostale zemlje će to učiniti.

RFE: Pet članova američkog Kongresa nedavno je uputilo pismo predsedniku SAD Bušu, tražeći da Vašington podrži evroatlantske integracije Balkana. Oni navode i da je Srbija potencijalni respektabilni vojni partner SAD u regionu, kao i da su reforme njene armije "impresivne". Međutim, po mnogim procenama upravo pojedini bivši i sadašnji pripadnici Vojske omogućavaju haškom optuženiku Ratku Mladiću da i dalje bude na slobodi.

MERI: Treba imati u vidu da američki Kongres ima 535 članova. Reč je dakle o inicijativi manje od jednog procenta najvišeg zakonodavnog tela SAD. Ovakve inicijative manjih grupa kongresmena koje se tiču zemalja iz celog sveta, gotovo su svakodnevne u Vašingtonu. Međutim, na kraju zvaničnu politiku određuje predsednik i državni sekretar. Mislim da su SAD ostale nepokolebljive u zahtevu za izručenjem Ratka Mladića i veoma su uzdržane kada je reč o ulozi obaveštajnih službi u Srbiji, za koje smatraju da nisu promenile staru praksu i mentalitet.

RFE: Parlamentarna Skupština Saveta Evrope usvojia je Rezoluciju kojom se pozivaju političari u Bosni i Hercegovini da nastave Ustavne reforme. Predstavnici Republike Srpske su, međutim, u više navrata upozorili da bi svaka promena koja bi podrazumevala ukidanje Dejtonskog sporazuma, značila i kraj BiH. Taj stav je na tragu nedavne izjave predsednika Vlade Republike Srpske Milorada Dodika da bi i Srbima u BiH trebalo omogućiti da se izjasne o svom statusu.

MERI: Nažalost, poslednji događaji u BiH, referendum u Crnoj Gori, rasprave o statusu Kosova, reakcije u Beogradu, situacija u Makedoniji, Preševskoj dolini, potvrđuju da zemlje zapadnog Balkana nastavljaju dosadašnju politiku dezintegracije, za razliku od članica Evropske Unije koje učestvuju u istorijskom procesu konsolidacije i integracije. Sve dok balkanske zemlje budu sledile logiku fragmentacije, one će sve više zaostajati u razvoju ekonomije i društva. Statistike pokazuju da države ove regije po mnogim parametrima pripadaju nerazvijenom trećem svetu. To je veoma tužno ako se ima i u vidu da je samo pre 3 decenije bivša Jugoslavija bila jedina zemlja u jugoistočnoj Evropi koja je imala šansu da se pridruži "prvom" razvijenom svetu. Međutim, nakon njenog raspada osim Slovenije i delimično Hrvatske, sve ostale novostvorene države ubrzo su se preselille u "treći svet" kada je reč o životnom standardu. Razlog za to je fragmentacija, i ako se ona produži, nastaviće se i ekonomsko propadanje ovih zemalja. Kada je reč o Bosni i Hercegovini, ona srlja iz krize u krizu. To svakako odvraća strane investitore, a mladi i talentovani nastaviće da napuštaju zemlju.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG