Dostupni linkovi

logo-print

Srbi žele što pre rešenje za status Kosova


Posle šest godina izbegličkog života, 46-ogodišnja Mirjana Cvetković, majka tri ćerke, krenula na put borbe za život tražeći odgovor na pitanje: da li se nešto promenilo? Iz Crne Gore vratila se u Gračanicu gde je našla posao kako bi mogla da izdržava i školuje svoje ćerke, koje žive u Baru. Ali ona kaže da život u Gračanici nema perspektivu:

“U Gračanici ljudi su strahovito plašeni, to je neka moja impresija, jednostavno razmišljaju o tome šta sutra, dali kroz nezavisnost šta će biti sa njima, da li će ovde ostati. I 99 odsto ljudi plaši ta budućnost i nije to pravi zivot, to je samo od danas za sutra.”

Na Kosovo se u posleratnom periodu vratilo oko 13.000 raseljenih lica, pripadnika različitih manjinskih zajednica. Samo u poslednjih godinu dana vraćeno je 1,700 lica, od čega 60 odsto Srba.

Četvoročlana porodica Cvetković je posle rata morala da napusti Prištinu i privremeni smeštaj nađe u kolektivnom centru u Sutomoru, zajedno sa još 60 porodica. Pošto je centar zatvoren u avgustu 2005. godine, mnogi Srbi su ostali da žive u Sutomoru, neki su otišli u Srbiju ili u srpska mesta na Kosovu:

“Mnogo mi je teško palo kad se zatvorio kolektivni centar jer se čovek srodi i čovek se na sve navikne, ali uslovi nisu oni koji su dostojni čoveka. On je sada prazan i to je srbijansko odmaralište 'Zlatibor', a Vlada Srbije ništa nije preduzela da bi sa nama nešto uradila.”

Mirjana je u februaru ove godine došla u Gračanicu. Posle mnogo pokušaja sreća joj je otvorila vrata i sada radi kao laborant u bolnici “Simonida”, posao koji je pre rata radila u prištinskoj bolnici:

“Što se tiče moje odluke, mogu da kažem da je u pitanju novčana situacija. Bilo gde da mi odemo - nismo dobrodošli. Drugo, moram da kažem da smo mi samo fizička radna snaga, ništa drugo.”

Mirjana se slobodno kreće, odlazi u Prištinu kod prijatelja sa kojima nije prekinula kontakte. Ali se pri pomisli na povratak njene dece gasi svaka nada:

“Kolektivno da se vratimo nema šanse, zato što ja imam tri ćerkice sutra treba da se druže, ja ne kažem da ne bi trebalo da imaju drugove i Albance i Turke, ali nema budućnosti što se tiče školovanja. Ja iako sam non-stop u Prištini, jer su mi ostale stare navike, idem kod frizera, u kupovinu, sve to obavljam u Prištini, ne bih se usudila da moje devojčice dođu i da žive za stalno.”

I dok premijer Čeku, ali i mnogi drugi lideri kosovskih Albanaca, pozivaju Srbe da se vrate na Kosovo, uz obećanje da će se nova vlada angažovati na poboljšanju njihovog života, Srbi očekuju konkretne korake. Suština svih problema je pitanje budućeg statusa.

Mirjana kaže da je Srbima neophodno razjasniti kakvo će Kosovo biti:

“Jednostavno, mi smo čardak ni na zebu ni na zemlji. I ništa dok se ne reši pitanje Kosova i dok se ne zna da li je nezavisno ili nije. Mnogo je jednostavnije ako se zna šta je.”

RSE: Znači, može se reći da živite u čekanju?

“Čekanje je naše srednje ime, dobro ste se izrazili. Kada sam bila mlađa, mislila sam da me velika sreća čeka i mislila sam da svaki dan nosi nešto novo. Međutim, ovaj rat je toliko poremetio sve ljude: nas Srbe je raselio, Albanci isto ne mogu da kažem da žive dobro. Jednostavno, niko nije izvukao ništa pozitivno iz rata.”
XS
SM
MD
LG