Dostupni linkovi

logo-print

Da li će Papa posetiti Srbiju?


KARABEG: Da li trenutno u Katoličkoj i Pravoslavnoj crkvi postoji spremnost da počne dijalog o tome kako da se prevaziđe hiljadugodišnji veliki raskol u hrišćanskoj crkvi?

NADBISKUP HOČEVAR: Taj dijalog je već započeo, ako ne pre, ono barem drugim Vatikanskim crkvenim saborom 1963. godine kao i svim koracima koji su potom usledili.

VLADIKA IRINEJ: Delim mišljenje gospodina Hočevara, samo ne znam da li su baš učinjeni konkretni koraci i predlozi da se počne sa dijalogom. Tako krupna stvar se ne može početi, mora se stvoriti atmosfera i tek kada se stvori atmosfera za dijalog može se preći na ovo suštinsko pitanje.

KARABEG: Mislite li da je stvorena atmosfera?

VLADIKA IRINEJ: Ona se sigurno stvara. Mislim da postoji iskrena želja kod svakog hrišćanina da se prevaziđe nešto što se desilo u istoriji kada su stvorili neki momenti razdora, raskola i razdvajanja i da je u duhu Jevanđelja i crkve da dođe do jedinstva.

NADBISKUP HOČEVAR: Za mene je svakako nešto predivno onaj zagrljaj u Getsemanskom vrtu januaru 1964. godine, kada su se nakon jednog milenijuma susreli Papa Pavle VI i vaseljenski patrijarh Atenagora, upravo tamo gde je gospod Isus trpeo i kazali da treba započeti novim putem. Tada se nešto veliko otvorilo. Mnogo je bilo takvih koraka. Ne bih hteo da nabrajam. To su događaji koji stvaraju atmosferu, ali za mene je suštinsko pitanje kako shvatamo te događaje.

KARABEG: Smatrate li da je susretom Pape Pavle VI i vaseljenskog patrijarha Atenagora 1964. godine i ukinućem međusobne anateme dveju crkava 1965. godine praktično otvoren put ka pomirenju?

VLADIKA IRINEJ: Možemo da kažemo da jeste, ali ipak je to bio akt dveju crkvenih poglavara - pape i carigradskog patrijarha. Dobro je što su oni učinili taj prvi korak, ali mislim da su to bili lični koraci dvaju poglavara i da to nije imalo širok odjek u crkvi. Neki su to srdačno pozdravili, mada je bilo i drugačijeg mišljenja. Bitno je, međutim, da je time pokazano raspoloženje i želja da se krene novim putem zbližavanja.

KARABEG: Gopodine Hočevar, mislite da je to bio lični gest pape i patrijarha?

NADBISKUP HOČEVAR: Lični, ali ne samo lični. Pastiri crkve ne mogu da učine takav korak samo u svoje lično ime. Da se nisu smatrali naslednicima onog pape i onog patrijarha koji su učinili anatemu ne bi se no odlučili na taj korak. Pravno gledano, postoji velika sumnja da li je to uopšte bio pravni čin budući da je onog dana kada je kardinal potpisao anatemu papa bio mrtav i prema tome nije imao nikakvu vlast. Nikada nije zapadna crkva anatemisala istočnu, niti istočna zapadnu, nego papin izaslanik patrijarha i njegove saradnike, a patrijarh papinog izaslanika kardinala i njegove saradnike,

KARABEG: To se dogodilo 1054. godine u Carigradu.

VLADIKA IRINEJ: Kad je reč o susretu pape Pavla VI i vaseljenskog patrijarha, ja bih želeo da kažem da je u Pravoslavnoj crkvi, za razliku od Rimokatoličke, gde papa predstavlja celu crkvu, carigradski patrijarh "primus inter pares", prvi među sebi ravnim. On to nije učinio u dogovoru sa ostalim pravoslavnim crkvama, to je bio njegov lični akt. Da bi taj korak imao veću težinu morao je biti izraz cele Pravoslavne crkve. Inače, slažem se u potpunosti da je anatemisanje bilo lični akt, a ne akt istočne ili zapadne crkve. U suštini, deoba crkava se nije ni osetila sve do polovine XIII veka. Prava deoba crkve je nastala krstaškim ratovima, kada je osnovano Latinsko carstvo u Carigradu, i kada je tadašnja vojska učinila velike zločine.

NADBISKUP HOČEVAR: Nakon formalnog čina potpisivanja anateme 1054. godine došlo je do zahlađivanja, ali veoma je važno da je u svim vekovima nakon toga bilo mnogo nastojanja i različitih pokušaja da se dođe do jedinstva. Upravo je to ono što karakteriše pravo hrišćanstvo.

