Dostupni linkovi

logo-print

Moramo da upravljamo kako nam se komanduje


Gošća Press kluba je Zagorka Golubović, antropolog. Bila je profesorka na Filozofskom fakultetu. Danas na tom fakultetu predaje post-diplomcima. Godine 1973. je suđeno njenoj knjizi "Čovek i njegov svet". Sa grupom profesora je 1975. godine odstranjena sa fakulteta. Bila je član grupe Praxis, koja predstavlja prodor demokratske misli u bivšoj Jugoslaviji.

RSE: Predali ste rukopis vaše nove knjige "Dileme i pouke XX veka" izdavačkoj kući Filip Višnjić. Šta su bile naše najveće dileme u XX veku?

GOLUBOVIĆ: Moj osnovni doživljaj prošlog veka je kompleksnost. To mogu mirno da kažem, obzirom da sam kao antropolog, i po jednoj antropološkoj tradiciji, proučavala i primitivna društva i srednjovekovna i renesansna i moderna, uključujući i društvo XX veka. Čini se da je XX vek jedan od najkontraverznijih i najkompleksnijih vekova uopšte. Nikada nije bilo toliko nedoumica i dilema kuda će taj vek odvesti. U svojoj knjizi sam pisala o tim kontraverzama, o onome šta je taj vek doneo na jedan munjeviti način, to je bila jedna nezapamćena turbulencija. Toliko se promena dogodilo u XX veku, kakve se pre nisu dogodile ni za nekoliko vekova.

RSE: O kojim promenama govorite?

GOLUBOVIĆ: Govorim, pre svega, o civilizacijskim promenama, a naročito tehnološkim. Nikada pre nije tako munjevito napredovala tehnologija. Već odmah tu mora da se kaže kontraverza. Napredovala je tehnologija, napredovale su neke nauke, naročito one koje su bile najuže povezane sa tehnologijom i vojnom industrijom. Ne može se reći da se u XX veku doživeo veliki napredak morala. Mnogi autori govore o toma, a kao svedok toga veka sam se uverila, da je sve veći i veći moralni nihilizam.

RSE: Zar to nije svojstvo svih vekova? Zar nije planeta zaražena amoralom?

GOLUBOVIĆ: Ne bih rekla. U prosvetiteljskim vekovima su potencirani razum i racionalnost, ali ne tehnološka, već racionalnost koja nas dovodi do refleksivnog mišljenja, koja nas osposobljava da vidimo stvari u kojim živimo, da racionalno procenimo svet, da možemo da mu se odupremo, ako nam ne odgovara. Kant je sigurno jedan od početnika prosvetiteljske misli. Kategorički Kantov imperativ pokazuje da bez moralnog rasuđivanja ne možemo govoriti ni o slobodi, ni o napretku, ni o civilizaciji. Kategorički imperativ kaže – postupaj onako kako bi želeo da svaki drugi postupa prema tebi. Ne možeš praktikovati svoju slobodu ako je amoralna. A amoralna je ako gušiš slobodu drugih.

RSE: Gde ste najviše locirali nemoral u XX veku?

GOLUBOVIĆ: Nemoral sam locirala u tom strahovitom rascepu između tehnološkog napretka i napretka ideja i racionalnog rasuđivanja. Racionalno rasuđivanje je potpalo pod tehnološki razum. Ono što se danas priznaje kao racionalno je tehnološka racionalnost. Sve se procenjuje s tog stanovišta. Tehnološka racionalnost dovodi do nekritičnosti u kojim će se sferama razvijati tehnologija. Nuklearna energija je proklamovana kao veliki doprinos razvoju čovečanstva jer će se pomoću nuklearnih fabrika omogućiti, ne samo masovnija proizvodnja, nego i veća kontrola, kao i rešavanje problema sa kojima se svet suočava, smanjivanje siromaštva. Sve to se nije dogodilo. Naprotiv. Vojna industrija ili militantna tehnologija se najviše razvija. Ako razmotrimo budžete najrazvijenijih zemalja, sigurno da blizu dve trećine budžeta ide na razvoj vojne industrije. Da se dotaknem bombardovanja koje se dogodilo kod nas 1999. godine. Jedan od motiva da se bombardovanje dogodi bio je da se preispita moderna tehnologija, da se proveri. Pokazuje se koliko je ta tehnologija neracionalna sa stanovišta zdravog ljudskog razuma i moralnosti. Ratovanje tom novom tehnologijom je postalo za one koji napadaju potpuno bezopasno. Sa deset hiljada metara iz aviona možete da se katapultirate i da bacate bombe a da pri tome ne vidite cilj. Ne kažem da bi ratovanje prsa u prsa bilo moralnije, ali ovo pokazuje jednu osnovnu ambivalentnost.

RSE: Poznati ste kao ličnost koja je potpuno antiratno orjentisana, ali isto tako je bilo i kada je sa Pala gađano Sarajevo. Nije se znalo koga će granata da pogodi.

GOLUBOVIĆ: Tu ne pravim nikakvu razliku, samo što Karadžić nije imao najmoderniju tehnologiju i nije mogao tako efikasno da deluje.

RSE: Ali je moral isti u oba slučaja.

GOLUBOVIĆ: Odsustvo morala je isto.

RSE: Sada je sedma godišnjica od bombardovanja. Moj je utisak da mnogi ljudi koji su bili ovde sve to vreme, nisu shvatili šta može da nam se desi u budućnosti ako stepen agresivnosti, nacionalne i svake druge netrpeljivosti potpuno ne iščili iz ovoga naroda.

GOLUBOVIĆ: Da, ali ne samo iz ovoga naroda, nego i iz onih naroda koji imaju daleko veću moć nego što je naš narod ima. Mi smo mala zemlja. Moramo da upravljamo kako nam se komanduje.

RSE: Jesmo mala zemlja ali smo u stanju da napravimo veliku štetu.

GOLUBOVIĆ: Naravno. Pravimo je i sebi i susedima. Mi ne možemo da napravimo štetu ni Engleskoj, ni Americi, ni Evropi. Ovde je reč o silnoj moći spoljne politike Amerike i njihove strategije. Tu nije samo reč o bombardovanju Jugoslavije. Šta rade danas u Iraku? Šta su radili sa drugim zemljama u Aziji i Africi kada su diktatore dovodili na vlast? U Iraku se navodno bore protiv diktatora Sadama Huseina, a vidimo da pomažu uništavanje naroda, pa i svojih vojnika. Za mene je mnogo veći problem ekstremni nacionalizam, koji je problem svuda.

RSE: Ali u demokratskim zemljama možete da utičete na to? Širak je uticao kada je Lepen izbio na površinu.

GOLUBOVIĆ: Sigurno. To stalno napominjem u svim razgovorima. I mi moramo da shvatimo da smo upravo danas u toj situaciji. Ekstremna desnica diže glavu i čita nam lekcije, kao da smo zaboravili šta su nam radili kada su bili delovi Miloševićevog režima. Danas bi trebali svi da se ujedine koji su koliko-toliko demokratski orjentisani. Svi treba da se ujedine, kao što se Komunistička partija u Francuskoj ujedinila sa Širakom da bi bio pobeđen Lepen. To je stvar, ne samo društva, ali i države kao demokratski orjentisane jedinice. To je stvar demokratske svesti građana. Građani sami treba nešto da učine, partije takođe. Kod nas su partije premoderne. One su liderske partije. Lideri su glavni komandanti. Ne vaspitavaju članstvo u jednom demokratskom duhu. Mi smo zemlja sa niskom kulturom i niskim obrazovanjem. Tada je daleko prijemčiviji autoritarni mentalitet nego demokratski. U toj situaciji partije su samo sposobne za međusobne sukobe jer se svaka bori da dođe na vlast, pošto je to glavna tendencija, a ne vode brigu o stvarnim državnim interesima. Mene je vrlo prijatno iznenadila izjava Borisa Tadića da će, ako bude ugrožena vlada od strane ekstremista iz Miloševićeve partije i Radikala, dati podršku sadašnjoj vladi, uprkos tome što se sa mnogim stvarima ne slaže. Čini se da je sada moment da se sve demokratske stranke ujedine, da malo zaborave na neke nesuglasice, mada ne može sasvim sve da se zaboravi. Naglašeni klerikalizam DSS-a ne mogu da zaboravim. Ne mogu da zaboravim ni njihovo tetošenje haških optuženika i neko podilaženje nacionalizmu. Ali sve to je manje opasno u ovom momentu od toga da nam sutra Radikali dođu na vlast.

RSE: Mislite li da su Brisel i Vašington napravili izvestan pritisak na to da DS podrži vladu?

GOLUBOVIĆ: Možda onom izjavom koju su dali, da će sada podržati i potpomoći demokratske snage da ojačaju. Kada smo kod Brisela, a naročito kod američke spoljne politike, mislim da su oni vrlo često dolivali ulje na vatru. Takva je jedina izjava, koja me ogorčila, povodom sahrane Slobodana Miloševića koja je došla, ne samo iz Haškog tribunala, nego i iz Brisela, iz Evropske unije. U momentu kada vide kako ova ekstremna desnica i ekstremna levica dižu glavu i osvajaju prostor, oni daju jedino saopštenje – Smrt Slobodana Miloševića neće osloboditi Srbiju i Crnu Goru da isporuče haške optuženike. Oni znaju koliko je zaoštrena situacija sa isporučivanjem. Znaju koliko će to zaoštriti mogućnost da se Mladić uhvati. To je dolivanje ulja na vatru. Sećam se mnogih takvih dolivanja. Na jednoj međunarodnoj konferenciji u Parizu sam to otvoreno rekla i za divno čudo prisutni su se složili sa mnom da međunarodna zajednica ne poznaje dovoljno dobro situaciju u Srbiji i da vrlo često čini pogrešne korake i daje stimulans.

RSE: Šta su pouke XX veka?

GOLUBOVIĆ: Pouke su da je taj vek otvorio daleko više prostora za nove mogućnosti nego ijedan drugi vek, čak i prosvetiteljski, koji je meni najbliži. Otvorio je daleko veće mogućnosti. Otvorila se mogućnost, ali, na žalost nerealizovana, za mnogo bolji susret civilizacija. Informatičko društvo, Internet, kompjuterska civilizacija je otvorila mogućnost da se prevaziđu svi centrizmi. Taj vek je dao daleko više mogućnosti za jedan stvarno ubrzani progres na više dimenzija. Problem je što je taj napredak jednodimenzionalno shvatan. Pre svega je akcent stavljen na tehnologiju i na nauke koje potpomažu tehnologiju. Pouka nam je čak i ono što je bilo najtragičnije u tom veku, a to su dva krvava svetska rata, holokaust, bomba na Hirošimu i Nagasaki kada je najmodernija tehnologija iskorišćena za uništavanje, a čije posledice se i dan danas produžavaju. Posle NATO bombardovanja 1999. godine je 40 posto više kancerogenih obolenja. Taj podatak sigurno ima veze sa kasetnim bombama. Javljaju se neke nove vrste raka koje nikada pre nisu na ovom tlu zabeležene. Jednodimenzionalno usmerenje se nije manifestovalo samo u toj tehnologiji, nego se manifestovalo i u socijalnom kontekstu - jedan ekstremni ekonomizam.

RSE: Bolje smo informisani, ali to nema veze sa nivoom kulturnog razvoja ovoga društva. Rekli ste da društvo koje politički nije dovoljno razvijeno, teško da može da bude i kulturno dovoljno razvijeno?

GOLUBOVIĆ: Važi i obrnuto. Ako kulturno nije razvijeno, ako nema svest o nekim osnovnim vrednostima, gde se tačno zna granica između elementarnog dobra i zla, ako ne prave razliku između ta dva pojma ni oni koji upravljaju jednim društvom, onda ni većina stanovništva to ne čini. Šta će onda da se desi? Onda će politika da se pretvara u nešto što je prljava stvar, kako kažu naši ispitanici. Kada smo ih pitali, rekli su da moral i politika nemaju nikakve veze, normalo je da su političari povezani sa kriminalom i mafijom. Tu su veze obostrane.

RSE: Do toga ste došli tokom istraživanja Politika i svakodnevni život?

GOLUBOVIĆ: Tako je. Do toga sam došla i na osnovu iskustva koje sam doživela. Predavala sam i u Švedskoj i u Engleskoj i u Americi. Išla sam na razne konferencije u druge evropske zemlje. Imala sam mogućnost da kroz razne konferencije i kroz dodir sa studentima dođem do iskustva da to nije samo naš problem. To se javlja svuda u svetu. Ali, to našu situaciju ne čini lakšom. Kada bi smo imali neku širu viziju sveta, kada bi smo videli da tamo ne postoje ovi problemi koji postoje kod nas, možda bi smo imali i više podrške da se uputimo ka tom svetu.

RSE: Habrnes, čuveni nemački naučnik, je rako: "Totalitarna društva, niti trpe, niti stvaraju individue koje idu uspravno". Koliko se to odnosilo na nas svih ovih godina i decenija koje su ostale iza?

GOLUBOVIĆ: Tu imamo različite faze. Stalno ljude podsećam na tromesečni protest iz 1996. i 1997. godine, na masovne proteste u celoj Srbiji. Prisustvovala sam im i u Užicu i u Kragujevcu i u Kruševcu. Videla sam da su ljudi i po snegu i po kiši i na 40 stepeni bili na ulicama i protestovali. Tada su bili uspravni. Naša je nesreća ono što je povezano sa nacionalnim karakterom. Kada se praktikuje jedna vrsta ponašanja u dugom istorijskom periodu, ono se uvlači u strukturu nacije. I Rajs je pisao o tome, kao i neki drugi nemački naučnici. I naš Cvijić i neki dugi su proučavali karakter Jugoslovena. Svi su priznavali da su Srbi narod koji je prilično obdaren i inteligentan, čak više nego neki drugi narodi. Svi su priznavali da imaju nekada vrlo dobre ideje, ali nikada ne mogu da ostanu dugo u ostvarivanju tih ideja, ne mogu da ih realizuju. Tu je i moment kratkog pamćenja. Kada nam se desi neki jači sudar, kada nam se desi nešto što nam da povoda za neko razočaranje, odmah se povlačimo, odmah idemo u apatiju, u apstinenciju na izborima. Čekamo da nam država nađe posao, a kada nam država ponudi kredit da se realizuje samozapošljavanje, onda od očekivanih 200 primalaca tog kredita se javi njih dvadesetak. Mi imamo jedan podanički mentalitet, a svi se žalimo da taj podanički mentalitet vučemo od petovekovnog ropstva pod Turcima. Kada sam bila u Turskoj na jednoj konferenciji, čula sam da oni mnogo što-šta vuku od nas, iako su bili okupatori. Sigurno da je to petovekovno ropstvo imalo uticaja, ali ne samo ono. Imali smo jednog Miloša Obrenovića koji je bio turski vazal, ali je uradio i mnogo što-šta da Srbija bude relativno autoritarna.

RSE: Doveo je Vuka Karadžića.

GOLUBOVIĆ: Ali je on uradio nešto što je dobro za kulturu i za društvo kao takvo. Čitala sam analize koje pokazuju da ni jedan predstavnik turske vlasti nije smeo da uđe u selo zato što je u selu postojao kmet. A kmet je bio izabran od strane srpske vlasti. Čitala sam više dobrih studija u knjizi Slobodana Jovanovića "Politički portreti". On pokazuje da su svi od Miloša Obrenovića, preko njegovih naslednika, sve do Aleksandra Karađorđevića, koji je ubijen u Marseju, bili autoritarni političari, izuzev kralja Petra I, koji je, na žalost, vrlo kratko vladao. Kažemo da je u Titovom režimu formiran podanik. Titov režim je samo nasledio podanički karakter. Podanici su formirani kroz više od nekoliko vekova. Kada imate u krvi čoveka podanički mentalitet i klanjanje pred autoritetom, onda je teško biti uspravan.
XS
SM
MD
LG