Dostupni linkovi

logo-print

Trendovi i brendovi


Branka MIHAJLOVIC (Saradnici: Biljana JOVICEVIC, Sead SADIKOVIC, Miloš TEODOROVIC, Ankica BARBIR MLADINOVIC, Ana Mari REPIC)

Ali, ostavimo životinje na miru, okrećemo se njihovim gazdama.

Nekada su Beograđanke važile za veoma dobro i ukusno obučene žene, a Beograđani su imali šarma i stila. Sarajlije, a naročito Sarajke, su svojim trudom da budu doterane iskazivale svojevrsni otpor ratu i onima sa brda koji su im ukidali vodu i struju i bacali bombe. Zagrepčanke, najbliže Zapadu, nekako su se isticale u eleganciji. Kakva je danas slika na ulicama gradova? Proviruje li siromaštvo? Da li je vidljivija roba sa kineskih tezgi ili ona rafinirana iz butika u centru grada? Da li se izgubila veština izgradnje sopstvenog stila uz neke modne detalje? Ko diktira modu? Ko su uzori? Da li je uniformisanost u oblačenju znak gubljenja individualnosti i u drugim oblastima?

****

U Bontonu za 2000. godinu podsećaju na dve izreke. "Pravi gospodin nosi novo odelo kao da je korišćeno, i obrnuto". A Koko Šanel upozorava : "Firmirani komad odeće se ne prepoznaje u metrou, već na dvoru."

Poslije oružja i nafte, moda se smatra trećim najunosnijim biznisom na svetu, što sugeriše da je rezervisana samo za bogate Ali? Kao što je gotovo neverovatan podatak da u jednoj siromašnoj zemlji poput Crne Gore gotovo svaki stanovnik ima mobilni telefon, te je po tome druga zemlja u Evropi, odmah nakon Finske, neverovatan je i odnos Crnogoraca prema modi. Stranci koji su posljednjih godina u velikom broju gosti Crne Gore, na žalost, ne kao turisti, već kao mnogobrojni posrednici ili eksperti iz raznih oblasti, koji pokušavaju da nam pomognu da dosegnemo demokratske standarde, po pravilu bivaju zatečeni činjenicom da je ogromna većina ljudi koje sreću po podgoričkim ulicama obučena, ne po posljednjoj modi, već u posljednje svjetske brendove. To im je posebno bolo oči sredinom devedesetih, u vrijeme sveopšte krize jer nisu mogli da shvate kako je moguće da je na ljudima u državi u kojoj je plata u najboljem slučaju iznosila od 150 do 200 maraka, garderoba na pojedincu vrijedila oko hiljadu. Zato, gotovo da je bilo suvišno prvo pitanje za modnu kreatorku Seku Martinović – prate li Crnogorci modne trendove?

"Pratimo modu, volimo trendove, volimo brendove i ne pitamo koliko košta. Koliko u svemu tome dajemo svoj pečat, koliko smo u tome dobro obučeni i koliko smo sa stilom - to je već drugo pitanje."

Slijepo prateći modne trendove građani su, a u tome im obilato pomažu vlasnici butika, najčešće uniformisani. Prije par godina svi u sivu i nebo-plavu, donedavno u rozu, a sada češće u maslinasto-zelenu i orandž, što oskudnije i kraće, golih trbuha i tako dalje. Žene prednjače u nemanju sopstvenog stila, primjećuje Seka Martinović:

"Stalno insistiranje na svemu onome što dolazi iz svijeta kao modna preporuka, bukvalno prihvatanje svega toga, pravljenje pogrešnog odabira - garantuje unificiranost. Muškarci su tu u prednosti jer sa mnogo manje promašaja primjenjuju ono što je trend za određenu sezonu. Žene su ipak eksponiranije, a u principu prave velike greške jer sve više insistiraju na svemu onome što stiže iz svijeta, a posebno insistiraju na firmama sa etiketama, na onome što je veliki svjetski brend. To je u velikom raskoraku sa našim standardom i mogućnostima."

