Miloš TEODOROVIC (Saradnja: Darko BOROVIC)
Dakle, zašto «Neisključivi»:„Ja sam to objasnila ovako – zarđalim ključem smo otključavali vrata raja, a otvorili vrata pakla. Sada smo pod ključem, ali opet neisključivi, neisključeni. Da li je ovo ključ za uspeh, zaključite sami.“
U ovoj emisiji ćemo ponuditi više primera koji će vam pomoći da dođete do tih zaključaka. Naslov naše emisije neka bude „Pravo na drugu šansu“. Gosti su:
- Jedna od „neisključivih“, zatvorenica Sandra Đukičin
- Druge dve sagovornice, takođe iz zatvorske bolnice: specijalista psihijatrije dr. Milena Stanković i viši radni terapeut Gordana Jovanović.
*****
RSE: Sanda je osuđena na četiri godine zatvora. Isteklo je koliko?
ĐUKIČIN: Godinu će biti 8. marta. Sa pritvorom skoro dve.
RSE: Možemo se i našaliti na samom početku, pa ću reći da je Sandra jedina osoba večeras koja ima lično obezbeđenje. Dakle ovde je u pratnji policije. Milena zašto je ova izložba bila bitna za vaše pacijente? Koliko njima znači iskazivanje putem slikanja?
STANKOVIĆ: Našim pacijentima je jako bitno da se njihovo vreme, koje je, sigurno, u našoj bolnici jako dugo i protiče jako sporo, pravilno i adekvatno strukturiše. A jedan od načina da se to njihovo vreme strukturiše je upravo radna terapija u kojoj oni izražavaju svoju kreativnost na različite načine, različitim tehnikama. Tu svako pronađe, možda, neki svoj talent koji ranije nije stigao da iskoristi.
RSE: Da li su oni prepoznavali te svoje umetničke sklonosti i ranije?
STANKOVIĆ: Neki jesu, a neki su ih otkrili tek sada, za vreme boravka u našoj ustanovi.
RSE: Gordana, koliko je bilo interesovanja za ove radove?
JOVANOVIĆ: Okupaciono-radna terapija kreće odmah po prijemu i ima za cilj prvo da pomogne pacijentu u hospitalizaciji, da mu pomogne da se privikne na nove uslove života i rada u novoj sredini, da mu probudi pažnju, održi pažnju i da mu učini vreme koje tu provodi smislenim. Ali ne samo zbog vremena, da bi ono prošlo, nego ima za cilj i da vežba njihove radne navike, da ih održi ili da stvari nove. Što stvarno nije lako, ali to im je vrlo važno za onaj trenutak kada budu izašli u spoljnu sredinu.
RSE: Sandra, koja je bila tvoja uloga na ovoj izložbi?
ĐUKIČIN: Ja sam radila jedan rad s plastelinom. Terapeut je izvadila iz kompjutera sliku i onda sam ja to uradila od plastelina na šperploči. Dugo sam to radila, nije bilo baš jednostavno. To su vrlo sitne kuglice u raznim bojama. To se uradi i cela šperploča se posle prelakira.
RSE: Da li si možda iznenadila samu sebe da se posle svega pojavi interes da stvaraš?
ĐUKIČIN: Nisam se iznenadila. Znala sam ja da to mogu, međutim nisam to mnogo koristila napolju.
RSE: Zašto?
ĐUKIČIN: Zato što sam se drogirala i morala sam da pravim pare. A od toga nisam mogla da pravim pare, već sam morala da kradem. Treba vam mnogo para da biste se drogirali.
RSE: Kako si ti zapravo došla u zatvor?
ĐUKIČIN: Sad ovaj put, ili inače?
RSE: Pa pomenućemo i koliko puta. Pretpostavljam da je svaki put bilo različito.
ĐUKIČIN: Prvi put 1995. godine. Navukla sam se mnogo na kokain i heroin i zatvor me je tada spasao. Imala sam tada 22 godine, dobila sam dve godine lečenja i te dve godine sam odležala. Posle toga se nisam drogirala nekih godinu dana, pa sam opet počela.
RSE: Zašto?
ĐUKIČIN: Nemam pojma. Srela sam neko društvo koje sam izbegavala tih godinu dana, srela sam neku drugaricu koja se porodila, dečko je otišao u zatvor, nije imala ništa, nije imala para za pelene, ja sam se kao tu sažalila, ona je bila navučena, ja tako pored nje i eto.
RSE: To je, dakle, prvi put. Drugi put?
ĐUKIČIN: Drugi put sam bila u pritvoru par meseci 1998. godine, 2002. godine u Požarevcu osam meseci i sad ovo.
RSE: Šta je bio poslednji put razlog, odnosno kako glasi presuda?
ĐUKIČIN: Presuda glasi – četiri godine. U te četiri godine su tri kazne: za razbojništvo, za posedovanje oružja i za krađu.
RSE: Onaj koji na to gleda sa strane, obično misli da će onaj ko jednom ode u zatvor učiniti sve da se u njega više nikada ne vrati. Da li si ti tako razmišljala?
ĐUKIČIN: Jesam. Ali kad počneš ponovo da se drogiraš, onda više ne razmišljaš o tome. Zapravo razmišljaš, ali misliš da te neće uhvatiti.
RSE: Milena, šta govori vaše iskustvo, koji je razlog zbog kojeg su povratnici tako česti?
STANKOVIĆ: Narkomanija je jedna vrlo kompleksna bolest, čija je etiologija vrlo komplikovana, u čijem nastanku su značajni i biološki i psihološki i socijalni faktori. U našoj zemlji je svakako narkomanija poslednjih godina u porastu. I u našoj zemlji, ali i u svetu, u poslednje vreme se uglavnom govori o narkomaniji kao hroničnoj bolesti. Iz tog nekog razloga, tu bolest je zaista teško potpuno izlečiti i recidivi su veoma česti. Zašto su recidivi česti, opet postoji mnogo razloga za to, ali, u svakom slučaju, kada se naši pacijenti, ako pričamo konkretno o njima, nađu u spoljašnjoj sredini, pred njima ponovno stoje oni problemi zbog kojih su, možda, i došli pre šest meseci, godinu ili dve. Dakle, čeka ih nezaposlenost, čeka ih kompleksna porodična situacija, čeka ih socijalna problematika. Tako da pred nekim tim prvim konfliktima, pred nekom prvom stresnom situacijom, oni ponovo pokleknu. Uvek se nađe nekakav razlog, uvek se nađe teškoća koju oni nisu na drugi način sposobni da prebrode.
