Šef ekonomskog pregovaračkog tima Srbije, Nenad Popović kaže da će Beograd insistirati na pitanjima javne i privatne svojine. Postoje konkretni podaci koliko je ulagano u konkretno preduzeće. Mi smo zaista uložili milijardu i 800 miliona dolara u kosovsko-metohijsku privredu, i to su fakti i aduti jer pokazuju koliko je zaista uloženo, a mi od privatizacije tih preduzeća nemamo nikakve dohotke i tu se javlja jedan veliki problem, kaže Popović:
„Ekonomski tim za Kosovo i Metohiju vidi rešenje tog problema tako da je sva imovina onoga ko je vlasnik te imovine. Imovina je i po evropskim i po svetskim standardima univerzalna kategorija i mi se nadamo da će se regulisanje prava vlasništva nad imovinom vršiti isključivo evropskim metodima i standardima, koji su jedino priznati u međunarodnom pravu.“
Ključno pitanje pored vlasništva nad imovinom je i pitanje sukcesije, odnosno vraćanje dugova. Na tvrdnje Albanaca da bi trebalo napraviti razliku u kosovskom dugu u periodu pre 1989. godine i posle, šef ekonomskog pregovaračkog tima Srbije Nenad Popović kaže da postoje konkretni podaci koliko je ulagano u konkretno preduzeće, dok predsednica Koordinacionog centra za Kosovo I Metohiju Sanda Rašković-Ivić pojašnjava:
„I Srbija je preuzela kosovski dug. Ali je taj dug bio razdeljen – otprilike koliko ide na Srbiju, koliko ide na Kosovo i Metohiju i mi taj dug servisiramo od novembra meseca 2002. godine. Budući da su po Rezoluciji 1244 Kosovo i Metohija deo naše zemlje, mi smo od Svetske banke u novembru mesecu prihvatili da servisiramo taj dug. Dnevno za servisiranje tog duga odlazi 120 hiljada dolara, i plaćaćemo dokle bude bilo potrebno, dok ne otplatimo.“
Namera da se sistemi poput Trepče i Kosovske energetske korporacije privatizuju za šest meseci, po mišljenju beogradskih pregovarača pokazuje malo ekonomskog znanja, kojem su, po mišljenju Sande Rašković-Ivić najviše doprineli međunarodni posrednici, koji nisu dobro pripremili ovu rundu pregovora:
„Zato što se kod ove privatizacije ustvari privatizuje tuđe, ali ljudi koji su smisli ovu vrstu spin-off privatizacije rade na tome da se to ustvari ne privatizuje, već se daje na upravljanje na 99 godina. To nije dobar put i mislim da privatizacija treba da bude još bolja i da bude svakako drugačija.“
Prema procenama energetičara, vrednost opreme u obe kosovske elektrane i na tamošnjim kopovima je milijardu dolara, dok su rezerve lignita, koje su do sada iskorišćene samo pet posto, a koje se procenjuju kao najveće u Evropi, vredne najmanje 400 milijardi dolara. Rudarsko-geološki eksperti tvrde da vlasništvo nad ovim delom, kako Srbija tvrdi njene imovine, neće biti jednostavno rešiti zbog potpuno različitih stavova o ekonomskim pitanjima. Beograd je razgovore o ekonomskim pitanjima prihvatio kao utvrđivanje prava nad vlasništvom i imovinom, dok su u Prištini oni prihvaćeni kao pregovori o razdruživanju i podeli, što i ne čudi, ako se zna polazni stav Prištine, zaključuju analitičari.
„Ekonomski tim za Kosovo i Metohiju vidi rešenje tog problema tako da je sva imovina onoga ko je vlasnik te imovine. Imovina je i po evropskim i po svetskim standardima univerzalna kategorija i mi se nadamo da će se regulisanje prava vlasništva nad imovinom vršiti isključivo evropskim metodima i standardima, koji su jedino priznati u međunarodnom pravu.“
Ključno pitanje pored vlasništva nad imovinom je i pitanje sukcesije, odnosno vraćanje dugova. Na tvrdnje Albanaca da bi trebalo napraviti razliku u kosovskom dugu u periodu pre 1989. godine i posle, šef ekonomskog pregovaračkog tima Srbije Nenad Popović kaže da postoje konkretni podaci koliko je ulagano u konkretno preduzeće, dok predsednica Koordinacionog centra za Kosovo I Metohiju Sanda Rašković-Ivić pojašnjava:
„I Srbija je preuzela kosovski dug. Ali je taj dug bio razdeljen – otprilike koliko ide na Srbiju, koliko ide na Kosovo i Metohiju i mi taj dug servisiramo od novembra meseca 2002. godine. Budući da su po Rezoluciji 1244 Kosovo i Metohija deo naše zemlje, mi smo od Svetske banke u novembru mesecu prihvatili da servisiramo taj dug. Dnevno za servisiranje tog duga odlazi 120 hiljada dolara, i plaćaćemo dokle bude bilo potrebno, dok ne otplatimo.“
Namera da se sistemi poput Trepče i Kosovske energetske korporacije privatizuju za šest meseci, po mišljenju beogradskih pregovarača pokazuje malo ekonomskog znanja, kojem su, po mišljenju Sande Rašković-Ivić najviše doprineli međunarodni posrednici, koji nisu dobro pripremili ovu rundu pregovora:
„Zato što se kod ove privatizacije ustvari privatizuje tuđe, ali ljudi koji su smisli ovu vrstu spin-off privatizacije rade na tome da se to ustvari ne privatizuje, već se daje na upravljanje na 99 godina. To nije dobar put i mislim da privatizacija treba da bude još bolja i da bude svakako drugačija.“
Prema procenama energetičara, vrednost opreme u obe kosovske elektrane i na tamošnjim kopovima je milijardu dolara, dok su rezerve lignita, koje su do sada iskorišćene samo pet posto, a koje se procenjuju kao najveće u Evropi, vredne najmanje 400 milijardi dolara. Rudarsko-geološki eksperti tvrde da vlasništvo nad ovim delom, kako Srbija tvrdi njene imovine, neće biti jednostavno rešiti zbog potpuno različitih stavova o ekonomskim pitanjima. Beograd je razgovore o ekonomskim pitanjima prihvatio kao utvrđivanje prava nad vlasništvom i imovinom, dok su u Prištini oni prihvaćeni kao pregovori o razdruživanju i podeli, što i ne čudi, ako se zna polazni stav Prištine, zaključuju analitičari.
