Dostupni linkovi

logo-print

Trećina dece živi u bedi

  • Dejan Radulović

U Srbiji, prema najnovijim istraživanjima, trećina od oko dva miliona dece živi u krajnjoj bedi i svakodnevnoj borbi za preživljavanje.

„Čim dođem iz škole, odma’ krenem da radim, zbog tate. Tata je bolestan mnogo i tata više ne može da radi. Berem gvožđe, aluminij, bakar, flaše i olovo. Tražim to, pa gde nađem. Po đubru, svugde. Posle idem u „Otpad“ tamo i prodam. Druga deca imaju, ja nemam. Ja uvek radim po gvožđu, nikad nemam slobodno vreme za igru. Peti sam razred. Dobar sam đak. Planiram da završim za pevača, kad bi’ mog’o da završim. To bi’ voleo.“

Ovo je priča jedanaestogodišnjeg Dušana Ajdinovića iz Kuršumlije, priča jednog od mnogih mališana koji žive u bedi, u svakodnevnoj borbi za preživljavanje. Da ovo nije usamljen slučaj potvrdio nam je i doktor Vuk Stambolović, upravnik Instituta za socijalnu medicinu u Beogradu, koji tvrdi da najnovija istraživanja govore da trećina dece u Srbiji živi u siromaštvu, potpuno ostavljena i prepuštena sama sebi:

„Ovde se ne zna koliko ima siromašne dece, zato što prema kriterijima Svetske banke ima 200 hiljada dece, međutim, prema kriterijima koje koristi u svojoj definiciji Evropska unija imamo da od dva miliona dece jedna trećina spada u siromašnu decu, to znači preko 650.000. Reći ću vam jednu malu priču. Porodica sa četvero dece, otac radi u „Čistoći“. Ispod su granice siromaštva. On kaže: ’Za decu kupujemo hranu, a žena i ja se hranimo iz kontejnera’.“

Na ulici u prestonici svakodnevno možete sresti decu koja nisu rođena pod srećnom zvezdom i koja od malih nogu stoje za tezgama zarađujući za život:

„’Ajmo, majice, čarape, majice, čarape, majice, čarape... Ja se zovem Aca. Imam 16 godina. Radim ovde. Tek sam počeo. Radim, prodajem ovde stvari. Borimo se za život, tako da imamo. Ja i tata. Sami smo tu. Radimo non-stop. Radimo, mučimo se svi mi ovde.“

RSE: Kako bi opisao tvoj život?

ACA: Opis’o bi - mučenički je ono što živimo svi mi.

RSE: I ceo dan si ovde?

ACA: Ceo dan, do šest, sedam sati smo ovde. Neki put do osam sati, devet - i idemo kući. Što zaradimo, zaradimo.

RSE: Kako bi voleo da izgleda tvoj život?

ACA: Pa, voleo bi’ da idem da završim neki zanat, da se posle zaposlim, da sve uradim.

I kada su deca u pitanju kao da postoje dve Srbije. Njegov petnaestogodišnji vršnjak živi jednim potpuno drugačijim životom:

„Pa, idem u školu. Ustanem ujutro. Baš ništa ne radim. Bukvalno. Sport uglavnom - fudbal, košarka. Izlazim gde i svi moji vršnjaci.

RSE: Gde?

„Pa, razni klubovi. Roksi, nemam pojma, Drama - i tako.“

Profesor Vuk Stambolović šalje poruku državi:

„Zameniti politiku Potemekina sa politikom istine kad je reč o siromaštvu uopšte, naročito o siromaštvu dece. I drugo, uvesti politiku smanjenja a ne povećanja socijalnih razlika.“

Možda još strašnije od siromaštva dece jeste nerazumevanje okoline u kojoj žive. Govori mali Dušan Ajdinović:

„Kad tražim od nekog, ja poneki put tražim gvožđe, je li ima staro, neki mi psuje j.... ti majku, ovo, ono, a neki da. Neki su dobri ljudi i daju gvožđe. Psuju, dosta psuju:’Cigani, lopovi’ - i svašta“
XS
SM
MD
LG