Dostupni linkovi

logo-print

Individualizam obojen strašću za rizikom...


Ćosić je danas autor u Televiziji B92. U njegov novinarski staž mogu se nabrojati brojne redakcije: Radio Beograd, Index 202, Televizija Politika, Radio Slobodna Evropa. Dva puta bio je u Australiji i radio u Sidneju kao urednik i voditelj informativnog programa na srpskom jeziku. Napisao je i dve knjige: Klinika Jugoslavija - tekstovi za Indexovo radio pozorište i Down Under, knjiga priča o Australiji.

Ćosić je u četrdesetim godinama, najkreativniji. Teško je zamisliti šta će da bude, na primer, kroz godinu dana nova forma u njegovom novinarskom izražavanju, ali mogla bih da se zakunem da će mirisati drugačije i biti nova. Ćosić zna šta voli, šta ne podnosi, šta izaziva najnežnija osećanja u njemu. Nežnost su deca, ali ne samo njegova dva sina. Ljubav i strast je jedna žena, priroda, putovanje. Prezir je primitivizam. U razgovoru sa Ćosićem, jedino kada sam osetila da bi možda zbog osećanja besa mogao da izgubi samokontrolu, bilo je kada je objašnjavao zašto ne može da podnese pogubnost primitivnog ponašanja i na kraju bes nekritične hvale. Bilo bi dobro da Jugoslav Ćosić ima snage da mlađe novinare uči zanatu. Bilo bi to dobro i za njega samoga jer njegov individualizam obojen je strašću za rizikom i promenama.

* * * * *

RSE: Pristojnost, ozbiljnost i pripremljenost – to su najčešće reči u vezi sa tvojim radom. Moram reći da su to karakteristike koje su i najređe u javnom životu u Srbiji. Šta je tebi najdragocenije od svega što je izgovoreno o tvojoj emisiji povodom nagrade, na kojoj ti čestitam?

ĆOSIĆ: Čini mi se sve ono što podržava neke vrednosti koje podržava taj projekt, moj pristup i način na koji radim. Ima mnogo ljudi, ne samo među potencionalnim gostima emisije koju radim na Televiziji B92, već i u publici, koji ne vole tu vrstu novinarstva. Kada postavite neke vrednosti i profesionalne kriterije, ako verujete u njih i koračate tim putem, neko može da ih osporova, ali neko ih i podržava.

RSE: U Parlamentu su nastavljeni žestoki dueli. Čuje se jezik mržnje. Kakvu ulogu mediji imaju u tome?

ĆOSIĆ: Mislim da to nisu stvari za polemiku. Ne mislim da je herojski dovesti nekoga ko širi jezik mržnje i napraviti konfrotirajući intervju sa nekim ko čini krivično delo. Mislim da je širiti nacionalnu mržnju i netrpeljivost krivično delo. Kada dovodite čoveka u studio koji je spreman nekoga da vređa na takav način kao što su neki pripadnici Srpske radikalne stranke vređali svoje oponente u studiju, onda to nije novinarska hrabrost, već novinarska glupost. To je nekritičko otvaranje prostora za ljude koji tako nastupaju. Ne vidim poentu u tome i ne mislim da ima smisla polemisati sa takvim stvarima.

RSE: Misliš da nekim ljudima treba zatvoriti vrata?

ĆOSIĆ: Upravo tako.

RSE: Možeš li podsetiti na afere koje su otvorene u tvojoj emisiji i da li je ijedna od njih dovedena do kraja? Momentalno istražuješ koliko primaju članovi Upravnih odbora u raznim javnim preduzećima, što je vrlo važna stvar jer su to nagrade za te ljude po partijskoj liniji.

ĆOSIĆ: Neki su progovorili, a neki ne.

RSE: Vredi li biti uporan?

ĆOSIĆ: Naravno da vredi. Postoje određeni rezultati. Dobili smo informaciju iz JAT-a kolike su im plate. Dobili smo informacije iz još nekih preduzeća. Priču smo pokrenuli sa NIS-om koja je najjača kompanija u regionu. Ona vredi milijardu dolara. Ljudi ne žele to da kažu. Oni su akcionarsko društvo u kome je većinski akcionar država. Oni su obavezni i po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja da nam to kažu. Mi kao građani možemo da znamo kolike su plate članova Upravnog odbora kompanije čiji smo mi suvlasnici. Mi građani smo suvlasnici te kompanije. Neki su na kraju priznali, ali još uvek čekamo odgovor iz NIS-a.

RSE: Bilo je, pretpostavljam, i kikseva u emisiji, obzirom da otvaraš tako osetljive teme. Koji je bio najveći gaf? Da li ona priča sa Tomislavom Nikolićem?

ĆOSIĆ: Ona je imala najveću pažnju medija jer se radi o Srpskoj radikalnoj stranci. Oni imaju fantastičnu mašinu i uticaj na dobar deo medija. Oni su uspeli od toga da naprave neviđen slučaj. Da se tu radilo o nekom drugom, to bi, verovatno, prošlo potpuno nezapaženo.

RSE: Reč je tvom pitanju upućenom Tomislavu Nikoliću da li je tačno da je dobio stan od fudbalskog kluba Partizan?

ĆOSIĆ: To pitanje nije bilo neosnovano jer najveći sportski kompleks, čiji je vlasnik Partizan, se nalazi u Zemunu gde su Radikali na vlasti. Taj sportski kompleks se širi iz godine u godinu. Ruše se neke kuće i neki stanovi, kako, to ne znam. To je ogroman sportski kompleks za koji se priča da je Partizan dobio po veoma povoljnim uslovima. Pitao me da li to tvrdim ili samo pitam. Rekao sam mu da ga samo pitam. Ispostavilo se da to nije tačno.

RSE: Oko toga je nastala bura po medijima. Kolege su te pitale da li ćeš se izvinuti Tomislavu Nikoliću i rekao si da nećeš. Zašto ne?

ĆOSIĆ: Usledelo je još jedno pitanje – da li je tačno da nemate stan na toj i toj adresi, koja je adresa tog pomenutog stana. Rekao je da nema. Tu se čitava priča završila. Ispostavilo se da je vlasnik toga stana bio pokojni sugrađanin Tomislav Nikolić. Sve su to bila samo pitanja. Ako branite pravo i na takva pitanja, onda poričete pravo na pitanja uopšte. Imamo pravo da postavljamo najprovokativnija moguća pitanja. To sve je dobilo ogromnu pažnju u medijima jer su Radikali izvršili veliki pritisak. Nastupili su sa tezom da sam oklevetao Tomislava Nikolića, iako je pitanje nešto što po formi ne može sadržati tvrdnju.

RSE: Pretpostavljam da Poligraf preko leta neće ići?

ĆOSIĆ: Neće ići preko leta. Radićemo do kraja juna, a onda ćemo nastaviti u septembru.

RSE: Na elektronskoj medijskoj sceni slede velike promene. Dodelivanjem frekvencija stižu neki veliki svetski moguli, a neki domaći nestaju. Šta očekuješ da će to doneti?

ĆOSIĆ: Mislim dobru konkurenciju. To je uvek dobro za građane, a za mene lično stimulativno. Voleo bih da te sve stanice krenu punom snagom. Ono što je veoma dobro za našu profesiju i za ljude koji se njome bave je to da će najzad moći da dođu u situaciju da ipak nešto malo biraju, kada su poslovi u pitanju. Verovatno se radi o stotinama novih radnih mesta za novinare i isto toliko mesta za druge ljude iz profesije: za snimatelje, montažere, organizatore. Mislim da je to nešto što unosi jednu malo vedriju sliku u našu profesiju, koja je u socijalnom smislu u jednom veoma teškom stanju. Što se samog programa tiče, ostaje tek da vidimo koliko su to ambiciozni i veliki projekti, šta će oni doneti i koliko će dobri takmičari biti sa stanicama koje trenutno kod nas emituju.

RSE: Ti si prilično namršten u svojim emisijama. To se ne bi očekivalo od čoveka koji je zasmejavao bivšu Jugu kao autor tekstova Indexovog radio pozorišta.

ĆOSIĆ: To pisanje je bila moja paralelna ličnost i u nekim ranijim periodima moga života i karijere u studenskom radio programu. To pozorište sam shvatao kao drugi dnevnik na RTS-u jer to je bio prostor gde smo iznosili političke stavove, a ne one druge, ozbiljne emisije, koje smo radili. To pozorište sam voleo dok je postojalo na radiju jer kada je izašlo na scenu postalo je nešto sasvim drugo. Privatno volim da se smejem i volim duhovite ljude. Slažem se da treba biti malo opušteniji.

RSE: U devedesetim godinama si nekoliko godina proveo u Australiji?

ĆOSIĆ: Prvi put sam tamo bio u komadu sedam godina.

RSE: U svojoj putopisnoj knjizi, koju si napisao i objavio pre par godina, pišeš: "Australijsko društvo, neopterećeno rasizmom, do krajnjih konsekvenci brani prava na različitost u odevanju, u mišljenju, u izboru načina života, partnera, hrane, religije, kulturnih sadržaja i svega ostalog. Australija je svojim građanima ostavila slobodu izbora i spremna je da je štiti". Australiju nazivaš pačvorkom različitih naroda. Kako se to u svakodnevnom životu oseća?

ĆOSIĆ: Idete ulicom i onda vidite kineski restoran, pa japanski, pa srpski, pa hrvatski, pa engleski, pa grčki. Tako se ređaju boje, ljudi i nacije. U toj knjizi sam napisao i to da Australija kao da je kreirana da bi ljudima koji se osećaju građanima drugog reda bilo gde u svetu dala nadu da život i društvo mogu biti drugačiji. Oni su zaista jedno fantastično tolerantno društvo i društvo koje do krajnjih konsekvenci brani pravo na različitost. To je nešto što veoma volim i mislim da je to planetarni primer jednog tolerantnog društva u kom žive jedni pored drugih, Palestinci i Izraelci, mi sa Hrvatima i Slovencima, muslimani i pravoslavci. Svi narodi koji su na drugim delovima planete u konfliktima u ovom trenutku tamo žive normalno i mirno jer snaga te ideje je takva da amortizuje taj elektricitet koji bi eventualno mogao biti prenet u tu zemlju. To je nešto što je planetarno vredno.

RSE: Sa kim si se tamo družio?

ĆOSIĆ: Uglavnom sam se družio sa ljudima iz Latinske Amerike i sa nekim Beograđanima. Neke od njih sam pomenuo u knjizi koju sam napisao. Imao sam super prijateljicu Kineskinju i jednog jako dobrog druga koji je Grk. Jedan dobar deo ekipe je bio iz Ekvadora. Sa njima sam najčešće letovao i odlazio na zimovanja. To je bila jedna šarena grupa ljudi koje je fantastično funkcionisala između sebe. Nikada nikakve probleme nismo imali, niti sam uočavao da neki drugi ljudi imaju neke ozbiljne probleme koji bi im zagorčavali i ugrožavali život. To društvo i taj sistem nešto takvo ne toleriše i sa izuzetnom snagom promoviše vrednost multikulturalizma. To je nešto što su svi građani Australije usvojili i navikli da žive jedni pored drugih. Smatraju da je to vredno, da su zbog toga unikatni i neće toga da se odreknu.

RSE: U to se uklapaju i ljudi koji su pobegli sa ovih prostora.

ĆOSIĆ: To je bio jedan veliki emigrantski talas koji je dosta ljudi tamo doveo. Radi se o desetinama hiljada ljudi. Australija je svima pružila jednu ozbiljnu socijalnu zaštitu, kao i različite vidove zaštite, šansu da normalno žive. Mnogi od njih u toj zemlji žive bolje nego što bi živeli u svojim mestima i gradovima iz kojih su otišli. Po popisu iz 2000. godine, u Sidneju ima između 35.000 i 40.000 Srba, a u Australiji oko 92.000. Srpska zajednica u Sidneju nema srpsku školu, koja je dozvoljena po zakonu. U toj školi učili bi veći deo predmeta kao u svim ostalim školama, ali bi imali pravo da uče svoju istoriju i svoj jezik. Zato imamo šest crkava na teritoriji grada u kome živi samo 35.000 Srba. Mislim da je to fenomen koji govori sam za sebe.

RSE: U knjizi opisuješ kako izgleda anglo-srpski esperanto.

ĆOSIĆ: Da. To je priča o prvoj generaciji emigranata koji manje-više nisu naučili engleski jezik. To je s jedne strane razumnjivo. Imali su strašan pritisak da prežive bez ijedne jedine reči engleskog. To je generacija iz pedesetih godina. Sada je to jedan specifičan jezik koji je mešavina srpskog i engleskog jezika, a koji ni jedan Englez ne razume, ili može samo da nasluti o čemu se radi. Oni engleske reči stavljaju u naše padeže, ili prave od njih glagole, i to poprilično smešno zvuči. Čućete vrlo često da mnogi kasne zbog trafike (saobraćajne gužve). Pitali su me da li je neki predmet južan, a to znači korišten (used). Front je prednje dvorište. Fensa je ograda. Neko će vas zamoliti da ga poringate, zaringate ili naringate. Možete napraviti čitav jedan rečnik tih srpsko-engleskih idioma i fraza koje nisu kodifikovane. Samo neke sam stavio u knjigu. Oni nisu imali šansu da na miru nekoliko godina uče engleski, a da pri tome nemaju osećaj da gube pri ostvarivanju prihoda za golu egzistenciju. Danas mnogi mladi ljudi odlaze i imaju šansu sa stipendijama i da studiraju i da nauče jezik. Tek onda ulaze u ozbiljnu borbu, u koju su oni ušli čim su kročili u Australiju.

RSE: Zašto si se iz te lepe, tolerantne zemlje, vratio na netolerantni Balkan?

ĆOSIĆ: To je pitanje na koje nije lako odgovoriti. To je čitav kompleks faktora. Ima ljudi koji se samo tamo fantastično osećaju, a ima ljudi koji se samo ovde fantastično osećaju. Ja se veoma dobro osećam i tamo i ovde. Puno volim tu zemlju, volim taj grad. Kada god odem tamo osećam se kao u Beogradu. Odlaske tamo ne primam kao dramatično velike promene u mom životu. Vidim ih kao faze i ne treba mi mnogo vremena da se prilagodim. Postoji jedna velika razlika. Jako je teško u ovoj profesiji tamo uspeti. Ogromna je konkurencija među Australijancima koji su tamo rođeni, kojima je to prirodni jezik, koji su rasli u tom socijalnom i društvenom okruženju, koji po prirodi stvari saznaju mnogo brže neke stvari do kojih stranci i emigranti mnogo teže dolaze. Moguće je baviti se ovom profesijom, ali na jednom bitno nižem nivou. To je stvar balansa gde je u nekom trenutku bolje. Sada nisam sam. Imam porodicu i sada je to kompleksnija stvar. Ranije je bilo lakše.

RSE: U Sidneju si se bavio novinarstvom. Radio si jednu emisiju i imao si jedno zanimljivo mesto, kultno za naše ljude. Prodavao si slike i knjige u jednoj maloj galeriji.

ĆOSIĆ: To je bio jedan pametan način da preživimo u toj strašno žestokoj utakmici na tržištu. Nije tako lako napraviti neki uspešan posao.

RSE: Ovde si došao i postao ratni izveštač.

ĆOSIĆ: Tako je. Vratio sam se 1998. godine. To je bila mala prekretnica u mom životu. Došao sam sa idejom da ostanem šest meseci. Došao sam u avgustu i već za Novu godinu sam znao da će čitav konflikt u Srbiji imati ratni epilog. Bio sam siguran da će se to završiti onako kao što se završilo. Odlučio sam da ostanem zbog porodice. Imao sam i jednu vrstu užasne znatiželje. Kada je počelo bombardovanje dobio sam poziv od kolege iz Radija Slobodna Evropa. To je jedno strahovito ekstremno iskustvo koje čovek može steći u našoj profesiji. Kada prođete takvo jedno iskustvo, onda je jako malo situacija koje u životu mogu da vas iznenade.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG