Dostupni linkovi

logo-print

Zona slobodne trgovine jugoistočne Evrope


Srdan KUSOVAC (Saradnja: Branko VUCKOVIC, Sead SADIKOVIC, Gëzim BAXHAKU)

Nema još uvek saglasnosti o tome je li, politički gledano, raspad Jugoslavije počeo prvim pucnjima, ili još ranije, barikadama oko Knina, ili možda još ranije, oduzimanjem autonomija pokrajinama, ili čak petnaestak godina pre toga - Ustavom SFRJ iz 1974. Političari i istoričari o tome će se verovatno sporiti još decenijama. Ekonomski gledano, nekadašnja zajednička država se raspala, u tome nema nikakve dileme, onog trenutka kada se raspalo zajedničko tržište - 1989, kada je vlast u Srbiji, danas izgleda simbolično, ali upravo tokom proslave Dana Republike, proglasila bojkot robe iz Slovenije. Punih sedamnaest godina i još jedan mesec nakon toga, na Novu godinu 2007, trebalo bi, prema zamislima Evropske unije, da počne da funkcioniše potpuno jedinstveno tržište koje bi obuhvatalo prostor nekadašnje Jugoslavije (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Makedonija), minus Slovenija, plus Albanija i Moldavija. Pominju se još Rumunija i Bugarska, ali bi one u međuvremenu već trebalo da uđu u Evropsku uniju.

*Je li reč o nekoj vrsti ekonomske obnove Jugoslavije?
*Kako će novo, jedinstveno tržište funkcionisati?
*Ko će od toga profitirati, a ko izgubiti?
*Hoće li politička vođstva pojedinih država delovati iskreno, ili će biti zakulisnih radnji „zaštite” svojih proizvoda?

Mini Evropska unija

Zajedničko tržište trebalo bi da nastane prema sporazumu koji su predsednici vlada devet država jugoistočne Evrope i predstavnici Civilne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) parafirali u utorak, 4. aprila 2006. u Bukureštu i to u prisustvu visokih zvaničnika Evropske unije. Sporazum bi trebalo da bude potpisan do kraja 2006, pošto bude usvojen u parlamentima svake od navedenih država i Kosova. Stupio bi na snagu prvog dana 2007. Rumunija i Bugarska trebalo bi u međuvremenu da već postanu punopravne članice Evropske unije, tako da bi zona slobodne trgovine, praktično, trebalo da pokriva prostor nekadašnje Jugoslavije, minus Slovenija, plus Albanija i Moldavija.
Ako sve bude onako kako je zamišljeno, nestale bi u pomenutoj zoni potpuno carine i slične dažbine. Svaki proizvod, napravljen bilo gde u zoni, bio bi prodavan pod istim uslovima u čitavoj zoni. I možda najvažnije - bilo bi omogućeno slobodno kretanje radne snage. Prava mala Evropska unija jugoistoka kontinenta, samo bez jedinstvene valute.



Miša Brkić, zamenik glavnog urednika beogradskog Ekonomist magazina:

„Ono što je jako važno, ali u ovom trenutku teško prihvatljivo, je to da će se roba i ljudi kretati slobodno. Zamislite da u Leskovcu nema dovoljno radne snage i da ta radna snaga stiže iz Bosne i Hercegovine. Možda će Hrvatskoj faliti neki specijalizovani radnici kojih ima u Beogradu. Kretanje ljudi i kapitala, koje je već počelo, pokazaće kolike su prednosti takve ideje na ovom području.”

Šta znači veliko tržište?

Običnom čoveku, potrošaču, teško je shvatiti tako apstraktne pojmove poput zajedničkog ili rascepkanog tržišta, poput jedinstvenog ekonomskog prostora, slobode kretanja robe, kapitala i radne snage. Jedan od primera ipak je dobro poznat i pokazuje šta se zapravo dogodilo kada je pre petnaestak godina nestalo tržište tadašnje Jugoslavije. Jedan proizvod tadašnje države, ponosno izbačen na svetsko tržište sredinom osamdesetih, bio je, ako se ne računa vojna, odnosno tzv. namenska industrija, pravi zajednički proizvod. Bilo je unutra delova sa svih strana, jer kupovani su, ne po ključu, nego, normalno, tamo gde je odnos cene i kvaliteta bio najpovoljniji. Kada je tržište nestalo počele su muke. Neslavna sudbina Zastavinog automobila Yugo najbolja je ilustracija katastrofalnih posledica raspada zajedničkog jugoslovenskog tržišta. Branimir Soldatović, tadašnji direktor u kragujevačkoj fabrici automobila, podseća:



