Dostupni linkovi

logo-print

Tvrdnja da Srbija gubi je samo politička teza


Gost Press kluba je Žarko Korać, profesor na odseku za psihologiju Beogradskog univerziteta i predsednik stranke Socijaldemokratske unije.

RSE: Kako ste doživeli odlazak Crne Gore? Da li ste osećali bol, tugu, bes ili ravnodušnost?

KORAĆ: Nisam imao nijednu od tih emocija. Nezgoda je što u Srbiji, a to me duboko zabrinjava, jedan nacionalistički krug, pre svega oko Koštunice, polako kroz medije projektuje na građane Srbije jedno raspoloženje koje se kreće upravo u tim ekstremima. Jedan ekstrem su bes i gnev jer je to tamo kao neka prevara. Drugi je jedan trijumfalizam tipa neka odu i odlično je što su otišli. Sve to proizlazi iz tog pogrešnog emotivnog odnosa. Očekivao sam ovakav rezultat. Kao većina građana, znao sam da je Crna Gora duboko podeljena i već dugo predviđam da je većinski deo Crne Gore za nezavisnost. Đukanović je dobio serije izbora na toj platformi i svako ko je malo želio da vidi istinu morao je da bude svestan činjenice da Crna Gora klizi ka nezavisnosti. Većinsko raspoloženje u Crnoj Gori je nezavisnost. Sasvim je druga tema kako je do toga došlo. Duboko sam zabrinut jer polako mediji pod uticajem vlasti, ili bliske vlasti, počinju da imaju neadekvatne naslovne strane. Politika na naslovnu stranu stavlja veliku sliku svih crnogorskih zastava u čijoj je sredini hrvatska zastava. Ne vidim kakve veze ima Republika Hrvatska sa referendumom. Da li se tim imputira da se Crna Gora priključuje Hrvatskoj, ili još gore, da su ti crveni Hrvati, ili Sekula Drljević, pobedili? Večernje novosti na naslovnu stranu daju naslov da je ukradeno oko hiljadu glasova. Tri hiljade posmatrača je bilo na 470.000 potencijalnih birača. Verovatno posle rata u Evropi nije postojao referendum koji je imao veći broj stranaca koji su ga posmatrali, bili direktno involvirani. I svi oni tvrde da nisu uočili nikakve posebne nepravilnosti. Čak je Kacin rekao da je bila dosadna ta kampanja sve do samog dana referenduma. Birački spiskovi su zaključeni i provereni, a čak je urađeno i nešto što nije sasvim zakonito, spiskovi su upoređivani sa policijskim podacima o mestu boravka. Obe strane su bile saglasne i potpisale ih. Beograd tvrdi da se neće mešati i da će sačekati zvaničan rezultat, pa će se tek onda izjasniti, a pri tome i sada ima prigovora. Mediji pod uticajem krugova bliskih režimu vode besumučnu kampanju da ubede građane Srbije da je to bila velika krađa. To je izvestan rasizam, opasan za zemlju koja je prošla kroz Miloševićevu politiku. Tvrde da postoje dve vrste glasova u Crnoj Gori, albanski i crnogorski, da postoje pravoslavni glasovi i glasovi manjina, Bošnjaka i Muslimana, u Crnoj Gori. Politika bazirana na takvim rasnim i etničkim stereotipima jeste politika Miloševića i zaprepašćujuće je da ne nailazi na reakcije vlasti, da se premijer ne oglašava, pa čak ni predsednik republike. Tako se ne može govoriti jer su svi glasovi građana u Crnoj Gori ravnopravni.

RSE: Koliko takav govor frustrira javnost, pogotovo onu koja nije dovoljno edukovana i informisana?

KORAĆ: Ova frustracija srpske nacionalističke elite, koja je velika, je slična frustraciji Mađarske kada je bila raskomadana. Mađarska je tu frustraciju posle Prvog svetskog rata pretvorila u jednu strašnu politiku koja ju je na kraju dovela do zbližavanja sa nacističkom Nemačkom, gde je Mađarska, učestvujući na strani sila osovine, pokušala da povrati te teritorije. Od bivše Jugoslavije je otela od Vojvodine veliko parče zemlje za koje je smatrala da je Mađarsko. Ta politika je krahirala i današnja Mađarska to ne radi. Brine me ta frustracija jer stvara jedno političko raspoloženje koje je osvetničko i koje Crnu Goru i njenu nezavisnost tretira kao poslednji gubitak srpskog etničkog prostora. Tačno je da se u Crnoj Gori preko 180.000 ljudi izjašnjava kao Srbi, što je preko 30 posto stanovništva. Čitam komentare da je to sada najnovija srpska dijaspora, da smo dobili 180.000 ljudi koji će živeti u tuđoj, neprijateljskoj, zemlji. Takve i slične su izjave članova vlade, a ne znam u čije ime govore. Tu se naročito ističu ministar prosvete i ministar rada, dva vrlo bitna ministarstva za rešavanje odnosa Srbije i Crne Gore. Ministar za rad je rekao da je ceo referendum laž i falsifikat i da će od ovog trenutka svi crnogorski građani biti tretirani kao stranci u Srbiji. Ministar prosvete preti da će crnogorski studenti morati da plaćaju posebnu školarinu, a pri tome nije rekao da li i studenti iz Republike Srpske. A kakvu školarinu plaća Srbin iz Banja Luke koji studira u Beogradu? Beogradski univerzitet ima i svoje veoma slavne stranice i odigrao je ogromnu ulogu u obrazovanju ovog naroda. Kakav je moj interes da odbacujem ljude iz Crne Gore koji žele da se obrazuju na Beogradskom univerzitetu? Nikakav. Time svoj kulturni, civilizacijski i naučni uticaj imam i u Crnoj Gori, što je potpuno legitimno, kao što svaki od srpskih građana koji je završio univerzitet na Oksfordu ili Hardvardu nosi u sebi deo te kulturne na najbolji mogući način. Te pretnje su deo jedne frustracije i osećanja da je nešto uskraćeno, koje će se pretvoriti u jednu politiku. Bojim se da ta politička poruka ide na ruku ljudima poput onih koje predstavlja Srpska radikalna stranka. Premijer ćuti i govori kako će se izjasniti, ali mediji umesto njega vode jednu besumućnu antireferendumsku kampanju sa vrlo jasnim implikacijama da je tamo došlo do masovne krađe i do prevare. Ovo je jedina zemlja u svetu koji tvrdi da je crnogorski referendum bio neka prevara.

RSE: Što svi beže od nas? Delovi bivše Jugoslavije su vrlo kratko bili u njoj. Kosovo je dobijeno kao nagrada jer je Srbija bila pobednik u Balkanskim ratovima. To je bilo posle 1912. godine. Crna Gora je ušla u Kraljevinu SHS 1918. godine. To je jedan kratak period zajedničkog života. Da li je to razlog, ili je možda razlog u nama?

KORAĆ: Video sam vrlo duhovitu karikaturu u Blicu. Kao leži Srbija na psihijatrijskom kauču i jada se psihijatru kako joj ne idu dobro duge veze. Ne mislim tako. Čitava ideja da Srbija gubi jer drugi neće s nama je jedna politička teza. Svaka politička i društvena elita pažljivo proceni istorijski trenutak. Čovek bi mogao da nađe mnogo razloga da Češka i Slovačka ostanu zajednička država. I Češka i Slovačka su u UN ušle kao nove države. U Češkoj ima Slovaka i u Slovačkoj ima Čeha. Jedan Slovak, češki ambasador, mi je rekao da većina ljudi ovde ne bi ni razumela da je češki ambasador u Beogradu Slovak. To je jedna velika tema zašto su se raspale sve federacije i zašto se padom komunizma pojavilo nešto čega nije bilo u Zapadnoj Evropi, a to je potreba za stvaranjem nacionalnih država. Ne mislim da ljudi beže od Srbije, mada je politika Beograda tome pomagala. Da je vlast u Beogradu bila sasvim demokratska, mislim da bi ostale republike tražile svoju nezavisnost na referendumu i pravo na nacionalnu državu. Mislim da je beogradska politika proizvela krvoproliće i rat. I najdemokratskija Srbija, pretpostavljam, ne bi uspala da očuva federaciju. Zašto je došlo do toga je veoma teško i krupno pitanje. Nestanak jugoslovenske ideje je ogromna tema. Činjenica je da se u slučaju Crne Gore to sve moglo predviđati. Ova frustracija koju vidimo u Srbiji je neprihvatanje istorijskog procesa. To je tragedija jedne elite. Mogli smo sa jednom dozom ironije da kažemo da pokret za zajedničku državu u Srbiji vode ljudi poreklom iz Crne Gore. Oni su imali direktne motive u tome i to mogu donekle da shvatim. S druge strane, sada je to već politika elite oko Koštunice, izvorno srpske političke elite. To je ponovo odbacivanje istorijskog toka. Zar ne bi bilo logično da se čestita Đukanoviću i njegovom bloku, da se kaže ono što se mora reći, a to je da će naši odnosi i dalje biti bliski i dobri, da ćemo sačuvati sve što je bilo dobro u tim odnosima i da ćemo na tim novim odnosima graditi veze kao najbliži susedi. Od svih odnosa na Balkanu najkomplikovaniji su srpsko-crnogorski odnosi jer su ta dva naroda inače najbliža. Bliskost je komplikovanija od različitosti. Lako je videti razliku između Srbije i Slovenije gde se koriste dva različita jezika, dve različite vere, dve različite tradicije, bez obzira što smo živeli dugo zajedno. To se dešava i drugde u Evropi i ta potreba za stvaranjem etničkih, nacionalnih, država je posledica sloma komunizma i komplikovanih federalnih država Istočne Evrope.

RSE: Mislite li da će biti još teže kada ode Kosovo?

KORAĆ: Kod nas se dogodio niz loših događaja. Prvo je bio prekid saradnje sa Evropskom unijom, prekid razgovora o pridruživanju koji su drugi potpisali već davno, čak i Albanija. Izlašao je Labus iz vlade, koji je bio glavni pregovarač, a svi se prave da se to nije dogodilo. Nije morao da izađe iz vlade, ali je učinio politički gest. On je protestovao protiv takve politike i izašao. Druga je stvar kako je stranka oprala ruke od njega, kako je gospodin Dinkić, čije su ambicije najveće u Srbiji, to oberučke prihvatio. To jeste udarac vladi. Zatim sledi ovo sa Crnom Gorom. Bojim se da će sve ovo kulminirati krajem godine odlukom o statusu Kosova. Ovde se stvara atmosfera za novi miting, ali se bojim da vođa neće biti Koštunica, već Toma Nikolić, koji će pozvati ljude kao u vreme Krstaških ratova, kada su slata deca da ginu na putu do Jerusalema da ga oslobode od nevernika. Neću da dajem najmračniju prognozu događaja, ali će to nesumnjivi iskoristiti Srpska radikalna stranka. Već se stvara atmosfera za takav vid protesta i moram da kažem da elita, koja ne želi realistično da govori o tome šta se dešava, stvara ogromno plodno tlo za jednim ogromnim zaokretom ka jednom izolacionom nacionalizmu. Bojim se da do kraja godine može Srbija u odnosu na svoju unutrašnju političku atmosferu, u odnosu na ljudska prava, u odnosu na stav prema prošlosti i budućnosti da bude tamo gde je bila pod Miloševićem 1991. godine, minus sposobnost da se vode ratovi, minus Milošević i JNA. Naša elita nije svesna da ovim načinom reagovanja na crnogorski referendum potpuno pogrešno reaguje i šalje jednu potpuno pogrešnu poruku građanima Srbije. Priprema Srbiju za jednu nacionalističku i zatrovanu atmosferu pred odluku o konačnom statusu Kosova. Naša elita mi se pokazuje kao potpuno neodgovorna. Čini mi se da Koštunica polako gubi kontrolu nad celim prostorom. Njega preuzimaju delovi naše nacionalističke elite. Za mene je fenomen svoje vrste da o rekonstrukciji vlade poslednjih dana najviše govori njen ministra finansija, a ne njen premijer. Rekonstrukcija vlade je posao premijera i on ima najveću odgovornost za to, a meni se čini da Koštunica izgleda kao jedan grogi političar koji više ne može da izađe na kraj sa svim tim, koji je zatvoren unutar svoje pozicije koja je gubitnička. Ne radi se samo o prekidu pregovora i o odlasku Crne Gore, nego i o onome što dolazi. Zabrinut sam i mislim da se ovih dana priprema teren za reakciju na odluku o konačnom statusu Kosova.

RSE: Još jedna aktualna tema je upravo izglasan Zakon u Skupštini Srbije o povratku imovine crkvi. Koliko znam, vaša familija je bila dobro stojeća prije Drugog svetskog rata i neke nekretnine posle Drugog svetskog rata su joj uzete. Šta ste nasledili? Zašto se pravi razlika između sveštenstva i običnih građana?

KORAĆ: Moja majka je bila u koncentracionom logoru i uvek je govorila da je sretna što je preživela rat i da joj ne treba imovina. Bila je srećna što je ostala živa i što je mogla da obnovi vezu sa mojim ocem. Moj otac se vratio iz rata u kojem se borio protiv Nemaca. Davali su podršku vlasti. Bili su levičari po ubeđenju. Naravno da je ova odluka jedno udvaranje Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Odluka je načelna. Već Zakon o verskim zajednicama je doneo razne čudne odluke i potpuno sam siguran da su delovi tog zakona u sukobu sa čitavim nizom principa na kojima spočiva današnja Evropa. Mislim da će taj zakon morati da se menja. A zašto je vraćeno samo crkvi? U zemlji u kojoj postoje svi ovi politički problemi se misli da će udvaranjem Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se reši unutrašnja kriza. I to je neka vrsta autizma. Naravno da je i to jednom trebalo da dođe na dnevni red. Mene brinu dve stvari. Crkvi je vraćena imovina, a pre toga nije ni popisano šta je njena imovina. Mi ni ne znamo šta poseduje Srpska pravoslavna crkva, Islamska zajednica ili Katolička crkva. Slovenija je jedno vrlo klerikalno društvo koje ima i klerikalne stranke. Crkva je vrlo moćna. Tamo je crkvi vraćena imovina, ali je postignut dogovor da se crkva odrekne jednog dela imovine i da ga da državi. Takav sporazum ovde nemamo. Crkva može da bude vlasnik zemlje na kojoj je napravljena bolnica. Ne sumnjam da će crkva to vratiti bolnici ili zdravstvu. Ima ono drugo, još gore. Ta odluka može biti samo načelna, pa da se svima vraća, da se odredi tempo realizacije, a ne da se jedan partner, kao privilegovan, izvuče. Za Koštunicu je rešenje unutrašnjopolitičke krize udvaranje crkvenim institucijama.

RSE: Pominje se kao razlog to da se na taj način zaštiti crkvena imovina na Kosovu. Ako Kosovo dobije svoju nezavisnost, zašto bi Albanci poštovali ono što je Skupština Srbije izglasala?

KORAĆ: To je komično. Argument i jeste bio baš taj. Naravno da će se i na Kosovu morati poštovati imovina crkava. Ne znam kako se može ići u Evropu a da se ne poštuje privatna svojina. To sve nije sporno. Ali to neće imati mnogo veze sa ovim zakonom. Po istoj analogiji Skupština Srbije može da donese odluku da svi policajci u Srbiji od danas nose belu košulju, ali, kako to obavezuje Kosovski korpus. To su argumenti za po kući. Naš ministar vera, koji je jedna potpuno nekompetentan čovek, u svakom pogledu je požurio i sa jednim i sa drugim zakonom. On to nije radio sam. To je jedna politička odluka. Talijani imaju jednu poslovicu koja kaže - Ako i nije istina, dobro zvuči. Kao sada će Albanci sve da nam vrate. Vratiće, ali po nekim sasvim drugim odlukama i pod pritiskom međunarodne zajednice.

RSE: Šta je budućnost vaše partije? Ostajete li sami ili idete u zajednicu?

KORAĆ: Idemo u zajednicu. Međunarodna zajednica je, iz meni nekih nepoznatih razloga, od nužde napravila vrlinu, pa je Koštunica postao privilegovani partner. Kako se produbljuje kriza u zemlji, otvara se prostor i za drugačije mišljenje. Naši partneri su Građanski savez, Liberalno demokratska partija i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Sve te stranke koje brane ljudska prava i neke principe, nisu jake, nekada ne uživaju podršku mnogo građana, ali su neophodne Srbiji. Mi danas radimo sa nevladinim organizacijama. Angažovali smo se od Srebrenice do Zakona o povratku imovine crkvi i Zakona o verskim zajednicama. Postoji mnogo povoda kada branimo slična ili ista načela. Mislim da je to vrlo važno za Srbiju. Sada se ulaže grandiozni napor da ideološki listovi i mediji Koštuničine političke stranke, tipa NIN, pišu tekstove koji nas prikazuju kao neke ekstremiste, kao i Srpsku radikalnu stranku, pa je došlo do smešne podele na prvu, drugu i treću Srbiju. Postoje samo dve Srbije. Jedna je Srbija demokratije, zakona i poštovanja ljudskih prava, koja je uvek postojala, ali je često bila slaba kroz istoriju Srbije. Ona se proteže još od Dositeja Obradovića, koga ne vole srpski konzervativci. On je bio jedna briljantna ličnost. Mi želimo da nastavimo taj kontinuitet. Bilo bi tragično da su Zoran Đinđić i njegove ideje bili incident u novijoj srpskoj istoriji. Da li je Srbija osuđena da bude u rukama konzervativaca i ljudi koji nisu u stanju da se prilagođavaju vremenu u kome žive? Naši partneri su svi oni koji brane današnje evropske vrednosti, i civilizacijske i demokratske. Takvih ljudi ima dosta i za nas je važno da ohrabrimo te ljude i da u nama vide tu alternativu za koju konačno treba glasati jer je taj deo Srbije najapatičniji. Tragedija je da su naši potencijalni birači najviše ubijeni u pojam ogromnim zaostajanjem Srbije u demokratskoj tranziciji.

RSE: Pretpostavljam da ste zbog toga na ovom nedavnom skupu na Trgu Republike govorili kao jedan od njih. Da li vas je to podsećalo na vreme 1991., 1996. i 1997. godine, mada je sada bilo samo pet-šest hiljada ljudi?

KORAĆ: Ta Srbija je u jednom trenutku dobila svoga lidera. On je nekada bio njen potencijalni lider, a ne stvarni. Kada je Zoran Đinđić preuzeo Demokratsku stranku, od tog trenutka je počeo zaista da bude pravi lider Srbije. On je onda pokazao da ta Srbija može i brže i bolje. Kada sam stajao na toj bini, mislio sam kako smo sada ostali mi da branimo njega, kojeg su se mnogi odrekli. Mnogi drže njegovu sliku, ali su se mnogi odrekli njegovih ideja i treba da se stide zbog toga. On pripada svima. Svako može da ga citira, ali kako će ga ko razumeti, to je druga tema. Postoji nešto što je bila suština njegovog shvatanja politike i čiji je pokazatelj dve kratke godine kada je vodio vladu Srbije. Meni je on nedostajao u tom trenutku. Njemu sam pomagao. Sada ja moram da stojim tamo i da govorim, a ja nisam profesionalni političar. Ubistvo Zorana Đinđića je pravi politički atentat koji je promenio Srbiju. Želim da ohrabrim ljude. Ta Srbija će dobiti svoga lidera, ali ja neću biti lider te Srbije, želim da pomažem. On je razmišljao na licu mesta šta će da kaže. Nedostajalo mi je i poverenje ljudi. Volim svoje studente, mada se nekada izvičem na njih kada nešto ne nauče. Kažem im da nema Srbije bez njih, da su oni njena elita. Oni će ovoj zemlji pomoći, ili njoj nema pomoći. Oni su ti najškolovaniji i najpametniji. Oni znaju Internet, jezike, oni su najbolji. Želim toj Srbiji da dobije. Vidim sebe kao nekoga ko ohrabruje te ljude. Nedostaje mi Zoran Đinđić koji stoji tamo iza mene i govori mi da gnjavim jer sam dug. Mi se borimo za te vrednosti, kriminalizovani, marginalizovani i skandalizirani, ali ipak sa strašnom željom da ostane ta neka ideja evropeizacije i modernizacije Srbije.
XS
SM
MD
LG