Dostupni linkovi

logo-print

Kosovo - život iznad politike


Miloš TEODOROVIC (Saradnja: Darko BOROVIC i Anamari REPIC)

*****

ALEKSIĆ: Pa moj utisak je da nekako ne prate realan život na Kosovu, odnosno da su beogradski političari nekako izgubili kontakt sa realnošću na Kosovu, jer su oni, da kažem, napravili plan i dokument o tome šta oni žele od Kosova, ali vrlo retko imaju priliku da se upoznaju sa detaljima kakav je zapravo život na Kosovu. Tako da, samim tim, nemaju mnogo kontakta sa realnošću. Prvo što nisu puno na terenu dole i to je moja osnovna zamerka njima. Sve se to svodi na neki izveštaj ljudi koji su u Beogradu, koji odu na Kosovo jednom u tri meseca ili šest meseci, ne mogu da osete kakva je realna situacija i onda na osnovu tih svojih par utisaka naprave neki izveštaj o tome koji su to problemi i kako ih je moguće rešiti. Tako da mislim da tu baš nema dodira sa realnošću.

RSE: Ti si iz Kosovske Mitrovice. Tamo si rođena, tamo ti žive roditelji i dugo si otamo radila kao dopisnik Radija B92. Kako Srbi u tim sredinama doživljavaju te izjave koje dolaze iz Beograda?

ALEKSIĆ: Oni su dosta revoltirani. Generalno gledano, vlada neki revolt među Srbima na Kosovu. Fokusiraću se na Srbe na Kosovu jer prosto bolje poznajem situaciju kod njih. Smatram da je njima, jednostavno, dosta svega. Tako se ponašaju, jer su verovali u nešto devedesetih godina – oni su definitivno tada bili jedna od potpora Miloševića i njegovog opstanka na vlasti – i onda su doživeli to razočarenje. Mada, kada javno govore, vidimo da još uvek sanjaju o tom nekom povratku srpske vojske i policije. To je nekako najčešća rečenica koju oni ponavljaju.

RSE: Misliš li da dele taj utisak koji ti imaš – da političari iz Beograda zapravo nemaju svest o stanju na terenu, da nemaju svest o tome kako im je?

ALEKSIĆ: Generalno, oni još uvek žive u nekoj nadi da neko, ipak, misli na njih, da Beograd, ipak, misli na njih. Prosto ne žele da prihvate realnost. Meni je malo lakše zato što sam ja na neki način izvučena iz cele te priče jer sam 350 kilometara od mesta gde sam rođena, odlazim dole s vremena na vreme, svakih tri do šest meseci, i samim tim ja možda lakše sagledavam situaciju, poredim to stanje dole s nečim što je u Beogradu i što je normalno, a oni nemaju to s čime da porede. Oni su zatvoreni u tom nekom sverenom delu Kosova, žive od danas do sutra i privikavaju se, nažalost, na tako loše uslove. Ne opravdavam ih, ali oni jednostavno onda nemaju potrebu da upoređuju jednu i drugu stvar.

RSE: Da li Albance na Kosovu uopšte zanima šta govore političari u Srbiji? Da li to iko više tamo prati?

SOPI: Albanski političari ne dele mišljenja srpskih političara vezana za Kosovo. Sednicu Skupštine Srbije na kojoj se raspravljalo o Kosovu, nijedan albanski faktor nije ni komentarisao. Mislim da je ta sednica služila samo za skupljanje unutrašnjih poena, jer oni sigurno znaju stav međunarodne zajednice i posljednje zaključke Kontakt grupe u Londonu, koji podržavaju volju većine, a zna se koja je volja većine na Kosovu. Jedini ko je komentarisao sednicu, bio je šef međunarodne zajednice na Kosovu Soren Jesen Petersen, koji je na sastanku u Briselu onda rekao da se odluka o statusu Kosova neće doneti ni u Beogradu, ni u Prištini, već u Savetu bezbednosti u Njujorku.

RSE: Ali u svakom slučaju međunarodna zajednica tretira Beograd i Prištinu kao nekog ko bi morao da razgovara o budućnosti Kosova. Misliš li da bi u Prištini ipak morali da pokažu više interesovanja za ono što su stavovi Beograda?

SOPI: Mislim da bi trebali, jer su to pregovori između Prištine i Beograda. Međutim, posljednja dešavanja na Kosovu pokazuju nešto drugo. Albanski političari na Kosovu su više zabrinuti za to da ispune standarde koje međunarodna zajednica traži od institucija Kosova, a vrlo malo se zanimaju za izjave srpskih zvaničnika.

RSE: Jelena, koji je tvoj komentar? Da li je Beograd možda zaista na pogrešnom putu?

ALEKSIĆ: Može se reći da su donekle na pogrešnom putu. To je ono gubljenje dodira s realnošću. Ali isto tako, kada moj kolega Sopi govori o Albancima, mislim da i oni prave grešku, kao i Beograd, jer nijedna ni drugo strana ne percipiraju drugu stranu kao sebi ravnopravnog učesnika, u smislu da moraju da popričaju s njim, a da je međunarodna zajednica ta koja je posrednik. To se vrlo lepo videlo na pregovorima u Beču, gde sam i ja bila prisutna – svako ima svoj stav, i Srbi i Albanci, i svako je izneo svoj stav, a ovi ljudi iz međunarodne zajednice su samo medijatori između njih. Znači, ipak, nekako moramo da obratimo pažnju na drugu stranu. Po meni je to osnovni problem. Rekla sam da je to, generalno, osnovni problem i u Beogradu, ne samo na Kosovu. Jednostavno, moramo da razmišljamo tako da smo mi ravnopravni faktori.

RSE: Iskustvo uči da ono što oni misle i nije toliko bitno, jer se na kraju pojavljuje ta međunarodna zajednica koja to definitivno rešava, i onda se stvara ta atmosfera u kojoj oni kažu – dobro, obraćaćemo se međunarodnoj zajednici, a ne Beogradu ili Prištini.

ALEKSIĆ: Da, ali ovo su neki počeci pregovora gde oni imaju ta praktična pitanja i oni tu moraju da pričaju s Albancima. To su pitanja tipa – kako će da urade neki zdravstveni sistem na Kosovu, odnosno da li će Srbe na severu Kosova lečiti srpski lekari ili će ih lečiti i Albanci i Srbi. To su neka praktična pitanja. Znači u tom smislu oni treba međusobno da komuniciraju, a ne u smislu statusa. Svuda postoji taj neki utisak da će status rešiti međunarodna zajednica, kao što je obično i rešavala ta krupna pitanja i ranije u prošlosti. Kada pričamo, na primer, o decentralizaciji koja se stalno pominje, Beograd to uvek objašnjava međunarodnoj zajednici – šta mi želimo od srpskih opština, kako želimo da se povežemo s Beogradom, a pri tom smo tek sad po prvi put, u Beču, pričali s Albancima o tome šta mi tu hoćemo i šta nećemo. Što meni pokazuje da tu nema percipiranja da smo mi jednaki u tim i takvim praktičnim stvarima.

SOPI: Mislim da albanska strana ne može da rešava probleme ako Srbi nisu deo kosovskih institucija. Srbi su izašli na izbore, ali već godinu dana ne učestvuju u radu parlamenta. Ako nema kontakta između Albanca i Srba, ne vidim kako možemo da nađemo rešenje problema. Znači, prvo, Srbi treba da budu deo institucija Kosova, gde se onda, normalno, stvara kontakt. Tu treba da iznesu svoje probleme i da se onda ide na rešavanje tih problema.

RSE: Kada gledamo ko danas razgovara o Kosovu, to su, ipak, ljudi koji su se bavili tim pitanjem i u devedesetim, da li na vlasti ili u opoziciji, to je manje bitno, ali u svakom slučaju ljudi „starog kova“. Da li stoji utisak da se pitanjem budućnosti Kosova ne bave oni koji će tu živeti i koji će deliti dobro i zlo regiona?

SOPI: Mislim da se problemom Kosova sada bave naše institucije, međutim srpski lideri se ne bave Srbima na Kosovu zbog njih samih, već to rade da bi prikupili unutrašnje poene za sebe. Mislim da bi najbolje bilo da probleme rešavaju sami Albanci i Srbi koji žive na Kosovu.

ALEKSIĆ: Slažem se s kolegom da bi to bilo najbolje, ali je to prosto nemoguće, zato što se Kosovo ponaša kao jedno društvo koje već ima svoje institucije i samim tim ima ljude koji reprezentuju te institucije i koji se bave tim problemima. Ali ti si u pravu u smislu da su to ljudi „starog kova“. Mi imamo stare ljude i na srpskoj i na albanskoj strani i ja se često sada zapitam koliko oni mogu ustvari da prate to da se Kosovo promenilo, da se nešto na Kosovu promenilo, i mentalitet ljudi i stavovi ljudi, posle svega, posle rata, posle svih dešavanja, koliko oni mogu da percipiraju to, jer oni, ipak, vuku te neke korene iz prošlosti, znači i sa srpske i sa albanske strane. Ne mislim samo na rat, mislim na sve ono što se dešavalo i pre rata i za vreme rata.

RSE: Kakvo je raspoloženje među mladim ljudima, na primer među tvojim prijateljima i poznanicima u Kosovskoj Mitrovici? Imaju li ti mladi ljudi, te nove generacije, potrebu da se međusobno upoznaju, da saznaju nešto o drugome što do sada nisu znali, a što bi sasvim sigurno bio put ka pomirenju?

ALEKSIĆ: Oni generalno imaju potrebu, ali to je prosto nemoguće. Moguće je kroz nevladine organizacije, kroz organizovanje milion nekih seminara gde se mladi ljudi sastanu pa raspravljaju o tome da li treba širiti toleranciju na Kosovu, ponovno pomirenje i sve ostalo. Vi u Mitrovici imate dva dela grada, i koliko god su ljudi bili povezani pre rata, te veze su se nekako pokidale. Iz nekog, ja mislim, straha i sa jedne i sa druge strane, oni ne smeju ponovo da stupe u takve kontakte. Iako postoje neki primeri. Ja znam par primera da su ljudi i dalje ostali prijatelji i da i dalje razmenjuju ta neka svoja iskustva, ali su veze, ipak, po meni, definitivno pokidane, i oni mogu da sarađuju i da se organizuju samo preko takvih nekih skupova, znači da se Srbi sa Kosova sastanu sa Albancima i popričaju desetak dana, ali to ne vodi nekom rezultatu, jer kad se vrate na Kosovo, bar ja nemam podatke, mnogo njih ne ostane na Kosovu. Oni koji su se baš zbližili, poznavali su se još pre rata.

SOPI: Pa može da se kaže. Nova generacija je malo drugačija nego oni stariji. Ali ja bih pozvao sve Srbe da dođu u Prištinu, Prizren i tako dalje, da normalno hodaju ulicama, da popijemo kafu, da normalno popričamo o problemima, da vidimo kako možemo naći neko dobro rešenje. Mislim da bez kontakta ne može da se nađe nikakvo rešenje.

RSE: Kada bi ovaj poziv uputio bilo kome u Srbiji, oni bi odgovorili da ne mogu da odu na Kosovo zbog toga što im niko ne garantuje bezbednost. Ovde se ljudi zaista iskreno plaše za svoju bezbednost na Kosovu. Je li tako, Jelena?

ALEKSIĆ: Da, pogotovo ljudi koji nisu nikada bili na Kosovu. Skoro sam se susrela sa primerima ljudi koji su po prvi put išli na Kosovo, pa sam išla malo južnije od Mitrovice – u Prištinu i tako dalje, u gradove gde je većinsko albansko stanovništvo, i znam da ljudima nije bilo nimalo svejedno, iako smo se vozili u autima sa kosovskim tablicama koje se voze južnije od Mitrovice. Tako da generalno to jeste problem.

SOPI: Da li si ti imala neki problem u Prištini, ili u bilo kom od tih gradova sa većinskim albanskim stanovništvom?

ALEKSIĆ: Ne, ja nemam problem, zato što ja to doživljavam drugačije, jer sam ja prosto odozdo, tamo sam bila za vreme rata i tako dalje. Ali problem imaju ljudi koji nikada nisu bili na Kosovu.

SOPI: Ja bih javno pozvao sve Srbe da dođu u Prištinu ili u bilo koji drugi grad na Kosovu i mislim da će imati punu sigurnost.

ALEKSIĆ: Da li bi ti došao na sever Mitrovice?

SOPI: Došao bih. Bio sam tamo i došao bih opet sutra ako me pozovete. Nema problema.

ALEKSIĆ: Nisi se osećao nesigurno?

SOPI: Nisam.

ALEKSIĆ: Kako si to sve tamo doživeo, kako ti je to izgledalo?

SOPI: Drugačije nego deo Kosova u kojem ja živim.

RSE: Šta je najveća razlika, iz tvoje perspektive? Šta to čini sever Kosovske Mitrovice toliko drugačijim svetom od južnog dela grada, odnosno Prištine na primer?

SOPI: Pa, recimo, tamo nigde nisam video kosovske tablice. Drugo, tamo su srpske zastave, tako da sam imao osećaj da sam u Srbiji, a ne na Kosovu. Međutim, ljudi su bili fini, nisam imao nikakvih problema. I sutra bih otišao tamo.

RSE: Jelena, bi li ti otišla na jug Kosovske Mitrovice?

ALEKSIĆ: Verovatno bih, zbog posla kojim se bavim, tako da sam nekako oguglala, moram priznati. Išla sam relativno skoro, međutim ja se nisam osećala prijatno, moram priznati. To je deo grada kamo sam ja išla u školu, pa me je to možda podsetilo na sve ono što sam ja doživljavala pre rata, sve lepo i tako dalje. Međutim, kao što je Bljerim video srpske zastave na sveru, ja sam videla albanske detalje na jugu, znači ne samo zastave nego i nazive kafića i tako dalje, i nisam se osećala nekako super srećno, iako nisam bila ni preplašena.

RSE: U čemu je problem s tim zastavama? I na jugu Srbije, u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa, bilo je problema zbog čuvenog isticanja albanskih zastava. Meni lično ne bi smetalo da vidim bilo čiju zastavu. U čemu je problem?

ALEKSIĆ: Meni ne bi bio problem u Beogradu, ali na Kosovu da. Zbog istorije.

SOPI: Meni te zastave ne smetaju, samo sam hteo da opišem razlike između severnog i južnog dela Kosova.

RSE: Na Kosovu se puno toga radi, što je u Srbiji malo poznato, da se život vrati u normalu. Ana Mari Repić, naša dopisnica iz Prištine, zabeležila je posetu grupe Srba groblju u Prištini:

Povodom Zadušnica, oko sto raseljenih Srba obišlo je groblje u Prištini, a mnogi drugi su sveće zapalili i u ostalim mestima širom Kosova. Raseljena lica su na Kosovu iz Srbije stigla u više od 15 autobusa, koje je predvodilo Udruženje raseljenih lica iz Beograda.

Ljiljana Vlahović živi u Beogradu, a u rodnu Prištinu je došla kako bi obišla grob svoga sina:

„Dolazim sinu iz Beograda prvi put. On je preminuo dve godine pre bombarodavanja. Do sada nisam dolazila, ovo mi je prvi put. Prodala sam stan i kupila drugi u Beogradu.“

Posetu grobova na Zadušnice organizovali su Ministarstvo za zajednice i povratak, Vlada Kosova i skupština opštine Priština, a o bezbednosti su se brinuli pripadnici Kosovske policijske službe.

Ministar za zajednice i povratak Slaviša Petković izjavio je da će pravoslavna groblja u svim gradovima biti dovedena u red, a skupštine opština će se brinuti o njihovom održavanju:

„Ovo je prva akcija Ministarstva, u Prištini, a nastavićemo s istim ovim akcijama u svim gradovima na Kosovu – da se groblja srede, da budu očišćena, da ljudi kad god požele mogu da posete grobove, da oko toga nema nikakve rasprave. Zahvaljujem se skupštini grada Prištine što nam je pomogla u svemu ovome. Kažem, nastavićemo s ovim akcijama čim se vreme prolepša. Obilježja će se od sada dešavati redovno, neće biti ad hoc akcija.“

Posle posete groblju, delegacija Udruženja raseljenih Srba se sastala sa ministrom za lokalnu upravu Ljutvijem Hazirijem. Ministar Haziri je rekao da je povratak raseljenih lica obaveza institucija:

„Institucije imaju obavezu da stvore održive uslove kako bi se svi raseljeni koji su izbegli tokom konflikta i u dešavanjima posle rata, vratili svojim kućama. Privatna imovina je zagarantovana, a povratak je humanitarno pitanje. Nepravedno je da šest godina posle rata ljudi žive u teškim uslovima, u kolektivnim centrima, bez dovoljne podrške i ograničene perspektive.“

Prema anketama kosovskih institucija, najveći problem u procesu povratka više nije bezbednost, već ekonomsko stanje. Međutim, prema rečima predstavnika Udruženja raseljenih Srba Zlatka Mavrića, kretanje Srba pod pratnjom je pokazatelj da se na polju sigurnosti još uvek treba raditi:

„Još uvek je za veći deo interno raseljenih lica van Kosova bezbednost veliki problem, jer pojedinci nisu imali priliku da dođu da vide da je stanje, u odnosu na ranije godine, bolje, iako, normalno, još uvek nije zadovoljavajuće, iz prostog razloga što grupe i dalje prate konvoji i pripadnici Kosovske policijske službe. Problema mema, ali će u svakom slučaju biti mnogo bolje kada međusobno poverenje bude toliko jako da bez ikakvih pratnji i bez ikakvih problema može svako da prođe i dođe.“

* * * * *
RSE: Meni se najinteresantnijim čini taj momenat da se Srbi ne vraćaju na Kosovo, ne toliko više zbog bezbednosti, nego zbog ekonomske situacije.

ALEKSIĆ: Da. Srbi se nekako, rekla bih, nisu snašli posle svega što se desilo. Mali broj Srba je shvatio da je jedini način kako da dođu do nekog novca taj da rade za međunarodnu zajednicu na Kosovu, jer su Srbi tada te ljude iz međunarodne zajednice doživljavali kao „okupatore“, pa kao nisu željeli da sarađuju sa njima. I dok su oni shvatili o čemu se tu sve radi, vreme je prošlo, tako da na kraju više nisu imali mnogo mogućnosti. S druge strane, samim tim je i ekonomska situacija lošija.

RSE: Da li je ta ekonomska situacija razlog koji motiviše i mnoge Albance da i danas odlaze s Kosova?

ALEKSIĆ: Pa nisam baš u to sigurna. Mislim da prosto nemam pravu sliku što se tiče Albanaca. Bolje da pitamo Bljerima.

SOPI: Da, tako je i kod Albanaca. Zbog ekonomske situacije mnogi mladi ljudi odlaze u inostranstvo. To je jedan veliki problem, ne samo za Albance, nego i za sve ostale, i za Srbe i za Bošnjake i tako dalje. Mislim da bi situacija na Kosovu bila drugačija kad bi mladi ljudi mogli da nađu posao. To bi sigurno donelo i nove kontakte i to bi bio i prvi korak ka rešavanju i drugih problema.

RSE: Prema jednom istraživanju na beogradskom Univerzitetu, više od 60 odsto studenata i danas sanja o tome da sreću potraži izvan granica Srbije i Crne Gore. Misliš li, Bljerime, da takvo raspoloženje dominira i na Kosovu?

SOPI: Ovde u posljednje vreme nije bilo takvih istraživanja. Međutim, ukoliko bi ih bilo, mislim da bi pokazala to isto.

RSE: Mislite li da se onda političke elite usmeravaju na pogrešna pitanja? To insistiranje na pitanju statusa, na pitanju granica, u tom kontekstu postaje manje bitno. Valjda je bitnije kako ljudi žive. Međutim, u tim pregovorima se na tome ne insistira.

ALEKSIĆ: Ja definitivno stičem takav utisak. Mada mene decentralizacija, odnosno delovi te decentralizacije teše, pošto se, ipak, bave nekim segmentima života običnih ljudi, tipa obrazovanja, zdravstva, policije… To su neke stvari koje se tiču ljudi koji žive dole. Tako da se ja tešim da se, za razliku od naših lidera, međunarodna zajednica time ipak bavi. Međunarodna zajednica insistira upravo na tim praktičnim standardima i problemima, tako da je ona ta koja se možda time više bavi nego naši lideri.

SOPI: Ja mislim da se naši lideri više bave statusom. Međutim, moje uverenje je da bi bilo bolje da se bave nekim konkretnim pitanjima kao što su ekonomija i tako dalje. Međutim, taj proces je nametnut, jer međunarodna zajednica hoće ove godine da nađe rešenje za status Kosova.

ALEKSIĆ: Dobro, ali to Albancima odgovara, zar ne, da se ove godine reši status?

SOPI: Pa mislim da odgovara svima, ne samo Albancima.

ALEKSIĆ: Ja ne mislim da Srbima na Kosovu odgovara.

SOPI: Zašto?

ALEKSIĆ: Zato što oni ne znaju šta žele i onda se oni prosto plaše kraja svega toga. Oni se, iskreno, još uvek nadaju da to neće biti nezavisnost, a s druge strane je sve više i više jasno da će biti neka vrsta nezavisnosti Kosova i zato ja mislim da oni žele da to što duže traje.

SOPI: Ja mislim da srpski lideri, premijer Koštunica, Boris Tadić i drugi, treba da objasne svom narodu da međunarodna zajednica neće ići protiv volje naroda. Mislim da će nezavisnost biti, i što pre to srpski lideri to objasne svom narodu, to bolje.

ALEKSIĆ: Šta bi ta nezavisnost dala Srbima s Kosova?

SOPI: Pregovarački tim Kosova je predao odgovore na upitnik Martija Ahtisarija koji se odnosi na prava manjinskih zajednica. Predstavljen je zakonski mehanizam za implementaciju toga. Po tom dokumentu se Srbima nudi mnogo, i ne samo Srbima, nego i drugim manjinama. Daju se precizni odgovori o načinu zaštite manjina u budućnosti. A upravo to će biti i tema narednih direktnih pregovora koji će se održati 17. marta. U odgovorima na Ahtisarijev upitnik se garantuje pravo na obrazovanje Srbima na svim nivoima i tako dalje.

RSE: Ja mislim da je osnovni problem – poverenje. Kada je 1999. godine dolazio KFOR, garantovala im se bezbednost, pa je ipak stradalo negde oko hiljadu ljudi. Mislim da je poverenje ono na čemu bi trebalo insistirati.

ALEKSIĆ: Kako da ljudi imaju poverenja? Ja se plašim da ljudi ne mogu da imaju poverenja, ni Albanci u Srbe, ni Srbi u Albance, nakon svega.

SOPI: E pa to poverenje treba da se gradi.

RSE: Jelena, tvoji roditelji su, koliko znam, u Kosovskoj Mitrovici. Ukoliko Kosovo sutra bude nezavisno, kako ćeš ti to doživeti?

ALEKSIĆ: Sa dve strane, moram priznati. S jedne strane ću biti subjektivna, zato što sam ja živela tamo, a više neću živeti tamo. Ja tu ne živim već duže vreme, a moji roditelji će se verovatno odseliti. Za to postoje porodični razlozi, u smislu da smo i brat i ja napustili Kosovo, tako da oni nemaju razloga da ostanu. A s druge strane mislim da se oni ne bi osećali dovoljno sigurnim dole, jer su oni matori ljudi kojima je potrebna nega i mirniji život, a ja nisam sigurna koliko oni mogu da računaju na to, pogotovo bez dece koja nisu u njihovoj blizini. Tako da ću ja to doživeti s jedne strane subjektivno, a s te profesionalne strane bih volela da se ta priča već jednom završi, pošto mi se nekako ceo život ta priča provlači. Tako da imam ta dva stava.

RSE: Bljerime, ukoliko Kosovo sutra ipak ne bi bilo nezavisno nego ostalo u sastavu Srbije i Crne Gore, kako bi ti to doživeo?

SOPI: Ja mislim da će Kosovo sigurno dobiti nezavisnost. Međunarodna zajednica neće ići protiv volje naroda. To se jasno pokazalo i na posljednjem sastanku Kontakt grupe u Londonu, kao i na raspravi u Savetu bezbednosti, gde su američki i britanski ambasadori javno rekli da je nezavisnost realna opcija.

RSE: Znači ti prosto ne možeš ni da zamisliš situaciju u kojoj Kosovo ostaje, makar formalno, u sastavu države u kojoj je danas?

SOPI: Ne.
XS
SM
MD
LG