„Mi smo imali ogromne kooperante, kao što je bila i Jugoplastika iz Splita. Pravila je instrument table, obloge vrata, poda i plafona. Praktično kompletna unutrašnjost vozila bila je iz Hrvatske. Kočione sisteme nam je pravio Varteks. Naš kooperant je bila i Iskra iz Kranja. Praktično kompletna elektronika, elektro-pokretači, alternatori, sve to je baš od njih dolazilo. Onda su se prekinuli svi ti odnosi i tada to sve počinjemo da radimo ovde sa neadekvatnim materijalima i sa neadekvatnim tehnologijama. Jugoplastika je instrument tablu radila špricanjem, korištini su jeftiniji materijali. Kada smo prekinuli odnose sa Hrvatskom, počeli smo to sve da pravimo kod nas, pa smo napravili i alate i promenili materijal. Tako da je u to vreme došlo do erozije kvaliteta."

Momčilo Milčić, bivši radnik fabrike automobila i najbolji metalac tadašnje Jugoslavije, smatra da je uništavanje zajedničkog tržišta bilo pogubno po kvalitet i kvantitet Zastavinih vozila:

„Sam finalni proizvod, koji je tehnološki bio dobro rešen, praktično je u startu bio lošeg kvaliteta. Gubilo se i samo tržište i više nije mogao takav automobil da se izveze po onoj ceni po kojoj se nekada prodavao.”

Branimir Soldatović:

„To je bilo tako povezano da su se naši automobili tamo dobro prodavali, a njihovi proizvodi tu. Čak smo procentualno najviše, u odnosu na broj stanovnika, prodavali u Sloveniji. Druga je bila Hrvatska. Ono što je karakteristično za zajedničko jugoslovensko tržište, koje je bilo 23.000.000 stanovnika, je respekt ostalih, tako da smo radili punom parom. Kada prođete kroz bilo koje gradove bivše nam države, videćete ostatke tih giganata kako trunu.”

Milčič kaže da se sunovrat proizvodnje juga ubrzo odrazio i na pad radničkog standarda, koji je za tadašnje prilike bio veoma dobar:

„Počeli su da padaju i lični dohodci. Pojedinci koji su imali kredite, u vreme Ante Markovića nisu mogli da ih vraćaju. Ljudi su dolazili u vrlo tešku situaciju. Postali su socijalni slučajevi.”

Naši sagovornici slažu se u oceni da su obnvaljanje nekadašnjeg zajedničkog tržišta i ekonomske integracije na ovom prostoru u interesu svih zemalja nastalih raspadom bivše Jugoslavije, ali i njihovih suseda.

Branimir Soldatović:

„Ovo je prostor koji ima dosta velike potencijale sa aspekta kooperacije, ne samo sa Zastavom. Imali smo kooperaciju i sa Volkswagenom, u Bosni naročito. I u Hrvatskoj i u Sloveniji su bile firme sa kojima je postojala kooperacija. Postojala je i kooperacija sa Opelom. Mogli ste bez problema da postižete izvanredne rezultate i izuzetan kvalitet. Mislim i na cenu i na količinu i na sve ostalo. Ono što nama svima treba je to da dobijemo jedan novi imidž poduzetnika, a ne ratnika.”

Je li ovo ekonomska obnova Jugoslavije?

Prvi problem, pomalo iracionalan, sa kojim su tvorci ideje o zoni slobodne trgovine morali da se nose od samog početka, bio je odgovor na pitanje: je li reč o nekakvoj obnovi Jugoslavije?

