Dostupni linkovi

logo-print

Srbija je zrela za izbore


Gošća Press kluba je Leila Ruždić, poslanica Demokratske stranke u Skupštini Srbije i predsednica skupštinskog Odbora za ravnopravnost polova.

RSE: Trebala bi da počne rasprava o Zakonu o crkvama i crkvenim zajednicama. Beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar je rekao da zakon ima puno propusta i da bi ga trebalo odložiti za neko drugo vreme. Radili ste na amandmanima Zakona o crkvi.

RUŽDIĆ: Radila sam na amandmanima Zakona o crkvi sa svojim prijateljicama koje su pravnice i stručnjaci za tu oblast, koje su danima proučavale zakon da bi pronašle šta bi moglo da se uradi da se on popravi.

RSE: Zakon ima 46 članova i 32 amandmana, što govori da je neadekvatan.

RUŽDIĆ: Grupa pravnica, pravnika i stručnjaka iz raznih oblasti, koja je radila na njemu, je zaključila da zakon ništa ne valja i da bi morao da se povuče iz procedure, da je necivilizacijski, protivan Ustavu, protivan evropskim standardima. Ipak su pristupili pokušaju da amandmanima na njega utiču. I danas misle da bi bilo dobro da se povuče, mada smo te amandmane u skupštinskoj formi pripremili i stavili u proceduru.

RSE: Šta najviše bode oči?

RUŽDIĆ: Kada imate 32 člana, a svaki obrađuje drugu materiju, onda vam je jasno koliko tu ima stvari koje bi mogle da bodu oči. Ono što me najviše pogađa je to da su crkve autonomne i da mogu da donesu presude, a da država posle treba da ih sprovodi. To, po meni, zadire u podelu vlasti i u ono da samo država može da donosi i da sprovodi presude. Smatram potpuno nedozvoljenim da crkveni verodostojnici imaju imunitet, a pri tome nisu državni organi, nego su organi jedne druge vrste.

RSE: To bi značilo da vladika Pahomije može da dobije imunitet?

RUŽDIĆ: Tako je, ali nemojte o njemu jer je to moja rak rana.

RSE: Moram. U centru Beograda sam videla sjajan grafiti na jednom reklamnom panou. Jedan trinaestogodišnji dečak ukazuje na jednu stranu banku u Beogradu, sugerira ljudima da u njoj drže svoje pare. Neko je dopisao: Pahomije, Bog je ljut na tebe.

RUŽDIĆ: Po predlogu Zakona o crkvi, ako se uhapsi neki vladika Pahomije, onda je državni organ, koji je to uradio, obavezan da obavesti crkvene organe o tome, a oni imaju pravo da za njega traže imunitet i da se on pusti na slobodu. Takođe, iz tog zakona sledi pravilo - gde god želiš ti crkvu posadi. U slučaju da crkva želi da gradi hramove ili neke svoje objekte, po tom zakonu, ne prolazi kroz proceduru kroz koju prolazi svaki građanin da bi dobio dozvolu za gradnju. Ne podleže urbanističkim pravilima. Razgovarala sam sa ljudima iz Zavoda za zaštitu spomenika. Njihova ingerencija nad crkvenim objektima po novom zakonu ne postoji. Tražili su da za njih damo neki amandman, pa će to neki odbor da uradi, iako je kasno za davanje novih amandmana, ali odbori mogu da usaglase neke delove. Među ovih preko 30 amandmana, koje sam stavila u proceduru, ispred jedne velike grupe ljudi, predvidela sam jedan amandman na zabranu diskriminacije nas običnih građana u odnosu na crkvene organizacije. Tu ima još nešto vrlo frapantno. Zakon predviđa referendum za finansiranje izgradnje crkvenih objekata. Kada bi se takav referendum usvojio, plaćali bi za crkvene objekte i oni koji ne veruju i oni koji veruju i oni koji ne pripadaju toj crkvi. Predvideti zakonom referendum za tu vrstu posla, je strašno. Imamo Zakon o referendumu i ako se u jednoj oblasti ljudi dogovore da prave crkvu, neka sprovedu u svojoj oblasti referendum, ali zakon ne može da naloži da to radi država. Imam primedbu i na obrazovanje. Obrazovne ustanove u državi moraju da budu uključene u sistem obrazovanja. U sistem obrazovanja koji je ovim predlogom zakona dat crkvi, država nije uključena.

RSE: To bi značilo crkvene škole?

RUŽDIĆ: Mi lično nemamo ništa protiv crkvenih škola, ali one moraju biti pod nekim patronatom države i kontrolisane od države na neki način. One mogu da postoje. Po Zakona o crkvi su predviđene dve vrste obrazovnih ustanova, što je nedozvoljeno, one koje kontrolišu samo crkve i one koje kontroliše sistem obrazovanja. Naše je pitanje šta to znači. Škole mogu da budu samo i jedino u sistemu obrazovanja koje je pod patronatom Ministarstva za prosvetu, sport i kulturu. Osnivač ovakvih ustanova, koje su predviđene predlogom zakona, je Ministarstvo vera. Mislim da je to potpuno nedozvoljeno. Član 42 kaže da je pravo na versku nastavu u svim osnovnim i srednjim školama zajamčeno. Pitam se zašto jer mi imamo Zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju koji na potpuno adekvatan način predviđa versku nastavu i njeno uvođenje u škole i oko toga je bilo puno polemike. Ono protiv čega se dosta stanovništva ove zemlje tada bunilo, danas oni hoće da zakucaju. Mišljenje ljudi koji sada o tome intenzivno razmišljaju i polemišu, a toga je svaki dan sve više, je takvo da smo sada jedan korak od toga da država bude pravoslavna, da se spoje crkva i država i da od jedne građanske države, kojom smo se ponosili, postanemo država u kojoj bi samo jedna vera igrala važnu ulogu. U zakonu su pobrojane crkve koje se tretiraju kao crkve i verske zajednice. Takođe mi je zaparalo uši da svaka crkva i verska zajednica ima samo jedan član koji objašnjava šta je ona, sem Srpske pravoslavne crkve. Samo Srpska pravoslavna crkva ima dva stava, a taj drugi stav objašnjava njene ogromne vrednosti za naš narod, za očuvanje naše tradicije, naše zemlje, naše države i tome slično. To je jedna diskriminacija koja je i laiku na prvi pogled, čitajući zakon, potpuno jasna.

RSE: Da li se zna ko je autor nacrta zakona?

RUŽDIĆ: Autor je Demokratska stranka Srbije. U Skupštini je održan sastanak Odbora za evropske integracije. Tamo su bili i neki ljudi iz nevladinih organizacija. Mi, poslanici DS-a, ne prisustvujemo radu odbora, ali je moja kancelarija preko puta te sale u kojoj je bilo jako puno ljudi i medija. Sve se čulo. Gospodin Miljenko Dereta je zastupao stav da ovakav zakon ne treba da se donese. I on je učestvovao u sastavljanju amandmana na taj zakon i zastupao je tu priču. G17 Plus je takođe na tom sastanku zastupala stav da zakon treba da se povuče iz procedure. Ministar za vere, koji je član DSS-a, i poslanici DSS-a su odlučno bili protiv toga, tvrde da to ne dolazi u obzir, već da zakon treba da ide u proceduru.

RSE: Hoće li proći taj zakon?

RUŽDIĆ: Ako Vlada bude imala imalo sluha, neće. Pretpostavljam da kada je Vlada izglasala taj zakon, da se niko nije interesovao za sadržinu zakona. Pustila je da o njemu odlučuje premijer i njegova stranka i da je na taj način zakon prošao. Ako nije tako, onda mi ne ide u glavu da su razne demokratske opcije, koje postoje u toj vladi, pročitale taj zakon i pustile ga kao takvog. Tek sada vide šta je urađeno. Mislim da su skloni da povuku zakon, ali da DSS neće da popusti.

RSE: Demokratska stranka ne prisustvuje sednicama, ali u odborima i u drugim telima radi svoj posao?

RUŽDIĆ: Na žalost, ne. Mi ne prisustvujemo sednicama Skupštine i ne prisustvujemo sednicama odbora. To meni, kao predsednici odbora, dosta teško pada jer posao koji je bio potpuno završen se sada ne odvija na način kako sam mislila da može da se odvija. Mislila sam da smo pripremili Zakon o ravnopravnosti polova za proceduru i da mu je bila potrebna samo tehničko-pravna redakcija skupštinskih službi.

RSE: Mislila sam da ipak u pozadini nešto radite.

RUŽDIĆ: Da pitate obezbeđenje i sekretare u Skupštini, rekli bi vam da sam tamo svaki dan. Ja stvarno radim i držim to pod nekom kontrolom. Pojedoh se živa što ne mogu da utičem na to jer mislim da je davno trebao Zakon o ravnopravnosti polova da se stavi u proceduru. Takođe smo naišli na neke probleme zbog neveštosti u radu. Po obrazovanju sam pravnica, te su mi poslovi pripremanja i stavljanja zakona u proceduru bliža materija, nego mnogima u mom odboru. Odbor je pozvao ministarstva da se izjašnjavaju o zakonu. To je poslednja stavka u ovom procesu. Zakon je pravio odbor. Potpisuju ga njegovi poslanici i stavljaju u ga proceduru potpisanog imenima i prezimenima poslanika koji čine taj odbor. Po zakonu, i jedan poslanik može da preda zakon u proceduru. Tu smo saglasni. Kada zakon dođe predsedniku Skupštine, on ga upućuje na razmatranje matičnom odboru, koji o njemu ima šta da kaže, i u vladu, da ministarstva koja su relevantna daju o njemu mišljenje. Ne znajući tu proceduru, mi smo pozvali ministarstva da se izjašnjavaju. Sada imamo situaciju da Ministarstvo za zapošljavanje stavlja primedbe na taj zakon jer nisu neka rešenja u Zakonu o ravnopravnosti polova saglasna sa rešenjima iz Zakona o radu. To je glupost. Upravo i pišemo taj zakon zbog diskriminacije u svim sektorima života. Pišemo krovni zakon. Taj zakon mora da natera sva ministarstva da, kada budu pisali sledeće zakone, vode računa o tome da neki njihov član nije greška u odnosu na Zakon o ravnopravnosti polova, koji predviđa da takva diskriminacija ne može da se izvrši.

RSE: Da li zemlje koje imaju mnogo dužu demokratiju nego mi regulišu te stvari zakonom?

RUŽDIĆ: Srbija i Crna Gora su jedina crna mrlja na mapi Evrope, s tim da je crnogorski zakon u proceduri. Kosovo ima taj zakon već dve godine. Zar to ne govori dovoljno?

RSE: Koliko žena u Srbiji su vlasnice preduzeća, stanova, kuća ili auta?

RUŽDIĆ: To su strašni podaci. Kod nas tako jasne statistike ne postoje. Statistike prave razne ženske nevladine organizacije na osnovu onoga što izvlače iz statističkih godišnjaka, tako da ti podaci mogu da variraju od jednog do drugog izvora. Uglavnom je samo tri posto žena vlasnica preduzeća, 21 posto žena su vlasnice stanova, dok je 79 posto muškaraca koji su vlasnici stanova. Pri tome je 52,5 posto žena u biračkom telu. Zakon ima nekoliko delova po kojima se uvode mere afirmativne akcije, što je našem narodu bliže kada kažem mere pozitivne diskriminacije. Ako zapošljavaš muškarca i ženu na jedno radno mesto, a oni imaju iste kvalitete, mera pozitivne diskriminacije znači da moraš da zaposliš ženu da bi se procent u toj ustanovi, ako ima mnogo manje žena nego muškaraca, izjednačio. Zakon na nekoliko mesta predviđa koje mere pozitivne diskriminacije se ne smatraju diskriminacijom. Zakon predviđa i to da se ukidaju mere afirmativne akcije onda kada prestane za njima potreba. To ne znači da će se muškarci otpuštati da bi se zapošljavale žene, već to treba da bude jedan proces. Zakon će početi da nas uvodi u taj proces.

RSE: Vlasnici preduzeća više vole muškarce jer oni ne rađaju decu i ne ostaju na bolovanju zbog dece.

RUŽDIĆ: Upravo zbog toga donosimo zakon, da ne bi vlasnici preduzeća više voleli muškarce, nego da bi svi morali da vode računa da živimo u demokratskom svetu i da se jednake mogućnosti moraju pružati svima.

RSE: Šta su sankcije za nepoštivanje tog zakona?

RUŽDIĆ: Predviđene su određene kaznene sankcije. To su neki novčani iznosi. Predviđeni su čak i vrlo visoki novčani iznosi. Najbolja sankcija je ta da ovo društvo počne da sazreva u tom smislu da njemu ravnopravnost i jednakost, jednake mogućnosti svih ljudi, pa pošto govorimo o polu, jednake mogućnosti za oba pola, postanu sastavni deo razmišljanja. To je za mene najdraži rezultat ovoga zakona. Ako mi to postignemo, za dvadeset godina ću biti presrećna da sam dala neki mali doprinos da se svi mi zajedno, i svi ovi muškarci, borimo za jedno građansko društvo u kome su jednake mogućnosti za sve naše građane.

RSE: Kako zvati ženu koja je na nekoj funkciji? Da li treba da govorimo zvanja u ženskom rodu? Tu će biti otpora, mada to pitanje nije jedno od životnih pitanja.

RUŽDIĆ: Mislim da je to prvi korak. Onog momenta kada pristanemo na ženske imenice, već smo prvu i najvišu stepenicu prešli. Mislim da to polako ulazi u jezik. Veran Matić je dao upustvo svojim novinarima da se ženski pojmovi nazivaju ženskim imenicama. To važi od 8. marta. Sada mi neki ljudi govore kako nam je Veran Matić to poklonio za 8. mart. Ne interesuje me zbog čega mi je to neko dao, važno je da to ulazi u uho ovog naroda. Svi mi skreću pažnju na ono što po tom pitanju radi Hrvatska televizija. Ženski pojmovi su u ženskim imenicama. Doneli su zakon o jeziku i oni moraju da ga sprovode. Svi su se naučili jako brzo. Da li ste primetili da su ranije ženske pojmove nazivali ženskom imenicom samo pežorativno. Govorili su - ambasador Vesna Pešić kada poštuju to što kaže ili uradi, a ambasadorka kada je to nešto imalo neku konotaciju.

RSE: Mislite li da je bila greška što je vaša stranka izašla iz Skupštine?

RUŽDIĆ: To sam komentarisla pre odluke Glavnog odbora. Kada je Glavni odbor odlučio, onda sam rekla da poštujem odluke svojih organa. Tu odluku smo doneli i ona je još uvek na snazi.

RSE: Bila sam nedavno sadista i gledala sam prenos sednice Skupštine Srbije na televiziji. Bilo je osam predstavnika DSS-a, a svi ostali su bili Radikali. Taj jezik, taj govor mržnje, to izricanje hiljade neistina, vređanje, to nije pozorište, to nije vašar, već nemam reči da to opišem. Zar nije pomislila DS da će izlaskom iz Skupštine doprineti još većoj popularnosti Radikala kod gubitnika tranzicije? Uverena sam da su njihovi glavni budući glasači gubitnici tranzicije koji veruju da će im oni pružiti nešto više.

RUŽDIĆ: Mnogo se bavimo tim pitanjem i analiziramo razna ispitivanja i istraživanja. Analiziramo ona istraživanja za koja mislimo da nam nisu naklonjena. Ne vidimo rast Radikala. Samo vidimo jedno pretakanje u Radikalima. Oni objektivni rast nemaju. Toga se ne bojimo. Mislim da bi mogao da bude problem, ali koji je lako rešiv, apstinencija naših građana, pa možda čak i zbog govora sa govornice. Mi već vodimo kampanju i mislimo da će naša kampanja, koja će se pred izbore sigurno hiljadu puta zahuktati, naše apstinente izvesti na izbore i onda tu Radikali više nemaju šta da traže. Ako sagledamo broj onih koji za Radikale glasaju, a pod pretpostavkom da nema povećanja tog broja, a mi tvrdimo da nema, onda je to samo šestina našeg biračkog tela.

RSE: Njihovi glasači su disciplinovani i svi izađu na izbore.

RUŽDIĆ: Tačno, ali to je jedna šestina biračkog tela. Mi kao političari treba da budemo dovoljno disciplinovani da izvedemo naše biračko telo. Mislimo da je taj govor jasan našim biračima. Putujemo po Srbiji i držimo razne tribine, izlazimo na lokalne medije i govorimo o onome šta nam se ne dopada, govorimo da tražimo nove izbore i zašto ih tražimo. Mislimo da ova vlada nema nikakvu moć i nema nikakvu snagu. Ova vlada je raspustila Skupštinu u Novom Pazaru jer je morala da se povinuje dvojici poslanika. Da li vam je jasno da, kada bi oni izgubili tu dvojicu poslanika, oni ne bi imali većinu u Skupštinu. Stvarno smo država koja je potpuno zrela za izbore. Mislim da naši građani, koji sve to gledaju, znaju to da procene.

RSE: Mislite li da će ijedna vlada narednih nekoliko godina moći sama da vlada, ili će morati da pravi koaliciju?

RUŽDIĆ: Demokratska stranka se nada da bi mogla da ima većinu u Skupštini posle ovih izbora jer smo ukazali na sve nedostatke, kojih je puno, podvukli smo sve loše stvari koje su rađene. Sa narodom smo proveli puno vremena. Organizujemo okrugle stolove i tribine i nastupamo na raznim medijima, ulicama, pijacama. Zagovornica sam toga da se ide na pijace i da se sa običnim svetom razgovara.

RSE: Šta vam kažu?

RUŽDIĆ: Žale se, ali ja sam optimista. Verovatno tako i nastupam. Mene ljudi tapšu po ramenu i govore mi da tako nastavimo i da dobro radimo. Imam vrlo dobra iskustva. Kažu mi da se napalim kada se vratim sa tih putovanja. Takve sam prirode. Posle toga dobijem krila i mogu celu noć nečije amandmane da pretačem u formu da bi mogli da uđu u proceduru.
XS
SM
MD
LG