RSE: Je li to tako, Sandra?
ĐUKIČIN: Pa jeste. Ne može neko ko izađe iz zatvora tek tako da se zaposli. Još plus se drogirao.
RSE: Razumeš li te ljude koji imaju zebnju da zaposle nekoga ko je narkoman, odnosno ko je bio u zatvoru?
ĐUKIČIN: Mogu da razumem, ali treba ipak pružiti šansu. Ne može se neko tek tako odbacivati unapred. Treba da se pruži šansa kao što se, na primer, pruža u Evropi i Americi, gde kad izađeš imaš nekog svog socijalnog radnika kojem se javljaš i koji ti nađe kakav-takav posao.
RSE: Ti si imala dve šanse.
ĐUKIČIN: Imala sam šanse što sam bila napolju, ako se to zove šansa. A baš da sam imala neke šanse da nešto radim, i nisam.
RSE: Gordana, kako oslovljavati ovakve ljude – pacijenti ili zatvorenici? Koji bi termin, po vama, bio prihvatljiviji?
JOVANOVIĆ: Po meni – pacijenti. Mi smo specijalna zatvorska bolnica.
RSE: Razgovor s onima koji su upućeni na radnu terapiju, dok crtaju, stvaraju i pokušavaju da ubiju vreme, ali i da rade nešto korisno:
„Sad se nalazimo u delu zatvorske bolnice koji se zove ,okupaciona terapija‘. Okupaciona terapija mi, kao prvo, pomaže da prekratim vreme. Neki to rade da bi vaspitna služba o njima imala dobro mišljenje, jer to angažovanje ima značaj kod uslovnih otpusta. Ali meni je bitno da prekratim vreme, pošto mene ti uslovni otpusti ne zanimaju. Ovde su malo bolji uslovi nego u drugim zatvorima, a i ja sam se malo oporavio. Nisam imao dugačku kaznu, pa mi skraćenje ne bi značilo ništa. Oporavljao sam se od zavisnosti od droga, heroina na prvom mestu, i svih ostalih supstanci.“
„Ovo je možda neki moj deseti put ovde u radionici. Počeo sam sa crtežima, probao sam sa glinom, probao sam razne stvari, razne tehnike, i odlučio sam se za rad s nakitom. Tu mogu da budem najkreativniji, da sprovodim neke svoje ideje u delo i da vidim kako to na kraju izgleda. To je jednostavno igra boja i oblika. Ja sam uvek bio nekako umetnički nadaren. Još kao klinac, i dan danas, kad nemam šta da radim, odem u prirodu, pronađem neko drvo, svidi mi se neki panj, od nečega napravim sto, napravim stolicu, napravim police, napravim ramove za pčele pošto je moj otac pčelar, slikam jer mi se slika…“
„Okupiram mozak nečim drugim, pošto svake sekunde, ako nije okupiran, ode u smeru droge. Tu malo razmišljamo, crtamo, slikamo. Ima tu neka knjiga Dalijevih reprodukcija, pa to pokušavam da preslikam.“
„Nemam strah od izlaska. Imam nedoumice, ali strah još nije počeo. Možda počne kad izađem.“
Kakve nedoumice?
„Razne. Kako ću naći posao, kako ću započeti neke odnose s ljudima, emotivni život mi je nula, društveni život mi je nula, nemam posao, nemam oslonac u porodici. Mislim, imam oslonac u porodici, oni su me svo vreme izdržavali ovde, izdržavaju me oduvek i zavisim od porodice, ali ja želim da izborim svoju nezavisnost. Neću raditi ovo što sam naučio. Možda mi bude neka solucija za dalje u životu. Kad ne budem imao šta, eto tu sam nešto naučio, pa to imam kao adut.“
„Ovde sam od 5. decembra. Vama koji to gledate sa strane bih opisao da smo tu gde jesmo, što je činjenica i svi se trudimo da jedni drugim pomognemo. Mnogo je lako čoveku odmoći, a mnogo mu je teško pomoći. U pričama drugih vidiš sebe, vidiš gde si grešio. Nešto prećutiš, nešto kažeš. Zajedno dolazimo do nekih konstatacija, šta je trebalo raditi, šta nije i zbog čega. Gde sam pogrešio? Pogrešio sam u tome što sam se još kao dosta mali, bio sam osmi razred, zapitao: ,Zašto se ti ljudi smeju, zašto je njima lepo?‘, uslovno rečeno lepo. To me je interesovalo i tako sam probao drogu. Prvo psihoaktivne supstance, a onda sam prešao na heroin. Heroin me je odveo u mnoge probleme.“
„Imam vremena, celu jednu godinu. Sada plaćam te neke stare grehove. Moram da platim ono što sam uradio.“
RSE: To su bili neki od „neisključivih“. Poslednji sagovornik kaže: „Moram da platim ono što sam uradio“. Po definiciji to i jeste svrha nekog zakonskog sankcionisanja, da onaj koji učini neko krivično delo shvati da je učinio nešto što zajednici škodi. Jeste li razmišljali o tome, Sandra?
ĐUKIČIN: Ja znam da je to tako.
RSE: I koji je tvoj odnos prema tvojoj krivici?
ĐUKIČIN: Ja znam da sam kriva i da nije dobro to što sam radila, da je nezakonito, ali mislim da bi društvo trebalo malo više da se pozabavi tom bolešću, narkomanijom, da bi onda bilo sigurno manje krivičnih dela i da bi se manje vraćali ljudi u zatvor.
RSE: Kada si tu ušla u nešto što se može nazvati „posao sa drogom“, sama si bila u problemu. Jesi li razmišljala o onim ljudima koje si na neki način takođe uvlačila u istu priču, time što si učestvovala u onome što je prodaja?
ĐUKIČIN: Ja nisam nikad prodavala drogu. Ja sam je kupovala. Nikada nisam nikog povukla za sobom. Družila sam se s ljudima koji su već to radili. Nikada nisam nikog za sobom povukla, niti mu šta poturila, niti koga navukla. Ne može da prođe ta priča da je neko nekog navukao. Nije niko nikog navukao, svako se sam navukao, iz nekih svojih razloga. Nekome je loše u kući, neko ima neke druge probleme. Niko nije počeo iz čista mira, iz nekog hira. Možda nekom i nije jasno zašto je počeo, imao je sve, imao je para, složne roditelje, ali uvek postoji nešto tamo u malom mozgu, u detinjstvu, čega se čovek možda svesno ni ne seća, a nateralo ga je na to.