Lidija Čehuljić, docentkinja na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu i gostujući predavač na univerzitetima u Podgorici i Banja Luci decidna je u tome da nema govora ni o kakvoj političkoj integraciji:



"Princip Evropske unije je nastao još u vrijeme pretače Evropske zajednice, a to je Zajednica za ugljen i čelik koja je nastala 1951. godine, koja je embrio današnje Evropske unije, jest funkcionalna regionalna suradnja. To znači da se udružujemo zbog vlastitog privatnog interesa. Tada, a i sada, je to i najveći adut Evropske unije zbog interesa na gospodarskom ekonomskom planu. Kroz povijest se Evropska unija nije širila tako što je odmah primala nove zemlje u punopravno članstvo, nego su uspostavljani određeni programi, funkcionalne regionalne suradnje kojima su se nastojale potencijalne zemlje kandidati približiti standardima onog što je bila preteča Evropske unije. Prvo je to bila Evropska zajednica za ugljen i čelik. Kasnije je to bila Evropska ekonomska zajednica, pa onda Evropska zajednica.
Slične programe funkcionalne regionalne suradnje Evropska unija nudila je, i nudi ih, i svim postsocijalističkim zemljama. Imali ste Višegradsku trojku u kojoj su bile Češka, Mađarska i Poljska. Niti Češka, niti Mađarska, niti Poljska nisu oformile neku novu državu u centralnoj Evropi, nego su samostalno, kao suverene zemlje, ušle i u Evropsku uniju i u NATO. Imali ste funkcionalne regionalne programe suradnje koji su se nudili i baltičkima zemljama: Litvi, Latviji i Estoniji pa nije stvorena jedinstvena politička tvorevina na Baltiku. Imate danas vrlo uspješne programe funkcionalne regionalne suradnje na području Kavkaza, na području Crnog mora. To je ono što se primjenjuje i za zemlje jugoistoka Evrope, odnosno Zapadnog Balkana, ili zovite nas kako želite.”

Nije reč o obnovi Jugoslavije, kaže i Slavo Kukić, profesor sociologije na Univerzitetu u Mostaru:

"Da je svijet bio specijalno zainteresiran da sačuva Jugoslaviju, učinio bi to na vrijeme, kada je trebalo činiti. Radi se o tome da svijet, prije svega mislim na krupni kapital, treba drugačiji ambijent od onoga koji ima sada. Ovaj ambijent koji sada ima nakon raspada bivše Jugoslavije ne odgovara nikome. On nije tržišno zanimljiv. On, tako isparcijaliziran, nije zanimljiv ni geopolitički. U njemu su zavađena plemena. Ovakav prostor prijeti destabilizacijom i ostalim dijelovima Evrope, može biti virus za dijelove Italije ili Španije, može radikalizirati čitav proces u Irskoj. Čitava Evropa može biti s te pozicije potencijalno jako trusno područje. Taj dio koji po sebi može odisati takvom energijom treba stabilizirati. On je objektivno prostor koji organski pripada istoj cjelini i na sve moguće načine ga se treba integrirati."

ČEHULJIĆ: Nekada smo mi, jugoistok Evrope, bili i rubni dio Evrope. Bili su oružani sukobi pa se pričalo da nisu zainteresirani za rubni dio Evrope jer se bave integracijama i svojim političkim problemima u srcu Evrope.
Centar međunarodnih odnosa i svjetske politike, i Evrospke unije i SAD-a, je centralna Azija, Bliski Istok. Ako gledate sa toga aspekta, onda jugoistok Evrope, teritorij gdje su i Srbija i Crna Gora i Hrvatska i Bosna i Hercegovina i Makedonija i Albanija, više nije rubni dio Evrope nego spadamo u centralni dio neke nove političke zajednice. S tog aspekta Evropska unija si neće i ne može dozvoliti da u svom središnjem dijelu ima nestabilnu zonu.

BRKIĆ: Mislim da su administracija iz Brisela i političke elite zemalja Evropske unije najzad na pravom putu da reše problem Balkana koji jako dugo traje i koji, na nesreću, nije umeo da bude rešen početkom devedesetih godina. Nešto slično je tada predlagao tadašnji premijer Ante Marković, ali u Briselu nije bilo sluha. Trebalo je da prođe puno krvavih godina da bi Brisel najzad plasirao jednu takvu ideju. Ja je doživljavam kao sjajnu ponudu Evropske unije Zapadnom Balkanu da iskoristi šansu i da pokuša da u mini regionu napravi mini Evropsku uniju i da to bude kvalifikacija za veliku Evropsku uniju.

Šta od zajedničkog tržišta ima običan građanin?

Gde je u svim ovim velikim pričama običan čovek? Zašto bi zajedničko tržište desetak država jugoistočne Evrope trebalo da bude bolje za prosečnog građanina recimo Zenice, Nikšića, Rijeke ili Kraljeva?



KUKIĆ: Jednostavno jer će ukrupnjati tržište. Ukrupljeno tržište će po sebi potaći potencijale koji su sada nepostojeći, ili su prethodnih 15 godina razoreni. Ti pokrenuti proizvodi i potencijali po sebi za posljedicu imaju upošljavanje novih ljudi, otvaranje novih radnih mjesta. Upošljavanje, po sistemu spojenih posuda, donosi bolji životni standard. Iz pozicije običnog čovjeka to jeste prvorazredno političko pitanje jer može za posljedicu imati samo poboljšanje života.

RSE: Ovo će se ticati država koje su različite i po ustrojstvu. Ono što mi se čini naročito bitnim, tu će biti i neke od država koje nisu rešile neke svoje suštinske probleme. Mislim na odnose Srbija-Kosovo, Srbija-Crna Gora, na unutrašnje odnose u Bosni i Hercegovini gde premijer jednog entiteta kaže: “Čik neka neko dođe u moj kabinet da mi odnese zastavu”, da sprovede odluku Ustavnog suda. S druge strane, Hrvatska je ipak daleko odmakla. Kosovo je u statusu kakvom jeste. Kako će to funkcionisati u situaciji kada imamo u nekim od ovih država na vlasti političke garniture koje su proistekle direktno iz onih koje su huškale i vodile rat?

KUKIĆ: Mislim da pritisak Evrope kalkulira i sa tim dijelom računice. U onom momentu kada stvorite širi okvir, mnogi problemi na mikro lokaciji gube na značenju. Više Dodik neće moći glumiti šefa države u državi. Kosovu i drugim sličnim dijelovima pitanje vlastite države se objektivno relativizira, kao što se relativizira pitanje državnosti ulaskom u Evropsku uniju svim državama na prostorima bivše Jugoslavije. Iz te pozicije će mali, lokalni, šerifi gubiti na značenju i objektivno padati. Po mom sudu to je nešto što se probija, što Evropa ima u vidu i zbog čeka vrši pritisak za tu vrstu integriranja.

Kako u Zoni uskladiti zemlje različitog stepena razvoja?

Šta će se konkretno dešavati na ekonomskom planu u onim zemljama koje su po raznim parametrima manje razvijene ili manje bogate? Šta će biti sa onima kojima se manje isplati ovako nešto? Hoće li sada proizvodi iz jačih, bogatijih, većih članica te zone preplaviti manje? Dok pričamo, već nekih gotovo tri stotine dana neki radnici u Bosni, u Sarajevu, protestuju pred Parlamentom zbog nečeg mnogo manjeg, a to je Sporazum o trgovini između Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske jer bosanska poljoprivreda i njihovi proizvodi više nisu konkurentni onima iz Srbije i Hrvatske. Hoće li se to desiti i ovde?

BRKIĆ: To je i bio razlog zašto sve zemlje nisu potpisale taj multilateralni sporazum, nego imaju bilateralne sporazume, pa su političke elite i vlade tih država izbjegavale da ih primjenjuju. Upravo ti pritisci dolaze iz raznih lobija koji će u početku biti gubitnici te ideje. Ako danas štrajkuju radnici u Sarajevu, sutra će iz istih razloga štrajkovati radnici u Vranju, ali ne vidim da je to velika prepreka stvaranju takve unije. I danas u Evropskoj uniji štrajkuju seljaci u Francuskoj ili u Italiji jer su nezadovoljni nekom mjerom koja je dobra za cijelu Uniju. Kratkoročno gledano, bit će gubitnika u regionu. Zemlje koje su trenutno siromašnije i manje razvijene, kao i pojedine industrijske grane će biti ugrožene u pojedinim zemljama. U srednjoročnoj projekciji, već za dve-tri godine, mislim da će svi dobiti.

KUKIĆ: Liberalizacija će u tržišnoj utakmici uništiti ono što ne valja, ali će otvoriti prostor, i u Bosni i Hercegovini i u njenom okruženju, za nove ideje, za nova ulaganja kapitala, za nove proizvodne projekte koji će već u srednjoročnom periodu dovesti do promjene u životu običnog čovjeka. Ne smijemo nešto štititi po svaku cijenu. To što se organizira u Sarajevu, ne organiziraju obični ljudi, već oni koji raspolažu velikim kapitalom i koji zbog činjenice da zaostaju za konkurencijom Hrvatske, Srbije i drugih dijelova ovog dijela Evrope pokušavaju sada to štiti na svaki mogući način. Ja sam za to da se prostor liberalizira. Ideja je odlična jer će se tom liberalizacijom otvoriti prostor za projekte koji su vrijedni pažnje.

RSE: Znamo kako funkcioniše Evropska unija, koliko se budžet dugo usvajao dok svako nije zadovoljio svoj interes. Šta će se sada desiti ako se pojave recimo ribari iz Makarske ili vunovlačari uz Vranja koji će reći da im nešto iz sporazuma ne odgovara? Da li će se tu ubacivati neke klauzule koje su postojale kod multilateralnih ugovora? Da li će nešto biti odloženo? Da li će postojati neki izuzetci ili je suštinski dogovor da zajedničko tržište zaista počne da postoji prvod dana 2007. godine bez ikakvih barijera?



BRKIĆ: Biće otpora. Reformsko opredelenje političkih elita u svim ovim zemljama je sada na ispitu. To što će se 0,2 % građana u jednoj državi, ili jedna industrijska grana, buniti zbog pravila igre koja će morati da važe od 2007. godine, mislim da ne bi trebalo da bude prepreka i da se ni jedna od vlada ne sme ponašati populistički i zaradi nekih sitnih interesa trošiti ključni nacionalni interes koji mora da se uradi u ovoj godini. To je i test. Ako zemlje na Zapadnom Balkanu neće moći da se usaglase i harmonizuju svoje propise, tržišta i pojedine ekonomske oblasti, zašto bi sutra žurile u Evropsku uniju? Zašto bi ih Evropska unija prihvatila kao relevantne partnere? Ako možete, vi to i dokažite u svom regionu.

RSE: U nekoliko država jugoistočne Evrope u toku su već nekoliko godina akcije tipa „Kupujmo srpsko”, „Kupujmo hrvatsko”, ili u Bosni „Kupujmo naše”. Kako će biti moguće uskladiti takve akcije koje vode vlade ovih zemalja ili koje se u najmanju ruku odvijaju uz blagoslov vlasti, sa Sporazumom o slobodnom tržištu?

BRKIĆ: Mislim da je to jedan smešan anahronizam. Kada god vidim srpsku ili hrvatsku vladu da na tome insistira, zaista počnem da se smejem. Puno ljudi koje poznajem u Beogradu leti kupuje Frikomov sladoled. Frikom je fabrika u Beogradu koja proizvodi i sladoled. Po toj logici mi jedemo domaći, srpski, sladoled. Fabrika Frikom je u vlasništvu hrvatskog Agrokora.

Trgovina funkcioniše i među „neprijateljima”

Na kraju, iz projekcija „svetle budućnosti” najpre u prošlost pa u sadašnjost. Vreme kada su se preko Mađarske krijumčarili u Srbiju delovi za slovenačke mašine za rublje, ili u suprotnom smeru auto-delovi za Zastavina vozila, daleka je prošlost. Doduše i u vreme najkrvavijih borbi bilo je spretnih trgovaca, koji su radili često uz blagoslov države. Štaviše, malo ko zna da je recimo poslednji kontigent tenkova „M-84”, proizvoda nekadašnje Jugoslavije, isporučen stranom kupcu kada je rat već naveliko plamteo i dok su države u kojima su bili kooperanti već ratovale.

Roba sada cirkuliše čak i preko one granice koja je poslednja otvorena u regiji – granice između centralne Srbije i Kosova. Štaviše, uprkos žestokoj političkoj retorici na relaciji Beograd-Priština, trgovina radi „punom parom”.
U Privrednoj komori Kosova procenjuju da su države nastala iz bivše SFRJ, uz Tursku, a zadnje vreme i Kinu, glavni snabdevači kosovskog tržišta svim vrstama roba. Među njima prednjače Srbija i Slovenija, kaže Ejup Qerimi, generalni sekretar Privredne komore Kosova. Od svih vrsta robe koja se uvozi na Kosovo, roba iz Srbije zauzima sigurno prvo mesto:

„Imajući u vidu parametre koji su definisali cene, kao što su prevoz, niža cena, poznavanje kvaliteta robe, onda je normalno da se roba iz Srbije bolje prodaje. Mi smo imali pedesetogodišnje zajedničko tržište i roba iz Srbije je poznata potrošačima na Kosovu. Kupci se lakše opredeljuju za robu koja im je poznata i u čiji su se kvalitet uverili.”

