Dostupni linkovi

logo-print

Pravda je važna, mada se njom ne kupuje hleb


Sa lakoćom se može pretpostaviti šta sve Milenova zna o ratnim zlodelima, nesrećama, tragedijama i sramotnim zločinima učinjenim na bivšem jugoslovenskom prostoru. Osmogodišnji rad za Tribunal, bilo u Hagu ili u Beogradu, svedoči da je Milenova veoma obaveštena i relevantna osoba kada je reč o ratnim zločinima, kao što joj je i jasno zašto se traži pravedna osuda i kažnjavanje. Istovremeno nije teško zamisliti da je u Srbiji Milenova često nailazila na nerazumevanje kada je javnosti morala da govori o odlukama i zahtevima koji su dolazili i dolaze iz Tribunala. Kada je došla u Srbiju, njeni prijatelji kažu da je bila šokirana negiranjem, nerazumevanjem i odbijanjem informacija iz Tribunala. U Beogradu je svakodnevno radila sa Inicijativom mladih za ljudska prava, govoreći i organizujući tribine i radionice sa žrtvama i mladim u Srbiji. Nije joj bilo teško da putuje i po deset sati do najzabačenijih mesta. Njenom stavu i mišljenju da je najznačajnija stvar da mladi u Srbiji shvate šta se dogodilo u ratu na prostiru bivše Jugoslavije, nema se šta dodati. U Inicijativi mladih za ljudska prava kažu da je prilikom jednog putovanja po Srbiji, samo u jednom danu, četiri puta čula istu primedbu da je Tribunal antisrpski sud, ali dodaju da je Milenova sa potpunom mirnoćom, strpljenjem i jasnoćom odgovarala, razobličavajući srpske zablude. Milenova sigurno zna da vlada uverenje kod ljudi u Srbiji koji se bave ratnim zločinima da je ona jedna od najzaslužnijih za promenu načina govora o ratnim zločinima. Njen pristup nije birokratski. Ona govori iz perspektive žrtve, tražeći mogućnost da svima kaže za bol malih ljudi i značaj da se zločini kazne. Aleksandra Milenov uvek insistira i traži pravdu za žrtve.

Milenova je rođena 1969. godine u Torontu. Diplomirala je međunarodne odnose u Torontu i specijalizirala međunarodno pravo u Čikagu. Njeni beogradski prijatelji kažu da joj je skijanje hobi, da je od oca nasledila zanimanje za arhitekturu, da je strastveni nepušač i da voli da vozi rolere. Posebno ističu da je vrlo komunikativna, sjajan drug i prijatelj, veliki profesionalac, strahovito posvećena poslu.

Energija, ambicija, upornost, profesionalizam, kao i snažno verovanje u ono što radi, kod Milenove je prosto zadivljujuće.

*****

RSE: Vaša karijera je mogla da bude drugačija jer ste rođeni i školovali se u Americi. Šta vas vezuje za naše prostore, obzirom da sjajno govorite jezik?

MILENOV: Rođena sam u Kanadi. Studirala sam u Kanadi i Americi. Kada sam počela studirati na fakultetu u Čikagu, 1993. godine, već je trajao rat na prostorima bivše Jugoslavije. Pošto sam ranije dosta često bila na letovanju kod vas, naučila sam da govorim srpskohrvatski. Takođe me interesovalo zašto se to sve dešava. Opredelila sam se da posvetim malo vremena studiji i izvještajima o događajima koji su se dešavali tokom rata. To me je dovelo do toga da sam počela da radim kao volonter za jednu komisiju eksperata, koju su osnovale UN, čiji zadatak je bio da istraži zločine koji su se desili od 1991. godine.

RSE: Da li ste nekada nešto rekli što niste planirali da kažete? Da li vas je nekada neki novinar isprovocirao toliko da kažete neku informaciju više od onoga što ste nameravli?

MILENOV: Uvek sam otvorena i iskrena i pokušavam uvek takva da budem i u svojim odnosima sa novinarima. Kada ne znam neke detalje, onda kažem da ne znam, ali da ću sve proveriti i reći im odgovor. Pokušavam da prenesem što više mogu sve ono što znam o radu Tribunala, a što se tiče patnje žrtava širom teritorije bivše SFRJ. Naročito mi je važno da prenesem ljudske priče.