RSE: Koja su vaša iskustva, Jelena, ko se najčešće drogira? Mogu li se tražiti koreni u porodici?
STANKOVIĆ: Koreni se mogu tražiti i u biološkoj strukturi, u sniženoj koncentraciji endogenih opijata. To su neke najnovije biološke teorije. Koreni se mogu tražiti i u psihološkoj strukturi. To su vrlo često nezrele ličnosti, fragilne ličnosti, ličnosti s malim kapacitetom adaptacije na stres, na konfliktne situacije. A, svakako, i u tim nekim socijalnim faktorima. Vrlo često su naši pacijenti iz problematičnog okruženja, iz nekompletnih, nepotpunih porodica, deca razvedenih roditelja, deca koja su ostala sama…
RSE: Rekli ste da se broj narkomana povećava. Šta je uzrok tome?
STANKOVIĆ: Evo, na primer, konkretno u našoj ustanovi, 2001. godine smo na odeljenju za narkomaniju imali oko četrdesetak pacijenata, a 2005/6. godine taj broj je varirao od 100 do 120. Dakle, to je nekih tri puta više. Da li to oslikava i realnu situaciju u društvu, ne znam. Nisam sigurna da je to baš tri puta više, ali je svakako taj trend narkomanije znatno u porastu, pogotovo u ovom periodu kada je zemlja u tranziciji.
RSE: Misliš li, Sandra, da se to može objasniti stanjem u zemlji i okolnostima u kojima ljudi žive?
ĐUKIČIN: Sigurno. A to stanje u zemlji se prenosi u kuću. Roditelji nemaju para, bore se da zarade na sve moguće načine, svašta rade, ne bave se dovoljno sopstvenom decom, pa ni ne primete kad im deca počnu da se drogiraju jer ih malte ne ni ne viđaju.
RSE: Vi tamo prolazite terapije, stručni ljudi pokušavaju da vam pomognu, jesi li ti uspela da shvatiš koji je bio tvoj motiv?
ĐUKIČIN: Znam ja koji je bio moj motiv, odavno sam shvatila. Meni konkretno je počeo problem u porodici kad mi se deda ubio. Onda je nastalo rasulo u porodici. Tata je počeo da pije, razvod, to se sve poklopilo sa mojim pubertetom. Ja sam bežala od kuće. A kad pobegneš od kuće na ulicu, zna se ko je na ulici. Počela sam da se družim s narkomanima.
RSE: Kako vama, Gordana, zvuči ovo objašnjenje? Kao prihvatljivo opravdanje ili nešto o čemu se može razgovarati?
JOVANOVIĆ: Kao nešto o čemu se može razgovarati.
RSE: Mislite li da uvek postoji alternativa?
JOVANOVIĆ: Naravno da uvek postoji alternativa. Treba mnogo više posvetiti pažnje, ukazati poverenje i angažovati recimo eto omladinu koja bi morala da se bavi nekim drugim aktivnostima, da ne bi našla sebe u nekim drugim zadovoljstvima.
RSE: To je tačno, ali šta mislite o onome na šta se Sandra neprekidno vraća, a to je odgovor društva, odnosno spremnost društva da pomogne ljudima kada izađu konkretno iz zatvora. Da li tako veliki broj povratnika kod vas u bolnici postoji upravo zbog toga? Da li vam oni govore da nisu mogli da nađu posao, da ništa nisu mogli da promene u životu kada su izašli, a imali su, na primer, volju?
JOVANOVIĆ: Sigurno je tako. Mi smo u bolnici uradili taj prvi korak. Kada pacijent izađe napolje, poznato je da ima smanjenu toleranciju na životne frustracije koje ga čekaju. Sigurno da društvo treba da mu pruži mnogo više, da se ne bi vratio. E sad, kako to organizovati i koliko društvo treba da uloži u sve to, to je opet pitanje države.
RSE: Jesi li ti, Sandra, imala to iskustvo da si se nakon izlaska obraćala za pomoć organizacijama za socijalni rad, koje su upravo i specijalizovane da pomažu ljudima sa sličnim problemima da nađu posao ili da im pruže psihološku pomoć?
ĐUKIČIN: Nisam. Za posao se nisam obraćala jer sam znala da ni ljudi koji nisu bili u zatvoru i koji imaju možda više neke škole ili obrazovanja od mene, ne mogu da se zaposle. Iskreno da vam kažem, ja taj posao nešto i nisam jurila. Možda bih ga i našla da sam ga jurila. Psihološku pomoć sam tražila tek nakon to sam ponovo počela da se drogiram i htela da prestanem.
RSE: Kada nastaje taj trenutak kad se poželi prestati?
ĐUKIČIN: Kad vidim da će opet da se desi to da ću početi praviti krivična dela i završiti u zatvoru. Kad mi se više smuči da kradem, da me hapse i tako dalje.
RSE: Da li često pričate u bolnici, odnosno zatvoru, koji su vas razlozi tu doveli?
ĐUKIČIN: Ne pričamo često, zato što znamo. Sve smo rekle jedna drugoj.
RSE: Sada ćete čuti raspravu u ženskom bloku:
„Ja znam da sam pogrešila. Ceo život razmišljam. Dokle više da razmišljam gde sam pogrešila, kako sam pogrešila i zbog čega sam pogrešila? Sve je to meni kristalno jasno.“
„Ni društvo nas baš ne prihvata kad izađemo vani, na slobodu. Svi smo mi ovde po drugi ili treći put. Svi smo mi bili na slobodi i pokušavali.“
„Nismo pokušavali.“
„Ja u svoje ime govorim da sam se trudila. Možda se nisam dovoljno trudila, ali sam isto tako videla otpor okoline. Bila sam obeležena kao narkomanka, kao robijašica, kao neko ko je radio neke stvari.“
„Ja ipak mislim da je to pitanje volje. Tvoje lične volje.“
„Jeste, veliko pitanje. Ali postoji i ta druga strana.“
„Ja sam kod sebe ustanovila, najiskrenije, da ta volja ne postoji. Da li hoćeš nešto da promeniš? Neću. A zašto neću? To i mene zanima.“
Ne voliš sebe ili šta?
„Pa izgleda da je tu neki problem.“
U čemu je zapravo bio problem? Nisi mogla da pronađeš posao?
„Da, nisam mogla da pronađem posao. To je bio početak.“
„A kao tražila si ga? Daj, molim te.“
„Jesam, tražila sam.“
„Budimo iskreni – tražila si ga i molila boga da ga ne nađeš.“
„Vidite, ni među nama ne postoji razumevanje, a kamoli napolju. Kad se ni mi ne razumemo, šta mislite kako okolina reaguje na nas. Izašla sam i bila sam sva euforična, kao – super, sloboda, imam dete, imam motiv, porodica hoće da mi pomogne… Sve sam lepo isplanirala, kako ću da nađem posao preko omladinske zadruge i tako dalje. Ja sam iz malog mesta, iz Stare Pazove, i kad je čovek kod kojeg su mi našli posao čuo moje ime, znala sam da od toga nema ništa, ali sam pokušavala. Zvala jednom, drugi put, treći put, peti put… On mi je pričao neke priče, ja sam na te priče bila gluva, iako sam znala šta znače. Na kraju sam završila na pilani gurajući palete, ne znam koliko teške, 16 sati dnevno. To je jedini posao koji sam mogla da nađem. To je neki vremenski period koji je trajao, s tim se suočavate svaki dan i jednog dana je meni pukao film i počela sam sve iz početka. Nisam imala dovoljno volje, strpljenja i svega ostalog.“
„Upravo o tome se i radi. Znači opet je problem u tebi. Problem je i u društvu, to stoji. Činjenica je da je problem u društvu. Ali ako govorimo o suštini, problem je u tebi.“
„Polazim od sebe i pošla sam od sebe. Pošla sam od sebe da nađem posao, da zaradim neki novac.“
„A što nisi bila istrajna u tome?“
„Nije bilo posla ni za normalne ljude, a kamoli za mene.“
„Ali to nije bio razlog da ti opet kreneš da se drogiraš. Ipak je neki problem u tebi. Jeste i u društvu, to stoji. To ne moramo uopšte ni da spominjemo. To je nešto što se podrazumeva. Ali šta je s tobom?“
„A šta je s tobom?“
„Evo ja sam rekla šta je sa mnom.“
„Ja nisam podnela pritisak. Imaš li ti radnog iskustva? Jesi li ikad radila?“
„Radila sam pre nego što sam počela da se drogiram.“
„A kad si prestala da se drogiraš?“
„Nisam ni pokušavala, jer sam znala da od toga nema ništa. Najiskrenije.“
„Unapred si se predala. Bez borbe.“
„Zato što nemam motiv.“
„Ja imam. Ti znaš koji ja imam motiv.“
„Ona kaže za sebe. Ona nema dete.“
„Da, ja kažem za sebe.“
Ako nemaš motiv, kako onda sada izdržavaš bez droge?
„To je jedno od najglupljih pitanja koje mi je iko ikad postavio. Čega nema, bez toga se može. “
To meni zvuči pesimistično. To znači da ćeš jednog dana, kada izađeš, opet početi da se drogiraš?
„Ne mora da znači, ali se može dogoditi. Ja najiskrenije govorim. To se nikad ne zna. To je borba koju ćeš da vodiš sam sa sobom ceo život. Mogu ja da prestanem da se drogiram godinu, dve, pet, deset. Ali šta ako se desi nešto nakon deset godina, šta će onda da bude? Desi mi se, recimo, nekakav šok, doživim veliki stres u životu, opet novo razočarenje, i šta? Hajmo opet u drogu. Nešto mora da popuni tu prazninu koja postoji i koju smo popunjavali drogom. A šta drugo je može popuniti? Nekome će neka ljubav to da popuni, ljubav prema detetu, prema suprugu, partneru, majci, rodbini, ocu... Malo mi je čudno da se naprasno pronađemo u slikanju, crtanju, u sportu, nakon ovolikih godina droge.“
„Pa može, što da ne? Ima ljudi koji su se drogirali 10-15 godina, pa su prestali.“
„Ima, ali ja kažem da su retki.“
„Sve se može kad se hoće. Ali treba da se hoće.“
STANKOVIĆ: Ja vrlo često volim da kažem da su naši pacijenti mladi, inteligentni, urbani, moderni. Uz sve to ide i visoka introspekcija, znači apsolutno imaju uvida u ono što im se dešavalo i u ono što im se dešava. Čuli ste kako jedna od pacijentkinja kaže kako je jako bitno to pitanje volje. Upravo je to ono s čim se mi borimo od njihovog dolaska i upravo je to ono što želim da naglasim i ovaj put. Oni se vrlo često javljaju u civilnim i zdravstvenim ustanovama onda kada to žele, ali kako je i sama Sandra rekla, to im se dešava kada su u krizi. To im se dešava kad su se predozirali. Možda kada žele da se testiraju na neke zarazne bolesti – hepatitis i HIV. Vrlo retko se javljaju da se zaista leče od narkomanije. Kad kod nas dođu, mi ipak moramo shvatiti da je to obavezno, prinudno lečenje. Oni tu nisu došli svojom voljom. Ta mera lečenja im je izrečena zato što su svoje krivično delo počinili ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci ili, opet, u apstinencionoj krizi, zato što nisu mogli da dođu do psihoaktivne supstance koju konzumiraju. Tako da je zaista to neko pitanje volje jako bitno. Za narkomaniju se vrlo često govori da je to bolest koja je u najvećoj meri nastala kao posledica poremećaja te voljne delatnosti, tih nekih konativnih, psihičkih funkcija.
RSE: Šta vi mislite, Gordana, zašto ova devojka ima taj jak problem da pronađe nešto što će biti motiv da joj pomogne da izađe iz situacije u kojoj se nalazi?
JOVANOVIĆ: Opšte je poznato da je taj nedostatak volje i jedan veliki razlog. Oni jako brzo izgube tu volju. Oni uopšte imaju problema da nađu posao, ako je posao u pitanju. Nemaju vremena da čekaju. Aktivnost treba da krene odmah. Ne treba pustiti da vreme teče. Pacijent-narkoman mora da dobije neku aktivnost koju će raditi odmah, koju će završiti vrlo brzo, koja neće trajati dugo. Uz to, oni ljudi koji s njima rade, kad izađu napolje, porodica, društvo ili ako su radili neka radna organizacija, moraju da im pomognu da ne izgube samopouzdanje, da ne izgube i to malo volje koliko imaju.
RSE: Sandra, kako pronaći tu volju? Odnosno, razumeš li ovu svoju prijateljicu koju smo upravo čuli, a koja skoro pa i ne vidi svrhu života?
ĐUKIČIN: Vidi ona svrhu života, ali je veliki pesimista. Razumem ja nju šta ona priča i da nema motiv. Mada, što kaže, nikad se ne zna. Možda će joj dovoljan motiv, kada izađe iz zatvora, biti ljubav prema tom dečku koji je bio narkoman i više nije, bar za sada. Ako to tako opstane, možda će tad imati motiv.
RSE: Možeš li ti sama sebi da garantuješ i da kažeš da se po izlasku iz zatvora više nećeš drogirati?
ĐUKIČIN: Ne mogu.
RSE: Zašto je to tako teško?
ĐUKIČIN: Ranije sam mislila da mogu i govorila sam da neću da se drogiram. Prošlo je, eto, više od godinu, pa sam ponovo počela. Znam ljude koji se po pet godina nisu drogirali, i to ne silom – u zatvoru, nego napolju, pa su opet počeli. Znam da je nemoguće reći da sto posto nikad više nećeš da se drogiraš. To je neiskreno. Ako to neko kaže, u startu laže. Ne može da bude siguran.
RSE: Prema nekim podacima, 30 odsto radno sposobnih ljudi do 30 godina u Srbiji nema zaposlenje. Misliš li, Sandra, da je o ovome da tvoje prijateljice i ti ne možete da nađete posao, bespredmetno raspravljati, jer mnogu ljudi u ovoj zemlji ne mogu da pronađu posao?
ĐUKIČIN: Ja sam to i rekla, da ljudi koji nisu bili u zatvoru, koji se nisu drogirali, ne mogu da nađu posao.
RSE: Ali oni ne traže pomoć društva, ne traže pomoć države. Ne misliš li da je, ipak, sve na pojedincu, pa i na vama?
ĐUKIČIN: Jeste i na pojedincu, nije samo na društvu. Ima mnogo ljudi koji su živeli u lošem okruženju, bez roditelja, rasli u domu, pa se ne drogiraju i nisu završili u zatvoru.
RSE: Koju vrstu podrške ti očekuješ, odnosno tvoje prijateljice iz zatvora? Koja bi to vrsta podrške bila dovoljna i prava da vam pomogne da nastavite da živite normalnim životom.
ĐUKIČIN: Ja sam dobila mnogo volje kad sam rodila dete. Da sam imala nekog normalnog muža, kao što nisam, imala bih još više volje.
RSE: I on je bio narkoman?
ĐUKIČIN: Narkoman, alkoholičar, neradnik. Nije hteo da radi ni legalno i ilegalno. Ležao je kući i gledao televiziju dok je Sandra išla trudna da krade, pa onda i kad se porodila, i donosila mu i drogu i pare i oblačila ga. On je samo ležao i buljio u plafon. Još me i maltretirao. Za vreme trudnoće se nisam drogirala, pet meseci.
RSE: Gde je suprug sad?
ĐUKIČIN: Negde napolju. Mi nismo zajedno već pet godina.
RSE: Gde je dete?
ĐUKIČIN: Dete je kod mame. Mi smo živeli, nakon što se ona rodila, još godinu dana zajedno. Ja sam mislila da će dete možda nešto da promeni, da će on da se promeni, da će početi nešto da radi i tako dalje, ali se ništa nije promenilo i od 2001. godine nismo zajedno.
RSE: Sandra je tipičan primer nekog ko ima čvrst i snažan motiv da izađe iz tog začaranog kruga droge i narkomanije. Zašto se to tako teško događa?
STANKOVIĆ: To se teško događa iz razloga koje smo već delom navodili. Da ponovimo, svi naši pacijenti, ili bar velika većina njih, navodi da bez droge oseća užasnu prazninu, i u duši, ali i u telu. Vrlo često čak navode da bez te droge imaju prazninu u glavi. Znači ta neka žudnja, kako je mi nazivamo, užasno je snažna i to je nešto što njih tera u ponovni recidiv, u ponovno uzimanje droge. Znači, to je neka biološka komponenta, ta neka psihološka komponenta koju sam, takođe, već delom napomenula. Sandra je rekla da su oni vrlo često depresivni, znači imaju nekakve defekte u strukturi ličnosti u tom smislu da su manje otporni na frustracije, da imaju oslabljenu kontrolu impulsa, da imaju izraženu tu neku depresivnost s kojom teško izlaze na kraj. A kada je neko depresivan, onda sigurno da ne može da nađe nekakav motiv da nastavi život dalje u nekom pravcu, da se bori, nego je možda lakše da se ponaša pasivno, da se prepusti dejstvu psihoaktivne supstance. Najlakše je nekoga okriviti za nešto, najlakše ga je za nešto kazniti. Mi uvijek polazimo od toga da su naši pacijenti već kažnjeni i nikada se ne trudimo da u tome dalje učestvujemo, trudimo se da ih razumemo. Izlišno je govoriti da je neko ovakav ili onakav dok ga potpuno ne upoznate. To je upravo ono što radimo. Moramo da upoznamo ličnost svakog od njih posebno zato što su svi drugačiji. U ovom momentu mi pada na pamet sjajna Šilerova misao: „Upoznaš li jezgro ličnosti, tek onda namere i ljudska dela prozireš“. Znači, ne možemo nekome suditi ukoliko ga nismo upoznali, ukoliko nismo videli šta je to što je bolelo, šta je to što ga je teralo u takav način života.
RSE: Razgovarao sam sa nekim roditeljima narkomana koji su mi otvoreno rekli da su najsrećniji i najodmorniji kada su im deca u zatvoru, jer znaju da tamo neće dolaziti u kontakt s drogom i znaju, prosto, da su živi i mirni. Šta to zatvor nudi, osim te izolovanosti, osim mogućnosti da se droga nabavi, što, ipak, uliva neki mir?
