"Kosovo je uvek bilo i zauvek će biti deo Srbije!"
Reči Vojislava Koštunice izgovorene na Vidovdan u Gračanici u najmanju ruku se mogu dvojako tumačiti, slažu se gotovo svi oni koji dan nakon posete premijera Srbije ovoj kosovskoj enklavi procenjuju o čemu se zapravo radi. Gotovo niko ne veruje da je reč o iznenadnoj odluci da je vreme da Srbija zazvecka oružjem. Daleko je bliže
istini ocena da se radi o emotivnoj poruci predsednika srpske vlade, smatra ekspert za savremenu istoriju, Predrag Marković:
"Tu već ima nekih otklona u komentarima da je u pitanju aludiranje na nešto u srcu, na duhovni zavičaj, kao što su Jevreji doživljavali Jerusalim ili kao što Jermeni doživljavaju goru Ararat. U tom smislu ona može da se prihvati. U bukvalno teritorijalnom smislu, ona je pomalo demagoška i propagandna, ali ni to nije nelegitimno. Što se ovog drugog tiče, to je stvar razvoja dnevne politike. U svakom slučaju, Srbija ne mora da se unapred odrekne Kosova, čak i ako je trenutno ulaženje u posed potpuno nerealno. To je jedan čudan presedan. Ako dođe do nezavisnosti Kosova, mi možemo da imamo prema tome jednu distancu. To ne znači da ćemo da ratujemo za Kosovo, ali ne moramo taj fakt nikada oduševljeno da prihvatimo."
I po mišljenju vojnopolitičkog komentatora Ljubodraga Stojadinovića, reč je o emotivnom izlaganju premijera Koštunice, primerenom mestu i trenutku u kojim je data, verovatno u svrhu preventive. Problem je u tome što je i takva izjava obavezujuća za vladu, kaže Stojadinović:
"Premijer možda ima neku informaciju više od građana Srbije i novinara koji prate pregovore oko Kosova i možda ima nešto više zaliha optimizma od svih drugih koji su realisti i koji znaju da je stvar naprosto izgubljena. Ovakve izjave mogu da dovedu u zabunu i do velikog razočaranja čitavu javnost, ako se dogodi ono što se već naslućuje. Skoro sam siguran da premijer Koštunica kao alternativu nema neku opciju koja bi bila radikalnija od ove njegove izjave, da čak nema ni ovlašćenje za jednu takvu opciju. Pretpostavljam da bi morao svoj stav da obrazloži građanima, da obrazloži o čemu se radi, kakvi su izgledi u završnom delu pregovora i da li je ovde u pitanju neka njegova ljutnja koju je pokušao da iskaže na jedan takav način."
Ima li Srbija neke realne snage za radikalnije alternative i odgovore?
"Mislim da Srbija nema, niti realne snage, niti da postoji takva koncepcija, koja bi bila sumanuta, i da je bilo kakav pokušaj da se situacija oko Kosova radikalizuje u militarnom smislu nešto što bi nas zaista dovelo na rub opstanka. U ovom času se moraju tražiti putevi koji bi omogućili jedan civilizacijski okvir za opstanak Srba koji su na Kosovu i za povratak onih koji tamo imaju svoje kuće. Svaka druga romantičarska ideja, koja bi nas vodila u pokušaj da se vratimo u devedesete, je opasna avantura. Da čak neko i donese takvu vrstu odluke, Srbija objektivno nema snage za bilo šta drugo osim da nanese štete sama sebi, da proizvede jedan ambijent koji bi tu krizu uvećao do katastrofičnih razmera i doveo nas do bureta baruta, koje je ipak smireno. Uveren sam da premijer nije mislio na tu alternativu, nego da je to jedna metafora koja je došla kao proizvod nezadovoljstva ili nekog emotivnog impulsa koji je u tom trenutku podstakao premijera da kaže to što je rekao."
Reči Vojislava Koštunice izgovorene na Vidovdan u Gračanici u najmanju ruku se mogu dvojako tumačiti, slažu se gotovo svi oni koji dan nakon posete premijera Srbije ovoj kosovskoj enklavi procenjuju o čemu se zapravo radi. Gotovo niko ne veruje da je reč o iznenadnoj odluci da je vreme da Srbija zazvecka oružjem. Daleko je bliže
istini ocena da se radi o emotivnoj poruci predsednika srpske vlade, smatra ekspert za savremenu istoriju, Predrag Marković:
"Tu već ima nekih otklona u komentarima da je u pitanju aludiranje na nešto u srcu, na duhovni zavičaj, kao što su Jevreji doživljavali Jerusalim ili kao što Jermeni doživljavaju goru Ararat. U tom smislu ona može da se prihvati. U bukvalno teritorijalnom smislu, ona je pomalo demagoška i propagandna, ali ni to nije nelegitimno. Što se ovog drugog tiče, to je stvar razvoja dnevne politike. U svakom slučaju, Srbija ne mora da se unapred odrekne Kosova, čak i ako je trenutno ulaženje u posed potpuno nerealno. To je jedan čudan presedan. Ako dođe do nezavisnosti Kosova, mi možemo da imamo prema tome jednu distancu. To ne znači da ćemo da ratujemo za Kosovo, ali ne moramo taj fakt nikada oduševljeno da prihvatimo."
I po mišljenju vojnopolitičkog komentatora Ljubodraga Stojadinovića, reč je o emotivnom izlaganju premijera Koštunice, primerenom mestu i trenutku u kojim je data, verovatno u svrhu preventive. Problem je u tome što je i takva izjava obavezujuća za vladu, kaže Stojadinović:
"Premijer možda ima neku informaciju više od građana Srbije i novinara koji prate pregovore oko Kosova i možda ima nešto više zaliha optimizma od svih drugih koji su realisti i koji znaju da je stvar naprosto izgubljena. Ovakve izjave mogu da dovedu u zabunu i do velikog razočaranja čitavu javnost, ako se dogodi ono što se već naslućuje. Skoro sam siguran da premijer Koštunica kao alternativu nema neku opciju koja bi bila radikalnija od ove njegove izjave, da čak nema ni ovlašćenje za jednu takvu opciju. Pretpostavljam da bi morao svoj stav da obrazloži građanima, da obrazloži o čemu se radi, kakvi su izgledi u završnom delu pregovora i da li je ovde u pitanju neka njegova ljutnja koju je pokušao da iskaže na jedan takav način."
Ima li Srbija neke realne snage za radikalnije alternative i odgovore?
"Mislim da Srbija nema, niti realne snage, niti da postoji takva koncepcija, koja bi bila sumanuta, i da je bilo kakav pokušaj da se situacija oko Kosova radikalizuje u militarnom smislu nešto što bi nas zaista dovelo na rub opstanka. U ovom času se moraju tražiti putevi koji bi omogućili jedan civilizacijski okvir za opstanak Srba koji su na Kosovu i za povratak onih koji tamo imaju svoje kuće. Svaka druga romantičarska ideja, koja bi nas vodila u pokušaj da se vratimo u devedesete, je opasna avantura. Da čak neko i donese takvu vrstu odluke, Srbija objektivno nema snage za bilo šta drugo osim da nanese štete sama sebi, da proizvede jedan ambijent koji bi tu krizu uvećao do katastrofičnih razmera i doveo nas do bureta baruta, koje je ipak smireno. Uveren sam da premijer nije mislio na tu alternativu, nego da je to jedna metafora koja je došla kao proizvod nezadovoljstva ili nekog emotivnog impulsa koji je u tom trenutku podstakao premijera da kaže to što je rekao."