U to se uklapaju i modni uzori:

"Zadnjih godina je došlo i do jednog poremećaja. Jako je mnogo kiča i šunda koji je prisutan prvenstveno u medijima. Da mi to niko ne zamjeri, definišem to tako da su najveći uzori našim ženama, na žalost, prvaci Grand produkcije."

Sada je već star morbidni vic da kada je ubijen Đani Versaći, u Crnoj Gori je bila proglašena trodnevna žalost, te pitanje jedne ugledne intelektualke koja se, komentarišući rigidan odnos Crnogoraca prema gej-populaciji, zapitala da li Crnogorci znaju da su njihovi omiljeni modni kreatori, poput Armanija, homoseksualci i da li bi, da znaju, u znak protesta prestali da nose njihovu odjeću. Bez obzira kojoj dobi pripadali, mlađi ili stariji, manje ili više obrazovani, političari ili intelektualci, Crnogorci vole statusne simbole. Bez obzira na to koliko zarađuju, svi ih manje-više uspijevaju sebi priuštiti. Oni sa puno novca - u inostranstvu, ili u ovdašnjim skupim buticima, oni sa manje - kod šanera, što je eufemističan izraz za momke koji trguju ukradenom robom, najčešće iz Italije. Opšte je poznato da ako hoćete markirano odijelo ispod svake cijene, pozovete na mobilni telefon i ponuda može da stigne čak i na vašu kućnu adresu. Potrebu da se nose poznate marke, modna kreatorka Seka Martinović, ovako objašnjava:

"Nevjerovatno je koliko ljudi trče za brendovima, koliko su u stanju da bukvalno odvajaju od zadnjeg zalogaja da bi imali na sebi brend, pritom kompezujući neke druge stvari. Budući da je moda, od kada je nastala, bila statusni simbol, hijerarhijsko određenje i prepoznatljivi znak onoga šta ste, gdje ste i ko ste, mislim da se nikada nije toliko insistiralo na tome kao danas kada je moda definitivno postala veliko statusno obilježje. Imati puno para, ne znači imati stila. Najviše kiča i šunda vidim tamo gdje je najviše novca. Time na neki način pokazujemo šta imamo i koliko imamo, a nismo zadovoljni ako to drugi ne vidi."

Pisac i publicista Andrej Nikolaidis misli ovako:

"To je naravno simulacija, kao što je ovdje sve simulacija. Jedno je sigurno - ovdje ne postoji visoko društvo. Bez visokog društva ne možete imati ni visoku modu, tako da se odjevni predmeti iz visoke mode kod nas prodaju u buticima ispred kojih beskućnici prodaju švercovane cigarete. To je dovoljno groteskno i dovoljno apsurdno da zadovolji našu potrebu za tako bolesnim situacijama."

U ovu priču uklapa se i slika o tome da u trci za poznatim modnim brendovima, makar to bila i konfekcijska proizvodnja sa potpisom, domaći modni kreatori nemaju šta da traže:

"O nas nekoliko u Crnoj Gori koji se bavimo modom niko ne vodi računa, niti iko brine. Ti isti ljudi, koji su u stanju da ostave strašno velike pare u podgoričkim buticima, koji ne kupuju lošu italijansku konfekciju, neće nikada posegnuti da kupe niti jedan komad kod nas. Potpuno su modno nepismeni i ne znaju razliku između autorskog i konfekcijskog."

**

Iz Crne Gore još jedna modna beleška iz Bijelog Polja.

Slično Gučiju, u Bijelo Polje došli su Armani, Versaći, Dolče i Gabana. Bilo je pomalo smiješno kada su u svim gradskim kafićima sve djevojke mirisale istim, Gučijevim, parfemima. Moda je to, priča Eldina, a diktiraju je upravo djevojke:

"Vide jedna od druge, počev od frizure pa do garderobe. Ipak se razlikujemo."

Da ne budemo kao Kinezi, svi uniformisani?

"Nećemo. Trudimo se da ne bude tako. Djevojke su te koje i momke oblače. Govore ima šta valja, a šta ne, šta bi im odgovaralo, a šta ne."

Jula Vlahović, vlasnica butika sa tradicijom koji se zove Moda:

"Ako žena zna šta voli i šta hoće, uvijek je moderna. Krzno, koža i a pogotovo vještačko krzno ove zime je bilo aktuelno u svim bojama."

Da li vještačko krzno da zaštitimo životinje?

"Ne, možda je takav trend."

Ko ratifira te trendove?

"Uglavnom Italija. Ljudi prate televiziju. Svjetske revije imamo svaku noć na televiziji."

Može li se u jednom nezavidnom socijalnom stanju, kakvo je naše, pratiti moda?

"Može. Žene uvijek osmisle šta da kupe, da prođu najjeftinije, a da budu lijepo obučene. Ne mora biti preskupo da bi bilo lijepo."

Može se zaključiti da je u Bijelom Polju moderno obučen narod, pogotovo žene, sa jednim opštim i interesantnim detaljem - veresija je u modi:

"Nisu potrebni neki posebni materijalni izdaci. Sve se svodi na želju, na malo ukusa, na dobar izbor boja. Možda i u ovom stanju u kome se trenutno nalazimo, nalazimo smisao i volju za životom baš u modi. Malo više šminke i neki detalji u životu, kojim nismo zadovoljni, nam donose zadovoljstvo."

Može li se moda pratiti na veresiju?

"Može. I to je dio mode. Na kredit se oblačimo, na kredit sve kupujemo."

Znači – krediti su u modi?

"Da."

"Žena se može obući na kredit od četiri mjeseca bez osjećaja krivice."

U ovom gradu zima nije u modi, barem što se mlađeg svijeta tiče:

"Imamo kratke suknje i tanke majičice."

A minus petnaest?

"Ne smeta. Samo neka je moderno - što kraće, što otvorenije."

Uprkos zimi?

"Da."

A gdje nema zime usred zime i gdje se pare mogu naći i kada ih nema, onda je pravilo da nema pravila:

"Moda je sve što nama se sviđa i što mislimo da je lijepo."

****

Mada se većina slaže da modu u Srbiji diktiraju estradne zvezde, građani garderobu i dalje najčešće kupuju u kineskim tržnim centrima. Osim toga, uočava se i sledeći apsurd - prava histerija za svetskim robnim markama i to u zemlji u kojoj prosečne plate ne prelaze nekoliko stotina evra. Šta je u Srbiji moderno - pitanje koje je uvek povezano
sa onim drugim - ko je moderan?


Ovo nije priča o muzici najveće zvezde Grand produkcije. Naša anketa pokazuje da Seka Aleksić, više od bilo koje druge aktuelne estradne zvezde, određuje modne trendove u Srbiji. Ovo nije bilo kakva anketa, već anketa sa učenicima beogradske škole za ulepšavanje. Dok na času praktične nastave jedna drugoj menjaju frizure, odgovaraju na pitanje - ko su srpski modni idoli?

"Pevačice. One prate trend i uvek su u toku."

"Pevačice jer su iskusne u tome."

"Homoseksualci. Oni diktiraju modu. Mrze žene i samim tim teraju ih da budu mršavije, da nose neke određene modele."

"Pevačice. Sviđa mi se njihov stil oblačenja. Pojavljuju se u miniću, ali ja ne mogu da ga nosim svaki dan."

Misliš da mladi ljudi baš imitiraju pevačice i pevače?

"Ne baš svaki dan, ali kada su žurke, imitiraju ih."

Koja je po tebi pevačica najbolje obučena?

"Seka Aleksić. Sviđa mi se kako se oblači."

"Sviđa mi se kako izgleda Mina Kostić, kao i Seka Aleksić. Nosi lepu obuću i lepe svečane haljine. Seka Aleksić jeste malo punačka, ali ima nešto u sebi i uvek odabere odeću koja joj pristaje."

"Trend Seke Aleksić mi se sviđa, kao i njene pesme. Nosi dobre majice."

Ono što kažu u školi za ulepšavanje, praznik je za uši modnog kreatora Saše Vidića, onog koji je izgradio stil Seke Aleksić:

"Mladi ljudi ne putuju. Pošto oni stvarno ne mogu da odu u svet, ne mogu ni da vide neke normalne stvari, da vide da ljudi u svetu, i oni koji imaju malo i koji imaju jako mnogo para, ne oblače se kao žene ili muškarci kod nas. Nikako ne mogu da shvate da dobre farmerke i dobra majica sa nekom glupavom i vrlo zanimljivom parolom, kao i dobre patike su mnogo bliže njima, no izgled određene pevačice koja se vrti po Grandu i pokazuje grudi, noge, dupe ili šta već."

Mada se stara o izgledu najveće Grand-ove zvezde, Vidić ne deli komplimente toj kući, čija su izdanja najtiražnija, a televizijska šou najgledanija:

"Obuku lažnog Versaćija i Gabanu i s tim dobijaju status na mestima na koja oni odlaze. Na tim mestima se obično vrti muzika koju emituje Grand. Ako bi gledali generalno, krivac za svo zlo i mentalno uništavanje nacije bila bi ta produkcijska kuća."

Ipak, ne bi li onda Vidić trebao da bude u konfliktu sa samim sobom?



"Ono što vidite na Seki, svaka druga devojka će tražiti da nosi. Moj rad sa Sekom nije takav da mogu da kažem kako treba da edukujem ili da prosvetim naciju. Ako Seka nosi farmerice, dobre cipele ili ako Seka nosi majicu na kojoj piše "I Love NY", to je dobro jer će tamo u nekom selu, ovde u Beogradu ili bilo gde u Srbiji neko hteti da nosi to što nosi i ona. U svakom slučaju, tako obučena, izgledaće mnogo bolje nego da nosi haljinu na šljokice u podne."

Ne samo da je Srbija daleko od toga da ulicama šetaju ljudi u modelima poznatih kreatora, već za naciju koja mesečno kuburi sa u proseku oko 200 evra, uglavnom su nedostižni i modeli kojim se krase pomenute muzičke zvezde. Više od bilo koje prodavnice garderobe, odeću prodaju na jednom mestu u Novom Beogradu:

"Ne srpski."

Pristupačne cene srušile su jezičku barijeru, a kineski centar učinile su višegodišnjim trgovinskim čudom:

"Čuo sam da je ovdje jeftinije. Naš je mentalitet da kupujemo tamo gde vidimo gužvu."

"Ovde kupujem zbog standarda. Ipak je sve skupo u našim prodavnicama, a kvalitet nije baš nešto naročit."

Koliko ste para potrošili ovde danas?

"Nisam ni hiljadu dinara."

"Jeftinije je i prikladnije za naše uslove."

Modni novinar Irena Mišović upozorava da bum prodaje kineske robe nije samo srpski fenomen, ali je on uvek tipična pojava za sredine koje biju bitku sa neimaštinom:

"Primetila sam da se preliva polako i na zapadnu Evropu zbog vrlo velike ekonomske krize. Ispostavilo se da ni žene na zapadu nisu imune na kinesku robu. Naprotiv, sve više se šire kineske pijace. I vrhunske modne kuće prilično kukaju. Popularnost kineske robe stupa i u nekim delovima Rima. Može da se nađe čak i u Trstu. To ranije nije bilo moguće. U kriznim područjima, kao što je severni deo Italije, tamo gde se teško živi, gde ljudi zarađuju jako malo para i teško uspevaju da prežive, kineski fenomen se tek slavi."