KARABEG: Za sedam godina, 2013. navršiće se 1700 godina od jednog od najznačajnijih događaja u istoriji hrišćanstva - Milanskog edikta kojim je car Konstantin priznao hrišćanstvo kao ravnopravnu veru. Da li je ova godišnjica prilika da ojača dijalog o ujedinjenju?



VLADIKA IRINEJ: Lično mislim da jeste, a tako i mnogi misle. To je zaista bio krupan događaj u istoriji hrišćanstva i čovečanstva i mi smo ponosni što je to veliko delo učinio car Konstantin koji je rođen u našem gradu Nišu. Možda neće biti Niš centar tog velikoga jubileja, ali sigurno će se deo te velike proslave odigrati u Nišu. Celu stvar sam predstavio Saboru. Ostalo je da Sinod o tome razmisli i da se polako pripremi program za taj veliki događaj. Sigurno bi to bila prilika za susrete i dijaloge. Bez zbližavanja, upoznavanja i razgovora nema rešenja. Treba da razgovaramo bez strasti, da damo više mesta Duhu Svetom, otkrovenju i svetim ljudima, a to znači da se vratimo izvorima hrišćanstva. Na osnovu tih izvora, a pre svega ljubavi među nama, mogao bi taj veliki jaz koji postoji među nama polako da se premosti.

NADBISKUP HOČEVAR: I ja sam istog mišljenja. Dodao bih da bi trebalo da Evropa tom zgodom još jače naglasi svoje korene, svoj hrišćanski identitet koji postoji i u istočnoj i u zapadnoj tradiciji.

KARABEG: Koja su pitanja koja u ovom trenutku najviše razdvajaju Katoličku i Pravoslavnu crkvu na prostoru Balkana?

NADBISKUP HOČEVAR: Mislim da tu nema teoloških pitanja nego treba znati da je prošlost Balkana vrlo kompleksna, da je istorija ovde postavila granicu između istoka i zapada i da su nastajanjem nacionalnih korpusa došli i različiti konflikti. Često je dolazilo i do prejakog identifikovanja između nacije i jedne ili druge crkve. Dakle, ne vidim velikih razmimoilaženja na području teologije, moralke i duhovnosti. Pre bih rekao da je vanjska politička historija bila uzrok konflikata, a mi smo, na žalost, dozvoljavali da nas vanjska društvena dimenzija previše ranjava i međusobno udaljava.

VLADIKA IRINEJ: Ja imam malo drugačiji prsitup. Ipak su razdvajanje i raskol počeli od dogme. Za nas su najkrupnija dogmatska pitanja, to su krucijalna pitanja koja stoje kao barijera između nas. Tačno je ovo što kaže gospodin Hočevar da mi na Balkanu, na tlu bivše Jugoslavije, imamo jednu lošu istoriju. Teška događanja stvorila su tešku atmosferu među nama. Biće potrebno da prođe još dosta vremena da se mnoge stvari zaborave kako bismo došli do blizine i nekog kontakta.

KARABEG: Koliko je po vama identifikovanje crkve i nacije doprinosilo konfliktima na Balkanu?

VLADIKA IRINEJ: Verovatno u velikoj meri. Crkvi smeta to što smo često naciju isticali iznad crkve i vere. Hristos nije došao samo jevrejskom narodu i apostol Pavle nije propovedao samo jevrejskom narodu, iako je bio Jevrej, nego je pripovedao celom svetu i za njega su svi ljudi bili braća u Hristu. Jevanđelje, apostoli i cela crkva su stvarali bratstvo, duhovnu zajednicu među hrišćanskim narodima. Na žalost, taj nacionalni moment izbio je u prvi plan pogotovo u novijem vremenu i to je imalo loše posledice.

NADBISKUP HOČEVAR: Svakako je to štetno jer teološki nije pravilno. Biti hrišćanin i biti vernik je nešto što daleko prevazilazi ono što je imanentno i prolazno. Mi se rađamo kao pripadnici određene nacije. To nije naša zasluga. Vernik postajem svojim slobodnim izborom i ličnim opredeljenjem. Ja nemam nikakve niti zasluge niti krivice što sam rođen kao Slovenac. Ponosan sam, ali to ne mogu da izjednačim sa mojim izborom da budem vernik - katolik. To su dve sasvim različite stvarnosti.

VLADIKA IRINEJ: Potpuno se slažem se.

KARABEG: Da li su Pravoslavna i Katolička crkva bile dovoljno glasne u osudi zločina koje su počinili njihovi vernici u proteklom ratu na području bivše Jugoslavije? Često su se čule primedbe da nisu.

VLADIKA IRINEJ: Mi smo nekoliko puta na Saboru davali saopštenja u kome smo svaki zločin, bez obzira ko ga činio, proglašavali zločinom. To je više puta činio i naš patrijarh Pavle. Da li je to bilo dovoljno ili nedovoljno - to ne znam, ali mi smo to uvek naglašavali. Na žalost, teško je bilo dati definiciju istine i reći ko je u pravu, a ko nije u tragičnoj konfuziji našeg naroda i naših suseda, tek sa naše strane nije prošlo a da nije zločin osuđen.

KARABEG: Bilo je sveštenika koji su se priklonili ratnoj opciji i radili ono što ne priliči božjim ljudima. Da li je bilo reakcija na njihovo ponašanje?

VLADIKA IRINEJ: Verovatno da je toga bilo, ali jedan sveštenik ne predstavlja crkvu. On je to činio u svoje ime, on nije imao za to podršku i sigurno da nije mogao dobiti blagoslov za to.

NADBISKUP HOČEVAR: Što se tice katoličke crkve uvek su njene institucije, pre svega institucija biskupske konferencije "Iustitia and pax" ("Pravednost i mir"), davale jasne signale šta je dobro, a što ne, šta treba u takvoj situaciji raditi, a šta ne. Ja sam u to vreme živeo u Sloveniji i znam da je slovenačka komisija "Iustitia and pax" izdala najmanje 15 saopštenja.

KARABEG: Nije problem na nivou deklaracija. Deklaracije su vrlo jasno osuđivale zločine. Da li su, međutim, osuđivani konkretni zločini konkretnih vernika Katoličke crkve?

NADBISKUP HOČEVAR: Koliko ja znam, jesu. I u prošlom ratu, kao i sada.

VLADIKA IRINEJ: Mislim da je posle Drugog svetskog rata malo bilo izvinjenja, jedino je biskup Pihler u ime Katoličke crkve izrazio žaljenje za ono što se desilo u toku Drugog svetskog rata.



NADBISKUP HOČEVAR: Toliko puta je pominjan slučaj onog mladog franjevačkog svećenika iz Bosne koji se odlučio za ustaški put. Franjevački red, a zatim i Katolička crkva, su odmah reagovali. On je bio odmah, kako se ovde kaže, raščinjen. Bio je sekulariziran, nije više mogao da bude svećenik. Mnogo je bilo katolika u Banjaluci koji su prihvatali pravoslavnu braću koju je on progonio. Sve se to zna, a još uvek se ponavlja da je to činio jedan katolički svećenik.

KARABEG: Da li bi poseta pape Benedikta XVI Srbiji doprinela boljem razumevanju između katoličkih i pravoslavnih vernika na području bivše Jugoslavije?

VLADIKA IRINEJ: Pitanje posete pape Beogradu se postavlja duže vremena. U vreme kada je to prvi put pomenuto situacija kod nas nije bila nimalo dobra. Bilo je mnogo prognanika iz Hrvatske i Hercegovine, ljudi koji su ostali bez svojih domova i svojih dragih. Tada je rečeno da nije vreme za posetu, jer nikome ne bi bilo milo da se nešto desi, da neko učini neko nerazumno delo. Mislim da bi pre posete pape Beogradu i našoj crkvi, što sigurno ne bi bio mali i sitan događaj, morala da se stvori atmosfera dijaloga. To je uslov da dođe do te posete koja bi bila kruna, a ne početak, neke bliskosti dijaloga i razgovora.

KARABEG: Da li smatrate da je sada vreme za posetu? Ako bi predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović pozvao papu da poseti Srbiju i Crnu Goru da li bi Srpska pravoslavna crkva bila za to?

VLADIKA IRINEJ: Marović ne mora da pita Srpsku pravoslavnu crkvu pošto je papa ne samo crkveni poglavar već i poglavar države Vatikana. Nekoliko puta je i rečeno da to država može da učini. Ali, još uvek imamo silne prognanike iz Hrvatske koji ne mogu da se vrate svojim domovima, još uvek su puni izbeglički kampovi.

KARABEG: Mislite da još uvek nije došlo vreme za posetu?

VLADIKA IRINEJ: Mislim da bi trebalo sačekati i otkloniti uzroke.

NADBISKUP HOČEVAR: Slažem se sa dragim prijateljem vladikom Irinejem da je za tako veliki događaj potrebna priprema. Papa je u službi jedinstva, napredovanja, mira i ljubavi. Papina poseta ne bi bila samo kruna nečega, nego je i pomoć onima koji žive u velikim poteškoćama. Sadašnji papa, budući da je ne samo izvanredan teolog i pastir crkve nego i čovek koji nas poznaje i voli, mogao bi pomoći u ovom vrlo teškom vremenu u kome postoje sve te poteškoće koje je vladika Irinej naveo. On je ipak rimski episkop, vodi najstariju instituciju na svetu, ima veliko iskustvo. U tom smislu bi njegova poseta mogla mnogo da znači i svakako bi mogla da bude svetlo za budućnost. Nije pitanje da li je došlo vreme ili ne. Vreme - to smo mi, ljudi. Ukoliko bismo svi bili otvoreni za jedan integralni dijalog, ukoliko bismo bili spremni da jedni druge bezuslovno prihvatamo, njegova poseta bi nam mogla biti od velike koristi.

KARABEG: Vi mislite da bi poseta pape bila dobrodošla u ovom trenutku?

NADBISKUP HOČEVAR: Mislim da bi mogla biti pod uslovom da je svi prihvatimo. Ne mislim baš svaki pojedinac, ali većinski deo stanovništva.

KARABEG: Možete li vi ovo da prihvatite, gospodine Irineju?

VLADIKA IRINEJ: Delimično mogu. Sadašnji papa uživa dobar ugled kod pravoslavnih vernika jer se čuje da je on usmeren ka tradiciji i prošlosti, a to sve vodi ka našoj zajedničkoj istoriji, našoj zajednici koja je bila do XI veka. Ali, dok god postoje brojne izbeglice iz katoličkih sredina, iz Hrvatske i Hercegovine, mislim da bi to izazvalo izvestan revolt, što ne bi bilo dobro, jer papa je jedna velika ličnost i susret pape i patrijarha mora da bude praznik za našu i Rimokatoličku crkvu, događaj od istorijskog značaja. Slažem se da treba učiniti sve da se stvori atmosfera da to bude zajednička i obostrana želja.

KARABEG: Da li je mogućno ponovno ujedinjenje hrišćana u jednu jedinstvenu crkvu, da li je to cilj kome teže i Pravoslavna i Katolička crkva, ili je jedinstvena crkva nešto što zauvek pripada ranim vekovima hrišćanstva?

NADBISKUP HOČEVAR: Ako želimo doći u raj, u nebo, u večnost, a večnost je zajedništvo s Bogom i među sobom, onda je to jedini put. Kada to kažem ne mislim na uniformiranost. Danas govorimo o zajedništvu u različitosti. Svako može da služi liturgiju u svom obredu, mogu biti različite strukture crkve i još mnogo toga različitog, ali važno je da mi svi verujemo u iste istine jer su verske istine stupovi života. Važno je da smo u istoj veri i sjedinjeni ljubavlju. Ako ne prihvatamo jednu istinu znači da ne prihvatamo integralno ljudsko biće i da ne prihvatamo Boga u jedinstvu, ljubavi i istini. Vrlo je važno da dođemo do dogmatskog jedinstva dok u svim drugim stvarima treba da postoji sloboda i različitost. Zato verujem da će doći do novog jedinstva, daleko lepšeg nego što sada možemo da sanjamo, jer će to biti delo Duha Božijeg.

VLADIKA IRINEJ: Ne samo da je moguće, to je neminovnost i našeg i prošlog i budućeg vremena. Podeljenjii i ispunjeni ne ljubavlju nego nečim drugim ne možemo prići našem zajedničkom Hristu, niti će nas Hristos kao takve primiti. To je neminovnost koja je uslovljena rešenjem osnovnih razlika koje su dovele do ovoga u čemu danas jesmo. Treba da se približimo, objasnimo svoje stavove i nađemo zajedničku istinu, a ona je tu. Ona je u Jevanđelju i u crkvi. Naša crkva se svakodnevno moli za jedinstvo hrišćanskih svetih crkava i to mora biti molitva i pravoslavnih i rimokatolika. Imamo istu istoriju, zajedničke su nam i osnovne dogme formulisane do XI veka, a to je srž i suština cele crkve. Mnogo više imamo zajedničkoga, nego onoga što nas deli. Treba naći put da to što nas deli otklonimo i da budemo jedinstveni.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

XS
SM
MD
LG