Dostupni linkovi

logo-print

Na evropskom putu, ali daleko od Evropske unije


Gost Press kluba je Mihal Ramač, glavni i odgovorni urednik lista Danas.

RSE: Vi ste dva puta u ovoj nedelji imali fudbal na prvoj strani.

RAMAČ: Čitaoci Danas-a su ljudi koje zanima sve. Nisu to samo intelektualci ili političari, ljudi iz sveta biznisa, nego i obični ljudi. Tema broj jedan običnih ljudi u celom svetu ovih dana je fudbal. Ne vidim zašto je i Danas ne bi imao kao temu broj jedan. Pokušavamo da imamo bar jednu lepu ili dobru vest na prvoj strani. Do nje je izuzetno teško doći. Pa neka fudbal bude ta vest koja čoveka ne baci u brigu, mada ga i ne uteši jer naši fudbaleri nas i nisu baš utešili, ali je dobro imati neku dobru vest za početak dana, samo kada bi je bilo svaki dan.

RSE: Napravila sam poređenje između naslovne strane Danas-a i lista Press. Na prvoj strani ste dali Ursulu Plasnik, šeficu austrijske diplomatije, koja kaže da će ovo biti teška godina za Srbiju. Sledeća vest na prvoj strani su pregovori MMF-a i Narodne banke Srbije u Beogradu. Treća stvar je da Brisel poručuje da Srbija treba da radi na tome da može da se uključi u porodicu evropskih naroda. Na naslovnoj strani Pressa je Ceca Ražnjatović koja kaže da želi da se zaljubi. Druga vest je da je Čeda Jovanović doveo Vuka Vukojevića, koji je ubijen pre neki dan i koji je bio pripadnik Zemunskog klana, Đinđiću za njegovo obezbeđenje. Posle kratkog vremena to obezbeđenje je provaljeno, pa ih je Đinđić otpustio. To su razlike između omiljenog lista u narodu, Press-a, i omiljenog lista, Danas-a, kod ljudi koji su evropski orjentisani.

RAMAČ: Prema nepotpunoj statistici se u Srbiji proda preko 600 hiljada primeraka dnevnih novina. Više od polovine spada u tabloide. Situacija je, koliko znam, svuda ista u svetu. Tabloidi su tiražniji od ozbiljnih novina. Razlika je što se u svetu tabloidi uglavnom bave šarenim temama, glumcima, sportistima i nema politike. Oni jesu čitani. To jesu novine za razbibrigu, lako štivo - malo zabave, malo smeha, malo uživanja u lepotama, a ona druga štampa je za neke druge krugove. Nije problem u tome što ima puno tabloida i što imaju visoke tiraže, nego je problem što u njima često razne interesne grupe, bilo političke, bilo neke druge, proturaju preko njih uglavnom glasine sa političkim kontekstom ili podtekstom i sa jasnim političkim porukama. Naravno da onda čitaoci iz tih novina dobivaju informacije, a češće dezinformacije. Teško je zbog toga govoriti da je reč o tabloidima. Po formi možda i jesu, ali to su listovi sa jasnim, prepoznatljivim, političkim sadržajem.

RSE: Ljudi koji se razumeju u te stvari kažu da i tajne službe stoje iza nekih od tih tabloida i da ih filuju raznim informacijama koje mogu da budu tačne, ali i ne moraju.

RAMAČ: Veoma često se to može zaključiti na osnovu tekstova. Dokaza naravno nema i ne pripadam ljudima koji traže dokaze takve vrste, ali po samoj sadržini se to jasno zaključuje, pogotovo tamo gde se u tri teksta na jednoj strani pozivaju na pouzdane izvore bliske policiji, a izvora nigde nema. Spadam u one ljude koji, i kada objavljuje nešto i kada nešto čita, hoće da zna odakle potiče te informacija i ko stoji iza nje. Onda i lakše razumete zašto neko stoji iza nje. Kada je sve zasnovano na nekim anonimnim izvorima, moguća su svakojaka nagađanja, a deo publike uživa u tome kako neki dolaze do tajnih izvora i imaju svoje veze u policiji, imaju svoje veze u BIA i u nekim vojnim službama. Veze verovatno postoje, ali se više koriste za blaćenje nekih ljudi i za blaćenje nekih političara, za diskreditaciju. Zbog toga su ti tabloidi politički mnogo uticajniji nego bilo gde u svetu.

RSE: Pojedini mediji, pogotovo štampani, daju prostora ljudima koji pripadaju antihaškom lobiju, ili daju prostora pristalicama nečeg agresivnog. Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a, je rekao u Glasu javnosti: "Nećemo čestitati Crnoj Gori, a što se tiče Kosova, ako se nametne rešenje statusa Kosova mi i ne moramo to da prihvatimo". To je stav koji beži od realnosti. Ko nas pita jer u ovoj Srbiji su uvek velike sile, ako ne određivale, ono uticale i pokušavale da nađu kompromis, a kada ga ne nađu, nametnu ga.

RAMAČ: Zabrinjavajuće je što se toliko puta, i na državnoj televiziji i po novinama, očekuje neko istorijsko NE, ovog puta istorijsko NE Evropi i ukupnoj međunarodnoj zajednici. Mnogi ljudi, zahvaljujući tome, veruju da ćemo im skresati u brk. Na žalost, Srbija je suviše mala i može da skreše bilo kome u brk, ali samo na svoju štetu. Zbog toga mislim da bi odgovorni političari, oni koji su iz vladajuće koalicije, mada ni opozicija nije oslobođena toga, morali mnogo ozbiljnije da razmišljaju o tome šta će i kada će reći. Pomenuli ste antihaški lobi, ali vidim još jači antievropski lobi. Gde god se može, stalno se govori kako Srbija može sama, ne sme da prihvati ovo ili ono. Reč neprihvatljivo je toliko česta na bilo kojoj radiostanici, na televiziji i u novinama.

RSE: Da li je to stvar srpskog mentaliteta, ili je to politička igra?

RAMAČ: Mentalitet stvaraju političari i mediji. Možda jeste stvar mentaliteta, ali kada bi i državna televizija, ozbiljne, pa i ostale novine, samo tri meseca drugačijim tonom obaveštavali javnost, ona bi počela da razmišlja drugačije. Ne bih krivicu svaljivao na mentalitet ili birače, nego na one koji su birani.

RSE: Kako tumačite Aligrudićevo inaćenje?

RAMAČ: Ta partija je u koaliciji koja istovremeno vodi pregovore sa Briselom, sa Rusijom, koja je član Kontakt grupe. Da li je to dvoličnost, ne znam. Ovamo pričaju kako hoćete da sarađuju i da imaju evropsku orjentaciju, a kada se okrenu na drugu stranu, svojim potencijalnim biračima govore da su tako pričali samo za njih, ali da tako ne misle. To je tužno.

RSE: Mali Island je priznao Crnu Goru, a Srbija, koja je bila do juče sa njom u zajednici, koja ima približan jezik, istoriju i kulturu, neće da je prizna.

RAMAČ: Priznali su je i Švajcarska i Rusija i Amerika. To je državna neozbiljnost. Možda je bezobrazluk još pristojnije reći. Sa Crnom Gorom su vekovne veze. Postojao je bar 1001 razlog da se Srbija i Crna Gora ne razdvajaju, ali oni koji su vodili kampanju iz Beograda, niti jedan od tih 1001. razloga nisu pomenuli, nego su navodili samo one argumente koji su odbijali Crnogorce od Srbije. Ovo inaćenje sa priznanjem je na žalost.

RSE: Živite u Novom Sadu. Kako dolazite u Beograd na posao?

RAMAČ: Živim pet dana u Beogradu, a dva dana u Novom Sadu. Inače putujem vozom, koji je moje omiljeno prevozno sredstvo. Tamo se najviše može videti kako živi običan svet. Kada čovek danima sedi zatvoren u redakciji i druži se sa novinarskim i političkim svetom, onda je zbilja zanimljivo slušati u vozu neke druge priče.

RSE: Šta priča narod u vozu?

RAMAČ: Uglavnom kritikuju političku situaciju. Ljudi su oguglali da im je loše ekonomsko stanje. Teško od nepoznatih čujete kako se žale na cenu hleba ili na malu platu.

RSE: Da li ih nervira Skupština ili odobravaju Radikalima njihovu radikalnost?

