RSE: U ovoj sedmici nekako obilježavamo Dan slobode medija i mogu reći da su sve moje kolege pokušavale obezbijediti razgovor, mišljenje od starijih, iskusnijih novinara, a ja sam krenuo malo drugačijim putem – od Udruženja mladih novinara Republike Srpske. Zamolio bih vas da kažete o kakvom se udruženju radi, pošto je ono mlado i po osnivanju.
LABUS: Formirali smo udruženje za novinare mlađe starosne dobi, kojih je u Republici Srpskoj ponajviše. Ovdje je prije šest godina Fakultet žurnalistike počeo sa radom, već je izašlo nekoliko generacija mladih, školovanih novinara i ta grupa novinara je i osnovala to udruženje. U početku je to bila ideja nas entuzijasta koji smo željeli nešto promijeniti, dakle da se naše kolege, koje u budućnosti budu počinjale kao novinarski pripravnici, ne suočavaju sa onim s čime smo se mi suočavali, a to je u prvom redu obespravljenost kada su u pitanju radna prava. Udruženje ima sve više članova. Možemo ponosno reći da brojimo blizu 200 članova. Najviše, doduše, iz Banjaluke i okolice, ali u budućnosti planiramo da se proširimo na sve dijelove Republike Srpske i da čak osnujemo neke regionalne jedinice.
RSE: Kad mladi ljudi izlaze s fakulteta, kad pokušavaju ostvariti neki radni odnos, odnosno valorizirati to što su na fakultetu učili, odmah se suoče s jednim zidom koji se vama učinio kao prva prepreka koja se mora preći da bi se uopšte moglo išta drugo raditi. Tako sam razumio jedno vaše pismo.
LABUS: Upravo tako. Mi imamo problem što je veliki broj studenata kod nas „prisiljen“ da radi. Studenti, u nemogućnosti da im se zakonski reguliše praktična nastava i praksa, odlaze u već postojeće redakcije i u tim redakcijama dobivaju status stipendista. Međutim, radi se o tome da su studenti samo na papiru stipendisti, a da rade po čitav dan, dakle punu radnu normu, isto kao radnici u stalnom radnom odnosu. To je jedan način iskorištavanja tih mladih ljudi koji poslije te četiri godine više ne znaju da li su nešto naučili praktično ili teorijski ili kako. Jednostavno se nađu pomalo izgubljeni. Druga stvar, pored tih stipendista imamo veliki broj honoraraca, dakle ljudi koji nisu potpisali nikakav ugovor i koji jednostavno rade i dobivaju platu prema ocjeni urednika. Nerijetko se te plate kreću po 100-150 maraka. Neki čak ne dobivaju novac, već neke prehrambene proizvode u megamarketima i tako dalje. Sve u svemu jedan užasan odnos prema poslanicima javne riječi i savjesti javnosti. Upravo zbog toga planiramo pokrenuti niz akcija.
RSE: Na primjer?
LABUS: Evo formiramo bazu podataka o svim zaposlenim i nezaposlenim novinarima. Kad kažem nezaposlenim, mislim na te spoljne saradnike, na stipendiste i tako dalje. Hoćemo da formiramo bazu podataka da znamo koliko ljudi u Republici Srpskoj radi na crno. Upravo zbog toga se naša akcija zove „Crno na bijelo“. I evo taman nam se ta akcija podudarila, mada nismo koordinisali, sa akcijom Saveza sindikata Republike Srpske, koju je prije nekoliko dana podržao i sam predsjednik Čavić, koja se takođe bazira na borbi protiv rada na crno. Kad uspijemo formirati tu bazu podataka, zajedno sa Sindikatom medija i grafičara Republike Srpske ćemo održati nekoliko okruglih stolova, upoznati sve institucije i resorna ministarstva sa onim šta smo saznali, a poslije toga ćemo menadžmentima svih medija uputiti pismo namire, da tako kažem, u kojem ćemo ih jednostavno upoznati sa tim našim saznanjima i tražiti od njih da zakonski riješe problem nezaposlenih novinara. Ukoliko i poslije toga ne naiđemo na dobru volju, bićemo prinuđeni da idemo prema resornim inspekcijama.
