Dostupni linkovi

logo-print

Život u miru, ali bez perspektive


Obronci jednog manjeg brda dele selo Sušicu na srpski i albanski deo. Kretanje u selu nije ograničeno, jer Albanci i Srbi, iako odvojeno, žive u miru sa zajedničkim problemima, od kojih su najveći nezaposlenost i restrikcije u snabdevanju strujom i vodom. Više od 600 stanovnika ovog sela centralnog Kosova zabrinuto je za svoju budućnost.

Većinski Srbi uglavnom žive od poljoprivrede, mnogi rade u zdravstvu, školstvu, a mladi rade u kafićima u obližnjoj Gračanici. Biljana Peričić, stara 50 godina, radi u porodičnoj prehrambenoj prodavnici. Ona ističe da je Srbima potrebna jasna perspektiva:

“Nezaposlenost omladine je najveći problem. Kad pogledamo da omladina ne radi, da završavaju škole, da sede kući, da su prepušteni sebi, ulici, kafićima. Dok privreda ne zaživi, dok nema neki zakon, ne vidim da nešto ide na bolje. Nekako tonemo, propadamo, gubimo se i psihički i intelektualno”.

Dvadesettrogodišnji Haljim Krasnići obavlja različite fizičke poslove. Nezaposlenost, kao najveći problem, oseća na svojoj koži jer kaže da se snalazi kako ume da bi mogao da živi od svoga rada. Jedina nada su političari:

“Vlada Kosova ima mogućnosti da uradi više na polju zaposlenja, ali ja znam da i oni imaju svoje probleme. Ipak mislim da mogu više da urade”.

Međuetničkih problema nema, a da bi tako i ostalo selom prolaze redovne patrole Kosovske policijske službe. Biljana Peričić kaže da je u prošlosti bilo manjih incidenata, ali danas bezbednost nije problem:

“Nema nemira, mi celo leto radimo u polju. Nismo imali problem, sem ono sa onim dečkom što je bilo ranjavanje kod škole, ne znam kako se to završilo, važno je da je dečko dobro. Drugo nije bilo. Dolaze i Albanci da kupe nešto. Nismo imali nikakvu zakačku.”

Da problema nema potvrđuje i naš albanski sagovornik, ističući da vlasti moraju više uraditi za multietničke sredine:

“Ne mogu reći da imamo ozbiljne probleme. Problemi su struja, voda, transport. Verujem da vlasti mogu više da urade, posebno u ovim selima gde žive zajedno Albanci, Srbi, Romi i drugi.”

Srbi su vezani za Beograd jer mnogi rade u institucijama koje finansira Srbija, odakle i dolazi povremena pomoć. Ali prema rečima Peričićeve, potrebno je da Srbi stvaraju život tamo gde žive:

“Oni mogu nama da pomažu i materijalno i finansijski, ali mi moramo da imamo neki život ovde, mi da ga stvaramo. To je dnevna pomoć, to pričanj. Dođu da nas posete, ali oni sutra odu a mi ovde ostajemo. I ne možemo mi da sve računamo na tamo. Ali i kako da bude ovde, samo neka zaživi ili neka država ili neki zakon.”

Kako je decentralizacija proces koji znači približavanje opštinskih usluga građanima, to pitanje se sa posebnom pažnjom prati u manjim sredinama. Sušica je deo opštine Priština, iako dosta udaljena od nje. Međutim, selo je u blizini većinski srpske Gračanice, koja bi mogla postati opština. Haljim Krasnići kaže da kao Albanac ne bi imao ništa protiv da tamo traži svoja prava:

“Kada sedim sa prijateljima, mi pričamo i o tome i nismo protiv decentralizacije. Za nas je bolje da za bilo kakav dokument idemo u Gračanicu nego u Prištinu, jer je tamo stalno gužva, a ovde tog problema nema. To se mora rešiti pravedno onako kako treba, ne samo za Albance i Srbe, već za sve podjednako.”

I dok se u albanskom delu sela grade novi objekti, od Srba niko ništa ne gradi niti obnavlja. Po svemu sudeći, lokalnim Srbima u ovim odlučujućim trenucima potrebna je jasna vizija kakvo će Kosovo biti sutra. Ako bude mira, kaže Biljana Peričić, bez obzira na status Srbi će ostati:

“Sve do onog momenta ako se ne pojavi neki 17. mart, 100 posto ćemo svi da ostanemo ovde. Jer možemo mi u Srbiju da odemo, ali tamo je sve mrtvo, privreda je stala, džaba nama. To je naša matica, ali svoje ognjište je svoje i tu treba da ostanemo.”
XS
SM
MD
LG