Dostupni linkovi

logo-print

Karleuša protiv crkve


Miloš TEODOROVIC (Saradnja: Darko BOROVIC i Žužana SERENCEŠ)

Naši večerašnji gosti su:
• Profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu Ljuba Stojanović
• Etnomuzikolog Jasmina Milojević

*****

RSE: Profesore Stajanoviću da li su rasprave koje se otvaraju oko uloge crkve u društvu u Srbiji nepotrebne ili su na mestu?

STOJANOVIĆ: Potrebne su, jer to pokazuje da je crkva živa i prisutna i da je različitost nešto što crkva nikada nije poricala, jer jednakost iz perspektive crkve jeste pravo na različitost. E sad, postoje različiti ljudi, različite pojave, različita tumačenja, ali crkva upravo vaspitava slobodu svakog čoveka pomoću savršene vere, i u tom kontekstu dolazi i do nesporazuma i lošeg tumačenja i crkva je svesna da svi ne prihvataju veru. Kako kaže apostol Pavle: „Neće svi veru“, ali na drugom mestu dodaje: „Ali neće neverovanje veru Božju ukinuti“. Problem je kad vernik padne u očajanje, uplaši se jer je sam nesiguran u svoju veru, i onda padne u ideju – da nas bude više nego njih, i onda kreće u napad na drugog čoveka koji drugačije misli. A upravo čovek koji ima zdravo iskustvo crkve uvažava različitost.

RSE: Mislite li da se crkva bavi pitanjima koja su aktuelna u društvu, ili se prosto nameće? To je jedna od dilema koje se otvaraju.

STOJANOVIĆ: Crkva ne nameće mišljenje nikome. Crkva preporučuje. U Svetom pismu Hristus kaže: „Ko hoće“, apostol Pavle kaže: „Ne zapovedam vam nego vas pozivam“. Ponekad se pogrešno razume, a naravno ponekad se desi da neko iz crkve kaže nešto neprimereno i neumesno. Ali treba dobro znati da crkva nisu samo ljudi u mantijama, crkvi pripada svaki kršteni čovek. Ljudi često poistovećuju crkvu sa pojedincima. Greh Ljube Stojanovića, promašaj Ljube Stojanovića je nešto što je on učinio i to nije isto što i crkva. Jer mi, ako nam se jedan sveštenik ne svidi, odmah kažemo da ne valja crkva. A ako nam se ne svidi frizer, menjamo frizera i ne kažemo da ne valjaju frizeri.

RSE: Možemo li tako lako menjati crkve kao što menjamo frizere?

STOJANOVIĆ: Ne trebamo menjati crkve, već ne trebamo poistovećivati crkvu sa jednim čovekom. Kad me ljudi pitaju šta radi crkva, postavim sebi pitanje – šta ja radim u ckvi. Ja, ti, mi, svi zajedno. I upravo mislim da pinekad mi hrišćani, koji se zovemo tim imenom, zaklanjamo Hrista ljudima.

RSE: Jasmina, koje je vaše mišljenje kada se govori o tom uticaju koji crkva danas ima na društvo u Srbiji?

MILOJEVIĆ: Ja mislim da je taj uticaj samo više vidljiv zbog prirode društva u kojem mi sada živimo, u odnosu na period pre desetak-petnaest godina. A onaj period kada je taj uticaj bio minimalan ili kada je bio manje vidljiv ne mogu da komentarišem jer ga se ne sećam. Mislim da crkva ima pravo da komentariše i da pokuša da vrši uticaj u društvu, kao što i neke druge institucije od važnosti za svako društvo – poput univerziteta, poput esnafskih udruženja, čitavih profesija, lekara, nastanvika, radnika, nije važno – imaju pravo da iskazuju svoje stavove i da na taj način vrše neki uticaj na društvo, pa i pritisak.

RSE: Postoji li neko pitanje za koje biste vi rekli - e to nije stvar crkve?

MILOJEVIĆ: Nije problem u tome šta crkva komentariše, odnosno na šta pokušava da utiče, već je problem na koji način saopštava taj svoj stav i kome se obraća. Mislim da je takođe od velikog značaja i veliki problem za samu Srpsku pravoslavnu crkvu – ko su ljudi koji zastupaju stavove crkve u javnosti. Mislim da tu ima dosta problema. Mislim i na same ljude iz crkve i na vernike Srpske pravoslavne crkve.

RSE: Ko vam prvi pada na pamet kada govorite o nekom ko proizvodi probleme, a dolazi iz Srpske pravoslavne crkve?

MILOJEVIĆ: Pa ima ih više. Mislim na one ljude koji imaju radikalne stavove u odnosu na manjinske zajednice. Na one koji se rigidno odnose prema ženskoj populaciji, prema gej populaciji, prema nacionalnim manjinama. Ima tu vrlo obrazovanih ljudi koji na vrlo neobičan način, na vrlo radikalan način, koji graniči sa fašizoidnošću, saopštavaju te svoje stavove. Mislim da je to problem pre svega za crkvu.

RSE: Profesore, prepoznajete li i vi takve stavove?

STOJANOVIĆ: Uvek može da se prepozna verski fanatizam. Mislim da crkva kao crkva, u svom biću, ne neguje tako nešto. Nego se prosto pojedinim ljudima, pod pritiskom nekih događaja koje ne mogu da definišu i koje ne mogu da shvate, a žele sve da razumeju i da u svemu učestvuju, dese takvi promašaji. Međutim, s druge strane je problem što ljudi to onda generališu. Pogledajte crkveni kalendar. I ja sam se opredelio da gledam žitija svetih i da kažem da verujem u vaskrsenje Hrista, a ne Ljube Stojanovića, ovoga ili onoga. Ja nisam temelj vere, Hristos je temelj vere.

RSE: Ima li puno generalizacije, Jasmina? Da li u tome što vi prepoznajete kao neprihvatljive stavove i izjave iz crkve prepoznajete i nešto što se u javnosti dalje generalizuje, pa se pripisuje čitavoj crkvi?

MILOJEVIĆ: Da, apsolutno. Mislim da se više čuju ti radikalni glasovi u javnosti, nego glasovi razumnih ljudi. Jer, kao što reče otac Ljuba, crkva nisu samo vladike i nisu samo ljudi u mantijama, nego su crkva svi vernici Srpske pravoslavne crkve ili bilo koje druge verske zajednice. Ali to je nekako, meni se čini, interesntno za medije. To je nekako uopšte problem vremena u kojem mi živimo i šta je novinarstvo danas. To je ustvari pitanje za vas. Taj senzacionalizam za kojim se poseže.

RSE: Njegova svetost patrijarh Pavle u knjizi „Neka pitanja naše vere“, između ostalog kaže: „Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer u fabrikama ili prilikom putovanja zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje. Crkva je protiv takvog oblačenja kada je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova“. Patrijarh u istoj knjizi podseća i da žene „nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije“, ali da „savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje“. Da li je ovo radikalan stav?

MILOJEVIĆ: Da. Mislim da jeste. U odnosu na vreme u kojem živimo mislim da jeste radikalan stav. Štaviše mislim da je mizogen stav. Ako ste dobro preneli to što je patrijarh rekao.

RSE: Ovo je citat. Šta vi mislite, gospodine Stojanoviću?

STOJANOVIĆ: Ovde je patrijarh, pod pritiskom pitanja onih koji dolaze u crkvu, prosto hteo da ukaže na taj period, na taj ciklus, na te dane kao vreme kada je žena ne nečista u smislu da je potrebno eliminisati iz crkvenog života, nego prosto da ukaže na to na osnovu kanona, jer on to nije izmislio, već je jednostavno citirao kanone. Tako da treba razumeti da to nije neki njegov stav koji on nameće, nego je to nešto što ističe iz iskustva, iz jednog kanonskog poretka crkve. Naravno, to sada postavlja mnoga druga pitanja. Ali ni u jednom momentu se ne govori o ženi kao o nečistoj generalno, o ženi kao nepoželjnoj na bogosluženju, nego jednostavno ovo otvara jedno sledeće pitanje – pitanje saradnje crkve sa lekarima i drugim stručnjacima. Patrijarh lepo napominje novija higijenska sredstva i sve ostalo. Mislim da to opominje sve nas o potrebi jednog usaglašavanja vere i nauke, novih dostignuća.

RSE: Zašto to nije rečeno tako direktno, nego u ovom obliku?

STOJANOVIĆ: To je sad pitanje za neke dalje rasprave.

MILOJEVIĆ: Onda patrijarh u tom slučaju nije bio dovoljno dorečen, ako je mislio to što vi kažete. Bez ambicije da ulazim u pravoslavnu dogmatiku zašto je žena u tim danima nepoželjna u crkvi, ono što moje znanje kazuje, to je da u pravoslavnom učenju ima dosta tih paganskih stavova i paganskog načina mišljenja. Svemu onome što hrišćanstvo nije moglo da iskoreni, davalo je neki hrišćanski oblik. O tome imamo hiljadu i jedno svedočanstvo, počevši od te naše čuvene srpske slave pa nadalje.

RSE: Zašto ste vi uvereni da u ovim patrijarhovim rečima postoji mizoginija?

MILOJEVIĆ: Zato što se žena stavlja u tu poziciju drugorazredne i prljave. Toga je bilo do pre dvadeset-trideset godina po srpskim selima, da žene nisu mogle da spavaju u kući u vreme menstruacije jer su bile „prljave“. To znaju i sveštenici. Tako se smatralo u narodu. Ja ne znam odakle to dolazi, da li je to paganskog porekla ili hrišćanskog.

STOJANOVIĆ: Ali priznaćete da na vratima crkve ne stoji niko, ne proziva žene i ne udaljava ih.

MILOJEVIĆ: Priznajem. Ja sam živi dokaz tome, pošto sam...

RSE: Pošto ste po tim kriterijumima zapravo grešni?

MILOJEVIĆ: Da, po tim kriterijumima sam grešna.

STOJANOVIĆ: To se prevazilazi i mislim da je to pitanje koje se jednostavno i ne postavlja, ne potencira se. Kažem, niko ne stoji na vratima crvke i ne udaljava žene.

RSE: U nastavku čućete šta su mi o ovom pitanju kazale dve moderne, obrazovane i u svojim poslovima uspešne Beograđanke:


Olivera Zekić ima trideset godina. Regionalni je direktor Foruma za Jugoistočnu Evropu. Smatra se vernikom, a o patrijarhovoj besedi kaže:

„Blago budi rečeno sam šokirana. To je takva diskriminacija prema ženskom polu. To je jednostavno rečenica koju bih ja očekivala u doba inkvizicije, a ne u 21. veku. U svakom slučaju, strašno.“

Jelena Mitić ima trideset i dve godine. Novinar je u dnevniku „Glas javnosti“. Povremeno posećuje crkvu, veruje u Boga:

„Ne mislim da se ovde radi o diskriminaciji. Crkva je, po meni, institucija koja ne bi trebala da se menja. Ta crkva traje dve hiljade godina.“

Olivera Zekić:

„Diskriminacija žene i stavljanje žene u jedan podređen položaj na osnovu toga je zaista jeziv. Da li će oni možda u crkvama ustanoviti neke testove, pa će puštati samo žene koje ne menstruiraju. One koje eventualno imaju PMS će moći ući, a one koje su dobile menstruaciju neće moći ući u crkvu. Kako se to računa? Hoćemo li imati neki senzore okolo? Ne razumem.“

Jelena Mitić:

„Izgledalo bi mi rigidno da je reč o državnoj instituciji u koju ne bih mogla da uđem zbog toga što u tom trenutku imam menstruaciju. Izgledalo bi mi rigidno da me na bilo kom drugom mestu diskriminišu zbog toga. Ali kad je crkva u pitanju, to je u redu.“

Olivera Zekić:

„Zašto žene ne smeju da idu na Hilandar? Zašto žene ne smeju da posete Svetu Goru? U čemu je problem? Jesam li ja prljava zato što nisam muško? Apsolutno, ne da se ne slažem, nego mislim da je to jedna potpuna, iracionalna katastrofa.“

Jelena Mitić:

„Mislim da uopšte ne bi trebalo ženama dozvoliti da idu na Svetu Goru, upravo iz ovih razloga koje sam navela. Postoji vrlo malo stvari na ovom svetu koje mislim da ne bi trebalo dirati, koje bi trebalo ostaviti takvima kakve jesu. Među njima je i crkva i shodno tome cela ta priča o Svetoj Gori. Šta znači to da crkva diskriminiše žene? Kako ih diskriminiše ako je ne znam koliko žena proglašeno sveticama, nisu samo muškarci među svecima?“

Olivera Zekić:

„Ovde imamo razliku između vere i religije. Ne pričamo o veri, pričamo o religiji koja je oličena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i koja ne želi da se menja. To je konzervirana institucija vekovima unazad koja, po meni, vuče čitavu zemlju unazad.“

Jelena Mitić:

„Nemam ličan problem s tim da li žena koja ima menstruaciju treba da ide u crkvu ili ne. Prvo polazim od sebe. Ako je to princip, grešna sam. Možda ću otići u pakao zbog svega toga, ali to radim na svoju ličnu odgovornost.“

RSE: Pa profesore, hoće li otići u pakao?

STOJANOVIĆ: Ne. Ja lično mislim da ljudi nisu dozreli u veri i imaju samo strah od pakla i Boga doživljavaju kao nekog diktatora i veru kao strah od većeg. U tom kontekstu tumače i određena pravila. Ali s druge strane sve ovo ukazuje na potrebu dijaloga. Svi vodimo neki monolog. Mislim da na saopštenjima i komentarima bez dijaloga ne možemo ništa rešiti.

RSE: Jasmina, da li bi Srpska pravoslavna crkva trebala da se modernizuje? Da li je to ono što joj je najpotrebnije to bilo najpotrebnije?

MILOJEVIĆ: Pa evo ja kao žena kažem prvo u odnosu na žene. Verovatno sam subjektivna, ali postoji jedan praktičan razlog. Upravo je otac Ljuba to odlično rekao. Mislim da problem nas kao naroda, kao društva – možda će iznenađujuće delovati što to kažem – nije to što se ljudi sada vraćaju veri, bilo iz potrebe, bilo iz snobizma, mislim da je problem našeg društva u tome što mi nismo primili dovoljno hrišćanstva. Ja se stalno pozivam na te paganske elemente kojih dosta ima u našim životima, pa i u životu crkve. I ti paganski elementi i ti paganski uticaji se, po onome što ja vidim, najviše odražavaju na ženu.

RSE: Da li to znači da bi, po vama, Srpska pravoslavna crkva trebala da pokaže liberalniji stav u odnosu na pitanje abortusa na primer?

MILOJEVIĆ: Da, mislim da bi trebalo. Crkva treba da apeluje na očuvanje života kao vrhunske vrednosti, u to nema sumnje. Crkva je po definiciji negde na to konzervativnom stavu i to je sasvim očekivano. Ali, opet kažem, način na koji to radi bi trebao da bude malo mekši.

RSE: U kom smislu mekši? Da li očekujete da jednog dana neko iz crkve kaže – mi nemamo ništa protiv abortusa?

MILOJEVIĆ: Ne, ne očekujem. To je konzervativni pol društva koji postoji u svakom društvu. Mekši stav bi crkva trebala da pokaže pre svega u tome da se toliko ne meša u prava žena, a da s druge strane može da apeluje na to da se očuva život kao vrhunska vrednost, jer to jeste jedan od važnih principa hrišćanske pravoslavne crkve, znači očuvanje života.

RSE: Profesore, je li to spojivo – pravo žene da odluči da li će roditi ili ne i samo shvatanje po kome Bog život daje i uzima?

STOJANOVIĆ: Mislim da se radi o tome da treba čoveka ubediti da bude optimista, jer mnogi se odlučuju na to da rode novog člana porodice iz straha. S druge strane, mislim da se žena previše optužuju kad je u pitanju abortus. Gde je tu taj otac? Zašto samo majka? To je verovatno iziritiralo žene. Kad bi se to drugačije rešilo, mislim da bi dijalog bio plodotvorniji. Jedan moj kolega, kojem su dolazile mlade devojke da se požale, govorio je – što nisi pazila. Ja sam posle te devojke pitao – a gde je taj delija, gde je taj otac. Oni su se plašili da kažu roditeljima. Razlozi koji su njih rukovodili su bili tradicionalni – da ne osramote porodicu. Znači, ona je bila u strašnoj dilemi da sačuva porodicu od sramote, ništa drugo. Tako da mislim da postoji jedna velika distanca između sveštenika i vernika, da ne kažem nepoverenje, s obe strane, iz ovih ili onih razloga. Sveštenik priča svoju besedu, koja ovome para uši.

RSE: Hoćete da kažete da se ne trudi da upozna samu ličnost i da joj olakša.

STOJANOVIĆ: Da. A s druge strane, opet, pojedini vernici će pre otići kod vračare ili ne znam gde, neće otići ni kod psihologa, neće otići ni kod sveštenika, lakše će sve svoje probleme rešavati nekim drugim putem, pa i ovaj. I sve to ukazuje upravo na činjenicu da se mi ne poznajemo dovoljno i da prosto ispada da svako tera svoju priču i otuda svi sukobi i svi nesporazumi i otuda nema tog nekog zajedničenja u odlučivanju.

RSE: Je li ovo, Jasmina, mekši stav? Koliko shvatam, profesor pokazuje razumevanje za žene koje se odlučuju za abortus. Jesam li vas dobro shvatio?

STOJANOVIĆ: Ja pokazujem razumevanje za sve te ljudske dileme, za ljudske priče i uvek bih savetovao ljudima da dobro razmisle. Ne bih nikoga na ništa prisiljavao, niti bi mi palo na pamet da pretim paklom, nego bih jednostavno, ovo što ste rekli, ukazivao na svetinju života. Nipošto ne bih narušavao slobodu, ali bih tražio da se na odgovornost pozove i druga strana. To je problem našeg društva – sve je palo na ženu, na buduću majku. Prosto se isključuje ta junačina iz te priče.

MILOJEVIĆ: Budimo precizniji, to već vekovima stoji na majci.

STOJANOVIĆ: Da. Mislim da bi se tu trebale stvari malo pokrenuti. Kada bi se razgovaralo, kako kažete, mekše, bez tih pretnji, kod ljudi bi došlo do pomaka.

RSE: Ja bih zaista volio da stavove kakvi su vaši češće čujem iz crkve. Ali upravo ovaj primer besede patrijarha Pavla govori drugačije – da se taj odnos prema ženama bitno ne omekšava, odnosno da je i dalje krut. Slažete li se, Jasmina?

MILOJEVIĆ: Da, apsolutno se slažem. Prisustvovala sam mnogim venčanjima u nekim beogradskim crkvama, i kao pevač i kao dirigent i kao gost i tako dalje, i uvek sam pomno slušala te propovedi koje se drže nakon što se mladenci zaruče i venčaju i mogu vam reći da su reakcije devojaka i žena koje su bile oko mene, koje su vernice, bile vrlo netrpeljive prema tome što su čule, jer se opet apelovalo na ženu da ne poseže za čedomorstvom i tako dalje.

RSE: Ja sam bio na nekoliko venčanja gde sveštenik, nakon što je obavio obred, nije rekao ono što se meni čini kao logično, na primer: volite se, nego je rekao: razmnožite se.

MILOJEVIĆ: To je sad već drugo pitanje. Da li je crkva zainteresovana za to da nas bude što više, što mogu da razumem, ili je crkva zainteresovana i za to kakvi smo. Htela bih da se vratim na još jednu stvar. Meni tu prilično nije jasan odnos crkve prema kontracepciji kao načinu planiranja porodice. Potpuno razumem odbranu života kao vrhunske vrednosti, to mi je potpuno jasno. Ali mi se čini da dobar dio sveštenika ima krajnje konzervativan i za 21. vek neprihvatljiv stav kad je kontracepcija u pitanju. Ne znam šta bi otac Ljuba rekao na tu temu. Možda bi uspeo da pomogne mnogim ženama koje su negde na pola puta da budu vernice, ali ih sprečavaju baš takvi neki kruti stavovi da priđu crkvi.

STOJANOVIĆ: Kao što rekoh na početku, to vaspitanje slobode kod svakog čoveka podrazumeva učestvovanje njegovo, a ne naređivanje njemu. Tako da u tom smislu moramo pratiti i sva dostignuća iz oblasti nauke, a pogotovo iz oblasti medicine. I mislim da mi kao narod drastično malo konsultujemo ono što se događa u oblasti medicine, a hoćemo da se mešamo u sve.

RSE: Ovde se postavlja pitanje zašto se iz crkve otvoreno i jasno ne apeluje na građane na primer kada je reč o kontracepciji, ili na primer da koriste zaštitu kao prevenciju od side i tome slično? Zašto u crkvi nema jasnog i glasnog izgovora takvih stavova?

STOJANOVIĆ: To je pitanje za Sveti Sinod, ne za mene.

RSE: Kakvo je vaše mišljenje?

STOJANOVIĆ: Mislim da treba čoveka uvek rukovoditi da bude slobodan i siguran u sve svoje odluke, da ne oseća pritisak crkve, jer kad oseća pritisak crkve i kad je u strahu, kad je u grču, on nije dobar vernik. On će postati ili fanatik ili veliki protivnik crkve. Mislim da smo neke stvari iz ličnog života suviše otvorili. Ljudi mnoge stvari iz svoje najdublje intime ne bi da učine javnim. Za to nam trema mnogo vremena, mnogo strpljenja, mnogo uvažavanja i naravno mnogo truda, da jednostavno svako stvaralaštvo dođe do izražaja. Mislim da ne treba očekivati da će to biti javna stvar, jer će tu uvek biti različitih stavova, različitih ljudi. Sada je i crkva u jednoj dilemi. I sveštenici na terenu su razapeti između vernika fanatika, tradicionalnih vernika i svih ostalih. Sve to treba uskladiti. U nekim sredinama jednostavno postoji jedna strašna zatvorenost za život, prosto jedna pasivnost. Najstrašnije je kad je vernik pasivan – daće Bog, volja Božja… A gde je tvoja volja? Gde je tvoje stvaralaštvo?

RSE: Jasmina, imate li vi želju da odete na Svetu Goru?

MILOJEVIĆ: Imam.

RSE: Kako vam se čini to da verovatno nećete otići?

MILOJEVIĆ: Čini mi se loše, ali bojim se da se tu ništa neće promeniti, mada meni još uvek nije jasno zbog čega.

STOJANOVIĆ: Ako će vam to biti uteha, ni ja nisam otišao na Svetu Goru još nijedanput.

MILOJEVIĆ: Pa nije mi uteha. Crkva je po definiciji konzervativna intitucija i ne možemo sada da očekujemo da postane institucija za zaštitu gej prava i takvih stvari, to je potpuno van pameti.

RSE: Pa ne znam baš da li se tu govori o gej pravima ili ljudskim pravima.

MILOJEVIĆ: Dobro, sad sam ja to malo iskarikirala, ali mislim da negde mora da se pomeri. Negde sam javno, polujavno, a i privatno čula stavove nekih ljudi iz crkve, koje mogu da nabrojim na prste jedne ruke, povodom pitanja žene, da bi tu koješta trebalo da se promeni u samoj crkvi. Žene verovatno za našeg života neće biti sveštenice, ali da bar na neki način uđu u te upravljačke strukture, makar humanitarnih organizacija u crkvi. Što je takođe retkost, verovali ili ne.

RSE: Čućemo sada jedan primer koji možda govori o tome kako u nekim situacijama crkva može biti direktno pogođena i da li je u takvim situacijama ona bukvalni i obavezna da odreaguje kako bi zaštitila svoje vernike čija su osećanja možda i povređena:


Jelenu Karleušu danas je, bez sumnje, lakše prepoznati po događajima za nju vezanim, koji se u tabloidima prenose sa oznakama „skandalozno“ i slično, nego li po muzici kojom se bavi. Mediji su je dovodili u vezu sa muškarcima koji u problemu sa zakonom. Sve je iznenadila razvodom koji je usledio ubrzo po udaje za jednog od naslednika imperije „Karić“. A nedavno je udarila i na najpopularniju instituciju u Srbiji – Srpsku pravoslavnu crkvu, sve pozivajući se na umetničke slobode:

„Ja kao i svaka druga osoba i kao umetnik imam pravo i na svoj stav i na svoje versko opredeljenje i da se izrazim kako hoću i da radim apsolutno šta hoću.“

Skoro da u Srbiji nema estradne zvezde za koju nije radio reditelj muzičkih spotova i fotograf Dejan Miličević. Proslavio se devedesetih, u vreme ekspanzije turbo folka. On je autor spornih Karleušinih fotografija. Igranje sa krstom, bila je njena ideja:

„Ideja celog spota, bila je reinkarnacija Merlin Monro. To jest ono što je Merlin Monro bila za Ameriku i ono kako je Amerika uništila i ubila Merlin Monro, to ovde pokušavaju isto da urade sa Jelenom Karleušom. Ja sam došao na ideju da njen stajling bude stajling barokne bludnice koja leži preko te konzole i kaje se, pri tom zariva sebi taj katolički krst u stomak. To nema nikakve veze da li je katolički ili pravoslavni, čisto je iskorišćen taj barokni rad na tom krstu, a igrom slučaja je to katolički krst. Ideja je bila da se ona tim raspećem bode u stomak, to jest da ga prislanja ispod grudi i da se kao kaje zbog svih tih svojih grehova, a na ogledalu pored kojeg je, pojavljuje se neki pročišćeni lik koji, eto, igrom slučaja, asocira na nešto čisto i nevino, možda na Isusa, možda ne, uglavnom na nekoga ko se eto kao javlja Jeleni.“

Za protojereja Žarka Gavrilovića malo ko bi čuo da se svojevremeno nije postavio na čelo batinaša koji su pretukli učesnike prvog pokušaja gej parade u Beogradu. Oglasio se ponovo povodom slučaja „Karleuša“:

„Oni krstom, koji nesumnjivo ima svetu vrednost, ističu gole grudi ili ga stavljaju među butine, pozivajući na zemaljsku strast, apsurdno pojačavajući taj poziv verskim simbolima. Trebalo bi da te osobe potraže svog duhovnika koji bi im ukazao na prave vrednosti. Vrednost žene nije da bude raskalašna Eva, već mudra i smerna deva.“

Jelena Karleuša, na kritike je odgovorila pismom u kojem je između ostalog stajalo:

„Ovo je zemlja apsurda, gde ljudi poput Žarka Gavrilovića pozivaju na nasilje nad gej populacijom samo zato što su drugačiji, gdje popovi blagoslivljaju paravojne formacije prije pokolja, gde su nacionalne zvijezde razni Arkani, Legije, Bogoljubi.“

Dejan Miličević

„Ona je lepo u tom pismu objasnila da se ne osuđuju ljudi koji su činili strašne i jezive stvari u ovoj zemlji, a na bilo koji način se komentariše i osuđuje neko ko je u nekom momentu na drugačiji način iskazao neku svoju umetnost. Po meni crkva treba da bude potpuno van svega toga, van tih stvari kojima se ja bavim. Mislim da crkvi uopšte nije niti u interesu, niti je za nju dostojanstveno da komentariše estradu i to čime se ja bavim.“