JOVANOVIĆ: Kao što je doktorka malopre rekla, naši pacijenti tu nisu dobrovoljno, već po sudskoj odluci. Ali po samom prijemu u bolnicu, pacijent se timski obrađuje, uključi se u program rehabilitacije. Znači, u tome učestvuje ceo tim i taj stručni tim donosi taj program njegove rehabilitacije. Između ostalog i medikamentozne terapije, psiho terapije, terapijske zajednice, okupaciono-radne terapije… Tu pacijent provodi najveći deo vremena, tu mu se pružaju mogućnosti, ne samo da provede vreme, nego i da radi i nešto vrlo korisno, da vežba i pažnju i koncentraciju, tu se relaksira, tu se vežbaju njegove radne navike, tu zadovoljava svoje neke socijalne, psihičke i fizičke potrebe. Okupaciono-radna terapija je ustvari most između bolničke i životne sredine. Ona je najbliža onim potrebama koje čovek, inače, svojim aktivnostima, zadovoljava napolju. To su neke socijalne potrebe, profesionalne, edukativne…
RSE: Šta njima zapravo umetnost znači?
STANKOVIĆ: Već sam rekla da su inteligentni, da su obrazovani, da dosta čitaju. Vrlo često pozajmljuju knjige od nas, osim onih knjiga koje su im dostupne u biblioteci. Sećam se jednog našeg pacijenta koji je počeo da rezbari i koji mi je rekao: „Doktorko, ja ovo pre nikad u životu nisam radio“, ali mu je u tome dosta pomogao jedan naš pacijent koji je to znao da radi još pre nego što je dospeo u bolnicu. I nekako učeći od njega, skoro da ga je nadmašio, pa smo onda napravili šalu tipa – da je učenik nadmašio učitelja.“
RSE: Sandra, kako tebi padaju zatvorski dani? Kako ti se čini ovo što kažu neki roditelji – da su mirniji i zadovoljniji kad su im deca-narkomani u zatvoru?
ĐUKIČIN: Pa i meni mama ponekad kaže da je mirnija kad sam u zatvoru, s tim što onda mora da čuva dete. I ona tako razmišlja. Ali mislim da je to glupo, jer ne može večno da se bude u zatvoru. To je prinudna izolacija i jednog dana će morati da se izađe. Uopšte nema veze dužina kazne sa svrhom koja se želi postići. Čak štaviše, mislim da što više vremena prolazi, svrhe sve manje ima. Zato što se rađa veliki bes i gnev. Što više godina prolazi, sve ste besniji i nervozniji. Fizička kriza prođe za mesec dana, a psihička može trajati ceo život.
RSE: Ali nema iskušenja da se uzme droga jer u zatvoru droge nema.
ĐUKIČIN: Može i u zatvoru da se drogira.
RSE: Kako?
ĐUKIČIN: Ko hoće, uvek može da nabavi drogu, i u zatvoru. Ne samo ovde u bolnici, nego u svakom zatvoru na planeti. Znači ni ta izolacija nije skroz sigurna. Ta dužina kazne nema veze. Kao oni su mirniji kad su im deca u zatvoru. Šta kad izađemo, šta onda? Sam sa sobom treba da raščistiš.
„Ovde sam šest meseci. Kazna mi je devet meseci. Narkomani su bolesni ljudi koji boluju od neizlečive bolesti. Narkomanija je za mene neizlečiva bolest, jer ona može samo da se zaleči. Mi smo svi ovde ustvari na nekom zalečenju. Ovde će nas zalečiti da se trenutno ne drogiramo, a kad izađemo, to je naš izbor, ili ćemo izaći kakvi smo bili. Znači, svejedno odavde moramo izaći. Nama niko ne može da odredi da li ćemo se drogirati ili ne. Mi smo odrasli ljudi i o tome sami odlučujemo. Sebe smatram izlečenim od 2002. godine što se tiče heroina. Kokain sam uzimao, ali to ne gledam kao drogu. Kokain, trava i tako dalje, to su za mene stimulansi. Kao što čovek voli popiti čašicu rakije, tako i ja volim da izvučem liniju kokaina da se lepo osećam, da imam energije i snage.“
Koliko ti teško pada vreme koje si proveo bez droge?
„Iskreno, pre nego što sam pao, ja sam od droge pravio novac. Ja sam je prodavao, ali se tada nisam drogirao. To je bila moja odbrana na sudu da kažem da sam narkoman da bih dobio trideset posto manju kaznu. Ja nemam potrebu za drogom. Rešio sam to u svojoj glavi 2002. godine. Imam potrebu da odem na neku žurkicu i da uzmem taj kokain. S tim se kreće jer čovek ima problema kao mlad, beži od realnosti. Ili se s tim kreće iz hira – mama i tata imaju puno para, nema gde da troši, vidi nekog ko je nadrogiran i da mu je lepo na drogi i onda se i on ,gudrira‘. Moj motiv je, iskreno, bio da bežim od istine. Imao sam pre toga para. Kao mlad sam bio lopov. Krao sam i imao sam pare, ali nisam bio opterećen drogom. Međutim, upoznao sam jednu prostitutku, odnosno pozvao sam prostitutku iz agencije da dođe kod mene da odradi svoj posao i ona mi je ponudila drogu. Tada sam prvi put probao i svidelo mi se. Želeo sam da mi bude devojka, s vremena na vreme smo se drogirali. Posle toga sam već osećao zavisnost, navukao sam se. Onda sam bežao od istine. Nisam znao šta ću sa životom. Para nigde, perspektive nigde, posla nigde. Ono što imaš, to ti je malo. A tamo nekom majmunu tata kupi besan auto, ukrade tati pištolj, izađe na splav, mazne neku ekstra cicu i dođe meni i mršti mi se. Ne samo na mene nego na ceo splav. I da ja sad ne bi išao kući po pištolj da mu objasnim da se pištolj ne nosi da bi se mangupirao nego da bi pucao, zgudriram se da ne vidim budalu. Sklanjam se od majmuna da mu se ne bih ukenjao u život i da mu ne bih oštetio auto, jer će tata posle da ga prebije, i da ne bih morao da mu silujem devojku, jer će me morati moliti da silujem njega umesto nje, pošto nema hrabrosti da mi se suprotstavi. Grad je prepun