Inače, sve bolje snabdevene prodavnice, da ne govorimo o maksi marketima, su odlično snabdeveni robom iz Srbije, od konditorskih proizvoda, proizvoda od mleka, mesa i drugih prehrambenih proizvoda, do bele tehnike i drugih proizvoda. Kupci se najlakše opredeljuju za robu čiji kvalitet poznaju. U jednoj od samousluga u Prištini zatičemo studenta prava:

„Ja sam Arbenita. Student sam Pravnog fakulteta. Naravno da zbog godina koje imam ne pamtim robu koja je pre rata bila na Kosovu, ali moji roditelji, recimo, najlakše se opredeljuju za robu iz Srbije jer znaju proizvođače i kvalitet te robe, ali su i cene relativno niže”.

Slično misli i ponaša se većina kupaca. Naravno, ima izuzetaka koji zarad nekih svojih opredeljenja neće da kupuju robu iz zemlje „agresora”, kako zovu Srbiju. Qerimi ističe da je izuzetno dobra saradnja i sa mlinovima iz Vojvodine od kojih se uglavnom Kosovo snabdeva brašnom. Bez sumnje, saradnja je obostrano korisna. Vreme i uslovi tržišnog poslovanja čine svoje, tako da su administrativni prelazi kod Merdara i prema Bujanovcu, mesta odakle ulazi najveća količina robe iz Srbije na Kosovo.

Veliko tržište - nostalgija ili potreba?

Poslednji primer: Bijelo Polje tipičan je gradić unutrašnjosti Balkana, ali i jedno od onih specifičnih područja u kojem su okretni trgovci i poslovni ljudi uvek uspevali da iznenade one manje spretne sposobnošću da „naprave pare”. Kako ti ljudi kojima je, kako se kaže, „biznis u krvi”, preživljavaju bez nekadašnjeg velikog tržišta. Pragmatičnom jugo-nostalgijom moglo bi se nazvati sjetno sjećanje jednog od iskusnijih bijelopoljskih trgovaca, Šefketa, Keča Heldića, koji govori o vremenu uoči raspada stare socijalističke Jugoslavije, od koje mu je za uspomenu, ali možda i za neka buduća vremena, ostalo brdo vizit karti koje kupe prašinu u ladici njegovog radnog stola:

„Trgovina ne postoji. Prije 15 godina sam trgovao sa Koprom, Rijekom, Dubrovnikom, Metkovićem, Čapljinom, Opuzenom, Sarajevom, sa Makedonijom. Nema grada gdje nisam tovario robu. Prije 15 godina sam imao i svoju komoru i 150 tona banana iz Dubrovnika. Moj je špediter išao do Dubrovnika i po dva puta dnevno kamionom i tovario po 500 kartona. Ostala su sjećanja i mnogo vizit karti iz čitave bivše Jugoslavije. Meni je i bivša Jugoslavija bila mala.”

RSE: A danas?

HELDIĆ: Danas nigdje ne idem. Ni u Srbiji ne tovarim.

Nije samo Vegeta postala riječ sinonim za začin, ili Paloma za papirnu maramicu. Mnogo je znamenitih robnih marki danas u sjećanju konzumenata raznih roba koje su dolazile sa raznoraznih strana. Kupci, sa kojima razgovaramo, nemaju dilemu šta je uzrok tome:

„Kvalitet.”

„Dosta nedostaje proizvoda iz zemalja bivše Jugoslavije. Bilo je na tržištu više razne robe.”

„Ima ih, ali su skuplji nego ostali jer se uvoze i plaća se PDV.”

Ali se staro ne zaboravlja. U servisu Gorenje, u Bijelom Polju, nedavno su popravili veš mašinu iz 1965. godine. Radi kao nova:

„Većinom se odlučuju za marku Gorenje. Cijena ne igra neku ulogu.”

Kada bi se mogla zanemariti besparica kod građana, trenutna besparica trgovaca ima veoma kratku definiciju, kaže Kečo Heldić:

„Malo tržište, mala zarada. Kada nemaš velike ture da bi nešto učinio za zaradu, nemaš ništa. Sve je do naroda. Narod ne traži ništa sada kada nema para. Prije rata penzioner je uzimao po paket banana da ne trepne. A sada ne može da uzme ni kilo. Čime?”
XS
SM
MD
LG