Onima čija su verska osećanja sporne fotografije možda i uvredile, Karleuša je poručila da nije zloupotrebila krst, a Miličević naglašava:

„Apsolutno me nije briga da li sam ja nekome povredio osećanja ili nisam. Ja sam iskazao neki moj umetnički trik.“

Naš sagovornik je odrastao, kako kaže, u duhu verske tradicije. Na pitanje da li posle igranja sa idejom raspeća veruje da je bliži ili dalji Bogu, odgovara:

„Ne mislim da sam bliži, niti sa sam dalji, niti tripujem da ću, ako sam vernik i ako redovno idem u crkvu, biti kažnjen od strane tog nečeg što postoji. Jednostavno verujem u sebe, u svoju moć, u svoj talent, verujem da sam drugačiji i verujem da je moja misija ta koja jeste i da tako treba da ostane. Nemam nameru da žalim ni zbog čega, niti da se bilo kome pravdam.“


RSE: Profesore, mislite li da je crkva u ovom slučaju obavezna da odreaguje, kada govorimo o igranju sa idejom raspeća na način na koji su to učinili Miličević i Jelena Karleuša?

STOJANOVIĆ: Ja sve ove i slične pojave, počevši od onog svojatanja Hrista od strane komunista da je on bio prvi komunista, pa onda mladih koji koriste marihuanu i kažu da je Hristos koristio marihuanu, smatram potragom za Hristom, makar i na negativan način. Hristos i krst na kojem je razapet, vaskrnuo i darovao život večni svakom čoveku, izazivaju reakcije, čovek prema tome nije ravnodušan. Ja ne bih svojatao Hrista, niti bih govorio da je meni neko povredio verska osećanja, nego bih rekao da čovek traga i da naravno u svom traganju može i da zaluta. Ali prosto sve ukazuje da čovek čim počne da se pita o životu, o smrti, o bilo čemu, nekako te probleme ne može da razrešava drugačije osim kroz Hrista. Makar i kroz one priče o raju, paklu, svetom Petru, ali čovek traga, traži. I ja tu vidim odgovornost crkve da tog čoveka pokrene, a ne da ga odbaci, da ga proglasi za nedostojnog, za grešnog, za suvišnog, nego prosto da kaže – da, ti tražiš smisao, ali hajde pokušaj da razumeš i nas koji verujemo. Ne može čoveka koji je pravi vernik da povredi niko, njegova verska osećanja ne može niko da povredi. Može da povredi samo onoga ko je nesiguran u svojoj veri.

RSE: Jasmina, šta vi mislite o tom traganju Jelene Karleuše?

MILOJEVIĆ: Ja se s tim ne bih složila. Otac Ljuba to posmatra iz perspektive crkvenog čoveka. Ja bih to više posmatrala sa stanovišta društva, dakle kakve to ima posledice po društvo i tako dalje. Mislim da je stvaralačka sloboda neprikosnovena i niko to ne spori. Ni najekstremniji ljudi iz crkve to sigurno ne spore. Međutim, tu se radi o tome da se ona i Dejan Miličević poigravaju sa krstom kao simbolom temeljnih hrišćanskih vrednosti koje su ugrađene u našu hrišćansku civilizaciju kojoj pripadamo. E sad, pitanje je kakav uticaj to ima na nekoga ko nije moralno utemeljen pravoslavno hrišćanski i tako dalje. Dgura stvar koja se tiče umetničke slobode, osim što je ne sporim, mogu da kažem da nisu otkrili toplu vodu. Pa Madona je to radila prije dvadeset godina.

RSE: Pa i Sinead O’Connor, ako se dobro sećam, kada je pocepala Papinu sliku. Jelena Karleuša je tu slala neku svoju ličnu poruku, ali je odreagovala i kao jedno biće koje je vrlo svesno dešavanja u zemlji. Ona je kritikovala crkvu, odnosno institucije koje se ne oglašavaju povodom nekih vrlo bitnih pitanja kakva su kriminal, a o ovakvim nekim sitnim stvarima se čuju različiti komentari.

MILOJEVIĆ: Mislim da se ona u toj izjavi ponela manipulativno. Ako krenemo na tako simboličkom nivou da tumačimo svaku stvar, možemo da kažemo da je ona možda htela da ovaploti Duh Sveti koji je oplodio Devicu Mariju. Ako nastavim oda spekulišemo, možemo da kažemo šta nam padne na pamet.

RSE: Mislite li da bi crkva trebala da se jasnije i glasnije izjašnjava o vrlo bitnim pitanjima u ovoj zemlji kao što je upravo organizovani kriminal? Ona pominje Arkana, pominje Legiju, Bogoljuba Karića…

MILOJEVIĆ: Mislim da apsolutno treba. Ali mislim da treba i da se oglašava i ne slažem se sa Dejanom Miličevićem da je za crkvu nedostojno da komentariše takve stvari kao što je njihov spot i uopšte ta muzika i ta kultura koju živimo evo već dvadeset godina.

RSE: Crkva se nije puno izjašnjavala o tim pitanjima.

MILOJEVIĆ: Ja sam pokušavala lično da sa više sveštenika govorim na tu temu, i sa profesorima sa Bogoslovskog fakulteta i sa uglednim vladikama, u sasvim neformalnim razgovorima, i svaki put sam naišla na zid i još uvek mi nije jasno zašto se tu nailazi na zid. Imajući u vidu da je Srpska pravoslavna crkva još u srednjem veku – postoje zapisi o tome – progonila skomrahe, znači tu profanu muziku, žonglere, igrače i pevače po trgovima, kao muziku nedostojnu dobrih hrišćana, ako se to tada radilo, ako je to tada bilo nedostojno dobrog hrišćanina, nije mi jasno zašto se ova muzika toleriše sada. Ne moraju da ih progone, ali nije mi jasno zašto se na neki način ne oglase, jer je tu reč o brizi za duhovno stanje naroda. Ja mislim da bi crkva morala da bude zainteresovana za to. Ne može crkva da uređuje programe, ali bi trebala da se oglasi.

STOJANOVIĆ: Da, zaista, stanje je poražavajuće. Pogledajte recimo svadbe, kršenja, svima je bitno samo da se provedu. Mislim da tu nikakve naredbe ne mogu doneti rezultate, nego samo rad sveštenika na terenu. Kao svojevremeno kad su pokušali da eliminišu vence na sahranama i hranu na groblju, ali se negde stalo. Mislim da se ovde zaista može da utiče na to. Gozba prilikom venčanja ili krštenja je izgubila svaki smisao.

RSE: Na šta bi to crkva trebala da ih usmeri, na koju vrstu muzike?

STOJANOVIĆ: Da se ukaže na to da li je baš najbitnije da sve to bude raskalašno. E sad je to pitanje autoriteta mesnog sveštenika. Ali mislim da samo radom sveštenika na terenu, u parohijama, to može da se reši.