RSE: Da li je teško komunicirati sa javnošću, a posebno da li je to teško na Balkanu?

MILENOV: Ima to svojih izazova. Dosta sarađujem sa jednom nevladinom organizacijom koja se zove Inicijativa mladih za ljudska prava. Oni imaju jedan projekt koji obožavam i to je moj omiljeni deo posla. Putujem s njima u razne delove Srbije i Crne Gore i govorim o radu Tribunala sa mladim ljudima i srednjoškolcima. Uvek prvo saslušam njih, šta oni misle o Tribunalu, o suočavanju sa prošlošću i o ratovima koji su se desili na teritoriji bivše Jugoslavije. Čujemo razna mišljenja koja se mogu pročitati u novinama, a koja su zasnovana na nacionalističkom pogledu. Pitam ih da li znaju ko je Biljana Plavšić, Momčilo Krajišnik, Ratko Mladić. Uglavnom ih znaju svi. Kada ih pitam da li znaju ko je Ivan Čermak ili Mladen Markač onda shvate da ima još nešto u radu Tribunala što ne znaju i što ih interesuje. Odmah se promeni ton diskusije i vrsta pitanja.

RSE: Da li ste pretežno u situaciji da kažete mnogo ili malo manje od onoga što znate?

MILENOV: Pokušavam da prenesem ono što znam. Kada ne znam, onda odem pa saznam. Meni je zadovoljstvo da saznam neke nove informacije, da ih naučim, da bi ih mogla sledeći put preneti drugima.

RSE: Ako su u pitanju vruće teme, da li imate više informacija nego što možete reći javnosti zbog politike Suda ili nekih drugih okolnosti koje određuju dozu informacija koje se mogu javno reći?

MILENOV: Pošto sam predstavnik Sekretarijata, nije moj posao da istražujem gde se begunci nalaze, niti da sakupljam informacije da bi ih prenela Tužilaštvu. To je posao kojim se bavi Tužilaštvo. Takva pitanja prenesem mojoj kolegici u Tužilaštvu koja rado odgovara novinarima na njihove zahteve, onoliko koliko je u njenoj mogućnosti. Što se tiče pitanja - zašto su oni optuženi, tačno je da obično znam mnogo više nego novinari koji mi postavljaju pitanja. Obično iskoristim tu priliku da objasnim da su oni optuženi za seriju vrlo ozbiljnih krivičnih dela koja uključuju ubistva više hiljada bosanskih Muslimana u Srebrenici, što je možda već dobro poznato, ali optužnice uključuju i maltretiranje, ubistva i seksualne delikte u logorima širom Bosne i Hercegovine. Optužnice nabrajaju te logore, kao i to šta se tamo dešavalo.

RSE: Da li vam se čini da se u javnosti, kada je reč o Hagu i o radu Haškog tribunala, najmanje govori o zločinima koji su počinjeni?

MILENOV: To me strašno razočarava. Uglavnom se pitanja koja dobijam od novinara odnose na to gde se nalaze optuženici i šta je sa saradnjom, a pri tome su najbitnija svedočenja žrtava i svedoka zločina u našim sudnicama i konačne presude koje naše sudije donesu nakon pažljivog razmatranja svih dokaza koja su tužilaštvu i odbrani dostavljena u toku rada na predmetu.

RSE: Kako vam se čini reakcija Beograda o pretnji Beogradu da mogu biti prekinuti pregovori Evropske unije sa Srbijom i Crnom Gorom?

MILENOV: Uvek me čudilo zašto mora da se govori o potrebi saradnje. Mislim da je potreba saradnje sa Tribunalom očigledna. Žrtve zaslužuju pravdu. To je važno za same žrtve i društvo u kome one žive. To je važno za celi region. Ne može se sprečiti rat u narednih 50 godina ukoliko te žrtve ne dobiju satisfakciju, ukoliko one ne saznaju šta se desilo njihovim najmilijim i ko su odgovorni za krivična dela koja su pretrpeli oni ili njihovi najmiliji.

RSE: Zašto se događa da javnost u Srbiji misli da haška pravda treba nekoj svetskoj politici, nekim svetskim političarima i nekim svetskim interesima?

MILENOV: Nadam se da će rad Tribunala za bivšu Jugoslaviju da ima i širi svetski uticaj, da će dati znak nekim drugim političkim vođama, koji možda tek trebaju da dođu na vlast, šta se može desiti ukoliko oni ne poštuju ljudska prava svojih građana. Po meni, najvažniji razlog zašto Tribunal radi je pravda za sve žrtve koje su pretrpele strašne traume. O tome najbolje govori svedočenje jednog sedamnaestogodišnjeg mladića, koji je bio među žrtvama u Srebrenici, koji je bio odveden na streljanje. Preživeo je jer je bio ranjen, a leševi drugih su pali na njega. Uspeo je da se iskopa iz toga i da stigne do teritorije pod Armijom Bosne i Hercegovine. Kada je svedočio o tim strašnim događajima, pet godina kasnije, rekao je da je zaključio, na osnovu onoga što je video i što je mogao da čuje, da je to sve bilo vrlo organizovano ubistvo. Takođe je rekao da ako bi imao pravo i mogućnost da govori u ime svih žrtava, on bi neposrednim egzekutorima oprostio jer su oni bili samo zavedeni, a sudio bi organizatore. Priče koje se mogu čuti u našim sudnicama su vrlo važne za celu javnost u Srbiji i Crnoj Gori, kao i za ceo region.

RSE: Da li takve priče iz sudnice stižu do regiona?

MILENOV: Na žalost, mislim da je tu problem. One ne stižu dovoljno. To je upravo deo mog posla. Posvećujem mu se maksimalno. Mi o tome govorimo. Ne govorimo o bitkama između vojnika ili terorista. Za to Tribunal nema ni nadležnost, niti je to krivično delo. Ni u jednoj optužnici Tribunala nećete naći da je neko optužen zato što je ubio vojnika u borbi. Mi govorimo o maltretiranju civila.

RSE: Da li su pripremljene ćelije za Mladića i Karadžića? Carla del Ponte je rekla da će suđenje Mladiću početi u junu.

MILENOV: Pritvorske jedinice jesu deo Sekretarijata. Nedavno je bila jedna reorganizacija unutar pritvorske jedinice i prostor je proširen. Svakako će biti prostora za svih šest optuženika koji su još uvek u bekstvu. Očekujemo da će oni stići što pre.

RSE: Pominje se da će doći do vrlo važnog dogovara između Carle del Ponte i vlasti u Beogradu kada je reč o hvatanju Mladića. Pominje se i mogući zajednički tim koji će raditi na lociranju Mladića. Da li možete nešto više da nam kažete o jednom takvom modelu koji bi bilo sličan već primenjenom modelu u slučaju hvatanja Gotovine?

MILENOV: To je pitanje za Tužilaštvo. Ne mogu da ga komentarišem. Jedino mogu da kažem da se počinje ozbiljno raditi na pitanju hapšenja Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Njihovo hapšenje je vrlo važno jer su oni begunci već deset godina. Stvarno je sramno i skandalozno da optuženici budu u bekstvu i da prkose vladavini prava toliko dugo.

RSE: Kada je Hag tražio garanciju vlade Rusije za Miloševićevo eventualno lečenje, da li je to uradio iz proceduralnih razloga? Da li ta garancija zaista može biti prihvaćena?

MILENOV: Tribunal nije pitao za garanciju Rusku Federaciju. Advokati, koje je Tribunal imenovao da pomognu Slobodanu Miloševiću u njegovoj odbrani, su dostavili Sudu zahtev da Milošević bude privremeno pušten na slobodu da bi postupio lečenju u Ruskoj Federaciji. Tužilaštvo je dostavilo svoj odgovor protivljenja. Posle toga je Sudsko Veće naložilo da, ukoliko odbrana ima nekih dodatnih materijala, mora da ih dostavi do 18. januara. Advokat je dostavio Tribunalu 18. januara dodatne materijale koji uključuju i garancije od Ruske Federacije i obećanje koje je Milošević potpisao.

RSE: Koliko su ti dokumenti važni za odlučivanje, a koliko je važan podatak da se članovi Miloševićeve porodice nalaze u Rusiji? Da li to bitno menja njegov tretman?

MILENOV: Mogu samo da vam dam do znanja da je odgovor Tužilaštva negativan. Naveli su kao argument da smatraju da je taj zahtev zbog toga da bi on mogao da vidi svoju porodicu. Sudsko veće u svojim rukama ima sve te materijale i oni će odlučiti. Odbrana mora da dokaže Sudskom veću da će se Milošević vratiti na početak njegovog suđenja, kada Sud to naredi, i da neće predstavljati pretnju žrtvama, svedocima i drugim osobama. To važi za sve zahteve za privremeno puštanje na slobodu. Sudije u takvim zahtevima uzimaju razne stvari u razmatranje. U to se mogu uključiti rezultati medicinskih pregleda, informacije da postoje posebne urgentne situacije u porodici, mogu se uključiti i garancije od države, informacije da li se optuženi predao dobrovoljno ili je uhapšen, neki put i izjave optuženog što se tiče Tribunala. Sve to zavisi od optuženika do optuženika. I u ovoj situaciji, kao i u svim ostalima, moramo da čekamo da Sudsko veće donese svoju odluku. Ne postoji rok u kojem sudije moraju da odluče na zahteve o privremenom puštanju na slobodu. Obično sudije dosta brzo reaguju i odlučuju o takvim zahtevima.

RSE: Koštuničin model dobrovoljne predaje neko vreme je izgledao da funkcioniše, dok nije došlo do nekih ozbiljnijih slučajeva, kao što je slučaj Mladić. Onda je iz Haga rečeno da je obaveza Beograda i hapšenje, a ne samo dobrovoljna predaja. Jedan opozicioni lider u Beogradu je rekao: "Od vlasti koje su napravljene na sistemu vrednosti kome se danas sudi u Hagu, ne može se očekivati konkretna, efikasna i iskrena saradnja sa Tribunalom". Da li vam je bliska ova ocena?

MILENOV: Kada uzmemo u obzir jedno ubistvo, u jednom gradu, u jednoj zemlji, nadležni organi Ministarstva unutrašnjih poslova su nadležni da tu osobu uhapse. Ukoliko se ta osoba dobrovoljno preda, to je svakako dobro došlo. Njihova obaveza je da osiguraju da se optuženo lice nađe u pritvoru da bi počeo proces protiv nje. To je osnovno što se tiče vladavine prava u bilo kojoj zemlji. To treba da se odnosi i na Srbiju i Crnu Goru kada su u pitanju optuženici koji su u bekstvu.

RSE: Da li je Srbija trenutno u istoj situaciji u kojoj je bila Hrvatska pred hapšenje Gotovine, obzirom na pretnje iz Brisela?

MILENOV: Oni jasno i glasno osuđuju ratne zločine koje je bilo ko počinio. To očekuju i od onih koji jesu, ili trebaju da budu, članovi njihove porodice. Svi moraju da budu spremni da sude osobama koje su počinile zločine, pa i svojim državljanima. Drago mi je da vidim da su Veće za ratne zločine, kao i Tužilaštvo za ratne zločine, počeli sa svojim radom, koji obavljaju vrlo dobro. Rad Tužilaštva u Beogradu nije pristrasan. Oni shvataju da zločini koji su se desili, ma ko da ih je počinio, moraju da se kazne. U svojim izjavama nastojim da ih podstičem da nastave da rade što više mogu jer žrtava ima na hiljade.

RSE: Pišu li ljudi koji rade u Hagu svoje dnevnike?

MILENOV: Pokušavam, ali nisam mnogo disciplinovana da zapišem neke ljudske priče koje su me dodirnule. Često putujemo sa osobama koje su žrtve, ili članovi porodice žrtve. Strašno me dodirnulo ono šta je rekao Dževad Hodžić, sin žene iz Severina, koja je ubijena. Osuđen je Milan Lukić, koji je optužen pred Tribunalom, a ostali su osuđeni u odsustvu. Rekao je da je imao priliku da živi u Zapadnoj Evropi pre nekoliko godina, a to znači da je imao mogućnost da ima neki život koji bi sa materijalne strane bio mnogo bolji. Odustao je od toga jer je hteo da čeka i gleda suđenje. To pokazuje koliko je važna pravda. Pravdom ne možete da platite struju ili kupite hljeb, ali je pravda ipak važna ljudskom biću.

RSE: Da li vas je iznenadila ravnodušnost javnosti prema žrtvama kada je u pitanju cela priča o Hagu? Uglavnom se priča o nepravednim suđenjima, o ljudima koji odlaze u Hag, a najmanje se priča o žrtvama i zločinima. Da li vam se čini da je u pitanju ravnodušnost?

MILENOV: Šokira me da svako zna ko su Biljana Plavšić ili Momčilo Krajišnik, ali da skoro niko ne zna imena ni jedne srpske žrtve. Ne znaju ko je Marija Grubor ili Živorad Krstić. Ne znaju priče srpskih žrtava za koje misle da ih je Tribunal zaboravio. To me razočarava. Pokušavam da prenesem i patnje srpskih žrtava koje se mogu čitati i čuti u našim presudama, optužnicama i svedočenjima.

RSE: Ko ih zaboravlja?

MILENOV: U mom radu u Srbiji i Crnoj Gori primetila sam, i to me iznenađuje, da se više brine o srpskim optuženicima i da se skoro zaboravljaju srpske žrtve. To me šokira. Mislim da bi više trebali da se posvećuju ljudskim pričama koje ne vidite.

RSE: Šta vam se onda čini najvažnije za odnos javnosti u Srbiji prema ratnim zločinima? Da li se odnos prema Hagu može izjednačiti sa odnosom prema ratnim zločinima i zločincima?

MILENOV: Često se pojavljujem sa portparolom Veća za ratne zločine u Beogradu. U suštini, pokušavamo da šaljemo poruku da je ovo pitanje, pitanje borbe dobra protiv zla, pitanje borbe običnih ljudi protiv kriminalaca, da ovo nije pitanje borbe Srba protiv Muslimana, Srba protiv Albanca ili Srba protiv Hrvata. Mislim da je to ono što radu Veća za ratne zločine i Tužilaštvu može mnogo da doprinese. Tribunal će nastaviti da čini sve što može da prenese tu poruku. Ima stanovništva u Srbiji koji misle da je Tribunal antisrpski. Mislim da je većina toga zasnovana na neznanju. Čim počnem da im nabrajam predmete koje je Tribunal posvetio srpskim žrtvama, kao što je predmet Ćelebići, jedan od prvih predmeta pred Tribunalom koji se posvetio srpskim žrtvama, odmah menjaju mišljenje. Na žalost, oni koji misle da je Tribunal antisrpski su malo glasniji. Tako je i u Hrvatskoj i u Bosni.

RSE: Da li vas je iznenadila činjenica da se u Srbiji izdaju knjige Radovana Karadžića i da se pevaju pesme o optuženima za ratne zločine?

MILENOV: Oni koji misle da su oni heroji bi trebali prvo da pročitaju optužnice koje je Tribunal podigao protiv njih. Optužnica je podignuta protiv njih jer postoji osnovana sumnja da su počinili krivična dela. Svakako da oni treba prvo da odgovore na te optužbe, pre nego što ljudi naprave svoje mišljenje o njima.

RSE: Vidite li u radu samog Haškog tribunala nešto što može da ide na ruke onima koji optužuju Haški tribunal za pristrasnost?

MILENOV: Istoričari i analitičari će, kada Tribunal završi svoj rad, to da ispitaju na bolji način, nego što ja mogu sada da vam odgovorim. Ima strašno puno osoba koje su počinile ratne zločine, a protiv kojih Tribunal nije stigao da podigne optužnicu. Možda je to kritika koju treba da uputimo Tribunalu, a ne da ga optužujemo da radi protiv jednog ili drugog naroda. Za to ne postoji nikakav osnov. Imamo dvadeset i jednog sudiju koji dolaze iz različitih zemalja koje nisu imale nikakvu ulogu u pregovorima ili dešavanjima za verme rata na prostorima bivše Jugoslavije. Nemaju nikakvih razloga da budu pristrasni protiv jednog ili drugog naroda. To važi i za osoblje u Tužilaštvu. Takve kritike ne mogu da uvažim. Moglo bi samo da se ispita da li je Tribunal uradio dovoljno u vremenu koje je imao. To tek treba da vidimo.

RSE: Verujete li da će u junu mesecu početi suđenje Ratku Mladiću?

MILENOV: Nadam se da će možda početi i ranije. To će zavisiti od toga kada će se pojaviti u Sudu. Kao i svi ostali, a naročito žrtve, se nadam da će se to dogoditi što prije.

RSE: Kako su reagovale žrtve kada je stigao Milošević u Hag?

MILENOV: Čula sam od kolegice da su žrtve sa teritorije bivše Jugoslavije zvale ceo dan da prenesu Tribunalu koliko je njima značajno da se on tamo pojavio i da će početi suđenje protiv njega.

RSE: Osam godina radite u Hagu. Praktično se stalno susrećete sa žrtvama i zločinima. Da li ste nekada požalili što je vaša karijera krenula tim pravcem?

MILENOV: Ne mogu biti bilo šta osim zahvalna za ovu mogućnost. Moji razgovori sa žrtvama su nešto što ću ceniti celog svog života. Inspiraciju koju dobijam od njih ne znam da li bih mogla rečima da opišem. Tu hrabrost koje one imaju, mi koji to nismo pretrpeli, možemo samo najiskrenije da poštujemo. Svaka takva priča je teška da se čuje. Postoji suosećanje prema toj osobi. Ima više takvih priča. Strašno me potresla priča jedne majke iz Srebrenice koja je do detalja objašnjavala kako je molila vojnike Republike Srpske da nju ubiju dok su joj četrnaestogodišnjeg sina otimali iz ruku. Dosta često se toga setim. Na žalost, takvih priča ima jako mnogo. Htela bih da se vratim u Beograd što pre kako bih mogla da razgovaram sa njima, da ih informišem šta se dešava u predmetu koji ih obuhvata. Mislim da je najviše žrtava među izbeglicama iz Hrvatske nakon Oluje. Zato je Tribunal podigao optužnicu protiv Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača. Drago mi je što mogu da im prenesem novosti. Pošto je Ante Gotovina nedavno uhapšen, Tužilaštvo je najavilo da ima nameru da spoji optužnicu protiv njega, Ivana Čermaka i Mladena Markača. Mislim da je vrlo važno da se razgovara sa žrtvama i da se ažurira sve ono šta se dešava u predmetu koji se njih tiče.

RSE: Kako činjenica da se optuženi nađu iza rešetaka deluje na žrtve?

MILENOV: To je lično pitanje. Svaka žrtva će reagovati na različit način i to mora da se poštuje. Tu postoji neka vrsta zadovoljstva, mada to ne može da im vrati osobu koju su oni izgubili.

RSE: Nismo govorili o ljudima koji rade na tome da se sazna istina o zločinima. Ko u Srbiji radi zajedno sa vama na tome?

MILENOV: Drago mi je da vidim da ima mnogo ljudi u Srbiji koji su se posvetili upravo suočavanju sa prošlošću i da raznim aktivnostima mogu da dokažu da je Srbiji stalo do žrtava koje su sa drugih teritorija. Radimo razne projekte zajedno sa Fondom za humanitarno pravo. Radimo mnoge projekte i sa Inicijativom mladih za ljudska prava. Moj omiljeni deo posla jeste razgovor sa mladim ljudima. Posebno bih se zahvalila Inicijativi mladih za ljudska prava pošto oni pokazuju koliko je mala količina mladih ljudi sa energijom i sa uverenjem vrlo važna za pravdu i za žrtve, koliko oni svojim radom mogu mnogo učiniti za svoju zemlju i za uspostavljanje demokratije i vladavine prava u Srbiji i Crnoj Gori.

RSE: Koliko dugo ćete još raditi na tom mestu?

MILENOV: Ne znam, ali imam privilegiju da mogu da radim ovaj posao i imam nameru da se vratim u Beograd kako bih pomogla koliko je u mojim mogućnostima.

RSE: A kada se završi cela priča sa Hagom?

MILENOV: Videćemo. Žrtava ratnih zločina ima i u drugim zemljama. Iskustvo i znanje koje imam može da doprinese i žrtvama u drugim zemljama.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG