Dostupni linkovi

logo-print

Zaboravljeni u Bergenu...


Problem raseljenih lica unutar Kosova je i dalje veliki. Raseljeni Srbi se snalaze na različite načine, ali posebno je teško onima koji žive u kolektivnim centrima. S ciljem da najugoženijima obezbedi bar dostojan smeštaj, Vlada Norveške je 2002. godine podigla kamp za raseljene u srpskom selu Ugljare, u centralnom Kosovu. Ali, uslovi života su veoma teški a vera u bolju budućnost polako nestaje.

Na prostranoj poljani u blizini velikih kuća i imanja sela Ugljare, smešten je kamp “Bergen”, kolektivno naselje kosovskih Srba. Šest dvospratnih stambenih zgrada se uzdiže pored samog puta kojim uglavnom prolaze Srbi, a koji vodi ka Kosovu Polju i Prištini. Stanovnici ovog kampa su raseljena lica koja su prethodno živela u raznim izbegličkim centrima u enklavama.

Slađana Jovanović je posle rata napustila Prizren. Do 2003. je živela u zgradi osnovne škole u Kosovu Polju a nakon toga je prešla u kamp. Ne žali se na uslove već na životne okolnosti:

“Ovaj kamp nije loš, uslove imamo sve, od mašine za pranje veša. Što se tiče hrane daje nam Crveni krst iz Srbije, a odeću ponekad nam daju. Što se tiče ishrane veoma smo slabi, ima dosta ljudi koji ovde sa hranom dosta loše stoje.”

Naselje, koje ima oko 50 stanovnika, odnosno 24 srpske porodice, podignuto je 2002. godine donacijom norveške Vlade. Svaka porodica je dobila po jednu sobu i najosnovniji nameštaj. Zgrade su tako izgrađene da dve porodice dele jedno kupatilo. Međutim, osim smeštaja nijedan drugi problem nije rešen. Stanovnici kampa uglavnom nigde ne rade, žive od humanitarne pomoći, a pomaže im i to što ispred zgrada uzgajaju voće i povrće. Kažu da su zimi dobro prošli jer im je Crveni krst dodelio drva. Kako vreme prolazi život u izolaciji ne donosi nikakvu nadu.

Slađana Jovanović ne veruje da će biti bolje. Na pitanje da li oseća bezbednost i kako se kreće ona odgovara:

“Bezbednost na rizik. Ja idem za Kosovo Polje kad moram, ali to je jedan veoma veliki rizik, a pošto ja znam veoma dobro albanski, ako me nešto neko pita ja im lepo odgovorim.”

RSE: Mislite da možda postoji šansa da se vratite u Prizren?

SLAĐANA: Ja nemam nikakvu nadu za Prizren.

Dragan Simonović je posle rata izgubio brata i napustio rodnu Prištinu. Sada živi sam i kaže da se ništa na bolje nije promenilo:

“Ne osećam ja ništa bolje. Ovde nemamo ništa ja sam sam, nešto daje Vlada Srbije, nešto ne daje. Ovde nemamo ništa - daju kad daju, pet meseca daju. Ima ovde ljudi koji mogu da žive, ali ima i porodica koje žive bedno, Bog u pomoć, kako Bog kaže.”

Simonović kaže da je bezbedan samo ako putuje u okolna srpska mesta:

“Za sada momentalno u ovu okolinu, Kosovo Polje, Gračanica, Sušica, u okolini od 18 kilometara idemo i vozom, ali da idem u PrištInu u moju kuću ne bih smeo nikada, ne daj Bože.”

Dejan Dobrić, star 20 godina, je selo Slatinu, u centralnom Kosovu, napustio 1999. godine. Posle teškog izbegličkog života u osnovnoj školi “Sveti Sava” u Kosovu Polju, njegova porodica je dobila sobu u ovom naselju:

“Imam jednu prostoriju tu živim sa majkom. Ovde nam je mnogo loše, ja primanja nemam nikakva, majka mi nema penziju, završio sam mašinsku školu. Stvarno nam je ovde mnogo loše. Primamo samo od UNMIK-a 35 evra i predali smo tamo u Centar za socijalni rad u Gračanici za neku socijalnu pomoć iz Vlade Srbije da nam pošalju.”

RSE: Da li vidiš budućnost na Kosovu:

DEJAN: Pa nadamo se, svi u toj nadi živimo da opstanemo da bude dobro.

Srbi iz kampa “Bergen” su 2002. godine potpisali petogodišnje ugovore sa norveškim donatorom o korišćenju stanova, a po isteku ugovora to pitanje će se razmotriti. Raseljeni Srbi kažu da su izolovani i da su ih zaboravili svi, i medjunarodna zajednica i kosovske institucije i srpski lideri.
XS
SM
MD
LG