Dostupni linkovi

logo-print

Skandalozna diplomatija


Uobičajena praksa u svetu kada je reč o diplomatskim misijama je da dolazi do podele na takozvane karijerne ili profesionalne diplomate i one koji na te pozicije dolaze iz političkog i stranačkog života, kaže u izjavi za Radio Slobodna Evropa Aleksandra Joksimović, nekadašnji pomoćnik ministra spoljnih poslova neposredno nakon petooktobarskih promena. Ona naglašava da je veoma važno da taj odnos bude izbalansiran, a na mnogobrojne primedbe da je i nakon pada Miloševićevog režima dominantan kriterijum bio partijska pripadnost, odgovara da se mora imati u vidu da je to bio trenutak kada se radikalno menjala spoljna politika zemlje i podvlači:

„Bilo je izuzetno važno da se pojave novi ljudi koji će prikazati neko novo lice i novu sliku Srbije i Crne Gore, odnosno tada još uvek SR Jugoslavije, tako da su na najznačajnija mesta poslati ljudi koji su pripadali onim demokratskim strukturama koje su 5. oktobra pobedile na izborima. Sama činjenica da je svaka stranka imala mogućnost da predloži određene kandidate, naravno je dovela do toga da je tu bilo i veoma uspešnih rešenja, ali i nekih koja su bila prilično neuspešna.“

S druge strane, istoričar Nikola Samardžić smatra da je u Srbiji diplomatija sredstvo za poravnavanje međusobnih političkih dugova stranaka na vlasti:

„To ogromno mnoštvo političkih partija koje danas vladaju u Srbiji, naravno nameće i veliki broj gladnih usta koja treba namiriti. Tako da je ta jedna kleptokratija koja je karakterisala Miloševićev režim, nastavljena i u postmiloševićevskom periodu.“

Doskorašnji ambasador u Sloveniji Ivo Visković, profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka, za Radio Slobodna Evropa kaže da problem nije toliko u činjenici da li kadrovi u diplomatiju dolaze kao profesionalci ili političke ličnosti, već u nedovoljnoj pripremi za ovu vrstu posla:

„Nekada je, u vreme SFRJ, taj proces priprema trajao pola godine, pa i duže.“

Trend koji je već duže vremena prisutan u ovdašnjoj diplomatiji je da javne ličnosti, najčešće pisci, i uglavnom bez mnogo iskustva u diplomatskim misijama, budu imenovani za ambasadore. Pisac Svetislav Basara, nekadašnji ambasador na Kipru, za naš program objašnjava ša je bio delokrug njegovog delovanja i vreme dok je obavljao tu funkciju:

„Uglavnom sam se bavio usaglašavanjem međunarodnih sporazuma i kiparskim problemima. To su bila dva glavna diplomatska zadatka, a ostalo su bili uglavnom konzularni poslovi.“

Slučaj vicekonzula Biljane Stanković-Ivanić, koja je pre nekoliko dana osumnjičena za krađu u jednom supermarketu u Frankfurtu, iznova je otvorio pitanje izbora kadrova u diplomatske misije. Aleksandra Joksimović o ovom slučaju kaže:

„Mene čudi da dolazi do takvih kikseva, imajući u vidu provere kroz koje ti karijerne diplomate, kojima pomenuta gospođa mislim pripada, kroz čitav niz godina prolaze.“

Naposletku, istoričar Nikola Samardžić zaključuje da u okolnostima gde u odabiru diplomatskih predstavnika ključnu ulogu igra partijska pripadnost provere kadrova, ne znače gotovo ništa:

„Ne možete proveravati nikoga ko je iz SPO-a ili iz Koštuničine partije, jer su to autoritarne političke stranke, i onda dobijate ličnosti koje su nepodesne i nepodobne za tu službu. Meni su neki DOS-ovski ambasadori pričali kako ih prisluškuju sekretari i kafe-kuvarice. To vi onda morate seći iz samog korena.“
XS
SM
MD
LG