Dostupni linkovi

logo-print

Srbija je straćila ceo vek


Nekadašnji profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Dragan Klaić, tetatrolog i danas profesor umetničke i kulturne politike na univerzitetu u holandskom gradu Lajdenu i koordinator brojnih evropskih kulturnih projekata, sam se pre 15 godina, uoči ratova i zbog bujanja nacionalizma, odlučio na dobrovoljni egzil.

Od početka je sebe smatrao egzilantom, a to znači od pre 15 godina, kaže Dragan Klaić, teatrolog i nekadašnji profesor u Beogradu, danas u Holandiji, donedavni čelnik Evropskog foruma za umetnost i nasleđe. Autor knjige koja je pod naslovom „Vježbanje egzila“ u prevodu sa holandskog nedavno izašla u Hrvatskoj, seća se da je, kada je pred naletom južnoslovenskih ratova odlučio da ode, dugo proučavao istoriju evropskih intelektualnih egzila:

„Tako da mi je ta kulturna istorija bila dobro poznata sa svim modelima uloge i mogao sam to da konceptualizujem kao svoj vid egzistencije, bez nekog velikog zaziranja i da se u tome na izvestan način dobro osećam, ali sam dakako uvek bio svestan da sam ja, sticajem okolnosti, bio od početka i privilegovani egzilant u odnosu na izbeglice.“

Prosto je, međutim, neverovatno, čudi se naš sagovornik, kako je ova sredina olako zaboravila na desetine i desetine hiljada mladih i stručnih koji su je napustili, nepristajući u protekloj deceniji na ratove i nacionalizam:

„Ova sredina pati od kolektivne amnezije, pa zaboravlja mnoge stvari, pa je zaboravila i na to da je otišlo mnogo ljudi ne samo moje generacije, već ja imam i svoje bivše studente razvejane po celom svetu i nekad na njih nalećem i srećem ih. Mnogi od njih ne rade u svojoj struci, ne rade ono što su studirali. To je jedan ogroman odliv znanja i talenta i sposobnosti koji se nekoliko generacija ne može nadoknaditi. Ako hoćete, tih 300.000 ili 350.000 mladih, obrazovanih ljudi, koji su pokupili svoje diplome, stali u red pred kanadsku ili australijsku ili novozelandsku ambasadu i otišli, to je mnogo veća šteta nego što je Srbija izgubila 1.300 kaplara univerzitetskih studenata u Prvom svetskom ratu, samo što se te proporcije danas ne primećuju. Ja sam nedavno rekao da je Srbija s ogromnim žrtvama straćila ceo 20. vek i da se danas – 2006. godine – nalazi tamo gde se nalazila 1903. godine, kada je posle likvidacije Obrenovića počela da gradi demokratsku državu.“

Istraživanja i ankete međutim pokazuju da bi većina mladih u Srbiji i danas rado potražila perspektivu u dobrovoljnom egzilu:

„Mislim da su mladi željni toga da odu iz zemlje, jer država ne pokazuje značajnu spremnost da brine o problemima koje imaju svakodnevno. To je jedna generalna politička klima u zemlji gde vi prekidate pregovore sa Evropskom unijom, gde i dalje ne postoje osude delovanja različitih organizacija koje promovišu rasizam i pozivaju na pogrome različitih grupa. Znači postoji čitava jedna klima koja nam je ostala negde iz onog režima i sa kojom se ovde i dalje nije raščistilo. I kada se vi u jednoj zemlji sa time susrećete iz dana u dan, onda sebi kažete – pa idem u taj Novi Zeland da berem pomoranče.“

U egzilu postoje poglavlja. Drugačiji je, doduše, osećaj u egzilu nakon pada Miloševića, kaže autor knjige „Vježbanje egzila“:

„Ono što mene na neki način uvek nervira, to je taj utisak da se užasno gubi vreme, da se u Srbiji moglo mnogo više uraditi od 5. oktobra 2000. godine nego što se uradilo, i da se te izgubljene devedesete godine ne nadoknađuju dovoljno brzo. Mislim da mnogi ljudi nisu svesni koliko je vremena izgubljeno od 1991. do 2000. godine.“
XS
SM
MD
LG