Dostupni linkovi

logo-print

Dve godine teškog života u kontejnerima


Olgica Subotić je svoj rodni Obilić morala da napusti 18. marta 2004. godine, kada je talas etničkog nasilja zahvatio i taj gradić nedaleko od Prištine. Od tada Olgica u teškim uslovima živi u kontejneru kolektivnog centra u Gračanici:

“I posle dve godine i dalje smo ovde, nemamo nikakva obećanja, nigde da se vratimo niti iko dođe da nas obiđe. Veoma je teško, prepušteni smo sami sebi, snalazimo se kako znamo i umemo. Do 18. marta nadali smo se da ostanemo na svoja ognjišta i rešili smo da ostanemo. Međutim, 18. nismo mogli da ostanemo.”

Olgica živi sama u jednom od 20 kontejnera, smeštenih na stovarištu u Gračanici. Kada je u martu pre dve godine izbilo nasilje, vojnici Kfora su preostale Srbe najpre smestili u vojne kampove. Iz vojnih baza Kfora Srbi su izmešteni u kolektivne centre, koji su otvoreni u mnogim mestima pa tako i u Gračanici. U kontejnerima, koji su donacija ruske vlade i nekih organizacija, utočište je našlo oko 50-ak Srba iz sredina centralnog Kosova. Svako je dobio po jednu prostoriju, a kupatilo je zajedničko. Najteže je porodicama sa malom decom. U hrani i odeći im pomaže Crveni krst.

Pavle Mirić, takođe iz Obilića, sa ženom živi u kontejneru, a njegov sin je napustio Kosovo. I dok čekaju penziju ili socijalnu pomoć oni žive od humanitarne pomoći:

“Ja sam radio u Elektroprivredi, a od prošle godine sam podneo dokumenta za penziju i nijednog dinara od nikoga ne primam. Dao sam dokumenta za socijalu, sada očekujem, ako mi to odobre – dobro. Ja ni dinara nemam od nikoga.”

Na licu Olgice Subotić, stare 55 godina, vidi se svaka bora razočarenja, a dok govori ispod očiju joj se pojavljuje crvenilo:

“Teško je da se živi ovako u osam kvadrata. Uslovi su veoma teški, prozori se ne otvaraju – k'o u nekoj komori. Svi smo već oboleli, neko nervno. Niti imamo neku lekarsku pomoć, niti dođe lekar da nas obiđe, teško je ovde da se živi.”

U martovskom nasilju 2004. godine, 19 civila je izgubilo život, uništeno je ili oštećeno oko 800 srpskih kuća i 35 pravoslavnih crkava i manastira. Danas UNMIK i KFOR ocenjuju da je situacija stabilna, a bezbednost poboljšana. Iako je najveći problem u saniranju štete nedostatak novca, zvaničnici kosovskih institucija kažu da su gotovo sve uništene kuće obnovljene, a obnova 35 pravoslavnih crkava i manastira ulazi u drugu fazu.

Stanovnici kolektivnog centra u Gračanici kažu da je im je najznačajnija konkretna pomoć. Kažu možda je neka organizacija mogla ženama da ponudi da se bave ručnim radom i tako zarađuju. Ali s vremenom se i ta nada gasi. Olgica kaže da nema gde da se vrati jer je njen stan uzurpiran. Najteže pitanje je kako dalje:

“Posla nema, ništa nema. Ništa nemaš, živimo kao paraziti. Niko ne dolazi da progovori sa nama, da nam nešto obeća, neku bezbednost da se vratimo, nema ništa od toga.”

Iako su im kuće obnovljene, mnogi Srbi za sada ne planiraju povratak. Pavle Mirić kaže da se gubi svaka nada u bolju budućnost:

“Da se vratimo nema šanse. Nijedan Srbin neće da se vrati. Mi smo tu sad za sad, danas za sutra.”
XS
SM
MD
LG