RAMAČ: Generalno kritikuju sve redom. Uglavnom preovladava shvatanje da su svi oni isti. To nije dobro, ni po vlast, ni po opoziciju, jer je običan svet uveren da nema alternative i misli da im neće biti bolje ma ko došao posle ove vlade, da nam je suđeno da nam bude loše. Niko ne stvara neku prihvatljivu platformu na kojoj bi ljudi prepoznavali šta im koja partija nudi, nešto što će im promeniti život, što će im doneti nešto bolje. Takav program je postojao 2000. godine. Na žalost, kratko je trajao i tužno se završio. Običnom čoveku je jako teško da prepozna koji su ti koji bi mogli da budu njegovi, da će za njih glasati jer bude veru da će biti onako kako građani zamišljaju da treba da bude.

RSE: Mislite li da će upravo zbog tog osećanja da bude puno apstinenta na sledećim izborima?

RAMAČ: Gledao sam poslednje lokalne izbore u Boru. Glasalo je 35 posto građana. Od tih 35 posto, 65 posto je glasalo za Radikale. Veliki je procent, ali je brojka izuzetno mala. Znači da oni drugi nisu motivisali ljude i nisu ih ubedili da im predlažu kandidata koji će nešto učiniti za naše živote i za naš grad. Tu se nije glasalo za veliku ideologiju. Glasalo se za poznate ljude, za programe koji se ne odnose, ni na Kosovo, ni na MMF, nego koji se odnose isključivo na život u Boru, koji je izuzetno težak. Ako niko ljude u jednom siromašnom gradu, gradu propale industrije, gradu sa uništenom životnom okolinom, nije povukao da glasaju za sebe, nego da glasaju samo oni koji su protiv nečega, to je situacija zbog koje čovek mora da se zabrine, a pogotovo čovek iz politike. Oni koji vode državu u ovom trenutku, bilo da su u vladajućoj koaliciji, mislim i na predsednika republike kao najodgovornijeg, oni bi trebali o tome da razmišljaju i da vide šta i kako dalje jer ova zemlja mora ići napred i posle razdvajanja sa Crnom Gorom i posle onoga što sledi sa Kosovom. Ne vidim jasnog programa. Kada smo bili mladi, u staroj državi uvek su postojali petogodišnji planovi. Danas nema ni jednogodišnjeg plana, bar ga ne vidim i nema ga u javnosti. Niko ne kaže šta Srbiju čeka u narednih 12 meseci. Kada se počelo pričati o pšenici i njenoj žetvi, do sada su svi, uglavnom, slegali ramenima. Tako je manje-više o svemu. Kada dođu na red neki problemi, onda se, ili čupaju kose, ili pokušava da se učini sve što se može, a nekog dugoročnijeg razmišljanja, pogotovo u političkom svetu, nema.

RSE: Da li se šta promenilo u Novom Sadu od kada je na mestu gradonačelnika Maja Gojković?

RAMAČ: Gradonačelnik ima izuzetno široka ovlašćenja. Gospođica Gojkoviće se izuzetno retko pojavljuje u javnosti. Sve što radi, radi uglavnom u svom kabinetu sa najužim krugom saradnika. Od ljudi se moglo čuti da je prethodna gradska vlast bila korumpirana. Sada se čuje da korumpiranije od sadašnje vlasti još nije bilo. U gradskoj vlasti su uglavnom vlasnici nekih privatnih preduzeća koji dobijaju tendere ili na neki drugi način gradske poslove. Sve velike gradske investicije idu uglavnom preko partijskih firmi ljudi iz gradske vlasti i iz gradske skupštine, tako da njihovi bliski rođaci, ili oni sami, dobijaju, pogotovo, građevinske poslove kojih ima. Novi Sad je ipak grad sa puno novca, bez obzira što mu malo ostaje od onog dohotka koji stvara. Ipak gradska vlast raspolaže velikim novcima i troši ga krajnje nemilice i neracionalno. Teško je doći do podataka u šta se ulažu novci. Mislim da je Novi Sad jako nazadovao otkako su došli na vlast Radikali.

RSE: Ranije su neki analitičari govorili da su u Vojvodini Radikali dobili dobar broj glasova zbog toga što su za njih glasali kolonisti. Ima gradova i sredina u Vojvodini gde su kolonisti manjinsko stanovništvo a starosedioci većinsko, koji su takođe dali svoje glasove Radikalima. Kako to tumačite?

RAMAČ: Ipak su Radikali bili najjači u Sremu, a u Novom Sadu nisu nova pojava. Još 1994. godine, na lokalnim izborima, oni su dobili trećinu glasova. Nikada nisam bio pristalica toga da se ljudi dele na taj način, na koloniste i na starosedioce. Ipak mislim da su preovladavali neki drugi razlozi, a ne poreklo. Bilo je izbora u tim mešovitim opštinama gde se pojavila neka polarizacija. U Kuli je većinsko rusinsko stanovništvo i po pravili uvek glasaju, ili za Demokratsku stranku, ili za neku od stranaka demokratske orjentacije koju prepoznaju kao najbližu, a za Radikale glasa mali broj ljudi. Takav je slučaj i sa Kovačicama ili Bačkim Petrovcem. Teško je pripadnicima manjina da glasaju za Radikale jer pamte šta su oni radili devedesetih godina. Bilo je iseljavanja i pretnji u severnom delu Vojvodine. Prisilnog iseljavanja nekoliko desetina hiljada ljudi je bilo u selima oko Šida. Pripadnici manjina uvek imaju neku zebnju od Radikala. Čak i kada govore umilnim jezikom o manjinama, takve stvari se teško zaboravljaju.

RSE: Zanimljivo je da je čak i u vreme Miloševićeve vladavine bilo pripadnika manjina u Skupštini Srbije. Sada ne vidim da ima predstavnika manjina među poslanicima.

RAMAČ: Ne bih ni ja mogao da kažem da ih ima, ali i u Skupštini Vojvodine ih ima manje nego što govori sastav stanovništva. Čak i stranke demokratske orjentacije, koje su nekada nastojale da imaju u svojim redovima pripadnike manjina, se ne pretržu od brige za manjinama jer smatraju da ima prečih državnih poslova. Srbija nema Ministarstvo za manjine. Kada je ukinuta savezna administracija, ostala ministarstva su preneta na Srbiju i ona su izdelena između policije i još jednog ministarstva. Polovinu nadležnosti nad manjinama imaju policija i MUP.

RSE: U Subotici se izdaju lične karte na dva jezika.

RAMAČ: To omogućava državni zakon i nije u pitanju neka lokalna vlast ili lokalna volja, nego država Srbija. To je u suštini potvrda da država, kada hoće, može da bude efikasna, može da učini nešto i da izvrši neku obavezu koju je preuzela. Neki put to neće. Isto tako je i sa međunacionalnim incidentima kojih je prošle godine bilo mnogo. Odjednom ih zaista nema. Kontaktiram dosta sa ljudima. I baš tamo gde ih je bilo najviše, na severu Bačke, kao da ih je neko makazama presekao ili neko rekao nekome da ih je bilo dosta i da moraju da prestanu. Mnogi zaključuju da je iza toga neko stajao i da je taj neko rekao da je dosta. I da je počelo samo od sebe, teško da bi prestalo samo od sebe. Nešto se moralo desiti.

RSE: Mnogi su govorili da će, ako ode Kosovo, otići Sandžak i Vojvodina. Mislite li da je to realan strah?

RAMAČ: Ne razmišljam na taj način. Može se prepoznati kakav će biti konačan status Kosova. Ne bih se o njemu izjašnjavao jer niko nas, kao građane, nije pitao, ni ranije. Biće kako je međunarodna zajednica već odlučila. Samo još biraju datum kada će, na koji način i kome prvo reći i ko će to reći nama. Što se tiče Vojvodine, jeste da su Radikali i Socijalisti neke stranke nazivali separatistima, ali ni jedna, iole relevantna stranka, nema separatističke programe. Nemam nikakvo osećanje o tome da bi neko mogao da govori o odlasku Vojvodine. Nema svrhe govoriti o tome. Situaciju u Sandžaku manje poznajem. Opet se servira preko novina i na razne druge načine baš to kako će se Srbija raspasti. Ne bih voleo da naša zemlja i dalje razmišlja o tome, nego bih voleo da razmišlja o tome kako može najbolje da funkcioniše. To je stvar novog Ustava, o kojem se toliko govori. Da li će on biti opet centralistički ili će omogućiti neku regionalizaciju koja se traži i iz Niša i iz Kragujevca i iz Novog Sada, videćemo. Unutrašnjost je za regionalizaciju, dok centar gleda svoje interese. Oni se moraju uskladiti inače će kroz desetak ili dvadesetak godina u Beogradu živeti trećina Srbije.

RSE: Otkako je Grujica Spasović otišao za ambasadora u Sarajevu, vi ste na njegovom mestu. Da li je težak posao glavnog i odgovornog urednika koji uređuje list građanske, evropske, moderne i demokratske orjentacije?

RAMAČ: Mnogo je lakše pisati i zato svake nedelje i dalje pišem, bar jedan urednički tekst. Ipak sam bio slobodni novinar sedam-osam godina i sam sam sebi odgovarao za ono koliko ću zaraditi i kako ću živeti. Sada vodim računa o više od 50 ljudi koji rade svaki dan i koji svaki dan moraju da zarade hleb u jednom, ne baš visoko tiražnom, listu. Odgovornost je i s te strane velika. Velika je odgovornost i pred javnošću. Danas ipak ima stvoren imidž ozbiljnog i pouzdanog lista, kojem se veruje i koji se s pažnjom čita. Naravno da je dužnost urednika da sačuva sve to i da pokuša još nešto da doradi, ono što se može sa postojećom ekipom, ali i na postojećim osnovama jer ne bih ni došao na ovo radno mesto da sam mislio da nešto menjam u orjentaciji Danas-a. List je prihvaćen zbog takve svoje uređivačke politike i zbog svog jasno prepoznatljivog stava. Jedino možemo nastojati da dođemo do više ljudi jer verujem da u Srbiji ima mnogo više ljudi koji razmišljaju na sličan način, nego što je onih koji kupuju Danas svakodnevno.

RSE: Vaši čitaoci su ono što se zvalo i zove Druga Srbija. Kojom vrstom kompromisa bi ste kupili običnog građanina?

RAMAČ: Ne bih išao na kompromis, nego na poboljšanje. Novine ipak čine novine, novosti. Jedini put je što više informacija svaki dan i naravno svaki put proverenih i pouzdanih informacija. Danas je već nekoliko godina po grafičkom izgledu sličan ostalim novinama, sa dosta koloritnih stranica. Tu više nije problem, kao što je nekada bio, sivila. Osnovna potreba je raditi zajedno sa kolegama iz dopisništava i imati što više informacija, ne samo iz Beograda. Proširenje dopisničke mreže zavisi i od finansijske situacije, koja ni u boljim listovima nje onakva kakva se pamti iz srećnih novinarskih vremena, ali drugog puta nema.

RSE: Kako žive vaši novinari?

RAMAČ: Prosek plate je oko 20 hiljada. Oni dođu u devet, a odlaze kući po mraku i većina nema one komocije koju i ja pamtim iz nekih svojih mladalačkih dana kada se radio jedan tekst dnevno i kada je bilo vremena da se druži, da se sreće sa političarima, da se igra fudbal. Danas ljudi moraju puno da rade. Privatni list nema nikakvih dotacija.

RSE: Stranci vole Danas. Zar ne postoji neka nevladina organizacija u Evropi ili u svetu koja bi pomogla jedan takav list?

RAMAČ: Moguće i da postoji. Radim svoj urednički deo posla. Raspitujem se o tome kod menadžerskog tima. Nekako se preživljava i preovladava to shvatanje. Ne bi bilo loše naći nekog spoljnog partnera koji bi doneo kapital i koji bi, naravno, imao svoj interes u tome. Vreme primanja poklona je prošlo. Kao pecaroš znam da je bolje čoveka naučiti da peca, nego mu, s vremena na vreme, doneti neku ribu.

RSE: Kako vidite Srbiju za pet godina?

RAMAČ: Voleo bih da čujem odgovor na to pitanje od predsednika države ili predsednika vlade. Verujem da će, iako će doći do dve-tri loše godine posle narednih izbora, ipak nešto da se probudi u ljudima, da ih motiviše, kako one koji su na nekom državnom vrhu ili blizu njega, tako i u one dole, da građani Srbije konačno krenu napred. Mislim da će za pet-šest godina Srbija biti na evropskom putu, ali, na žalost, ne i u Evropskoj uniji.
XS
SM
MD
LG