takvih. Svi nose tu neku masku na licu, žele da glume neki kriminal. Ja nikad nisam želeo da glumim neki kriminal, ja sam se uvukao u to kao dete i voleo bih da mogu da izađem iz toga i da imam normalan život, ali ne vidim perspektivu. Šta napolju ja mogu da radim? Završio sam za konobara, ali gde god sam se, nakon izlaska, obratio za posao, odbili su me jer sam bio u zatvoru, jer sam bio osuđivan. Kakvu ja perspektivu da tražim napolju. Da kradem, nemam od koga da kradem. Prazni stanovi, ljudi nemaju para, male plate, direktori stavili blindirana vrata, uveli obezbjeđenje u zgrade, i od krađe nema ništa. Da kradem automobile na semaforima, ni to ne mogu, jer su sad uveli ta neka auta koja se gase na karticu. Ja krenem dva metra automobilom, a on ima karticu kod sebe, auto se ugasi i dođe policija. Šta ću, nadrogiram se i ne razmišljam o tome.“
STANKOVIĆ: Interesantna je ova priča našeg pacijenta. Kod njega je prvo bila zastupljena ta neka kriminogena aktivnost, a onda se kasnije uvukao u drogu. Na odeljenju postoje dve vrste pacijenata: oni koji su autentični ovisnici, koji su najpre konzumirali drogu, pa su se zbog nedostatka novca uvukli u te neke kriminogene priče, i ova grupa, u koju spada i naš pacijent koji je upravo izložio svoju životnu priču, koji u vreme adolescencije, vrlo često i pre punoletstva, kreću sa krivičnim delima, od najlakših krivičnih dela, nasilja u porodici, krađa, razbojništava i tako dalje, a onda, naravno, dolaze do dilovanja droge koje donosi dosta novca. Međutim, nezgodno je raditi s drogom, a ne probati je. To je kao, kako oni kažu, kada biste u kući imali jako puno čokolade, a ne biste jeli. Tako da je kod nekih primarna narkomanija, a kod nekih je primarna ta kriminogena aktivnost.
RSE: Meni se čini da je on prosto hirurški opisao atmosferu koja je vladala u ovom gradu proteklih godina, ako ne i danas. Opis splavova, atraktivnih devojaka, opasnih momaka…
STANKOVIĆ: Apsolutno. To je taj neki period u kome smo živeli dugo godina, a možda još uvek živimo. U tom nekom vremenskom periodu je apsolutno bilo bitno imati novac. A do novca se najlakše – uslovno najlakše, jer kao što vidimo kazna na kraju stiže i sve posledice uz nju – dolazilo kriminogenim radnjama. Nema strpljenja, nema istrajnosti, znači sve se traži odmah, sve se traži u istom danu i bez mnogo truda.
RSE: Sandra, kako se tebi čini ova priča?
ĐUKIČIN: To jeste realno. Ja kad sam izašla iz zatvora 1997. godine, kad sam otišla na Ušće, samo što nisam pala u nesvest kad sam videla one klince sa BMW-ima, sa mečkama, najnovijim modelima mobilnih telefona, one devojke sve iste, kao štancovane, puni para, od tate, mame, ne znam ni ja od čega.
RSE: Zašto to toliko iritira?
ĐUKIČIN: Ne može da iritira nekog starijeg, to u principu iritira mlađe. Mene nije iritiralo. Meni je to sve bilo onako malo ružno. Delovalo mi je bezveze. Nije me iritiralo, nije me nerviralo. Nerviralo me samo to što se grad toliko promenio, za samo te dve godine.
RSE: Tvoja skoro šestogodišnja kćerka živi s tvojom majkom. Šta ti njoj iz ove pozicije možeš da ponudiš?
ĐUKIČIN: Sad dok sam u zatvoru, ne mogu ništa.
RSE: Kako je njoj objašnjeno šta se s tobom događa?
ĐUKIČIN: Ona je više puta videla i policiju na vratima, hapsili su me čak i s njom na ulici, vodili u stanicu, iz čista mira. Nisu mi dali da je odvedem kući nego me s njom odvedu u stanicu. Policiju ne može da vidi očima. Ništa joj ja nisam pričala, dete to jednostavno oseća i kad ih vidi, pljuje ih. Kad sam otišla u zatvor, rečeno joj je da sam u bolnici. Kada je došla u prvu posetu, rekla je mojoj mami: „Tamo su lopovi, to je zatvor, a ovde je mama, to je bolnica“. Par puta smo prolazili pored CZ-a i ona je znala da je to zatvor. Rekla mi je: „Mama, nemoj da gledaš tamo“. Pitam: „Zašto?“. „Zato što je to zatvor i tamo je tužno“.
RSE: Mnogi koji ovo slušaju se verovatno pitaju – Sandra, pa zar to dete nije dovoljan motiv da više nikad ne uzmeš drogu?
ĐUKIČIN: Pa jeste. Ja se nadam i verujem da neću. Imam 32 godine i mnogo godina zatvora iza sebe, i imam to dete. Još bi mi bio potreban i neki normalan muškarac pored sebe koji neće da se drogira i koji će da pravi pare, da ne moram ja da ih pravim.
RSE: Zašto ne ti?
ĐUKIČIN: Zato što ja ne znam kako sada da ih pravim kada 15 godina kradem. Sada više ne znam kako drugačije da ih pravim. Mogu da radim u nekoj trafici.
RSE: Pa šta je u tome loše?
ĐUKIČIN: Neću moći da izdržavam dete i sebe s tim.
RSE: U ovom gradu i u ovoj zemlji mnogi ljudi rade i po dva-tri posla, ako je muka i ako se mora.
ĐUKIČIN: Ja ne bih mogla da radim dva-tri posla zbog zdravstvenog stanja. Nisam u stanju da radim dva-tri posla.
RSE: Šta vi savetujete pacijentima?
JOVANOVIĆ: Prvo, pre bilo kakvog saveta ih treba naučiti da treba da rade, da se to vežba, da se radne navike stiču, da treba vežbati i tu neku fizičku i psihičku stranu i da je najbolje, ustvari, na taj način rešiti i te njihove probleme. Da treba steći dovoljno i volje i motivacije. Motivaciju mogu naći, neko u detetu kao Sandra, neko u nečemu drugom. Treba okolina da ima dosta razumevanja za sve to. Porodica naročito, kao i čitavo društvo.
RSE: Zakazuje li porodica često?
ĐUKIČIN: Razni su slučajevi. Negde ima dosta podrške, negde nema uopšte. Kod mene ima, s majčine strane. S tim što žena radi ceo dan, od ujutro do uveče. Pre podne radi u državnoj firmi, popodne radi privatno i maltene se ne viđamo i kad sam ja napolju. Ono što bi me moglo održati da ne pravim krivična dela i da se ne drogiram, to je da imam nekog muža, dečka koji će da pravi legalno pare.
RSE: Ja nikako ne mogu da prihvatim taj stav – potreban mi je muž ili dečko koji će da pravi pare.
ĐUKIČIN: Ja mogu da radim bilo šta da bi ubila vreme, mogu da radim u nekoj nevladinoj organizaciji, u nečemu da se pronađem, da mi to bude interesantno, da na primer pomažem ljudima koji su bili u ovakvom problemu, mogla bih sve to raditi i bez para, ali treba od nečeg da se živi.
STANKOVIĆ: Nekoliko puta smo pričali o zaposlenju, koliko je ono bitno. Reći ću samo da poznata američka asocijacija za borbu protiv bolesti zavisnosti, znači za borbu protiv droga, kada radi predviđanja koliko postoji šanse za izlečenje nekog ovisnika, apsolutno na prvo mesto stavlja mogućnost njegovog zaposlenja. Dakle, jako je bitno da neko ima osmišljen dan, da neko ima obavezu da ujutro ustane, da ode na posao, a po mogućnosti taj posao treba da bude nešto što će njega zainteresovati, nešto što će ga ispuniti. I kad vi dođete umorni posle podne sa posla, onda nemate baš mnogo vremena za druge stvari. Ukoliko neko ne radi, zna se kako će započeti svoj dan – od 14 ili 15 sati popodne, tražeći drogu. Tako da je, znači, apsolutno jako bitno da sam ovisnik radi.
RSE: Da čujemo još jednog od zatvorenika odnosno pacijenata. Radi se o momku koji dva meseca po dolasku nije progovorio ni reč. Ali izgleda da je terapija imala efekta pa je porazgovarao sa nama i evo šta nam je rekao:
„Verujte mi da ovde ima stvarno dobrih momaka. Ima ih dosta koji su slučajno upali u zatvor. Ima dosta njih koji su ovde jer su se posvađali s policijom zbog droge i onda dobiju zatvorsku kaznu. Ili ako nađu drogu kod nekog ko se drogira, taj takođe dođe na izdržavanje kazne. Niko nije znao da se ja drogiram. Kad su saznali, to je za njih bio veliki šok. Uvek sam bio ambiciozan u životu, uvek sam težio ka tome da radim neki dobar posao. Radio sam i za vladu. Bio sam dosta ambiciozan. Međutim, kad sam počeo da se drogiram, pao sam. Idem u muzičku sekciju i to me ispunjava. Inače sam završio muzičku školu, svirao sam flautu i klavir. Ovde sviram gitaru i klavijature koje smo dobili od zatvora. Malo smo više pokrenuli tu muzičku sekciju da ljudi malo skrenu razmišljanja, da vide da nije suština samo u tome da se čovek drogira, već može da radi i neke druge stvari u životu.“
RSE: Mnoge studije se trenutno u Srbiji rade o tome u kakvom su stanju zatvori. Kako biste vi opisali Centralni zatvor odnosno zatvorsku bolnicu? Ono što sam ja video, nije me baš oduševilo. Malter se odlepljuje sa zidova, prilično je hladno. Vi se tu golim okom da postoji jako puno problema.
JOVANOVIĆ: Zgrada nije namenski građena da bi bila bolnica. Što se tiče nekih uslova, prilično su loši. Vi ste videli samo mali deo, po blokovima je stanje još gore. Međutim, rekonstuisana su dva bloka. Ranije su nam zamerali da nemamo svetlo po sobama, da nemamo grejanje po sobama i da nije dobra ventilacija.
RSE: Je li nije bilo grejanja po sobama?
JOVANOVIĆ: Nije bilo grejanja po sobama. I dalje ga u nekim blokovima nema.
RSE: Pa šta ti ljudi rade?
JOVANOVIĆ: Postoje grejna tela samo na hodniku. Prozori su takođe bili samo na hodniku, što im je bio jedini izvor prirodnog svetla. Sada, posle rekonstrukcije, postoje svetla po sobama, postoje prozori i postoji grejanje.
RSE: Koliko to demotivirajuće deluje na pacijente odnosno zatvorenike kada se nađu u takvim uslovima?
STANKOVIĆ: To sigurno deluje deprimirajuće na naše mlade pacijente, koji bi sigurno voleli nekakve bogatije sadržaje. Mi smo uspeli jedan blok na našem odjeljenju za narkomaniju da okrečimo zahvaljujući Ujedinjenim nacijama za koje radimo u poslednje dve godine projekat pod nazivom „Prevencija HIV-a i hepatitisa C u penalnim uslovima“. To je njima jako puno značilo, pre svega zato što su oni to sami radili, po svojoj želji, sami su odabrali boje, okrečili su TV salu, sobe. Jako im je to pomoglo u smislu da se motivišu, da rade, zato što su znali da je to za njih, za njihove drugare koji će jednog dana tu doći. Kada bi bilo možda više šanse, oni bi tu šansu iskoristili. Međutim, čekaćemo. Neke stvari prosto ne mogu da idu brže nego što idu. Nadamo se da će biti bolje.
RSE: Sandra, kako na tebe konkretno utiču uslovi u zatvoru?
ĐUKIČIN: Jako su loši uslovi. Naš ženski blok jeste renoviran, pre dve godine, i bio je namenjen za narkomaniju i kao interno odelenje za žene iz Požarevca. Onda su se preselile i žene sa psihijatrije. Nismo imale ni trpezariju. Toalet je bio u katastrofalnom stanju. Tu su bile do Nove godine i upropastile su blok. Blok ni na šta ne liči. Nema se para ne za krečenje, nego se nema para ni za lekove. Lekova nema, a kamoli farbe, praška, šampona, mnogo stvari koje treba da ima. Uslovi su nehigijenski.
RSE: Svetlosti?
ĐUKIČIN: Svetlosti ima kod nas u sobama. U ženskom bloku ima svetlosti i ima radijatora, ali više ne greju nego što greju.