RSE: Zanimljiv je odnos vas kao Udruženja mladih novinara ili mladog udruženja prema ovih nekoliko etabliranih, starijih udruženja novinara u kojima, čini mi se, sjedi previše poslodavaca, zapravo ljudi protiv kojih vi pokrećete sve ove inicijative?
LABUS: Ne bih rekao da je protiv njih, prije bih rekao da je za novinare. Mi smo razgovarali još na samom početku, kada smo se osnivali, da moramo paziti da ne upadnemo u te zamke. Prva zamka je bila da ne postanemo neka vrsta sindikata, jer najveći broj problema koji smo iznijeli u prvi plan odnosio se upravo na ta socijalna i egzistencijalna prava. Dakle, tu smo već mogli upasti u zamku da postanemo sindikat. A na drugoj strani smo mogli upasti u zamku da naši članovi budu direktno suprotstavljeni svojim poslodavcima, starijim novinarima koji su uglavnom na uredničkim, vlasničkim ili šefovskim pozicijama. I poslodavci se slažu, a mislim da je to i normalno, da bi konačno trebalo riješiti taj status novinara, da ih niko ne vuče za rukav i ne gleda poprijeko. Mislim da je to svima u interesu.
RSE: Kako da novinari objedine sve svoje potencijale? Kako da se sva ta silna društva ujedine upravo na tome što su socijalni problemi zajednički problemi i mladih i starih novinara.
LABUS: Pa evo neka ovo bude prilika, pošto je Radio Slobodna Evropa slušana putem lokalnih radio stanica, za jednu javnu inicijativu za sva udruženja u Bosni i Hercegovini, preko BH novinara, Nezavisnog udruženja Republike Srpske koje je sad inkorporirano u BH novinare i Udruženja Republike Srpske, da nešto zajednički pokušamo. Mi smo potpuno otvoreni za sve inicijative i bili bi zaista zadovoljni kada bi se to odvijalo na nivou čitave Bosne i Hercegovine, jer bi tada svima bilo lakše nego kad se sve radi odvojeno. Pogotovo kada se ima u vidu da će neki zakoni iz radnog prava morati biti usklađivani na državnom nivou.
RSE: Za kraj ne bih smio propustiti priliku da čujem i tvoje mišljenje u vezi sa slobodom medija o kojoj se ovih dana zaista dosta govori.
LABUS: Mislim da su mediji sami po sebi sve slobodniji. Konačno je napravljena neka razlika, izdiferencirane su neke stvari, dakle javni servis je konačno postao javni servis, podliježe nekoj regulatornoj sankciji, dok su komercijalni mediji postali komercijalni. Zadatak jednih je da budu potpuno objektivni i informativni, zadatak drugih je da budu zabavni, šaljivi i tako dalje i mislim da je to dobro. Međutim, ono što je zajedničko za oba ta sektora, da ih tako nazovem, to je da novinari nisu nezavisni. Ne mislim pri tom da na novinare neko ima uticaj, već ti novinari jednostavno nisu opušteni, ne mogu svoj posao raditi onako kako to najbolje znaju. Jasno je da će bankarski službenik, koji zna da će prvog dobiti platu od možda 500 do 1000 evra, dati sve od sebe i da će raditi dobro svoj posao. Međutim, novinari su suočeni sa vrlo niskim platama i sa nedostatkom osnovnih radnih prava – veliki broj nema socijalno, zdravstveno, niti penziono osiguranje. A i onima koji su na neki način obuhvaćeni radnim pravom, plate su vrlo niske, primanja zaista ponižavajuća, honorari i tako dalje. Jednostavno, oni nisu u situaciji da daju sve od sebe. Danas su nam svima puna usta istraživačkog i analitičkog novinarstva. Ne znam koliko su ti ljudi – što je za razumjeti – spremni da se upute u sve te izazove koje im ovaj posao nudi i koje stavlja pred njih.
RSE: Zapravo mediji su sve slobodniji, a novinari sve zavisniji.
LABUS: Upravo tako, ja bih to tako definisao, mada malo rogobatno zvuči.
RSE: Šta možemo, tako je kako je.
