Bojan BOŠKOVIC, glavni menadžer novosadskog festivala EXIT
Subota, 17. jun 2006 godineObožavam Sarajevo. Neverovatna atmosfera vlada u ovom gradu. Prvi puta sam bio u Sarajevu kasnih devedesetih godina. Odmah mi je bilo jasno da ovaj grad mora da se razume i ukapira. Bila je to ljubav na prvi pogled. Od tada, svake zime, barem dva puta strčim sa Jahorine do grada.
Danas je EXIT-ova žurka u Sarajevu. Dolazim u grad kasno uveče i pitam nekoliko ljudi za pravac. Niko nas ne konstatuje. Pretpostavljam, možda zbog novosadskih tablica na kolima. Nekako nalazimo žurku u delu grada koji se zove Ilidža. Nekoliko hiljada ljudi je prisutno. Čini se sve OK, ali ipak, nekako incidentna je i napeta atmosfera. Prilazi mi moja sestrica koja je na žurku došla autobusom iz Novog Sada. Grli me. Vidim da je plakala. Kaže da je neki idiot pljunuo, a njenom momku pretio nožem. Prvi impuls mi je bio ogroman bes. Potom sam se smirio i rekao sestri da svi moramo prvo da ukapiramo Sarajevo, a onda da se setimo šta se sve ovde izdešavalo. Složila se sa tim.
Nedelja, 18. jun 2006. godine
Zove me jedan dosta poznati političar i traži mi karte za EXIT. Kažem mu: "Čoveče, prošle nedelje digli optužnicu protiv mene za delenje besplatnih karata. Shvati". On kaže: "Čuo sam za optužnicu, ali baš su mi potrebne ove karte i teško mogu bez njih". Naravno, uputim ga na adresu gde može da ih kupi. Sledeće što ću izneti je neverovatna činjenica – za šest godina EXIT-a u Srbiji ne postoji niti jedan političar, niti član njegove šire familije, koji je kupio kartu za EXIT.
Ovaj običaj delenja karata vuče koren iz jednog drugog običaja koji se već, verovatno, stotinama godina prenosi s kolena na koleno u ovim krajevima, a mogao bi se sasvim jednostavno nazvati: "Dvesto grama kafice - doktore, sestro, sudijo za prekršaje". Delenje karata jeste oblik mikro korupcije, ali to mi je u genima i nisam ja kriv.
Ponedeljak, 19. jun 2006. godine
Koncert Stinga u Novom Sadu obećava neverovatnu atmosferu na EXIT-ovom main stage. Pored ogromne i iskrene ljubomore koju osećam što nismo mi organizovali isti, pitam jednog radikalnog političara da li je moguće da je, pravdajući se što grad daje pare za koncert, izjavio: "Koncertom Stinga Novi Sad je vraćen na kulturnu mapu Evrope". "Alo, bre, a ovaj festival što ga mi radimo? Ha?" "Novinari uvek izvrnu ono što kažem", odgovara mi ovaj političar. "Nisam to rekao". Na kraju, nisam ni stigao da odem na koncert. Kaže moj ćale da je bio super. Kaže: "Sting je baš super i OK edukovan lik". Komentar na B92, koji sam potom pročitao, kaže: "Živeo Sting, živeo EXIT". Pa mi nemamo veze sa ovim, ali nikakve.
Utorak, 20. jun 2006. godine
Moja super drugarica, inače EXIT-ova dobra vila, mnogo nam je pomogla, ostala je bez posla. Radila je u jednoj nevladinoj fondaciji kojoj nije produžen ugovor. Iznenada, bez objašnjenja, svi su se našli na ulici. Kolektivan otkaz. Idemo malo unazad nas dvoje i pričamo, analiziramo. Ovo je neki moj zaključak razgovora - Angels stage na EXIT-u je verovatno gotovo sve što je ostalo od slavnog nevladinog sektora koji je devedesetih ponosno harao Srbijom. Koliko god bio ogorčen na raznorazne Slobe, Radikale i ostale što mi mladost ukraše, još više sam besan na ovaj NGO sektor, nevladin sektor. Danas mi se čini da je to, u stvari, sve bio jedan veliki sistem spojenih sudova, da ne kažem simbioza, način da beogradski intelektualci ostanu plaćena getoizirana elita time što će konstanto kritikovati, ali ipak tako da kritika ne postane main stream jer tek tada su pozicije ugrožene. Kako kinta polako odlazi iz zemlje, tako se i volonterizam gasi. Izgleda.
Sreda, 21. jun 2006. godine
Po treći put shvatam da gledam potpuni potop naše reprezentacije. Ipak, od onih sam navijača što do kraja ostaju uz tim. Posle par piva postaje već jasno da smo opet pukli, ovog puta zbog neverovatne potrebe naših igrača da igraju rukama. Moj najbolji drugar kaže: "Problem kod nas jeste što su pojedinci uvek ispred tima, a trener nikada nije autoritet". To je pitanje vaspitanja, autoriteta i kulture. Reprezentacija kod nas, kao pojam, nije bitna. U prošlosti imali smo sreće što smo barem imali neke dobre pojedince. Ovi danas su stvarno loši. Možda je olakšavajuća okolnost što igraju za zemlju koja više ne postoji. Uglavnom, krajnji rezultat - Obala Slonovače - tri, Srbija i Obala Lozovače - dva.
Četvrtak, 22. jun 2006. godine
Svako jutro uzmem i prvo pročitam mail. Stiže redovno stotinjak poruka. Od mnogih zapazih jednu od mog omiljenog profesora sa telekomunikacija. Kaže: "Znam da si u frci, ali možda ne bi bilo loše da uzmeš tezu za diplomski ovih dana". Živ me sram pojeo. Zavlačim čoveka već mesecima. Ako je ikakvo opravdanje - stvarno nisam imao vremena da studiram. Posle ovog EXIT-a čeka me još jedna Golgota, završavanje studija. Nemam pojma šta posle s tom diplomom. Sigurno je samo jedno - cela moja porodica biće presretna.
Petak, 23. jun 2006. godine
Zove me drugar iz Blica i kaže mi: "Ajde mi molim te pomozi. Treba mi da popunim rubriku - gde letuju poznati Novosađani". "Pobogu", kažem mu ja "pa ako sam na ičemu insistirao, to je da ne postanem poznat". Naravno, dajem mu izjavu. "Hoću da idem na more. U Albaniju". Dodajem još, onako usput, da me sve manje interesuje Evropska unija. Razlozi su krajnje jednostavni. Čekanje u redu za vize i višesatno ponižavanje. Mislim da je ovo jedan težak oblik diskriminacije. Nastavljam dalje: "Evropska unija mi se čini toliko prepotentna i konzervirana da sam potpuno izgubio želju da idem tamo". "Pa kuda onda putovati?", pita me on. "U Albaniju", tvrdim ponovo. Albanija, tvrdim, predstavlja pravi šok za sistem. Interesantna zemlja. Neki šašavi gradonačelnik Tirane je navodno ceo grad obojio u drečave boje, izbacio ga iz onog komunjarskog bedaka, betona i bunkera fekalnih nijansi. Imaju, takođe, super festival na moru, mislim krajem jula. U svakom slučaju, neću u Evropu. Ostaje nam, barem još neko vreme, Albanija, Bosna, Makedonija, pa čak i Hrvatska.