RSE: Ukoliko jedan sveštenik blagosilja pripadnike formacije koji su potom streljali one nesrećne civile u Trnovu, a zatim daje izjave tipa da su to bili uplašeni dečaci i da je on blagosiljao one koji su sa strahom odlazili u rat, a ne da ubijaju, to je jedan stav u kome se zapravo taj čovek nije distancirao od zla koje je učinjeno. I mislim da bi crkva najjasniju poruku poslala ukoliko bi se vrlo jasno distancirala i rekla – mi nemamo ništa s tim. Međutim, u crkvi se, ipak, oseća određena rezerva i u takvim slučajevima. A to je jedan od slučajeva koji pominje Jelena Karleuša.

STOJANOVIĆ: Da, zaista, to su veliki problemi. Ali mislim da nijedan sveštenik ne bi blagoslovio nekoga i rekao – idi i ubijaj. Kako su neki krenuli, doći će do toga da će sada prozvati sveštenika koji je eventualno krstio tog čoveka. Mi generalno kao narod prosto eksploatišemo crkvu. Počevši od tih koji dođu i kažu – zakuni nas i naivan sveštenik dođe i to uradi. Kod nas je problem još i to što se stalno branimo. Umesto da kažemo – da, pogrešio sam, nisam to trebao da uradim, stalno se branimo i onda tom svom promašaju dodajemo novi promašaj i onda dolazi do još veće distance, do još veće razlike i onda se prosto samo optužujemo. Mislim da to treba da ukaže na jednu činjenicu da svi dobro treba da promislimo, da shvatimo šta je svetinja molitve, kad se čini i kako se čini, da jednostavno ne ponavljamo te stare greške i da se ne pravdamo za ono što ne može da se opravda. Mislim da vraćanje unazad ne doprinosi ničemu, ali mislim da za ubuduće treba paziti. Dobro se zna šta je liturgija, šta je molitva za zdravlje. I mislim da tu ljudi koji su učinili to što su učinili, u želji da se opravdaju, idu u nove greške i u nove promašaje.

RSE: Jasmina, da li bi crkva, pre nego što se odredi prema problemima masovne kulture i tome slično, trebala da se odredi prema događajima iz naše bliske prošlosti, a koji su teško istorijsko opterećenje za građane Srbije, kao što je na primer to zlo u Trnovu?

MILOJEVIĆ: Ja mislim da treba da se određuje prema svemu tome svakog dana, u svakom trenutku i na svakom mestu, jer mislim da je to sve povezano. Ne znam da li je bila prvo kokoška, pa posle jaje ili obrnuto, da li je prvo bio turbo folk i ta kultura ratničkog šika pa onda ratni zločini, ili su prvo bili zločini pa turbo folk. Mislim da treba svakodnevno i u svakom trenutku, i na terenu i u propovedima i na liturgiji, govoriti o tome. Ja, recimo, ni na jednoj propovedi, a bila sam na mnogim propovedima na raznim mestima i po Srbiji i po Beogradu, nisam čula da je išta rečeno o toj muzici koja direktno podstiče strasti koje nisu dostojne jednog hrišćanina.

RSE: Koje to strasti nisu dostojne hrišćanina?

MILOJEVIĆ: Mislim na te najniže ljudske porive, na razvrat, na preveliku sklonost ka materijalnim vrednostima i tako dalje. Sad pričam sa stanovišta te hrišćanske dogmatike. S druge strane, crkva ne mora, mada bi po mom mišljenju trebala, da se jasno i glasno odredi prema pitanjima ratnih zločina i kriminala. Možda ne mora da se oglašava baš Sinod, ali sasvim je dovoljno, za početak, da ne venčava u crkvi neke koji nisu dostojni crkve. Crkva ima to diskreciono pravo. I postoji razgovor sa sveštenikom, koji traje dva meseca, pre nego što se supružnici venčaju. Čula sam za jednog sveštenika u unutrašnjosti Srbije koji neće da venča par pre nego što nauče elementarne stvari o hrišćanstvu, pošto je sad to postalo pomodno. Znači, s jedne strane imamo to da se u crkvi venčavaju ljudi za koje svi znamo da pripadaju podzemlju, kriminalu ili da su činili neke nečasne stvari, a s druge strane imamo na Đinđićevom odru onakav govor, svi ga se sećamo.

STOJANOVIĆ: Zaista, mnogo toga treba da se uradi. I upravo crkva kao živi organizam ako stane, to jednostavno nije dobro. To je ono stanje o kome Hristos govori – kad se obljutavi.

RSE: Jasno je da u crkvi postoje različite struje. Postoje oni koji su liberalniji, koji su skloniji promenama, koji su skloniji otvaranju tih vrlo osetljivih pitanja i postoje oni koji prosto nisu. Ali nekako se stiče utisak da je taj glavni tok poprilično diskutabilan. Na Đinđićevoj sahrani je govorio upravo vladika Amfilohije. On je vrlo bitan član Sinoda i izrekao je onakve reči koje su pobudile žestoke reakcije.

MILOJEVIĆ: I to je izrekao te reči nad mrtvim čovekom kojeg je crkva prihvatila kao svog člana.

RSE: Kako menjati taj glavni tok? Da li neko odozdo treba da utiče na gore, a svi očekuju da oni odozgo šalju neke poruke?

STOJANOVIĆ: Mislim da je greška što se čeka na one odozgo. Sveti Arhijerejski Sabor i Sinod donose odluke, ali to treba da zaživi, da ima jedno opravdanje i ostvarenje u našoj svakodnevnoj praksi. Mi imamo raskorak kod samog čoveka. On ide u crkvu samo kad mu treba. On nema osećaj svoje crkvene pripadnosti do kraja. I onda je pitanje koga kao vernika pokrenuti, šta on hoće u crkvi. Da se vratimo na ono pomenuto, njemu je bitnije od samog čina venčanja ono što će biti u kafani ili pod šatrom. Mladi ljude se venčaju, a onda se peva „on ostavio nju“, „ona ostavila njega“ i svi pamte samo koliko je razbijeno čaša i popijeno pića, a to je bio sveti čin. Ili recimo kršenje. Kad bi se to samo vratili u liturgiju, da svi ti sveti činovi budu u okviru liturgije, da to ne bude samo gozba jedne porodice ili pet porodica, nego da bude događaj crkve, onda bi svi bili malo crkveniji, i to bi prosto nateralo sve nas da budemo bolji. Jednostavno bi svi osetili svoju pripadnost. Mislim da je problem što naš čovek nekako ne oseća svoju pripadnost crkvi i što ga je s jedne strane baš briga. Seti se crkve na momente.

RSE: Može li se biti dobar izvan crkve? Može li ateista biti dobar?

STOJANOVIĆ: Može čovek bii dobar uvek, zašto da ne. Dobrih ljudi ima svugde.

MILOJEVIĆ: Apsolutno.