LABUS: Iako, kad sam gostvao takođe na jednom radiju, anketa napravljena na 20 građana je pokazala da građani smatraju da novinari rade dobro svoj posao i da su nezavisni što se tiče objektivnosti. Vrlo me raduje da građani razumiju u kakvoj se situaciji nalazimo i da dajemo od sebe koliko možemo.
LABUS: Formirali smo udruženje za novinare mlađe starosne dobi, kojih je u Republici Srpskoj ponajviše. Ovdje je prije šest godina Fakultet žurnalistike počeo sa radom, već je izašlo nekoliko generacija mladih, školovanih novinara i ta grupa novinara je i osnovala to udruženje. U početku je to bila ideja nas entuzijasta koji smo željeli nešto promijeniti, dakle da se naše kolege, koje u budućnosti budu počinjale kao novinarski pripravnici, ne suočavaju sa onim s čime smo se mi suočavali, a to je u prvom redu obespravljenost kada su u pitanju radna prava. Udruženje ima sve više članova. Možemo ponosno reći da brojimo blizu 200 članova. Najviše, doduše, iz Banjaluke i okolice, ali u budućnosti planiramo da se proširimo na sve dijelove Republike Srpske i da čak osnujemo neke regionalne jedinice.
RSE: Kad mladi ljudi izlaze s fakulteta, kad pokušavaju ostvariti neki radni odnos, odnosno valorizirati to što su na fakultetu učili, odmah se suoče s jednim zidom koji se vama učinio kao prva prepreka koja se mora preći da bi se uopšte moglo išta drugo raditi. Tako sam razumio jedno vaše pismo.
LABUS: Upravo tako. Mi imamo problem što je veliki broj studenata kod nas „prisiljen“ da radi. Studenti, u nemogućnosti da im se zakonski reguliše praktična nastava i praksa, odlaze u već postojeće redakcije i u tim redakcijama dobivaju status stipendista. Međutim, radi se o tome da su studenti samo na papiru stipendisti, a da rade po čitav dan, dakle punu radnu normu, isto kao radnici u stalnom radnom odnosu. To je jedan način iskorištavanja tih mladih ljudi koji poslije te četiri godine više ne znaju da li su nešto naučili praktično ili teorijski ili kako. Jednostavno se nađu pomalo izgubljeni. Druga stvar, pored tih stipendista imamo veliki broj honoraraca, dakle ljudi koji nisu potpisali nikakav ugovor i koji jednostavno rade i dobivaju platu prema ocjeni urednika. Nerijetko se te plate kreću po 100-150 maraka. Neki čak ne dobivaju novac, već neke prehrambene proizvode u megamarketima i tako dalje. Sve u svemu jedan užasan odnos prema poslanicima javne riječi i savjesti javnosti. Upravo zbog toga planiramo pokrenuti niz akcija.
RSE: Na primjer?
LABUS: Evo formiramo bazu podataka o svim zaposlenim i nezaposlenim novinarima. Kad kažem nezaposlenim, mislim na te spoljne saradnike, na stipendiste i tako dalje. Hoćemo da formiramo bazu podataka da znamo koliko ljudi u Republici Srpskoj radi na crno. Upravo zbog toga se naša akcija zove „Crno na bijelo“. I evo taman nam se ta akcija podudarila, mada nismo koordinisali, sa akcijom Saveza sindikata Republike Srpske, koju je prije nekoliko dana podržao i sam predsjednik Čavić, koja se takođe bazira na borbi protiv rada na crno. Kad uspijemo formirati tu bazu podataka, zajedno sa Sindikatom medija i grafičara Republike Srpske ćemo održati nekoliko okruglih stolova, upoznati sve institucije i resorna ministarstva sa onim šta smo saznali, a poslije toga ćemo menadžmentima svih medija uputiti pismo namire, da tako kažem, u kojem ćemo ih jednostavno upoznati sa tim našim saznanjima i tražiti od njih da zakonski riješe problem nezaposlenih novinara. Ukoliko i poslije toga ne naiđemo na dobru volju, bićemo prinuđeni da idemo prema resornim inspekcijama.
RSE: Zanimljiv je odnos vas kao Udruženja mladih novinara ili mladog udruženja prema ovih nekoliko etabliranih, starijih udruženja novinara u kojima, čini mi se, sjedi previše poslodavaca, zapravo ljudi protiv kojih vi pokrećete sve ove inicijative?
LABUS: Ne bih rekao da je protiv njih, prije bih rekao da je za novinare. Mi smo razgovarali još na samom početku, kada smo se osnivali, da moramo paziti da ne upadnemo u te zamke. Prva zamka je bila da ne postanemo neka vrsta sindikata, jer najveći broj problema koji smo iznijeli u prvi plan odnosio se upravo na ta socijalna i egzistencijalna prava. Dakle, tu smo već mogli upasti u zamku da postanemo sindikat. A na drugoj strani smo mogli upasti u zamku da naši članovi budu direktno suprotstavljeni svojim poslodavcima, starijim novinarima koji su uglavnom na uredničkim, vlasničkim ili šefovskim pozicijama. I poslodavci se slažu, a mislim da je to i normalno, da bi konačno trebalo riješiti taj status novinara, da ih niko ne vuče za rukav i ne gleda poprijeko. Mislim da je to svima u interesu.
RSE: Kako da novinari objedine sve svoje potencijale? Kako da se sva ta silna društva ujedine upravo na tome što su socijalni problemi zajednički problemi i mladih i starih novinara.
LABUS: Pa evo neka ovo bude prilika, pošto je Radio Slobodna Evropa slušana putem lokalnih radio stanica, za jednu javnu inicijativu za sva udruženja u Bosni i Hercegovini, preko BH novinara, Nezavisnog udruženja Republike Srpske koje je sad inkorporirano u BH novinare i Udruženja Republike Srpske, da nešto zajednički pokušamo. Mi smo potpuno otvoreni za sve inicijative i bili bi zaista zadovoljni kada bi se to odvijalo na nivou čitave Bosne i Hercegovine, jer bi tada svima bilo lakše nego kad se sve radi odvojeno. Pogotovo kada se ima u vidu da će neki zakoni iz radnog prava morati biti usklađivani na državnom nivou.
RSE: Za kraj ne bih smio propustiti priliku da čujem i tvoje mišljenje u vezi sa slobodom medija o kojoj se ovih dana zaista dosta govori.
LABUS: Mislim da su mediji sami po sebi sve slobodniji. Konačno je napravljena neka razlika, izdiferencirane su neke stvari, dakle javni servis je konačno postao javni servis, podliježe nekoj regulatornoj sankciji, dok su komercijalni mediji postali komercijalni. Zadatak jednih je da budu potpuno objektivni i informativni, zadatak drugih je da budu zabavni, šaljivi i tako dalje i mislim da je to dobro. Međutim, ono što je zajedničko za oba ta sektora, da ih tako nazovem, to je da novinari nisu nezavisni. Ne mislim pri tom da na novinare neko ima uticaj, već ti novinari jednostavno nisu opušteni, ne mogu svoj posao raditi onako kako to najbolje znaju. Jasno je da će bankarski službenik, koji zna da će prvog dobiti platu od možda 500 do 1000 evra, dati sve od sebe i da će raditi dobro svoj posao. Međutim, novinari su suočeni sa vrlo niskim platama i sa nedostatkom osnovnih radnih prava – veliki broj nema socijalno, zdravstveno, niti penziono osiguranje. A i onima koji su na neki način obuhvaćeni radnim pravom, plate su vrlo niske, primanja zaista ponižavajuća, honorari i tako dalje. Jednostavno, oni nisu u situaciji da daju sve od sebe. Danas su nam svima puna usta istraživačkog i analitičkog novinarstva. Ne znam koliko su ti ljudi – što je za razumjeti – spremni da se upute u sve te izazove koje im ovaj posao nudi i koje stavlja pred njih.
RSE: Zapravo mediji su sve slobodniji, a novinari sve zavisniji.
LABUS: Upravo tako, ja bih to tako definisao, mada malo rogobatno zvuči.
RSE: Šta možemo, tako je kako je.
LABUS: Iako, kad sam gostvao takođe na jednom radiju, anketa napravljena na 20 građana je pokazala da građani smatraju da novinari rade dobro svoj posao i da su nezavisni što se tiče objektivnosti. Vrlo me raduje da građani razumiju u kakvoj se situaciji nalazimo i da dajemo od sebe koliko možemo.