Istovremeno, iako siromašna, na ulicama je uočljiva skoro pa histerična potera za poznatim markama. U Beogradu se, na primer ovih dana, kao dolazak samog čuda iščekuje otvaranje prve radnje španske Zare. Ni to, uverava nas Irena Mišović, nije samo ovdašnja specifičnost:

"To pričam iz ličnog iskustva prijateljica koje su Kanađanke ili Ruskinje koje žive u Londonu i koje su mnogo više opsednute tim da li su kupile na rasprodaji poznatiju marku, iako isti takav kroj imaju u Zari za mnogo manje para. Neka fešinomanija ili težnja da se pokaže naš status, čak i intelektualni nivo ili finansijski ugled kroz marke poznatih kuća je mnogo raširenija bolest u zapadnim zemljama nego u našim jer oni su valjda više bombardovani time."

Niko neće sporiti da sa svetskim markama, ili bez njih, dominantni trendovi uvek ostaju više orjentalni nego li evropski. Saša Vidić:

"Najbolji primer je Madona. Niko više ne izgleda kao Madona. Da bi ste izgledali dobro i da bi ste pratili trendove morate da imate sjajno telo. Prečesto je ta moda golišava. Kod nas to izgleda vrlo skaradno jer imate debele i matore pevačice koje se svuku i izgledaju kao cirkus."

Irena Mišović:

"Ne spadamo u nacije koje još uvek prate svetske trendove. Naše žene i devojke su uvek težile ka jednom vrlo specifičnom, vrlo kolorističnom i kitnjastom načinu odevanja koji više mogu da pripišem nekom arapskom mentalitetu nego evropskom. To pripisujem nekoj kulturi i istorijskom nasleđu koje imamo."

Nema segmenta ovdašnje stvarnosti na kome se ne meri koliko je Srbija odmakla od vremena kada su ulicama gospodarili mladići u crnim kožnim jaknama sa kajlama oko vrata, džipovima, a u pratnji uglavnom atraktivnih plavuša. Možda bi vizualna promena značila i da se zemlja zaista promenula. Saša Vidić:

"Nismo mi odmakli od turbo devedesetih. Možda žene više ne nose helanke i ne farbaju kosu u crveno, ali da smo otišli dalje to nismo. Ne vidim kod nas pomak. Ne vidim da žene nose mantile. Ne vidim da žene na posao odlaze u suknjama i u kostimima, već sve nose farmerice i neke majice."

****

U Hrvatskoj se itekako prate svetski modni trendovi, ali poslednjih se godina sve više cene i domaći dizajneri.
U svakom slučaju, prava dizajnerska odeća, bilo domaća ili strana, za većinu je Hrvata preskupa, pa se na razne načine dovijaju da ostanu u trendu. Prilog iz Zagreba počinjemo pričom iz Max Marinog dućana, jednog od najskupljih u gradu.


Dolazite li često u Max Marin dućan?

"Ne baš često. Samo kada očekujem da će doći nove cipele."

Koliko koštaju?

"Cipele su oko 200 eura. Takva cijena je vjerujem i vani."

Na koliko rata ste ih uzeli?

"Na 36. Što više rata, to bolje. Nadam se da za dvije godine neću ostati bez posla, ili da neću umrijeti i ostaviti mužu sve te kredite."

Tipična hrvatska priča, kaže vlasnica poznate manekenske agencije, Tihana Harapin Zalepugin:

"Novi auto ne mogu kupiti, ali nove cipele mogu. Mislim da smo u tome pronašli kompenzaciju za ono što ne možemo jer puno toga više ne možemo. Pripadam ne tako davno malo bolje stojećem srednjem sloju, sada već malo lošije stojećem. Ovo ću moći plaćati na neke rate, zavaravajući sama sebe, ali nešto si krupno vjerojatno neću moći priuštiti. Sveli smo se na ono što možemo, a to je ipak izgled, koji nije najvažniji, ali je ipak važan."

