Ni nakon više od 24 sata od ubistva penzionisanog načelnika lozničke policije Vojislava Jekića, nije poznat napadač na jednog od ključnih svedoka na suđenju optuženima za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana.
Jekić je ubijen u četvrtak, oko 14.00 časova ispred kafea „Kontakt“ u ulici Džona Kenedija na Novom Beogradu. Način na koji je Jekić ubijen u tzv. klasičnoj sačekuši, kako se ova vrsta likvidacije naziva u kriminalnom miljeu, govori da je ovaj zločin unapred pripreman. Inače, Jekić je kao svedok na suđenju za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, u vezu sa tim ubistvom doveo bivšeg šefa državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića, pojedine saradnike te službe kao i jednog od vođa srpskog podzemlja, Andriju Draškovića. Jekić je pred sudom kazao da mu je jedan od optuženih, Milan Đuričić ispričao da je Ražnatovićeva likvidacija režirana u Državnoj bezbednosti koju je tada vodio Radomir Marković. Bivši načelnik lozničke policije je inače bio angažovan u rasvetljavanju Ražnatovićeve likvidacije, pošto se teško ranjeni Dobroslav Gavrić pojavio u Loznici gde je nešto kasnije i uhapšen.
Ubistvo Vojislava Jekića istovremeno otvara i pitanje koliko će taj događaj uticati na dalji tok procesa. Predsednik Okružnog suda u Beogradu Siniša Važić kaže da zakonik o krivičnom postupku poznaje i rešenja kada određeno lice nije dostupno sudu iz raznih razloga, pa i u slučaju smrti:
„Postoji mogućnost da se pročita zapisnik o saslušanju tog svedoka kojeg je on dao u prethodnom toku postupka. Šta će sudeće Veće da odluči kako će da postupi u tom slučaju, to, verujem, u ovom trenutku ne može da vam kaže ni samo Veće iz prostog razloga što će oni da odluče nakon što saslušaju stranke, ali obavezno takvoj jednoj odluci prethodi saslušanje stranaka, znači: mišljenje javnog tužioca i branilaca, odnosno okrivljenih.“
A povodom ubistva Vojislava Jekića ministar pravde Srbije Zoran Stojković naglašava da je zaštita svedoka pitanje za sudove i tužilaštva:
„Imate situaciju da se takve stvari dešavaju, a oni puštaju iz pritvora ljude i onda dolazimo u situaciju da zaista možemo svi da budemo zabrinuti.“
Inače samo ubistvo Željka Ražnatovića Arkana bilo je predmet mnogobrojnih analiza, posebno imajući u vidu neraskidivu vezu srpskog podzemlja i Državne bezbednosti tokom devedesetih godina, u vreme Miloševićeve vlasti. Odmah nakon ubistva Željka Ražnatovića bilo je jasno da je pokrenuta lavina koja će odneti mnoge živote, a brojna pitanja o organizatorima likvidacije godinama držati otvorenim. To je nekoliko časova nakon Ražnatovićeve likvidacije za naš program izjavio i jedan od najboljih poznavalaca zbivanja u srpskom političkom i kriminalnom podzemlju, novinar „Vremena“ Uroš Komlenović, koji je od posledica bolesto preminuo 2002. godine. Komlenović je tada ukazao da bi potencijalne ubice mogle biti iz kriminalnog miljea kojem je i Arkan pripadao, ali i ukazao na još jedan mogući pravac razrešenja ovog slučaja:
„Pošto je istovremeno bio i saradnik Državne bezbednosti, prvo jugoslovenske, a kasnije i srpske, neka istraga u tom pravcu ne bi bila baš bez rezultata.“
Analitičar nedeljnika „Vreme“ Miloš Vasić, kolega pokojnog Komlenovića, smatra da ubistvo Jekića treba povezati sa činjenicom da je većina optuženih za likvidaciju Željka Ražnatovića rodom iz Loznice i da su neki od njih bivši policajci:
„Preko Jekića, kao tadašnjeg šefa policije, i preko Gavrića koji je uhvaćen praktično u bolnici nakon operacije, se cela stvar i rasprela. Na veliku neugodnost Radomira Markovića, tadašnjeg načelnika Službe državne bezbednosti i na verovatno buduću, još veću, neugodnost Andrije Draškovića, koji je bio Markovićev, kako da kažem, čovek za ozbiljne zadatke.“
A da stvari u procesu optuženima za Ražnatovićevo ubistvo neće ići glatko, pokazuje i činjenica da je suđenje nedavno počelo treći put. Sudsko veće Okružnog suda u Beogradu u oktobru 2001. godine osudilo je optuženog bivšeg policajca Dobroslava Gavrića na dvadeset, a Milana Đuričića i Dragana Nikolića Gagija na po petnaest godina zatvora, dok su četvorica pomagača osuđeni na manje vremenske kazne. Siniša Važić objašnjava zašto je Vrhovni sud Srbije krajem 2002. godine ukinuo tu presudu:
„Koliko znam, bile su bitne povrede postupka u pitanju i vraćeno istom Veću, kolegi Đorđeviću koji je vodio postupak do unazad četiri ili pet meseci, kada je on otišao na bolovanje zbog čega je i zatražio od mene da ga izuzmem od tog predmeta i to je bio razlog zbog čega sam ja dodelio taj predmet u rad sudiji Cvijoviću, i to je faktički to treće suđenje.“
Od likvidacije Željka Ražnatovića Arkana prošlo je više od šest godina, a pravosnažne presude još uvek nema. Možda zato i reči pokojnog kolege Uroša Komlenovića, izgovorene nekoliko sati nakon Ražnatovićevog ubistva, i danas zvuče gotovo proročki:
„Ja sam spreman da se kladim u 100 maraka da počinilac neće biti nađen nikada.“
Jekić je ubijen u četvrtak, oko 14.00 časova ispred kafea „Kontakt“ u ulici Džona Kenedija na Novom Beogradu. Način na koji je Jekić ubijen u tzv. klasičnoj sačekuši, kako se ova vrsta likvidacije naziva u kriminalnom miljeu, govori da je ovaj zločin unapred pripreman. Inače, Jekić je kao svedok na suđenju za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, u vezu sa tim ubistvom doveo bivšeg šefa državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića, pojedine saradnike te službe kao i jednog od vođa srpskog podzemlja, Andriju Draškovića. Jekić je pred sudom kazao da mu je jedan od optuženih, Milan Đuričić ispričao da je Ražnatovićeva likvidacija režirana u Državnoj bezbednosti koju je tada vodio Radomir Marković. Bivši načelnik lozničke policije je inače bio angažovan u rasvetljavanju Ražnatovićeve likvidacije, pošto se teško ranjeni Dobroslav Gavrić pojavio u Loznici gde je nešto kasnije i uhapšen.
Ubistvo Vojislava Jekića istovremeno otvara i pitanje koliko će taj događaj uticati na dalji tok procesa. Predsednik Okružnog suda u Beogradu Siniša Važić kaže da zakonik o krivičnom postupku poznaje i rešenja kada određeno lice nije dostupno sudu iz raznih razloga, pa i u slučaju smrti:
„Postoji mogućnost da se pročita zapisnik o saslušanju tog svedoka kojeg je on dao u prethodnom toku postupka. Šta će sudeće Veće da odluči kako će da postupi u tom slučaju, to, verujem, u ovom trenutku ne može da vam kaže ni samo Veće iz prostog razloga što će oni da odluče nakon što saslušaju stranke, ali obavezno takvoj jednoj odluci prethodi saslušanje stranaka, znači: mišljenje javnog tužioca i branilaca, odnosno okrivljenih.“
A povodom ubistva Vojislava Jekića ministar pravde Srbije Zoran Stojković naglašava da je zaštita svedoka pitanje za sudove i tužilaštva:
„Imate situaciju da se takve stvari dešavaju, a oni puštaju iz pritvora ljude i onda dolazimo u situaciju da zaista možemo svi da budemo zabrinuti.“
Inače samo ubistvo Željka Ražnatovića Arkana bilo je predmet mnogobrojnih analiza, posebno imajući u vidu neraskidivu vezu srpskog podzemlja i Državne bezbednosti tokom devedesetih godina, u vreme Miloševićeve vlasti. Odmah nakon ubistva Željka Ražnatovića bilo je jasno da je pokrenuta lavina koja će odneti mnoge živote, a brojna pitanja o organizatorima likvidacije godinama držati otvorenim. To je nekoliko časova nakon Ražnatovićeve likvidacije za naš program izjavio i jedan od najboljih poznavalaca zbivanja u srpskom političkom i kriminalnom podzemlju, novinar „Vremena“ Uroš Komlenović, koji je od posledica bolesto preminuo 2002. godine. Komlenović je tada ukazao da bi potencijalne ubice mogle biti iz kriminalnog miljea kojem je i Arkan pripadao, ali i ukazao na još jedan mogući pravac razrešenja ovog slučaja:
„Pošto je istovremeno bio i saradnik Državne bezbednosti, prvo jugoslovenske, a kasnije i srpske, neka istraga u tom pravcu ne bi bila baš bez rezultata.“
Analitičar nedeljnika „Vreme“ Miloš Vasić, kolega pokojnog Komlenovića, smatra da ubistvo Jekića treba povezati sa činjenicom da je većina optuženih za likvidaciju Željka Ražnatovića rodom iz Loznice i da su neki od njih bivši policajci:
„Preko Jekića, kao tadašnjeg šefa policije, i preko Gavrića koji je uhvaćen praktično u bolnici nakon operacije, se cela stvar i rasprela. Na veliku neugodnost Radomira Markovića, tadašnjeg načelnika Službe državne bezbednosti i na verovatno buduću, još veću, neugodnost Andrije Draškovića, koji je bio Markovićev, kako da kažem, čovek za ozbiljne zadatke.“
A da stvari u procesu optuženima za Ražnatovićevo ubistvo neće ići glatko, pokazuje i činjenica da je suđenje nedavno počelo treći put. Sudsko veće Okružnog suda u Beogradu u oktobru 2001. godine osudilo je optuženog bivšeg policajca Dobroslava Gavrića na dvadeset, a Milana Đuričića i Dragana Nikolića Gagija na po petnaest godina zatvora, dok su četvorica pomagača osuđeni na manje vremenske kazne. Siniša Važić objašnjava zašto je Vrhovni sud Srbije krajem 2002. godine ukinuo tu presudu:
„Koliko znam, bile su bitne povrede postupka u pitanju i vraćeno istom Veću, kolegi Đorđeviću koji je vodio postupak do unazad četiri ili pet meseci, kada je on otišao na bolovanje zbog čega je i zatražio od mene da ga izuzmem od tog predmeta i to je bio razlog zbog čega sam ja dodelio taj predmet u rad sudiji Cvijoviću, i to je faktički to treće suđenje.“
Od likvidacije Željka Ražnatovića Arkana prošlo je više od šest godina, a pravosnažne presude još uvek nema. Možda zato i reči pokojnog kolege Uroša Komlenovića, izgovorene nekoliko sati nakon Ražnatovićevog ubistva, i danas zvuče gotovo proročki:
„Ja sam spreman da se kladim u 100 maraka da počinilac neće biti nađen nikada.“
