Ne samo da je minut ćutanja za Slobodana Miloševića koštao žitelje Srbije skoro 10.000 evra koliki su bili troškovi jednodnevnog zasedanja Parlamenta, u kome ništa drugo nije urađeno nego je tu poštu odala institucija koja reprezentuje sve građane ove zemlje. Među njima su i porodice brojnih žrtava Miloševićevog režima, manjinski narodi koji su proterivani iz svojih domova, birači kojima su u više navrata ukradeni glasovi, ali i svi oni koji su na svojoj koži osetili čitav spektar represivnih mera bivšeg poretka. Zbog toga glumac Vojislav Brajović smatra da je odavanje pošte pokušaj da se rehabilituje jedan diktatorski režim:
“Parlament Srbije nije ogledalo javnog mnenja, ja bar verujem da nije. To je sada bitka za očuvanje vlasti po svaku cenu i onda se na jedan oporto način Demokratska stranka Srbije setila da sedeći na klupama u Skupštini ipak održi kvorum i da se tako oda pošta. E, sad, kome da se oda pošta. Pre svega, treba narod da shvati da je to svrgnuti diktator. Svi znamo šta je učinio, zla koja smo doživeli za njegove vladavine. On je tek posle revolucije, paljenja Skupštine, priznao izborne rezultate. Dakle, na sve načine taj čovek, naravno, sa svojom porodicom očigledno krimogenom i sada pokušavaju da bude na vlasti, da vlada i posle smrti. To je vreme prevaziđeno, ja ne verujem u vampirizam.”
Pri tom je Skupština Srbije i više navrata odbila da oda poštu žrtvama srebreničkog masakra u kome je ubijeno više od 7.000 Bošnjaka bez obzira što je to tražio gotovo čitav nevladin sektor. Za žrtave srpskih snaga nikada nije bilo razumevanja, primećuje izvršna direktora Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, a dželati dobijaju državno priznanje:
“To samo pokazuje koliko smo mi daleko od toga da imamo jednu umerenu skupštinu u kojoj se to ne bi moglo dogoditi, kao što se ne bi moglo dogoditi u vezi sa obeležavanjem desetogodišnjice genocida nad srebreničkim muslimanima da se u tom parlamentu ne oda pošta žrtvama. Od ovakve skupštine kakva je, mi možemo da očekujemo slične stvari i ubuduće. Sve dotle dok ne budemo imali jednu skupštinu za koju možemo da sasvim sigurno kažemo da je taj jedan ekstremistički ton i taj odnos prema prošlosti, da ga više nema. Da je došlo u toj skupštini do diskontinuiteta sa nasleđem prošlosti.”
Ne samo da Parlament Srbije nikada nije osudio zločine koje su počinile srpske snage u ratu prema drugim narodima, nego dužan pijetet nisu dobile ni žrtve režima iz same Srbije, poput bivšeg predsednika Ivana Stambolića. Bez obzira što se upravo obeležava godišnjica pronalaska Stambolićevih posmrtnih ostataka, generalni sekretar Socijalističke partije Srbije Zoran Anđelković ne misli da ima bilo kakvog razloga za obeležavanje tog događaja:
“Jednom se valjda odaje počast kada neko umre. Ne odaje se svake godine. Ako hoćemo svake godine, onda treba da odemo svake godine i ja se zato zalažem, žrtvama NATO agresije koje su u 78 dana NATO bombardovanja bili ubijeni u našon lepoj domovini.”
Stoga sociolog Stjepan Gredelj iza svega toga vidi zloupotrebu najviših državnih institucija u ogoljenoj borbi za vlast:
“To je dvostruka vrsta nekrofilije. Prosto, ne priznaju se žrtve, zašto bi im se odavala počast, a druge strane, nema to nikakve veze sa pijetetom Slobodanu Miloševiću, sa velikom ljubavi prema njemu. Na tome se pokušavaju zaraditi dodatni politički poeni, što je naravno odvratno."
“Parlament Srbije nije ogledalo javnog mnenja, ja bar verujem da nije. To je sada bitka za očuvanje vlasti po svaku cenu i onda se na jedan oporto način Demokratska stranka Srbije setila da sedeći na klupama u Skupštini ipak održi kvorum i da se tako oda pošta. E, sad, kome da se oda pošta. Pre svega, treba narod da shvati da je to svrgnuti diktator. Svi znamo šta je učinio, zla koja smo doživeli za njegove vladavine. On je tek posle revolucije, paljenja Skupštine, priznao izborne rezultate. Dakle, na sve načine taj čovek, naravno, sa svojom porodicom očigledno krimogenom i sada pokušavaju da bude na vlasti, da vlada i posle smrti. To je vreme prevaziđeno, ja ne verujem u vampirizam.”
Pri tom je Skupština Srbije i više navrata odbila da oda poštu žrtvama srebreničkog masakra u kome je ubijeno više od 7.000 Bošnjaka bez obzira što je to tražio gotovo čitav nevladin sektor. Za žrtave srpskih snaga nikada nije bilo razumevanja, primećuje izvršna direktora Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, a dželati dobijaju državno priznanje:
“To samo pokazuje koliko smo mi daleko od toga da imamo jednu umerenu skupštinu u kojoj se to ne bi moglo dogoditi, kao što se ne bi moglo dogoditi u vezi sa obeležavanjem desetogodišnjice genocida nad srebreničkim muslimanima da se u tom parlamentu ne oda pošta žrtvama. Od ovakve skupštine kakva je, mi možemo da očekujemo slične stvari i ubuduće. Sve dotle dok ne budemo imali jednu skupštinu za koju možemo da sasvim sigurno kažemo da je taj jedan ekstremistički ton i taj odnos prema prošlosti, da ga više nema. Da je došlo u toj skupštini do diskontinuiteta sa nasleđem prošlosti.”
Ne samo da Parlament Srbije nikada nije osudio zločine koje su počinile srpske snage u ratu prema drugim narodima, nego dužan pijetet nisu dobile ni žrtve režima iz same Srbije, poput bivšeg predsednika Ivana Stambolića. Bez obzira što se upravo obeležava godišnjica pronalaska Stambolićevih posmrtnih ostataka, generalni sekretar Socijalističke partije Srbije Zoran Anđelković ne misli da ima bilo kakvog razloga za obeležavanje tog događaja:
“Jednom se valjda odaje počast kada neko umre. Ne odaje se svake godine. Ako hoćemo svake godine, onda treba da odemo svake godine i ja se zato zalažem, žrtvama NATO agresije koje su u 78 dana NATO bombardovanja bili ubijeni u našon lepoj domovini.”
Stoga sociolog Stjepan Gredelj iza svega toga vidi zloupotrebu najviših državnih institucija u ogoljenoj borbi za vlast:
“To je dvostruka vrsta nekrofilije. Prosto, ne priznaju se žrtve, zašto bi im se odavala počast, a druge strane, nema to nikakve veze sa pijetetom Slobodanu Miloševiću, sa velikom ljubavi prema njemu. Na tome se pokušavaju zaraditi dodatni politički poeni, što je naravno odvratno."
