Zoran RAKIC
Leskovac je posle Zaječara najsiromašniji okružni centar u Srbiji, a indeks siromaštva na ovom području iznosi 40 procenata i 10 puta je veći nego u Beogradu. Leskovačka privreda je na početku procesa privatizacije prednjačila po broju prodatih preduzeća. Sada je, međutim, prva po broju osporenih ili poništenih ugovora. Broj nezaposlenih je drastično skočio, a preduzeća koja godinama ne isplaćuju zarade niko ne želi da kupi. Hroničnu bedu mnogi pokrivaju snalaženjem, ali ima i nesnalažljivih:„Ovo je sramota i grehota šta rade sa narodom. Ja razumem privatizaciju, ali da se pokrene proizvodnja, ljudi da primaju platu, da žive. Mi smo, bre, kao u zatvoru!“
„Nema dinara. Nema za hranu, a kamoli za šta drugo. Nema šta da dam detetu da pojede.“
„Kako možemo da živimo kad o decembra nismo dinara primili.“
„Radila sam 27 godina. Sada čistim tuđe kuće, iako sam bolesna, invalid sam rada. To nije život. I kako da ti voliš ovu državu i da veruješ u nju?“
Prosečni standard stanovništva u Leskovcu bolji je nego u okolnim opštinama, zbog veće koncentracije republičkih ustanova – vojske i policije, što podrazumeva bolje i redovnije plate. U privredi je stanje drugačije:
„Razgovaramo o tome koš ta treba da plati i kako će, na koji način, i onda većina žena krene da plače, da se nervira, odlaze da ih pregleda doktor i većina završi u bolnici na snimanju srca.“
„Apsolutno svaka žena pije lekove za smirenje. I oni što su ostali u firmi nisu našli izlaza i dolaze jer se nadaju boljem. Nijedan radnik ne vidi izlaz i nije mu lako.“
„Nema boljitka.“
„Nema nizašta drugo, samo hrana, dažbine i to je sve. Nikakvog luksuza.“
Poslednje tri godine vladajuća koalicija Socijalista i Radikala udomila je mnoge svoje aktiviste u opštinskim službama i javnim preduzećima, pa je broj zaposlenih porastao linearno za dva ili tri puta. Istovremeno, plate su smanjene, a isplate osetno proređene:
„Sve uličare koje znam sad su po Skupštini, opštini i tako dalje.“
Trgovci tvrde da promet u maloprodaji odavno nije bio tako slab:
„Prodaju se samo osnovne namernice – šećer, zejtin, brašno – a sve ostalo mnogo manje.“
„I hleb se manje kupuje, mleko…“
„Obično kupim jedan ili pola hleba.“
„Kupujem hleb i mleko jedanput u tri dana. Deset komada jaja u 15 dana.“
„Narod nema para, ne može da se zaradi. Sve je propalo skroz naskroz.“
„Biće sve gore i gore, to je sigurno.“
Jedan prošlogodišnji protest radnika vunarske industrije ,Leteks‘ koji su na ulici tražili svoje minimalce, inspirisao je novinarku tiražnog beogradskog dnevnika da ostavi dopisnički posao:
„Hoćemo plate!“
„Ja sam, čuvši o kojoj se cifri radi, shvatila da ja ustvari celog meseca radim za toliki novac, a oni se bune zbog te sume, a sede kod kuće.“
Ona trenutno radi u lokalnom nedeljniku za mesečnu platu od 150 evra:
„Veoma sam nezadovoljna i imam utisak da država sistematski radi na tome da novinari budu u podređenom položaju, da žive na margini i da samim tim zbog svog socijalnog statusa budu poslušni.“
Sudbina je neumoljiva, komentarišu stanovnici Leskovca. Nekada jedan od najbogatijih gradova Srbije, svrstao se u poslednjih pola veka među najsiromašnije. Uzroci su brojni, a među njima najznačajniji ljudski faktor.