RSE: Podsetićemo vas na slučaj s početka godine. Patrijarh je, naime, pre izvesnog vremena potpisao pismo koje je bilo upućeno predsedniku vojvođanske vlade Bojanu Pajtiću, u kojem patrijarh traži da idu u zatvor svi oni koji šire govor mržnje protiv crkve, na čelu sa nekim nevladinim organizacijama, a posebno se govori o Nenadu Čanku. Takav potez naišao je na komentare da patrijarhu neko podmeće dokumente otkako je on prošle godine boravio na lečenju:


Spor u koji je Srpska pravoslavna crkva ušla sa Nenadom Čankom, otvorio je pitanje da li je patrijarh Pavle sposoban za normalno rasuđivanje i da li bi zaista mogao da ne primeti ukoliko bi mu neko podmetnuo problematične dokumente na potpis, odnosno da li bi mu promaklo ako bi njegov potpis bio falsifikovan. Upravo se to i dogodilo, tvrdi Nenad Čanak:

„Patrijarh Pavle nikada nije ni čuo za to pismo, niti ga je video, tako da je reč o najobičnijem falsifikatu poslatom iz redova Srpske pravoslavne crkve, uz krivotvorenje patrijarhovog potpisa. Jedino što se videlo je tekst na sajtu Srpske pravoslavne crkve i jedan dopis poslat faksom, s prikrivenim brojem telefona s kojeg je poslat, na Izvršno veće Autonomne pokrajine Vojvodine, gde se vidi da je potpis patrijarha isečen sa drugog dokumenta i pridodat, odnosno da patrijarh nije originalno potpisan. Originalnog dokumenta, dakle, nema.“

Podsećamo, u patrijarhovom pismu se navodi da Čanak prednjači u besramnom i potpuno nekažnjenom širenju govora mržnje protiv Srpske pravoslavne crkve. To je za posledicu imalo, proizlazi iz teksta pisma, i stvaranje atmosfere u kojoj je izvršeno skrnavljenje krova crkve u mestu Grabovo, što su, po policiji, učinila dva lokalna kriminalca koji su uhapšeni, kao i požar u manastiru Rakovac, do kojeg je, po zvaničnom nalazu došlo zbog loše urađenog dimnjaka. Član Sinoda Srpske pravoslavne crkve i vladika niški Irinej, odbio je da komentariše navode iz patrijarhovog pisma. Na drugoj strani, on za Radio Slobodna Evropa isključuje bilo kakvu mogućnost falsifikovanja potpisa prvog čoveka Srpske pravoslavne crkve, insistirajući na tome da se patrijarh odlično oseća:

„Patrijarh je potpuno svestan onog što kaže i što napiše. U sasvim je dobrom stanju.“

Vi, znači, ne biste nikako sumnjali da postoji mogućnost da je neko falsifikovao njegov potpis?

„Ne verujem. To bi bilo neozbiljno. Možda je neko učestvovao u sastavljanju, ali da je to bilo sa znanjem patrijarha, to je više nego sigurno.“

Nenad Čanak, međutim, istrajava u tome da može da pretpostavi i ko je kreator, kako kaže, navodnih patrijarhovih stavova:

„Šta će se desiti kada se vidi da je taj falsifikat posledica pisanja izvesnog gospodina Stokanovića, koji je činovnik u kabinetu Irineja Bulovića? Šta će se desiti kada se vidi da u ovoj zemlji postoji patrijarh iz senke?“

Vladika Irinej Bulović je episkop bački. Šef Informativne službe Srpske pravoslavne crkve Dušan Stokanović potvrdio nam je autentičnost spornog pisma. Sumnju u to iznela je i Čankova kolegica u predsedništvu Narodnog pokreta „5. oktobar“ Vesna Pešić:

„Gotovo je evidentno da ne možemo da zamislimo da je patrijarh Pavle, neposredno nakon izlaska iz bolnice, od svih ovih problema koje mi ovde imamo i kojima bi se crkva mogla baviti, on šilji pero da piše o nekakvoj crkvi gde je nestao nekakav krov i za taj krov napada Čanka. Ne zna čovek, iskreno da kažem, da li da se smeje ili da plače.“

Patrijarh Pavle napustio je pred novu godinu Vojno-medicinsku akademiju gde se lečio od povreda zadobijenih prelomom bubične kosti.


RSE: Meni sve ovo izgleda kao da mi imamo neki dvor i da tamo postoji neki patrijarh koji je prvi čovek cele te priče i da oko njega postoje neke dvorske spletke. Šta mislite, Jasmina, je li to moguće?

MILOJEVIĆ: Ne znam, nisam dovoljno upućena u tu crkvenu politiku, ali deluje to onako malo kao scenario za neki loš film. Zaista, od toliko problema povodom kojih bi crkva trebala da se oglašava, u tom trenutku izabere baš taj. To mi ne deluje baš ozbiljno.

RSE: Kako ste vi regaovali, profesore, kada ste čuli ovu priču koja se dugo provlačila u medijima?

STOJANOVIĆ: Najpre mislim da ne postoji sukob. Crkva, i kada nekoga opominje, ne izaziva sukob. Mislim da je, jednostavno, to sve preuveličano. Vidi se nedostatak informacija. Recimo, gospodin Dušan Stokanović je šef informativne službe, nije u nikakvom kabinetu. Mislim da bi, prosto, ozbiljni ljudi ozbiljnije reagovali. Mislim da tu nema sukoba. A ja lično ne sumnjam da je patrijarh to potpisao, jer znam da je on neko ko dobro pazi šta radi; zloupotrebljavati njegove godine nije dobro.

RSE: Uvek kada bilo koja institucija dođe u ovu situaciju u kojoj je Srpska pravoslavna crkva, postavlja se pitanje ko će doći posle. Da li vi apsolutno isključujete bilo kakvu mogućnost takvih spletki koje ja pominjem?

STOJANOVIĆ: Da. Mislim da tome jednostavno nema mesta.

RSE: Mislite li da u crkvi postoje krugovi koji bi zapravo želeli da se bave politikom?

STOJANOVIĆ: Pa pitanje je šta je politika. Crkva ne može da bude samo u portama i na grobljima. Crkva su svi vernici. Poziv za glasanje dobija i episkop i patrijarh i sveštenik. Svaki vernik koji dolazi na liturgiju ima pravo da deluje i politički. U tom smislu mi ponekad i dalje nastavljamo onu komunističku ideju zloupotrebe vere u političke svrhe. Naravno, ljudske slabosti svugde postoje i ljudi to mogu da zloupotrebe na ovaj ili onaj način, ali reći da je krov s jedne crkve skinut, to nije političko pitanje. To je jednostavno događaj koji se dogodio.

RSE: Ali dovesti to u vezu sa nekim izjavama je pogrešno, pogotovo ukoliko je policija rekla da se zna ko je skinuo taj krov.

STOJANOVIĆ: Ljudi su bili uzbuđeni. Po mojim saznanjima, nisu došla samo dvojica lopova, već je tu bilo i malo drugačijih stvari. Ali, naravno, sve ovo nas upućuje da se čuvamo brzopletosti.

RSE: Kao što ste rekli, vi niste u Sinodu, vi ste profesor na Bogoslovskom fakultetu, ali, ipak, moje pitanje jeste – ispada da su brzopleti oni koji su upravo oko patrijarha Pavla i koji su ga informisali o događajima?

STOJANOVIĆ: Patrijarh je upravljao crkvom dok je bio u bolnici. Imao je informacije, komunikacije, donošena su mu akta, znači on je funkcionisao. On u bolnici nije bio isključen iz crkvenog života. Međutim, svi mi zajedno kao da stalno čekamo da nešto bude spektakularno. Koliko pisama se šalje na relaciji episkop-državne institucije, koliko je pisama uputio patrijarh, ali ovo je istaknuto. Tako da mislim da svi mi treba malo da promišljamo, da nam bude bitnija stvarnost od spektakularnosti. Mislim da je i ovo pismo moglo ostati u ravni te neke komunikacije crkve i državne instituce. Međutim, neko je mislio da je to interesantno.

RSE: Jasmina, da li vi spadate među one građane kojima zasmeta kada vide da prvi ljudi politike u Srbiji vrlo često, odnosno za svaki potez koji trebaju da donesu idu kod patrijarha? Mislite li da je to na mestu?

MILOJEVIĆ: Meni više smeta to što ih patrijarh prima, u toj količini, u tom broju. Mislim da crkva treba više da se bavi svojom pastvom nego samim političarima, što, naravno, ne znači da neki od političara nisu pastva, ali kada bismo svi mi kao ljudi pojedinačno i kao društvo, kao narod bili bolji, onda bi nam i ta politika bila bolja. Otac Ljuba sve vreme insistira na tome da nešto treba da krene odozdo, a ne odozgo.

RSE: Ali crkva neka svoja pitanja svakako ne može rešiti bez čvrste saradnje sa državom. Neću pominjati pitanja vraćanja imovine crkvi, ali ću, na primer, podsetiti da je Zoran Đinđić, kojeg smo pominjali, intenzivirao kampanju za pomoć izgradnji Hrama Svetog Save, što je ovih dana i kulminiralo sa tih čuvenih osam dinara koji se dodaju na poštansku markicu kao doprinos za izgradnju hrama.

MILOJEVIĆ: Ja to shvatam onako kako je to pokojni premijer Đinđić govorio, da je taj hram simbol onog čuvenog srpskog problema – da Srbi nikad ništa ne završe do kraja, da je to naša mentalitetska odluka, i ja to u tom smislu shvatam. E sad, da li je to „namet na vilajet“, ne znam šta da kažem. U ovakvoj situaciji bih verovatno pre rekla da jeste „namet na vilajet“ i da možda nije trenutak za tako nešto, koliko god ja mislila da taj „veliki srpski posao“ stvarno treba da se završi.

RSE: Šta vam tu smeta? To što doprinos za hram plaćaju i oni koji nisu pravoslavci, oni koji možda to ne bi hteli?

MILOJEVIĆ: Da, i oni koji to ne bi hteli, i oni koji nisu pravoslavni i oni koji možda nisu trenutno u situaciji. Znamo gde živimo.

RSE: Kako vama zvuči ta odluka koja je doneta na liniji PTT-Srpska pravoslavna crkva?

STOJANOVIĆ: Ljudima nije bitno šta se radi, nego ko je to proglasio. To je taj simbol naše svađe, naše nesloge. To ostavlja ukus gorčine, zato što taj hram treba sve nas da spoji, ali prosto vidimo kako se razdvajamo. Mislim da treba dobro da se preispitamo. Možda je upravo ova odluka rezultat tih naših nesuglasica, neodlučnosti. Neko je imao hrabrosti, rizikovao je. Ja to procenjujem na hrabrost, znajući na kakve će komentare naići. Ali očekujem da ćemo se svi zajedno radovati kad se hram završi.

RSE: Jeste, ali kad se hram završi, ja ću stati ispred njega i pomisliti – ali ovo ipak nije bilo izgrađeno dobrovoljnim prilozima. Sada se svi građani obavezuju, ako hoće da pošalju pismo, da pomognu izgradnju Hrama Svetog Save.

STOJANOVIĆ: Mislim da sve ovo pokazuje koliko je kod nas inata. Svi se otimamo za neku prolaznu slavu – zašto baš sad, a zašto ne pre, zašto ne posle… Naravno, ja uvažavam stav čoveka koji neće da da, ali apelujem na ljude da dobro promisle, da će to ipak biti zajednički ponos svih nas, a i opomena svima nama da nije dovoljno da izgradimo samo hram, nego da treba da izgradimo i međusobno poverenje, ljubav, uvažavanje, i da u svim svojim različitostima ne budemo suprotstavljeni, nego da uvažavamo jedni druge.

RSE: Jasmina, da li je to i vaš san?

MILOJEVIĆ: Ne sanjam ga na taj način. Ja sam, nekako, više sklona tome da svaki čovek izabere svoj stil života, pa to može biti i hrišćanski stil života. Mislim da se ta idealna slika kojoj teži crkva, nikada neće ostvariti. Tu je sad problem tog klatna koje stalno ide s jednog pola na drugi pol i vrlo kratko se zadržava negde na sredini. Tu smo mi sad negde krenuli ka desno, krenuli smo ka toj strani više nego što bih ja volela. Pretpostavljam da će to dostići neku kulminaciju i ponovo se vratiti u nekom suprotnom smeru. Htela bih da kažem još nešto. Koliko god taj hram bio važan, toliko su važne i bolnice i škole i razne druge institucije. Svi znamo u kakvom su stanju. To je isto važno za nas kao društvo i za nas kao narod. Prema tome, mora se i o tome voditi računa.

RSE: Čini mi se da je ovih dana najvažniji toranj na Avali. Tako ispada kada gledamo kampanje.

STOJANOVIĆ: I još nešto. Kada prođemo Srbijom, u svakom, i najmanjem selu, ima najmanje pet objekata koji su ne namjenski podignuti i koji imaju milionske vrednosti. Da je tom čoveku neko rekao da na tom mestu napravi biblioteku i ambulantu i neka se zove tvojim imenom, on bi rekao – ne vodi ti računa o mojim parama. Toliko je kafana izgrađeno, u koje niko nikad nije ušao, a toliko je ambulanti koje propadaju, a o biblioteci u nekom selu da govorimo, to je mislena priča. Kako to sve popraviti kod čoveka? Kako vratiti taj zadužbinaški duh, da čovek gradi za drugoga?

RSE: Kako probuditi ono najbolje u čoveku na neki način, s crkvom ili bez nje, ali potruditi se da probudimo ono najbolje. Može to da bude zaključak ove emisije?

MILOJEVIĆ: Može, s tim što bih ja dodala da to pre svega jeste zadatak crkve, znači briga za duhovno stanje naroda. A kad to duhovno stanje naroda bude postiglo jedan viši nivo, onda ćemo imati taj rezultat o kome ste vi pričali.

STOJANOVIĆ: Da.
XS
SM
MD
LG