Dostupni linkovi

logo-print

Slovenija i Srbija u istorijskom klinču


Petnaest godina već stanovnici Slovenije i Srbije idu svojim putevima ne obraćajući previše pažnju jedni na druge. Bilo je za to vreme nekih dobronamernih gestova sa obe strane, mogle su se povremeno čuti i neke zlovoljne opaske na račun jedne ili druge države, ali stanovnici ove dve zemlje kao da su se trudili da što pre zaborave sve one neprijatne epizode koje su obeležile poslednje dane života u zajedničkoj državi.

Saradnja Nebojša BUGARINOVIĆ

Na srpsko tržište ponovo su se vratili slovenački proizvodi koji su uvek nalazili kupce, u Ljubljani su redovno gostovala beogradska pozorišta, a već godinama izlazi časopis „Balkanis“ čije jezgro čine upravo mladi pisci iz dve zemlje. A onda je procurela informacija da neki srpski biznismeni pokušavaju da kupe paket deonica slovenačkog „Merkatora“. Mada je slovenačka javnost reagovala suzdržano, ali istovremeno zabrinuto zbog mogućnosti da nacionalni trgovinski lanac dospe u tuđe ruke, ta vrsta hladnoće ponovo je u Srbiji probudila neke stare komplekse. Tako su preko noći svi glavni mediji u Srbiji počeli su intenzivno da se bave slučajem „Holmec“, kada su na graničnom prelazu u Sloveniji ubijena dvojica vojnika iz Srbije dok su stajali sa podignutim rukama, dok su najviši državni čelnici otvoreno podržali namere ovdašnjih biznismena da se domognu „Merkatora“. Stoga su aktuelni srpsko-slovenački odnosi, koji su se u svetlu ovih događaja ponovo našli u prvom planu, tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:

• Dramski pisac Siniša Kovačević iz Beograda, koji se u svojim filmovima i predstavama bavio srpsko-slovenačkim temama
• Slovenački sociolog i publicista Spomenka Hribar, jedan od prvih zagovornika slovenačke nezavisnosti
• Jedan od nekada najbližih saradnika Slobodana Miloševića, član Srpske akademije nauka i umetnosti Kosta Mihajlović
• Profesor na odeljenju za kulturologiju na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani Aleš Debeljak

* * * * *

No pre nego što se naši sagovornici posvete ovim pitanjima, od Nebojše Bugarinovića ćemo saznati nešto više o onome što se poslednjih dana zbivalo oko slovenačkog „Merkatora“:

Sve do pre destak dana, činilo se da najveća trgovinska kompanija u ovom delu Evrope, plovi mirnim vodama. „Merkator“ je nastavio da širi mrežu objekata u regionu. Čak je i diskreno plasirana priča o novom regionalnom lideru kojeg bi slovenački gigant formirao u partnerstvu sa srpskom „Deltom“ i hrvatskim „Agrokorom“. Da na relaciji „Merkator“–„Delta“ ne vladaju ljubav i razumevanje, postalo je ipak jasno u momentu kada su se Miroslav Mišković i drugi srpski biznismen Milan Beko oglasili ponudom da prijateljski preuzmu većinski paket slovenačke kompanije, uz poruku da će u suprotnom to uraditi kupovinom akcija na berzi. Slovenačka javnost bila je u šoku, a u srpskoj je prevladavao pritajeni trijumfalizam. Na videlo je izašla neprijatna činjenica da je prošle godine slovenačka Vlada, mimo pravila koja vladaju u Evropskoj uniji, po povlašćenoj ceni i van berze, prodala većinski deo „Merkatora“ fondu „Istra-Benz“ i pivovarni „Laško“, a u igru se sredinom protekle nedelje uključio i prvi čovek firme Zoran Janković, koji je prodajom svojih akcija londonskom finansijskom fondu „Altima“, iza koga izgleda takođe srpski, ali i ruski kapital, javno uputio poziv malim akcionarima da to učine i oni. Slovenački zvaničnici za sada tvrde da ne postoji mogućnost prelaska „Merkatora“ u ruke Miškovića i Beka, ali uočljivo izbegavaju da kažu bilo šta što bi moglo da ih izloži optužbama za protekcionizam. Pouzdani izvori Radija Slobodna Evropa tvrde da je reč o dogovoru i sinhronizovanoj akciji Jankovića s jedne i Miškovića i Beka s druge strane.

* * * * *

RSE: Da su deonice „Merkatora“ pokušali da kupe imućni ljudi iz neke druge zemlje, verovatno se nikada ne bi nametala pitanja o odnosima Slovenije sa tom državom, niti bi se otvarale polemike o vezama između nacija kojima pripadaju prodavac i kupac. Stoga u ovom slučaju pre svega privlači pažnju to što je jedna finansijska transakcija pokrenula čitavu bujicu najopštijih pitanja iz sfere srpsko-slovenačkih odnosa:

DEBELJAK: Sama činjenica da su Srbi i Slovenci nekada živeli u zajedničkoj državi okrepljuje ekstremističke snage i na jednoj i na drugoj strani, gde se oni stubovi ekonomije, koji se percipiraju kao advokati nacionalnog interesa i zapravo garanti nacionalnog blagostanja, brane, kao što su recimo Francuzi branili „Danone“. Mislim da s tu radi o problemima gde nisu samo Slovenija i Srbija u istorijskom klinču, već se bilateralni animoziteti u sferi ekonomije pokazuju i u drugim regionima.

MIHAJLOVIĆ: Kad su oni kupovali preduzeća po Srbiji, nije bilo nikakvog prigovora. To je čak pozdravljeno kao obnova saradnje. A kad se desio ovaj slučaj, oni to smatraju uvredom. Slovenci misle da je ono što je za njih dozvoljeno, za Srbe zabranjeno.

RSE: Zbog čega je zapravo težnja nekih ljudi iz Srbije da investiraju svoj kapital u Sloveniji, tako snažno zaokupila javnost u ove dve države?



KOVAČEVIĆ: Ako je odnos korektan, onda je on i u ljubavi i u politici i u ekonomiji dvosmeran. Prva stvar u kojoj se unutar ekonomskog sistema vrednosti između Srbije i Slovenije moglo doći do dvosmernosti, naišla je na odijum prema Srbima; ne samo prema srpskom kapitalu, nego uopšte prema Srbiji. Da je, recimo, albanski ili bugarski kapital kupio „Merkator“, možda bi onda bili srećniji. Srbija je i dalje, pretpostavljam, samo odlično tržište, odličan prostor u kome se mogu napraviti prljave fabrike sa prljavim tehnologijama i koristiti benificije od dobrog trgovinskog sporazuma koji Srbija ima sa Rusijom.

HRIBAR: Ja se bojim toga da se povezuju jedna i druga mafija, a to mi zaista ne sliči na išta dobro.

RSE: Za razliku od Srbije, gde niko ozbiljno ne postavlja pitanje kako su neki ljudi u godinama ratova, bede i nezapamćene inflacije uspeli da steknu bogatstvo koje je respektabilno čak i u evropskim okvirima, u Sloveniji pažnju privlači pre svega profil potencijalnih kupaca „Merkatora“ – Miroslava Miškovića i Milana Beka. Tim pre što je novac kojim oni raspolažu stečen u vreme kada se to nije moglo ostvariti bez bliskih veza sa režimom Slobodana Miloševića:

MIHAJLOVIĆ: Te pare, koliko ja znam, ne postoje. To je na liniji nekog unutrašnjeg kolonijalizma koji je postojao u Jugoslaviji, gde je Srbija bila diskrimnisana strana, a Slovenci kao dominirajuća strana sa Hrvatima su imali inicijativu u svima pitanjima – političkim, ekonomskim, i podešavali politički i ekonomski sistem prema svojim interesima i potrebama. Tu se formirala jedna psihologija, formirali su se odnosi za koje oni smatraju da su normalni, međutim oni su krajnje abnormalni.

DEBELJAK: Potencijalno mutno poreklo tih finansijskih fondacija koje bi trebale da kupe ili koje pokazuju ambiciju da kupe „Merkator“, može da bude problematično. Druga stvar je, naravno, spontana odbrana svih onih institucija u ekonomiji koje se percipiraju kao garanti nacionalnog interesa.

RSE: Sve to je u obe države stvorilo atmosferu koja je probudila sećanje na sve one slovenačko-srpske antagonizme koji su obeležili osamdesete godine. Dok je u Sloveniji pitanje prodaje „Merkatora“ srpskim biznismenima postalo maltene stvar nacionalnog dostojanstva, u Srbiji je više nego primetno nezadovoljstvo zbog tih slovenačkih otpora, što ponovo dovodi do obostranog odijuma:

DEBELJAK: Naravno da pokušaj kupovine takve nacionalne vedete u ekonomiji kao što je „Merkator“, odmah mobilizira atavističke, nacionalističke stavove i u jednoj i u drugoj sredini. Samo što je Srbija tu u lošijoj situaciji, da tako kažem, jer je nacionalistički diskurs mnogo brutalniji. Ali to ne znači da ga u Sloveniji nema.

KOVAČEVIĆ: Kakve se rečenice koriste kad su Srbi u pitanju, kada je srpski kapital u pitanju, koliko tu ima pežorativnog, koliko tu ima uvredljivog, a ovamo ćete praviti fabrike frižidera po Srbiji, fabrike boja i lakova i tako dalje, i koristiti srpsko tržište. Pa ne može to tako. Postoji jedan imaginarni organ u svakom narodu, on se zove – trpilo. Doći će do potpunog bojkota slovenačke robe, koji neće biti generisan Miloševićevom političkom voljom, nego jednom kolektivnom uvređenošću, i onda ćete videti kako će i „Krka“ i „Merkator“ odjedanput opustiti.

RSE: Tako je jedna ekonomska transakcija poslužila kao inicijalna kapisla da na površinu isplivaju sva ona nerešena pitanja slovenačko-srpskih odnosa, pokazujući da se nad vezama između ova dva naroda i dalje nadvija senka svih onih događaja i stvari koje su neumitno vodile kraju bivše Jugoslavije – bilo da je reč o ruganju socijalističkim manifestacijama, nedemokratskom režimu u Srbiji, pobuni na Kosovu ili onom čuvenom zadiranju u zajedničke devizne rezerve zemlje:

KOVAČEVIĆ: Mislim da je politika Slovenije prema Srbiji krajnje nekorektna i mislim da je prosto krajnje pogrešna. To će im se obiti o glavu. To je za mene daleka zemlja, na način na koji su to i Holandija, Finska ili Estonija, i u tom smislu im želim svako dobro. A zašto se kod Slovenaca pojavljuje ta vrsta emocije kad su Srbi u pitanju, zaista ne znam. U „Merkator“ nisam kročio, ne kupujem slovenačku robu, moja gorčina i moje razočarenje je toliko veliko. To je otprilike kao kad vas jako uvredi neka bivša ljubav, kada uhvatite ženu koju jako volite u nekoj fatalnoj preljubi, i to sa nekim ko u principu ne bi ni trebao, niti smeo da zaslužuje pažnju.

DEBELJAK: Naravno da tu postoji nedavna prošlost animoziteta i konflikata koji su pratili raspad Jugoslavije i ratove za jugoslavensku sukcesiju. To jeste činjenica, to jeste fait accompli. Ta situacija, iz koje proizlazi bremenitost odnosa između Slovenije i Srbije, još dan danas je sa nama. A opterećenje postoji još od pre početka ratova.

RSE: Koliko su aktuelni srpsko-slovenački odnosi i dalje opterećeni svim onim nesporazumima koji su na kraju kulminirali ratom za slovenačku nezavisnost?



HRIBAR: Ipak su neke stvari u našoj prošlosti, i u Srbiji i u Sloveniji, bile bolne, grube i štetne, i onda one u ovakvim trenutcima izlaze na vidjelo. Tu bi trebalo napraviti razliku između naroda i između politike, jer mislim da slovenački i srpski narod nikad nisu bili zavađeni. Obični ljudi nemaju zamerki. Možemo se sretati, možemo razgovarati, možemo bilo šta. Međutim, politika, te stvari koje su se dogodile, ne samo devedesetih godina, nego i prije, uključuje u svoje projekte, u svoje političke ciljeve.

MIHAJLOVIĆ: Oni su stalno nametali svoju verziju događaja, pa su čak pričali kako je Slovenija ekploatisana, a Slovenija je izašla iz Jugoslavije sa devet hiljada dolara po glavni stanovnika. Te generacije u Sloveniji koje kasnije došle, ne znaju istinu o našim odnosima, i oni bi kao trebali da naprave neki gest dobre volje, da eto sa tim „crnim“ Srbima razgovaraju, iako su oni „grešnici do guše“. Ne može se tako.

RSE: Politički predstavnici Srbije i Slovenije, a i oni koji pripadaju društvenim elitama, nikada nisu pokušali da razreše sve ono što ove dve zemlje poslednjih godina čini mnogo daljim nego što one to objektivno jesu. Uz čitav niz suprotstavljenih pogleda na istorijat zajedničkog života, ključno neslaganje se pre svega odnosi na uzroke koji su doveli do proglašenja slovenačke samostalnosti, što je zapravo bio prolog za rat koji se ubrzano proširio na ostatak zemlje:

KOVAČEVIĆ: Ja sam bio slovenofil. To je država koju sam jako voleo, imao tamo jako mnogo prijatelja i vrlo često tamo odlazio dok je to bio integralni deo Jugoslavije. Međutim, od momenta kad su oni osijano i beskrupulozno, svesno i s namerom, zakuvali ovaj balkanski rat, a onda se iz njega sa lakoćom izvukli, ostavivši nas da u tom krvavom karakazanu koljemo jedni druge, moj odnos prema njima se potpuno promenio. Mislim da je to jedan politički egoizam bez presedana, mislim da je to urađeno s jednom vrstom oholosti – nije ih bila briga ni za čije ni suze, ni krv.

HRIBAR: Srpski intelektualci do dana današnjeg nisu sposobni da sami uvide šta su napravili, kako su rasturali Jugoslaviju. Nije kriv onaj koji ne dozvoljava da ga uguše, koji se brani, već onaj ko hoće da gospodari nad njim, a to je bio slučaj sa srpskom politikom. Slovenija nije dopustila da se njome manipuliše. Nije dopustila da joj se oduzme kultura, jezik i cela njena suverenost. Dođite u Sloveniju i videćete kako je prosperirala u posljednjih petnaest godina, što pokazuje da smo bili u pravu. Ali Srbi i srpski intelektualci do dana današnjeg to ne uviđaju.

RSE: Bez obzira što su desetodnevni rat u Sloveniji, razaranjima, stradanjem i masovnim progonima stanovništva, zasenili kasniji sukobi u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, borbe slovenačke Teritorijalne odbrane i tadašnje JNA, ostavile su gorak ukus na obema stranama. Dok se u slovenačkim školama uči kako je to bio jedini način odbrane suverenosti, u Srbiji gotovo da postoji konsenzus da je Slovenija namerno isprovociralo sukob:

MIHAJLOVIĆ: Naravno da je Slovenija počela. Ta vojska, to su bili regruti kojima su Ante Marković i Kadijević zabranili da pucaju. Poslali su „glinene golubove“.



DEBELJAK: Činjenica je da je najlakše baratati populističkim stereotipima i formulama koje konstrastiraju nas i vas, vas i nas, mi prema ostalima i tako dalje. Svaka nacija, da bi mogla da se konstituiše, treba takozvanog drugog. I u tom smislu mogu da shvatim da je Slovenija u većinskom delu srpske javnosti još odgovorna za početak ratova. Činjenica je da su ratova za jugoslovensku sukcesiju počeli na slovenačkom tlu, to nema smisla negirati. Naravno, treba uzeti u obzir i procese federalizacije ili suverenizacije zasebnih republika unutar federalnog sustava bivše Jugoslavije, i onda smo tu odmah u povesti celog prošlog stoleća, dakle modernog doba u ovom delu Balkana.

RSE: Mada se poslednjih godina verovalo da su uglavnom locirana sva ona potencijalna mesta gde su počinjeni ratni zločini na prostoru bivše Jugoslavije, na površinu su poslednjih dana ponovo isplivala zbivanja na slovenačkom graničnom prelazu Holmec sa kraja juna 1991. godine. Bila je to samo jedna tragična epizoda rata u Sloveniji kada su ubijena trojica vojnika tadašnje JNA, dok su u rukama držali bele čaršave u znak predaje. Uprkos snimku ovog događaja, slovenačko pravosuđe nikada nije pokrenulo istragu protiv onih koji su odgovorni za ovo ubistvo:

KOVAČEVIĆ: To je apsolutno ratni zločin. I ako treba za ratne zločine da odgovaraju – a treba – i Srbi i Hrvati i Muslimani, onda svakako treba da odgovaraju i Slovenci. Ako je neko sa jednom apsolutnom besprizornošću ubio dva dečaka pucajući im u potiljak, a oni pri tom drže ruke visoko podignute u vazduh, šta je to nego ratni zločin par excellence?

HRIBAR: Ja žalim za svakim čovekom koji je izgubio život, bilo u tom našem desetodnevnom ratu ili u bilo kojem, ali treba znati da je jugoslovenska vojska bila na slovenačkom tlu. To su bili srpski vojnici u Sloveniji, a ne slovenački u Srbiji.

RSE: U Sloveniji su o slučaju „Holmec“ otvoreno progovorile tek neke nevladine organizacije, dok se u Srbiji za ovaj slučaj zainteresovalo i Tužilaštvo za ratne zločine. Ono je dosije o ovom događaju preuzelo od Vojnog suda, tako da je u toku pretkrivični postupak zbog ubistva dvojice vojnika koji potiču iz Srbije:

MIHAJLOVIĆ: To je prvi ratni zločin. Posle su usledili drugi – blokiranje kasarni. Mi smo to zaboravili. Slovenačka Teritorijalna odbrana je bila bolje naoružana nego JNA. Oni su se sistematski spremali za to.

DEBELJAK: Međunarodni tribunal u Hagu za zločine u bivšoj Jugoslaviji je instanca kompetentna za istragu ratnih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije, pa mislim da bi trebalo kroz optiku te institucije gledati i potencijalne ratne zločine ako su se desili u Sloveniji. Ja mislim da je moguće svaku potragu napraviti na osnovu indicija. Cela diskusija koja se vrti oko ratnih zločina, individualne i kolektivne odgovornosti, govori o tome kako su sve nacionalne države koje su iznikle iz pepela bivše Jugoslavije, zapravo uspostavljene nasiljem. U tome Slovenija nije nikakva iznimka.

RSE: Dok potresni snimci ubistva vojnika u Holmecu, koji su ovih dana došli do šireg auditorijima, vraćaju sećanje na kratkotrajni slovenački rat, i dalje nema odgovora na ono ključno pitanje – da li se u ondašnjoj konstelaciji snaga, dok se međunacionalna netrpeljivost ispoljavala još uvek samo verbalno, mogao preduprediti oružani sukob u Sloveniji koji je uzeo nekoliko desetina života?

HRIBAR: Teško, zato što su iz Beograda došli specijalci na granice.

MIHAJLOVIĆ: Zimmerman kaže da su Slovenci izbegli da mirnim putem povedu razgovor o otcepljenju. Oni su se odlučili za takvu jednu, vojnu varijantu.

RSE: No rat u Sloveniji bio je samo kulminacija sukoba slovenačkog i srpskog rukovodstva koji je imao svoju dugu predistoriju. Još sredinom šezdesetih godina došlo je do sukoba između dva koncepta tadašnjih komunističkih vrhuški, u kome se nalazila klica svega onoga što je došlo glave socijalističkoj Jugoslaviji. Bila je to borba između strategije labave, kasnije asimetrične federacije koju su zagovarali u Sloveniji i Hrvatskoj, i čvrste unitarne države što je bilo opredeljenje Srbije:



MIHAJLOVIĆ: Ta austrougarska propaganda – o velikoj Srbiji, o ugnjetačkoj naciji i tako dalje, prihvaćena je u Sloveniji i Hrvatskoj. To je preuzeto od Austrougarske i to je negovano. A negovano je jer je to bilo vrlo rentabilno – da se stvori kompleks kod Srbije kao jedne nacije koja je sklona dominaciji, ugnjetavanju i tako dalje. To je bio i način da se Srbija drži u jednom potpuno pasivnom položaju i da oni sprovode svoju politiku i nameću politički sistem, a isto tako i ekonomske sisteme. Ustav koji je doneo Kardelj, bio je skandalozan u tom smislu da su autonomne pokrajine mogle da stave veto na zakone koje donosi Skupština Srbije. Znači, Srbija jedina nije imala suverenitet u smislu u kojem su ga imale druge republike. Ustav iz 1974. godine je politički testamenat Tita i Kardelja, a on je mogao da vodi samo dalje ka konfederaciji i ka rasturanju Jugoslavije. Srbija je bila žrtva u Jugoslaviji.

DEBELJAK: Tek u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog stoleća je sazreo javni konsenzus o nužnosti osamostaljenja u Sloveniji. Nacionalizacija republičkih komunističkih partija je počela već u osamdesetim godinama, ali istovremeno – i to treba naglasiti – pokušale su da zadrže nekakav federalni okvir zajedničkog suživota, koji se, recimo, reflektirao u nizu pokušaja slovenačkog republičkog rukovodstva da oblicima konfederacije, asimetrične konfederacije, commonwealtha i ostalih oblika konfederalnog života, punudi onaj minimalni okvir koji bi bio potreban za nastavljanje zajedničkog života na jugoslovenskoj teritoriji. To kažem zbog toga jer mislim da je dalekko od istine ta jednostavna činjenica da su Slovenci oduvek hteli da se osamostale, jer to nije istina.

RSE: Srpska elita je pri tom uvek svojoj javnosti sugerisla sliku kako su Srbi uvek u dvadesetom veku često bili na strani Slovenaca – bilo da je reč o borbi za Istru ili njihova nacionalna prava u Koruškoj. S druge strane Slovenci su, kako su oni to prikazivali, navodno uvek kada je Srbija imala krize, stajala na strani njihovih neprijatelja:

HRIBAR: Nije postojala neka velika ljubav prema Slovencima, pa čak ih nisu ni poznavali, već je Srbija htela proširiti svoje granice što dalje, i na sever i na jug i na istok i na zapad. To je, ipak, bio srpski imperijalizam, koji nije bio zadovoljan samo granicama Srbije, nego se širio i na Makedoniju, ali i do Koruške.

KOVAČEVIĆ: Koji srpski imperijalizam? Koji je to deo slovenačke teritorije bio imperijalno ugrožen od strane srpskog imperijalizma? To je bio imperijalizam u kojem su ovde po Srbiji imali na hiljade svojih prodavnica, na hiljade predstavništava. U srpskom imperijalizmu su prepoznavali koju vrstu opasnosti? Koješta.

RSE: Iz svega toga proistekao je slovenački strah od srpske dominacije sa jedne, i osećanje neuzvraćenih očekivanja sa srpske strane, koja su ponovo dobila duhovnu hranu u slovenačkom otvorenom zalaganju za nezavisnost Kosova:

MIHAJLOVIĆ: Oni su potpuno paralisali Srbiju u odnosu na Kosovo, zato što su bili antisrpski raspoloženi, što su tražili saveznike u svom separatizmu. I ta antisrpska koalicija, naravno da je nastojala da Srbiju drži pod kontrolom na sve moguće načine, i ustvari se stalno produbljivao taj jaz. Ja mislim da su se oni najgore držali prema Srbima u toku razbijanja Jugoslavije i posle razbijanja Jugoslavije.

DEBELJAK: Mislim da Slovenija tu, bar zvanično, polazi od pretpostavke da ako je sama ona konzumirala pravo na osamostavljenje, da to pravo treba otvoriti i ostalim etničkim ili građanskim zajednicama.

RSE: Iz tog ne tako harmoničnog i srećnog perioda zajedničkog života, u Srbiji i Sloveniji ostao je niz uzajamnih predrasuda. Dok Srbija poslednjih godina nije imala nikakav uticaj na bilo koji segment života u Sloveniji, pa samim tim nije ni izazivala neku veću pažnju slovenačke javnosti, povratak slovenačke robe na tržište u Srbiji nije prošao bez povređenosti lokal-patriota. Upravo iz tih krugova su i podgrejane one stare teze o slovenačkom egoizmu koji Srbiju vidi isključivo kao potencijalno tržište:

HRIBAR: Sada imamo kapitalizam i zašto ne bismo u tom smislu pregovarali, jer kapitalizam ide tamo gde ima koristi. Nisu Slovenci egoisti pa idu u Srbiju da tamo traže profit, već se kapitalizam, slovenački ili belgijski ili bilo koji, tako ponaša.

MIHAJLOVIĆ: To je tako u kontinuitetu. Oni nikad nisu otvoreno priznali da su privilegovani. Mislim da je kod nekih slovenačkih političara duboko usađena jedna ideologija koja je vladala u Austrougarskoj pre Prvog svetskog rata i da su oni dostojni naslednici te ideologije.

RSE: I može li se uopšte na bilo koji način rasplesti čvor nerešenih srpsko-slovenačkih odnosa iz prošlosti, kako se oni više ne bi uplitali u aktuelne trgovinske ili političke odnose između dve zemlje?

MIHAJLOVIĆ: Ako se oni historijski pošteno razjasne, onda će to biti idealna pozicija sa koje treba poći, bez iluzija. Ovako u to ulazimo sa mnogo predrasuda, iz neznanja. A to je loše. Ne možete zatrpati istoriju. Istorija je uvek prisutna stvarnost.

HRIBAR: To je prostor Slovenaca, Hrvata i Srba. Ja se nadam da će se stvari jednom normalizirati. Ionako ćemo svi jednom biti u Evropskoj uniji.

RSE: Kakva je zapravo perspektiva srpsko-slovenačkih odnosa?

KOVAČEVIĆ: Sada smo mi sa Slovenijom jako daleko, i emocionalno i politički, a princip modernog mišljenja je princip kompromisa. Ne moramo se voleti. Očito je da je ta ljubav bila više jednosmerna, s nekim izuzetcima sa slovenačke strane. Odande dolazi prezir, odavde će kao odgovor doći razočarenje i udaljićemo se mnogo više, a to je prosto nepotrebno.

DEBELJAK: Činjenica da živimo tu jedni do drugih je neizbrisiva i neki oblici saradnje će sigurno postojati i ja se nadam da će se učvršćavati. Treba reducirati taj animozitet. Pre svega mlade generacije, neopterećene životom u zajedničkoj državi, bi mogle na jedan suveren i samosvestan način komunicirati u tom prekograničnom prometu ideja, ljudi, ali naravno i kapitala.

RSE: Dok se javnost u Srbiji i Sloveniji manje ili više uspešno nosi sa teretom starih stereotipa, Beograd postaje sve atraktivnija turistička destinacija upravo za mlade iz Slovenije. Možda je to samo simbolična veza u odnosu na nekadašnje zajedništvo, ali će se nesputana vezanost za pojedina mesta sigurno biti čvršća od isprazne grandomanije nekada zbratimljenih gradova Slovenije i Srbije.
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG