Na talasu radikalne promene percepcije na zbivanja iz vremena Drugog svetskog rata, gde dolazi do otvorenog veličanja ličnosti koje su imale status saradnika okupatora, posebno mesto zauzima predsednik Vlade narodnog spasa u vreme nacističke okupacije Srbije Milan Nedić. Ne samo da je Nedić uvršten među među 100 najznamentijih Srba, da je pozorišna predstava o njegovom liku i delu godinama bila u Beogradu pravi hit i da se izdaju knjige za njegovim govorima, nego se Nedićeva sudbina sve češće poredi sa antičkim junacima. Istoričarka Olivera Milosavljević primećuje da je to samo jedna od manifestacija rehabilitacija ideja nacionalsocijalizma:
„Celokupna kvislinška delatnost Nedićeve Vlade svedoči o prirodi sprovođene politike, čijom se rehabilitacijom danas, svesno, u antikomunističkom slepilu, rehabilituju ideje nacionalsocijalizma. Mogli bismo da govorimo o stotinama ljudi koji su bili u Nedićevim izvršnim organima, od ministarstava do lokalnih organa vlasti, u policiji i bezbednosti, sprovodeći Nedićeve odluke. Moglo bi da se govori o desetinama novinara koji su pristali da uređuju kvislinške novine, uz saznanje da je vojni zapovednik u Srbiji već 24. maja 1941. godine javno obnarodovao uredbu o štampi kojom dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom. Moglo bi se govoriti i o onih 533 potpisnika ,Apela srpskom narodu‘ kojim su pozivali na kolaboraciju, a među kojima je bilo oko 100 profesora univerziteta, oko 40 bivših ministara i poslanika i oko 35 lekara. Ili o onim desetinama intelektualaca koji su javno potpisivali svoje rasističke tekstove.“
No to je bio samo deo duhovne klime u Srbiji tokom Drugog svetskog rata koju je podsticao režim Milana Nedića. Ona je poslužila kao temelj za ubistva Jevreja, koja su bila mnogo masovnija nego u drugim zemljama. Publicista Branislav Božović:
„Okupirana Srbija spada među zemlje u kojima je najbrže i najtemeljitije izvršena likvidacija Jevreja. Već maja 1942. godine, Nemci iz Beograda su zvanično izvestili Berlin – da je jevrejsko pitanje konačno rešeno. U tom masovnom zločinu, izvršenom na rasnoj osnovi, imali su odgovarajući udeo i odgovornost Nedić i specijalna policija.“
U saglasju sa većinskim raspoloženjem javnosti u Srbiji, gde se Nedić sve češće naziva „srpskom majkom“ i čovekom koji se žrtvovao za spas otadžbine, Skupština Srbije će omogućiti, pored moralne, i sudsku rehabilitaciju Milana Nedića. Advokat Đuro Rodić primećuje da su posledice Zakona u rehabilitaciji u koliziji sa međunarodnim pravom:
„Zakon o rehabilitaciji je u suštoj suprotnosti s danas postojećim Krivičnim zakonikom. Krivični zakonik je potpuno u skladu sa kodifikacijom krivičnih dela međunarodnog krivičnog prava, pa je predviđeno – ne zastarevanje i gonjenje za krivična dela genocida, krivična dela protiv čovečnosti i ratnih zločina.“
Sve to zajedno, prema mišljenju istoričara Olge Manojlović, stvara konfuziju među građanima Srbije u pogledu osnovnih postulata evropske tradicije, koja se pre svega ogleda u antifašizmu:
„Fenomen postepenog vraćanja generala Milana Nedića u javni i politički život, svedoči o dubiozama sa kojima se srpsko društvo suočavalo i suočava, i problemima koje nije uspevalo i još uvek ne uspeva da reši. Relativizacija stavova koji su u demokratskim društvima konsenzualno prihvaćeni, kao što je stav o kolaboraciji za vreme Drugog svetskog rata, samo dodatno ističe anahronizam i autizam delova političkih i intelektualnih elita evropskog društva.“
„Celokupna kvislinška delatnost Nedićeve Vlade svedoči o prirodi sprovođene politike, čijom se rehabilitacijom danas, svesno, u antikomunističkom slepilu, rehabilituju ideje nacionalsocijalizma. Mogli bismo da govorimo o stotinama ljudi koji su bili u Nedićevim izvršnim organima, od ministarstava do lokalnih organa vlasti, u policiji i bezbednosti, sprovodeći Nedićeve odluke. Moglo bi da se govori o desetinama novinara koji su pristali da uređuju kvislinške novine, uz saznanje da je vojni zapovednik u Srbiji već 24. maja 1941. godine javno obnarodovao uredbu o štampi kojom dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom. Moglo bi se govoriti i o onih 533 potpisnika ,Apela srpskom narodu‘ kojim su pozivali na kolaboraciju, a među kojima je bilo oko 100 profesora univerziteta, oko 40 bivših ministara i poslanika i oko 35 lekara. Ili o onim desetinama intelektualaca koji su javno potpisivali svoje rasističke tekstove.“
No to je bio samo deo duhovne klime u Srbiji tokom Drugog svetskog rata koju je podsticao režim Milana Nedića. Ona je poslužila kao temelj za ubistva Jevreja, koja su bila mnogo masovnija nego u drugim zemljama. Publicista Branislav Božović:
„Okupirana Srbija spada među zemlje u kojima je najbrže i najtemeljitije izvršena likvidacija Jevreja. Već maja 1942. godine, Nemci iz Beograda su zvanično izvestili Berlin – da je jevrejsko pitanje konačno rešeno. U tom masovnom zločinu, izvršenom na rasnoj osnovi, imali su odgovarajući udeo i odgovornost Nedić i specijalna policija.“
U saglasju sa većinskim raspoloženjem javnosti u Srbiji, gde se Nedić sve češće naziva „srpskom majkom“ i čovekom koji se žrtvovao za spas otadžbine, Skupština Srbije će omogućiti, pored moralne, i sudsku rehabilitaciju Milana Nedića. Advokat Đuro Rodić primećuje da su posledice Zakona u rehabilitaciji u koliziji sa međunarodnim pravom:
„Zakon o rehabilitaciji je u suštoj suprotnosti s danas postojećim Krivičnim zakonikom. Krivični zakonik je potpuno u skladu sa kodifikacijom krivičnih dela međunarodnog krivičnog prava, pa je predviđeno – ne zastarevanje i gonjenje za krivična dela genocida, krivična dela protiv čovečnosti i ratnih zločina.“
Sve to zajedno, prema mišljenju istoričara Olge Manojlović, stvara konfuziju među građanima Srbije u pogledu osnovnih postulata evropske tradicije, koja se pre svega ogleda u antifašizmu:
„Fenomen postepenog vraćanja generala Milana Nedića u javni i politički život, svedoči o dubiozama sa kojima se srpsko društvo suočavalo i suočava, i problemima koje nije uspevalo i još uvek ne uspeva da reši. Relativizacija stavova koji su u demokratskim društvima konsenzualno prihvaćeni, kao što je stav o kolaboraciji za vreme Drugog svetskog rata, samo dodatno ističe anahronizam i autizam delova političkih i intelektualnih elita evropskog društva.“
