Dostupni linkovi

logo-print

Ovacije za “Grbavicu” u Beogradu


Film “Grbavica” rediteljke Jasmile Žbanić, koji se bavi ličnom pričom jedne od žena silovanih tokom rata u Bosni i Hercegovini, burnim aplauzom je dočekan na neutralnom terenu Berlinskom festivalu. Beogradska projekcija filma imala je mnogo veću težinu, koja se kretala od opšte podrške publike smelom potezu sarajevske rediteljke, do zvižduka i uvredljivih poruka grupe mladića koja nije ni dočekala ni početak filma.

“Srbija, Srbija… ustaše, ustaše...”


Uprkos incidentu u Sava centru, Mirjana Karanović,koja u filmu “Grbavica” nosi jednu od glavnih uloga, kaže da je ovo:

“Pobeda civilizovanog Beograda nad primitivnim Beogradom. Sinoć je bilo stvarno veličanstveno. Ja nisam bila prisutna kada su ti neki ljudi ušli u salu sa namerom da prekinu. Naime, njih su izbacili, publika ih je izbacila i ozbezbeđenje, tako da je to potpuno beznačajno u odnosu na veličanstven uspeh koji je sinoć film imao u Sava centru.”

Znači taj pokušaj primitivizma je na neki način sprečen?

“Apsolutno, i od strane publike i od strane obezbeđenja, i oni su se svi lepo pokupili i otišli, pobegli odatle.”

Podele koje su bile vidljive na projekciji filama “Grbavica”, po mišljenju Milene Dragićević-Šešić, sociologa kulture, upravo su podele tipične za srpsko društvo u celini, gde manjina, ali izrazito agresivna, ne želi ni da započne istinski razgovor o problemima koji su razdirali ovo društvo tokom devedesetih:

“Ja ne govorim o preuzimanju krivice nego govorim upravo o razmatranju problema koji su i doveli do rata i načina kako je rat vođen, zločinima koji su činjeni, i činjenica da se protesti uspostavljaju pre filma pokazuju da oni o tome ne žele ni da misle, ni da govore, ni da čuju, ni da vide.”

S druge strane, kaže Šešić, veliki broj obrazovane publike, kulturne pa i političke javnosti, želi da ponovo uđe u dijalog sa narodima i kulturama bivšeg jugoslovenskog prostora, i u tom smislu pozdravlja svaku nameru koju procenjuje iskrenom za suočavanje sa prošlošću. Ona, ipak, ističe:

“Umetnici su se ispostavili tokom 90-ih pa i danas mnogo hrabrijim, mnogo smelijim, da o problemima o kojima bi pre svega trebalo da se bavi istorijska nauka, progovore otvorenije i da ukažu na one, posebno se to misli na probleme žene, žrtve, ljudskih sudbina. Oni su svi tragične žrtve toga rata jer su neadekvatnog obrazovanja, nerealizovanog postignuća, nerealizovanih sopstvenih ljudskih, intelektualnih i emotivnih potencijala.”
XS
SM
MD
LG