Dostupni linkovi

logo-print

Predsednik Srbije u poseti Moskvi


Stara-nova vlada nezavisne države Srbije još nije saopštila svoju spoljnopolitičku projekciju iz koje bi se moglo videti šta će biti njeni međunarodnopolitički prioriteti.

Na diplomatskoj areni, obično prvi međunarodni susreti, odnosno prvi izbor stranih sagovornika ima simbolički značaj određivanja prioriteta nove vlade ili vrha novoformirane države.

Ako je suditi po agendi prvih zvaničnih poseta premijera Srbije i stranih poseta Beogradu, Rusija i Kina će se naći visoko na spoljnopolitičkoj rang listi. To, razume se, ne mora utomatski značiti kurs udaljavanja Srbije od Evropske unije, ali stvari bi mogle krenuti u tom pravcu.

Premijer Vojislav Koštunica je u kontekstu nastavka saradnje sa EU, uprkos gotovo svakodnevno ponavljanim depešama iz Brisela – da je lopta u dvorištu Beograda, i danas uputio slabo prikrivenu poruku Evropi da ona mora učiniti nešto na promeni svog stava prema Srbiji:

„Ubeđeni smo da partnerski odnos, zasnovan na međusobnom uvažavanju, pverenju i razumevanju između Evropska unija i Srbije otvara najbolji put za rešavanje svih pitanja i otklanjanje svih preostalih teškoća. Zaro je posebno važno da EU delotvorno i partnerski podrži Srbiju na njenom demokratskom putu, započetom pre šest godina.“

Ako premijerova poseta Rusiji hoće da kaže da će Moskva imati prioritet na srpskom spoljnopolitičkom kursu, ne bi bilo na odmet prisetiti se da Rusija ni u daljoj ni u bližoj prošlosti nije ispunjavala očekivanja Beograda.

Pa evo i poslednji potez svedoči o tome – priznala je Crnu Goru, a možda će izvršiti pritisak na Srbiju da to isto učini, iako savetnik srpskog premijera Vladeta Janković to ne očekuje:

„Logična je pretpostavka da će u sklopu svih ostalih pitanja biti dotaknuto i pitanje Crne Gore, ali ja ne očekujem, niti bi bilo logično da Rusija u bilo kom smislu vrši pritisak na nas oko priznanja.“

Evropska unija i njeni lideri su u kontekstu odvajanja Crne Gore iz državne zajednice bili nedavno izloženi oštroj kritici. Kritičari su bili kako premijer srpske Vlade, tako i nezanemarljiv deo javnog mnenja. Uprkos tome što su i Havijer Solana i Oli Ren funkcionisali kao promoteri interesa Srbije i njenog brzog približavanja EU.

Milan Pajović, visoki funkcioner G17 plus, smatra da Beograd nije dobro shvatio šta se događa u Evropskoj uniji u kontekstu njene politike prema Srbiji:

„Činjenica je da je nekolicina sastanaka sa međunarodnim predstavnicima poslednjih nekoliko meseci potvrdila da je tačna ta konstatacija da se Srbija nalazi u nezavidnom položaju od trenutka kad su prekinuti pregovori. A zaista nam je spoljnopolitički imidž i status zemlje presudan za nastavak reformi i daljeg razvoja Srbije. Mislim da je šteta što su sastanci, naročito sa ključnim ljudima iz EU, kao što su gospodin Solana i gospodin Ren, prošli u jednoj lošoj atmosferi. Mislim da se ovde u Beogradu pogrešno procenjuju uloge ta dva političara. Oni su ovde doživljeni kao neka kaznena ekspedicija EU ili nešto tome slično, a stvar je potpuno suprotna, ali očigledno nje poznata ni domaćim političarima, ni domaćoj javnosti. Upravo su gospodin Solana, pa i gospodin Ren najbolji advokati interesa i Srbije i zapadnog Balkana i upravo su oni ti koji se u EU, mislim u Briselu, pa i u okviru zemalja članica, najviše trude da Srbija i ostale zemlje koriste mogućnosti brzog pridruživanja Evropskoj uniji i da se ceo region zapadnog Balkana što pre uključi u Evropsku uniju.“

Majk Emerson iz briselskog Centra za evropske studije kaže da nije preterano mudro da Srbija uspostavi zaokret ka Rusiji i (ili) Kini, jer će biti okružena – naravno prijateljski – zemljama Evropske unije. Smatra da to nije baš ohrabrujući scenario, ali da neki političari možda treba da prođu kroz taj geopolitički eksperiment da bi sami došli do tog zaključka.

Na pitanje da li će EU prihvatiti Srpsku radikalnu stranku na vlasti ako pobedi na sledećim izborima, Emerson kaže da će sve to zavisiti od toga kako se nova vlada bude ponašala, odnosno da Evropska unija neće skakati u zaključke. U tom smislu upućuje na primer Moldavije, u kojoj je pre nekoliko godina pobedila stara komunistička partija i komunistički lider, predsednik Volonjin. Vrlo brzo se, kaže naš sagovornik, ispostavilo da je ta partija već u trajanju mandata prvog parlamenta prihvatila procese evroatlantskih integracija.

Ako se bolan put do okončanja evrointegracija koristi kao alibi za durenje, aroganciju i udaljavanje od Evrope, to nikako neće nauditi Briselu, ali svakako hoće Beogradu.

Otuda bi bilo uputno da nezavisna država Srbija, umesto poze uvređenog pravednika, još jednom posluša i pokuša da razume šta njeni sagovornici iz Evrope zaista kažu, a onda uloži maksimum napora da racionalno definiše ili redefiniše svoje spoljnopolitičke prioritete.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG