U Srbiji i Crnoj Gori postoje dve velike kompanije koje se bave trgovinom naoružanjem i vojnom opremom, Jugoimport-SDPR i Jugoimport Mont, a pored njih taj posao radi još dvadesetak manjih privatnih firmi. Posle zaplene transporta u Crnoj Gori ocene vojnih analitičara idu od tvrdnji da se u poslednjih nekoliko godina trgovina oružjem odvija potpuno legalno, do mišljenja da se u velikom broju slučajeva radi o nezakonitom poslu.
Trgovina naoružanjem i vojnom opremom u Srbiji i Crnoj Gori regulisana je zakonom koji je donet 2003. godine i kojim su do detalja propisane norme za uvoz ili izvoz oružja i vojne opreme. Veljko Kadijević, član Upravnog odbora kragujevačke firme Zastava oružje, kaže za naš program da je reč o modernom zakonu, koji je usvojen nakon dosadašnjih propusta u trgovini oružjem:
“Odnosno krize koja je nastala vezano za izvoz naoružanja i usluge neke u toj oblasti sa Irakom. I kada je to međunarodna zajednica to saznala jednostavno u vreme ministra Borisa Tadića, takav zakon je donet. Nakon donošenja tog zakona morale su se preregistrovati sve firme koje su se ranije bavile tom delatnošću. Dakle, one su sve izgubile dozvolu i morale su dobiti novu dozvolu.”
Zbog svega što je nabrojao Kadijević je ubeđen da poslednjih godina nema slučajeva nezakonitog izvoza oružja:
“Ne, apsolutno to nije moguće jer u taj posao morale bi biti umešane i Carina i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i Crne Gore i Ministarstvo odbrane i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. Jednostavno je nemoguće na bilo koji način, ne znam kojom metodom, korumpiranjem ili slično sve te institucije koje su ipak separatne, potpuno odvojene, na neki način uvući nekako u igru.”
S druge strane, general u penziji Ninoslav Krstić, koji je karijeru u Vojsci Jugoslavije završio kao glavni inspektor, rekao je za naš radio da je posao sa izvozom oružja nelegalan, i da to pokazuje i slučaj zaplene u Crnoj Gori:
“Zakon zabranjuje prodaju takve vrste naoružanja. Već skoro godinu dana govorimo da je to nelegalan posao. Nelegalan posao je iz tog razloga što zakon o sprovođenju ustavne povelje zabranjuje prodaju pokretnih stvari sve donde dok se ne donese zakon o vojnoj imovini."
Krstić upozorava da je pri izvozu oružja najbitnije da se zna njegova krajnja destinacija:
“Jer to oružje može da završi u zemlji u kojoj se nalaze snage za mirovne operacije, pre svega, snage Velike Britanije, Amerike. I takvi poslovi kad se rade onda postoji mogućnost da se ti putevi skrenu i da to naoružanje ode tamo gde ne treba da ode, pobunjenicima ili ne znam kome da dođe to naoružanje i bude upotrebljeno protiv mirovnih snaga Ujedinjenih nacija.”
Veljko Kadijević ipak tvrdi da tako nešto nije moguće, jer svaki izvoz prolazi rigorozne domaće i međunarodne provere:
“Ključna stvar u svakoj prodaji naoružanja iz Srbije i Crne Gore u svet jeste dokument koji se zove endjuzer, dakle, potvrda o konačnom korisniku tog naoružanja i nema nijednog izvoza dok se ne dobije takav sertifikat. Znači, ne može se izvoziti u zemlje koje pripadaju sivoj listi i posebno ne zemljama koje se nalaze na takozvanoj crnoj listi.”
Trgovina naoružanjem i vojnom opremom u Srbiji i Crnoj Gori regulisana je zakonom koji je donet 2003. godine i kojim su do detalja propisane norme za uvoz ili izvoz oružja i vojne opreme. Veljko Kadijević, član Upravnog odbora kragujevačke firme Zastava oružje, kaže za naš program da je reč o modernom zakonu, koji je usvojen nakon dosadašnjih propusta u trgovini oružjem:
“Odnosno krize koja je nastala vezano za izvoz naoružanja i usluge neke u toj oblasti sa Irakom. I kada je to međunarodna zajednica to saznala jednostavno u vreme ministra Borisa Tadića, takav zakon je donet. Nakon donošenja tog zakona morale su se preregistrovati sve firme koje su se ranije bavile tom delatnošću. Dakle, one su sve izgubile dozvolu i morale su dobiti novu dozvolu.”
Zbog svega što je nabrojao Kadijević je ubeđen da poslednjih godina nema slučajeva nezakonitog izvoza oružja:
“Ne, apsolutno to nije moguće jer u taj posao morale bi biti umešane i Carina i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i Crne Gore i Ministarstvo odbrane i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. Jednostavno je nemoguće na bilo koji način, ne znam kojom metodom, korumpiranjem ili slično sve te institucije koje su ipak separatne, potpuno odvojene, na neki način uvući nekako u igru.”
S druge strane, general u penziji Ninoslav Krstić, koji je karijeru u Vojsci Jugoslavije završio kao glavni inspektor, rekao je za naš radio da je posao sa izvozom oružja nelegalan, i da to pokazuje i slučaj zaplene u Crnoj Gori:
“Zakon zabranjuje prodaju takve vrste naoružanja. Već skoro godinu dana govorimo da je to nelegalan posao. Nelegalan posao je iz tog razloga što zakon o sprovođenju ustavne povelje zabranjuje prodaju pokretnih stvari sve donde dok se ne donese zakon o vojnoj imovini."
Krstić upozorava da je pri izvozu oružja najbitnije da se zna njegova krajnja destinacija:
“Jer to oružje može da završi u zemlji u kojoj se nalaze snage za mirovne operacije, pre svega, snage Velike Britanije, Amerike. I takvi poslovi kad se rade onda postoji mogućnost da se ti putevi skrenu i da to naoružanje ode tamo gde ne treba da ode, pobunjenicima ili ne znam kome da dođe to naoružanje i bude upotrebljeno protiv mirovnih snaga Ujedinjenih nacija.”
Veljko Kadijević ipak tvrdi da tako nešto nije moguće, jer svaki izvoz prolazi rigorozne domaće i međunarodne provere:
“Ključna stvar u svakoj prodaji naoružanja iz Srbije i Crne Gore u svet jeste dokument koji se zove endjuzer, dakle, potvrda o konačnom korisniku tog naoružanja i nema nijednog izvoza dok se ne dobije takav sertifikat. Znači, ne može se izvoziti u zemlje koje pripadaju sivoj listi i posebno ne zemljama koje se nalaze na takozvanoj crnoj listi.”