Prodavačice u Max Mari tvrde da njihovi kupci nisu isključivo ljudi iz najbogatijeg društvenog sloja:

"Kod nas kupuju gospođe koje drže do sebe. Koji put to može biti domaćica ili mlada mama koja poslije porodiljskog želi obnoviti garderobu. Od nekih posao zahtijeva dobar izgled. Imamo izbor za sve i nema pravila."

"Kaputi su oko 1000 eura."

"Ni jedan ne dočeka sniženje. Ako je to skup kaput, onda je unikat. Kaputa dođe oko četiri ili pet komada. Ako ga kupite u Hrvatskoj, znajte da ste jedini."

Tihana Harapin:

"Individualnost se strahovito cijeni i sve više se baca težište na to. I žene su shvatile da nije važno biti u trendu, nego je najvažnije biti svoj i ugodno se osjećati u onome što nosiš."

Najveći broj hrvatskih građana reći će pak da je u siromaštvu sve teže zadržati posebnost i korak s modom. Trešnjevački plac u Zagrebu i prodavačice odjeće i obuće na štandovima. Cijene već od pet, a najskuplji odjevni predmeti 25 eura:

"Ovamo ne dolaze mladi, jedino srednja stalež koja nema para. To je sve jadno i žalosno. Pratiti modu je sada jako teško. Čovjek danas ima samo za preživjeti. Vade se one stare krpice od prije."

Za razliku od velike većine srednje generacije, mladi Hrvati i Hrvatice, zahvaljujući uglavnom roditeljskom odricanju, ne zaostaju puno za svjetskim modnim trendovima, barem ne na ulici, kaže dvadesetsedmo godišnji Igor:

"Nedavno sam bio u Gracu i na ulicama nisam vidio neku razliku. Nisam izlazio na večeru u neke klubove i kafiće, a tamo bih, vjerojatno, i vidio neku razliku."

Njegova kolegica Barbara napominje da možda i postoji mali pomak u vremenu, ali ono što oboje mladih Zagrepčana smatraju puno većim nedostatkom hrvatske modne scene jest višak uniformiranosti i manjak individualnosti:



"Ako je neki stilist na televiziji ili u magazinu preporučio da je IN furati visoke čizme ili neku kapicu, vjerojatno ćemo za tjedan dana sve to vidjeti na špici u subotu na trgu.“

Igor i Barbara:

"Mladi su opušteniji i više nose ono što misle da njima odgovara. Toliko slijepo ne prate ono što im se nameće preko medija."

"Zanimljive su kombinacije stilova. Kod nas nekako više vlada neka profinjenost i neki smjerovi nisu baš toliko isfurani."

Modu u Hrvatskoj uglavnom diktiraju mediji, ali u zadnje vrijeme, naglašava Tihana Harapin, vrlo uspješno se nameću i domaći dizajneri:

"Veliki pomak je napravio Viktor Drago sa svojom akcijom. Pojavilo se jako puno imena koje sa ponosom nosimo. Putujem puno po svijetu, a odjeća mi je uglavnom od naših domaćih dizajnera. To su sve različiti stilovi. Jedino što bih im prigovorila to su cijene koje su ipak ponekada malo previsoke, obzirom na to šta si možemo dopustiti, a šta su oni napravili.“

Barbara misli da će modnim Zagrebom ovog ljeta biti manje razgolićenih trbuščića, a puno više:

"Leđa. Vidjela sam u nekoj stranoj emisiji da su leđa IN. Što veći otvor na leđima, to bolje."

Tihana Harapin Zalepugin:

„Naravno da će se mladost pojavljivati u minicima, šarenim čarapama. Mi starije ćemo se, vjerojatno, držati više onoga što već imamo u ormaru. Što se mene osobno tiče, neću puno otići od svoje omiljene kombinacije boja: crne, smeđe, bijele, bež i sive, ali sa ljetom ćemo se sve više razodijevati, a sve manje odijevati. Nadam se da će tu biti veselih kombinacija. Zagrepčanke to znaju pratiti, a i ostale Hrvatice, kao Riječanke ili Splićanke. Onda djevojke iz manjih sredina imitiraju njih. Mislim da je kompletna Hrvatska u modi dosta aktualna i osviještena.“

****

I za kraj, priča iz Prištine, grada koji se, kao i svi drugi, oblači u skupim buticima, ali i na jeftinim pijacama.

"I dok butici prate modne trendove, ljudi modu prate u zavisnosti od ekonomskih uslova", kaže Iljir Zećiri, menadžer butika City Place u Prištini. Prema njegovim rečima na Kosovo moderne stvari dolaze na vreme, ali su cene visoke zbog kvaliteta, što utiče na odluku o kupovini:

"Na Kosovu 20 odsto ljudi prati modu gledajući televiziju, a 80 odsto na osnovu ekonomskih uslova. Razlog nije u tome što mi ne znamo šta je moda. Kada bi smo imali uslove, kao i svaka druga zemlja, i mi bi smo pratili modu."

Ulpijama Ljama, profesor sociologije mode na privatnom Fakultetu mode u Prištini:

"To se najbolje može videti na Zapadu. Francuskinja je veoma nezavisna u poštovanju svoje ličnosti i veoma odlučna u poštovanju svog integriteta. Zato se može primetiti neka vrsta pomirenja između svoje individualnosti i neke vrste diktiranja ukusa stilista i velikih modnih kreatora."

Haki Kika je glumac iz Prištine. Kaže da je moda za njega imidž koji sam neguje:

"Bez obzira na ekonomske uslove, uvek težim da budem moderan. Ali ne pratim ono što diktira MTV ili Holivud. Imam svoj imidž koji negujem."

Merema kaže da kao novinarka na poslu mora da se oblači pristojno:

"Ne pratim modu. Nosim ono što mi dobro stoji, a na poslu nosim nešto pristojno."

Studentkinja Barda Škrelji kaže da se moda ne mora strogo pratiti:

"Ono što je u modi, ne znači da ću kupiti. Imam svoj ukus. Volim ono što je između svečanog i otkačenog, nešto prostije. Najvažnije je razlikovati dnevnu od večernje odeće."

Ivana Lalić iz Gračanice kaže da modu prati u zavisnosti od slučaja:

"Modu i pratim i ne. Dnevno oblačenje mi je više sportski-elegantno, a za večernje izlaske je stvarno potrebno biti moderno obučen. Tada nosim suknje i neke bluzice."

U Iljirovom butiku minimalne cene sakoa su 40 evra, bluze koštaju oko 20, a pantalone 60 evra:

"Imamo posla, ali ne onoliko koliko bi smo želeli, već toliko da se preživi."

Kako izbor zavisi od cena, kupuje se u buticima, ali i na pijaci kod Kineza, kao što se čekaju i sezonska sniženja. Merema kaže da kupuje svuda:

"Ako vidim nešto mnogo lepo u butiku, ali i mnogo skupo, kupim. Ponekada kupim i kod Kineza i na pijaci."

Barda kaže da cene nisu važne, već kvalitet:

"Stvari na buvljaku i kod Kineza su manje kvalitetne. To govori i sama cena."

Ivana ističe da kupuje i u buticima, ali i na pijaci:

"Ako mi se nešto stvarno sviđa, onda kupim u butiku i ne pitam za cenu. Neke sitnice se mogu kupiti i na pijaci i kod Kineza."

Neka zlatna sredina glasi - najbolje je kupovati malo, ali kvalitetnije stvari. U svemu tome najvažnije je osećati se dobro.
XS
SM
MD
LG