Dostupni linkovi

logo-print

Zbrinjavanje otpada


Srdan KUSOVAC, Dženana HALIMOVIC, Sead SADIKOVIC, Zoran RAKIC, Gëzim BAXHAKU, Goran VEŽIC

Kada bi se smeće (komunalni otpad) koje proizvede samo stanovništvo urbanih područja ove planete – gradova sa više od 100.000 stanovnika – sabijeno i delimično prerađeno smestilo na jednu gomilu bila bi to svakog dana po jedna kocka stranice duge oko 130 metara. Toliko otpada proizvodimo svakog dana. Tu, naravno, nije uračunat industrijski otpad.
Šta se čini sa svim tim otpadom? U razvijenim državama mnogo toga. Prerađuje se i reciklira, a trajno se odlaže tek ono što je nemoguće iskoristiti za bilo šta. Zbrinjavanje otpada – komunalnog, industrijskog, medicinskog, pogotovo radioaktivnog ali i svakog ostalog visoko je kotirana tema u političkim kampanjama na Zapadu. U nekim razvijenim evropskim državama na primer na tom pitanju su se u nekoliko navrata dobijali odnosno gubili izbori.

U državama nastalim iz Jugoslavije (osim u Sloveniji) smeće se uglavnom odlaže, kako kaže jedan stručnjak, sagovornik Radija Slobodna Evropa, "kao pre pedeset godina". To znači sve zajedno u kamion pa s tim u prirodu. Otpad je tema o kojoj se u široj javnosti govori tek u ekscesnim situacijama – kada se zapali neko nesređeno odlagalište poput situacije koja se dogodila u leto 2002. u Jakuševcu kod Zagreba ili kada jedno selo ili grad neće da primi otpad iz drugog kako se događalo proteklih godina u Makarskoj, Leskovcu, u okolini Valjeva, u crnogorskom primorju. Mediji se ovakvim problemima, kada iskrsnu, po nepisanom pravilu bave relativno kratko. Problemi vezani za zbrinjavanje otpada po istim nepisanim pravilima najčešće bivaju pometeni pod tepih jer još ni jedna od postjugoslovenskih zemalja (osim Slovenije) nije sistemski rešila pitanje otpada. Problem onda biva zaboravljen. Do sledećeg incidenta.

Početkom 2006. u Hrvatskoj je odlukom vlade svaki proizvođač napitaka obavezan da otkupljuje ambalažu u kojoj su ti napici prodani. Prodavci su se opirali ali ipak nisu uspeli da sruše odluku vlade. Za nedelju dana je prikupljeno više od milion ipo komada plastičnih i staklenih boca i limenki. Trgovinski lanci su počeli da sklapaju posebne ugovore za zbrinjavanje tako prikupljenog otpada.Iako važan, ovo je tek pionirski korak na zbrinjavanju otpada. To potvrđuje slika Balkana početkom 2006. viđena očima novinara Radija Slobodna Evropa:

CRNA GORA, BIJELO POLJE

Milenko Lelović Lelo, radnik Komunalnog preduzeća i pjesnik, koji se godinama, kaže, „oštri“ da napiše pjesmu o smeću – o smeću u Bijelom Polju, gradu na obalama četiri rijeke i sa mnoštvom potočića koji je, uprkos tolikom bogatstvu vodom koja, kaže narod, sve opere, ipak prljav.

Kada se iz Srbije uđe u Crnu Goru, prvo što dočeka ljude je zadimljena deponija smeća i smeće na obalama Lima, te prljavo-bijele plastične kese zakačene na granama iznad vode. Po tim bijelim kesama Bijelo Polje svakako nije dobilo ime. A nažalost, moglo bi. To je naše ogledalo, priča Lelo:

„Baš razmišljam da do marta mjeseca, jedan ciklus u zbirci pjesama posvetim smeću. Kako narod kaže – kakva mu avlija, takva mu kuća. Ni sama Crna Gora, ni grad nisu zaslužili ovakvu prljavštinu i ovakav nemar građana.“

Milenko Lelović kaže da radnici Komunalnog daju sve od sebe da očiste otpad, ali je problem u kulturi. O čemu svjedoči podatak da tek jednu polovinu otpada deponuju iz kontejnera, a ostalo pokupe sa gradskih površina. Još toliko, procjenjuje se, odnesu vode Lima:

„Koliko god radnici čiste, za pola sata je isto. Izgleda da nam je, nažalost, to tradicija. Gdje se god okrenemo, vidimo smeće. Nedostaje nam kultura. Ljudi kažu da Komunalno preduzeće treba da otklanja svo to smeće. Pa je li treba da trčimo za svakim građaninom i skupljamo smeće iza njega? Uzmimo Ristov park, koji bi trebao da bude lice grada, pođimo samo par koraka iza biste Rista Ratkovića i sve će nam biti jasno.“

A iza tog parka, u centru grada, gomila smeća u potoku pokraj kuća. U jednoj od tih kuća, zatrpana smećem, živi Aziza Pušija:

„Ne mogu da otvorim prozor. Kuća mi je u smeću. Užasno smrdi. Spremna sam da platim da se tu ne baca i da se ovo očisti. Ovdje je Ristov park, potok, mogla bi ljepota da bude, ali ta ljepota se od smeća ne vidi. Dobrog smo mi još zdravlja koliko je tu smeća. Ovo je gore nego u Podgorici. Smeće je u našim glavama i u našoj duši. Svađam se s narodom: ,Nemojte tu bacati, nemojte!‘, ali čim ja ne vidim, oni bace. Iz gornjeg grada i odozdo. Nije samo komšiluk, već svi.“

Problem neriješenog otpada postoji u cijeloj Crnoj Gori. Moderne deponije i reciklaža za sada su samo u planovima. Iskorištava se samo staro željezo. Ipak, od grada do grada, lako je primijetiti velike razlike u odnosu ljudi prema tom problemu, priča Milenko Lelović:

„Bio sam ljetos u Herceg Novom. I to je grad u Crnoj Gori, i to je Crna Gora. Na kontejnerima piše tačno do koliko i u koliko sati se baca smeće. A na Zapadu se sve sortira – posebno papir, posebno plastika, posebno ostalo. To nije samo čuvanje grada i države, to je čuvanje i obraza čovjeka.“

HRVATSKA, SREDNJA DALMACIJA

Hrvatski turistički slogan „Mediteran kakav je nekad bio“ lijepo zvuči, ali se nikada neće u potpunosti ostvariti, ako ni zbog čega drugog, ono zbog smeća. Djedovi današnjih stanovnika istočne obale Jadrana nisu imali problema sa smećem – nije bilo ni plastike, ni konzervi, ni papira, ni stakla preko mjere, a ostalo je nestajalo u svojim prirodnim tokovima.

Danas je drugačije. Uz gradove su smetlišta, a ono pločansko, kod Baćinskih jezera, jedino je između jadranske magistrale i mora. O tome Ivo Marinović iz tamošnje ekološke udruge „Paganije“:

„Baćinska jezera se u zadnja tri desetljeća, rekao bih, sustavno devastiraju, uništavaju i to je apsolutna sramota, da ne kažem i ekološka bomba, jer je smetlište u neposrednoj blizini. Ovo je kraški teren, tako da znamo da smeće preko otpadnih voda zagađuje jezera.“

Krene li se dalje od Ploča prema Splitu, proći će se pokraj Podgore, čiji stanovnici su prije dvije godine podigli bunu zbog smetlišta Donja Gora koje je bilo iznad njihovih glava, na Biokovu:

„Niz godina grcamo ovdje u ovim problemima, u ovom smeću. Gospoda su nam stalno obećavala kako će se to riješiti, da je to privremeno odlagalište, dok nije došlo do kulminacije.“

„Trebali biste poći gore da vidite, po noći, ove mesare koji donose otpad, drobinu, meso, svega. I to tamo trune, to tamo smrdi. Ima mjesec dana da je ovo u điru, dimi, gori ona plastika i to stalno smrdi.“

Podgorani, odnosno stanovnici dijela Podgore zvanog Čaklje, blokirali su to smetlište i onda ga susjedna Makarska nije imala gdje odlagati. Gušila se u smeću:

„Mi smo lutali otpadom dva mjeseca od Dubrovnika do Gračaca.“

„Da se ovo desilo za vrijeme sezone, tko bi ostao živ? Mogli bi svi bježat preko Biokova gore.“

„To je sramota! Ovako predivan grad da dočeka novu godinu sa smećem.“

Danas se makarsko smeće pohranjuje i balira na Kozjačiću pokraj Imotskoga, ali to Imoćanima nije pravo, isto kao što nije pravo ni stanovnicima Lećevice u Dalmatinskoj Zagori, iza Splita, u kojoj bi se trebao izgraditi regionalni centar za zbrinjavanje smeća, komunalnog i industrijskog otpada. Tamošnji stanovnici ga neće:

„Nikada se nitko prije Zagore nije sjetio da nešto napravi gore, bilo kakvu industriju, i odakle odjednom sad tolika želja da se Zagori ,pomogne‘ tako da se njena sreća temelji na smeću.“

Ljude treba uvjeriti da nije svaki otpad smeće i da on može biti poluga razvoja, kaže nekadašnji splitski gradonačelnik dr Jakša Miličić koji se skoro 40 godina bavi problemom komunalnog otpada:

„Za strahove u Lećevici nema osnove. Sve se to planira napraviti na način da bude korektno organizirana industrija otpada, koja će biti ekonomski izuzetno zanimljiva. Ako netko to ne zna ili neće da vjeruje onomu koji zna, onda je to njegov problem.“

Stručni savjetnik za zaštitu okoliša u Splitsko-dalmatinskoj županiji Mario Radevenjić:

„Ovaj centar će morati zadovoljiti jedan osnovni uvjet – da nema apsolutno nikakvih mirisa, buke prašine ili bilo kakvih drugih utjecaja koji se mogu osjetiti.“

O zbrinjavanju otpada u Hrvatskoj se itekako razmišlja. Premijer Ivo Sanader je o tome prije dvije godine, u jeku krize sa smećem u Dalmaciji, govorio:



„Možemo li mi proizvoditi smeće i otpad, a da neko drugi o tome brine? Ne možemo. To je, dakle, pristup koji nije odgovoran i koji ne možemo prihvatiti. Imate za to onu englesku izjavu – 'not in my backyard' (ne u mome dvorištu). Znači, ja ću proizvesti smeće, ali neka netko drugi brine o njemu. Moraju svi znati da svi proizvodimo smeće, da svi proizvodimo otpad i da negdje taj otpad mora biti zbrinut. Naravno da postoje suvremene tehnologije koje od otpada mogu činiti energiju, naravno da treba sortirati otpad i tako dalje, ali ne može se dopustiti da netko proizvodi otpad, a da netko drugi o tom otpadu brine.“

U svakom slučaju, ukoliko se ne nađu suvremena rješenja, koja ne bi probleme samo premjestila s jednog mjesta na drugo, u Hrvatskoj se opet može dogoditi da neki gradonačelnik zavapi poput bivšeg prvog čovjeka Makarske Ante Novaka:

„Morat ćemo spašavat 15 tisuća građana Makarske i njihovu djecu da se ne bi nešto desilo. Pa u more, u more. Pa neka more nosi i prema Splitu i prema Dubrovniku i prema Hvaru i prema Braču i ostalim mjestima.“

SRBIJA, LESKOVAC

Iako spada u veće srpske gradove, Leskovac nikada nije imao regularnu deponiju komunalnog otpada, nego su za te namene svakih nekoliko godina pronalažene privremene parcele u okolini.

Dovoženje smeća, lokalno stanovništvo je pratilo sa gunđanjem, a poslednjih godina i otvorenim negodovanjem. Bilo je i slučajeva da preduzetni seljaci u ovom vide priliku za dobru trgovinu sa opštinom. Opština je uglavnom pokušavala da izigra dogovorene aranžmane, ali su meštani znali da je ucene blokirajući pristup deponiji:

„Ja mislim da je to jedinstven slučaj u svetu da se deponija prihvati aplauzom. Mi smo žrtvovali to elementarno pravo na zdravu sredinu, prihvatili smo to dobrovoljno. Međutim, eto šta se sad događa.“

Blokade puteva kao efikasno sredstvo da se vlast primora na poštovanje dogovora, koristila su i sela u kojima su deponije na kraju životnog veka ostale bez zemljanog pokrivača. Osim ekoloških, ostale su im i ekonomske posledice u vidu loše reputacije, smatraju seljaci:

„Na pijaci ne mogu da prodam svoj proizvod.“

„Ništa ne možemo da prodamo na pijaci. Čim nas pitaju iz kojeg smo sela – iz Dušanova ili Bogovca – ne možemo da prodamo ništa.“

Pokušaj opštine da na lokaciji zvanoj Željkovac organizuje deponiju po savremenim standardima, propao je krajem prošlog, ali i početkom ovog veka. Borba protiv opštine protekla je u znaku mnogih politizacija i višemesečnih blokada:

„Mi ćemo i dalje držati blokadu. Građani neće deponiju, pa bila čak i savremena.“

Najtragičniji period u istoriji komunalne higijene sigurno je bila 2002. godina, kada je smeće iz Leskovca, uz ogromne troškove, putovalo na deponiju niškog Komunalnog preduzeća, udaljenog 50 kilometara. Šta su o tome govorili bivši direktor Komunalca i građani:

„Ne verujem da se naša vozila mogu kretati po autoputu.“

„Stvarno smo puni smeća. Krajnje je vreme da se nešto po tom pitanju učini.“

„Nema opravdanja za takve stvari.“

„Plaćam redovno za đubrarinu.“

„Uopšte ne otvaram vrata i prozore.“

„Osam kamiona se nalazi u krugu preduzeća. Nemam gde da stavim to smeće.“

U Leskovcu postoje i naselja čijim je stanovnicima svejedno da li Komunalac odvozi smeće i gde ga odlaže. Najpoznatiji je primer romskog naselja, kilometar od centra grada, gde se skoro 30 godina čisti, a zatim ponovo stvara divlja deponija. Branko Aničić, direktor Komunalca, ipak misli da za svaki problem postoji rešenje:

„Dva puta nedeljno izvozimo smeće, međutim ni to nije dovoljno. Ja sam predložio da Komunalac zajedno sa lokalnom samoupravom obezbedi u tom delu naselja za romsku populaciju plastične kante od 120 litara. Međutim, to treba da se finansira, a Komunalac nema dovoljno sredstava za tako nešto.“

Stanovnici dvadesetak porodičnih kuća u blizini, kao i stanari susednih stambenih zgrada, žale se da im život u blizini deponije ozbiljno narušava zdravlje:

„Svako dete je inficirano.“

„Dete mi je non-stop bolesno. Više je u bolnici nego kod kuće.“

„Imam troje dece, sva tri su imala žuticu.“

Posle serije neuspelih pokušaja, leskovačka opština je pronašla još jednu privremenu lokaciju dvadesetak kilometara od grada. Smeće se, ipak, ne odvozi redovno, jer Komunalno preduzeće nema dovoljno ispravnih kamiona. Direktor Komunalca, ipak, smatra da dolaze bolji dani, jer je vlast odlučila da traži radikalnije rešenje:

„Vidim da se lokalna samouprava angažuje da sa susednim opštinama –

Niš, Prokuplje, Vranje i ove male opštine – reši zajedničku deponiju po evropskim standardima.“

BOSNA I HERCEGOVINA

Bosna i Hercegovina se već deceniju bori sa problemom odlaganja otpada, kako kućnog, tako i bjelosvjetskog, koji je tokom rata i netom nakon njegovog okončanja, stizao u zemlju.

Prije mjesec dana, Institut za zaštitu zdravlja Republike Srpske potvrdio je postojanje deponije radioaktivnog otpada u blizini Bosanske Gradiške, koje je 1997. godine uskladištio mađarski kontingent međunarodnih snaga. Uz radioaktivne, i velike količine farmaceutskog otpada, odnosno lijekova koji su kao humanitarna pomoć stizali i sa već isteklim rokom upotrebe, ostale su lokalnom stanovništvu i vlastima na brigu. Anesa Eminović, šef kliničke apoteke sarajevskog Kliničkog centra:

„Ogromna pošiljka humanitarne pomoći dolazila je u toku rata u Klinički centar. Bilo je i lijekova i potrošnog medicinskog materijala koji se nije uspio iskoristiti, jer se radilo o velikim količinama. Pošto je imao znatnu količinu farmaceutskog otpada, Klinički centar je preko ,Bosna lijeka‘ platio sve usluge i transporta i spaljivanja i taj otpad spalio u Austriji.“

Stranci nisu jedini koje treba kriviti. Neodgovornost leži i na lokalnim komunalnim preduzećima i vlastima koji otpad ne sortiraju i odlažu ga gdje stignu. Vezirski grad Travnik krajem prošle godine, 40 dana bio je zatrpan smećem, jer ga Komunalno preduzeće nije odvozilo. Čak je i rodna kuća-muzej nobelovca Ive Andrića, bila ozbiljno ugrožena i građanima je prijetila opasnost od zaraze. Kad se smeće odvezlo, za Travničane je nastao novi problem. Amir Arnautović, direktor ekološke organizacije „Roza Bandis“:



„Smeće se počelo odvoziti na jednu lokaciju na Vlašiću gdje je priroda zadržana u svom prvobitnom stanju, iz razloga zato što je prilično nepristupačna s jedne strane, a s druge strane zato što je to lokacija gdje se skupljaju vode koje pije cijelo područje. Općinske vlasti su riješile da smeće iz grada odvlače upravo na tu lokaciju, tako da je situacija više nego alarmantna pred otopljavanje snijega, kada će vjerovatno doći do velike epidemije u gradu.“

Nakon obnove mostarskog Starog mosta, UNESCO, koji je most stavio pod zaštitu, osramotio je javno gradske vlasti upozorivši ih da očiste smeće u okruženju svjetskog spomenika kulturne baštine. Na području Mostara postoji 29 divljih deponija. Ekološku bombu predstavlja napušteni rudnik Vihovići sa 350 hiljada kubnih metara smeća. Andrija Škobić, koordinator projekta sanacije rudnika:

„Radi se o lijekovima koji ma je prošao rok uporabe, nekakvom ulju, baterijama i svakakvom otpadu. Dakle, to je jedna svojevrsna ekološka bomba, koja je povezana sa jednim jezerom, a ono direktno sa rijekom Neretvom, tako da nije ugrožen samo Mostar i mostarska kotlina, već čitava dolina Neretve, pa čak i Jadransko more.“

Sanacija rudnika počinje na proljeće, a u njoj će učestvovati i Komisija za traženje nestalih, zbog sumnje da se na deponiji u Vihovićima nalazi i masovna grobnica. Jedan od svijetlih primjera u regionu je sarajevska deponija koju vodi Komunalno preduzeće „Rad“. Ahmed Đipa, portparol „Rada“:

„Otpad se odlaže na folije, tako da se sprječava štetan uticaj smeća na okolinu. Plin metan se koristi za proizvodnju električne energije. Preduzeće ,Rad‘ na deponiji ima hidrauličnu presu za baliranje otpada, tako da se prikupljeni papirni otpad i karton otpremaju u tvornicu ,Natron‘. Zatim, u pripremi je gradnja jedne sortirnice gdje bi se otpad koji pristiže na deponiju razvrstavao i upotrebljavao u korisne svrhe.“

Nivo svijesti bosanskohercegovačkih građana kad je u pitanju sortiranje i reciklaža otpada je još nerazvijen. No, od smeća kojeg ima svuda, građani Bosne i Hercegovine mogli bi dobro zaraditi i usput očistiti okoliš. Da je i to moguće pokazuje primjer Slavka Đotle iz Viteza, koji već tri godine sakuplja polietilensku ambalažu koju reciklira i prodaje kao poluproizvod:

„Ovo djeluje ovako malo mizerno među ljudima, ali na taj način tako elegantno mogu da zaradim novac nego na bilo koji drugi. Na ovaj način može da zaradi penzioner, može da zaradi učenik, može da zaradi domaćica, može da zaradi invalid, svi mogu da zarade.“

KOSOVO

Kosovo, kao i mnoge druge zemlje, ima izrazitih problema sa rešavanjem problema otpadaka. Domaće institucije – Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja i opstine – imaju samo formalne nadležnosti. Nadzor nad organizacijama koje su odgovorne za otpatke, pošto su one konstituisane kao javna preduzeća, pripada Kosovskoj poverilačkoj agenciji.

Naš je zadatak da pripremimo i radimo na donošenju zakonske infrastrukture i na tome smo dosta uradili, kaže za naš program Iljir Morina (Ilir), rukovodilac Departmana za rukovođenje problemom otpadaka u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja. Skupština Kosova je na predlog ovog ministarstva, pre više od šest meseci donela zakon o otpacima, koji još nije proglašen od strane Specijalnog izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Serena Jesen-Petersena (Søren Jessen) zbog nekih sporova u nadležnostima između institucija (ministarstva i opština sa Kosovskom poverilačkom agencijom). Morina kaže da je zakon izrađen prema najvišim kriterijumima Evropske unije:



„Sada radimo na izradi mnogih pravilnika i drugih podzakonskih akata, jer zakon obavezuje na donošenje najmanje 18 podzakonskih akata, kao što su pravilnik o opasnom otpadu, medicinskom otpadu, pravilnik o baterijama i akumulatorima, o motornim uljima i mnoga druga. Samo Kosovska elektroenergetska korporacija (KEK) dnevno proizvodi do jedan kilogram otpadaka po glavi stanovnika na Kosovu. Ako se to pomnoži sa brojem stanovnika, to je dva miliona kilograma otpada dnevno samo iz KEK-a. To zahteva hitno rešavanje problema, jer deponije KEK-a se prostiru na površini od 150 hektara u visini od 40 metara. Ukupno, na Kosovu se dnevno proizvodi dva kilograma otpadaka po glavi stanovnika ili četiri miliona kilograma otpadaka dnevno za celo Kosovo. Međutim, na nesreću, na Kosovu postoji sistem skupljanja otpadaka star 50 godina, i od ukupne količine otpadaka, skuplja se i deponuje samo 40 odsto, ostale količine odlaze drugim putevima – bacaju se gde stignu, uglavnom po njivama, šumama, rekama…“.

U gradovima, u urbanim sredinama, skuplja se do 90 odsto otpadaka, dok u ruralnim sredinama 10-15 odsto. Na poboljšanje situacije je uticalo i to što su pojedini preduzetnici organizovali skupljanje metalnih i aluminijumskih otpadaka, što u značajnoj meri utiče na poboljšanje situacije sa otpacima, što je doprinelo da se, recimo, otpad od aluminmijuma u poslednje dve godine skoro u celosti skupi.

Kosovo nema uslove za tretiranje i recikliranje otpadaka. U Prištini je jednim pilot projektom u naselju Sunčani breg, koje ima oko 30 hiljada stanovnika, sprovedena akcija podele otpadaka, gde je kontejner za svaku vrstu smeća imao natpis i posebnu boju. To je, prema recima Morine, funkcionisalo dve-tri nedelje, međutim onog trenutka kada je posebno izdvojen otpad preuziman u jednom vozilu, gde se on ponovo mešao, akcija nije imala rezultata, jer su građani shvatili da nema efekta od toga što oni u kućama dele otpatke na vrste, ako se on tovari i mesa u kamionu koji dolazi da ga preuzme. Kosovu nedostaje kapitalna infrastruktura – objekti koji bi radili recikliranje otpadaka, kaže Morina:

„Iako ima mnogo interesovanja, posebno iz Nemačke, ministarstvo još nije odlučilo kako to pitanje rešiti, jer je naš cilj da reciklažom obezbedimo da što manje otpadaka ostane iza tog procesa i da nema emisije gasova i otpadaka.“
Kosovo sada ima sedam novih deponija po evropskim standardima, kaže Morina i ističe da prvenstveni zadatak ostaje obezbedjivanje uslova za reciklažu otpadaka, sa što manjom emisijom gasova i sa najnižim stepenom otpadaka iza toga.

* * * * *

REČ STRUČNJAKA

Ne postoji ni u jednoj od država regije odvojeno ministarstvo ekologije. Postoje različite institucije koje bi trebalo sistematski da se bave zaštitom životne sredine, ali nigde nema zasebnih ministarstva. Nigde taj problem nije podignut na nivo da se jedno, odvojeno ministarstvo bavi isključivo zaštitom okoline. Jedno od njih postojalo je u Srbiji u vladi Zorana Đinđića. Na njegovom čelu bila je Anđelka Mihajlov, naša sagovornica, profesor univerziteta, ličnost koja se čitavog života bavi ekologijom. Radiju Slobodna Evropa priča kako bi problem o kojem je reč mogao da počne da bude rešavan:



MIHAJLOV: U centru Beča imate uređaj za kontrolisano spaljivanje opasnog otpada. Uopšte ne znate da je ta građevina to. Ukrašena je nekakvim raznobojnim staklićima. Stalno se meri zagađenje i ukoliko bi se desilo neko prekoračenje, odmah bi se alarmiralo. U Bazelu imate paralelno merenje emisija iz tog uređaja za kontrolisano spaljivanje otpada i izduvnih gasova saobraćaja, pošto je tu negde u blizini autoput. Rezultati pokazuju da je od saobraćaja veće zagađenje nego, recimo, od te fabrike za tretman otpada.
Ljudi u ovom regionu nama ljudima iz struke – tehnike, ne veruju, jer su već sto puta bili prevareni. Neko im je nešto rekao i ispalo je nešto drugo. Ali mislim da kada bi napravili prvi pravi takav uređaj, kada bi napravili prvu takvu fabriku za otpad koja bi bila po svim standardima, kada bi građanin video da je to jedna najobičnija fabrika kao i svaka druga, kao recimo fabrika farmaceutske industrije, kada to videli u bilo kojoj od tih zemalja, mislim da bi onda proces dramatično brže krenuo. Ovako, vi svuda, gde god se pomene deponija, gde god se pomene ovakva fabrika, imate, rekla bih, opravdano nepoverenje građana, jer, nažalost, nismo svi zajedno, kao stručnjaci na svi pozicijama na kojima smo, uspeli da pokažemo građanima da je to za njihovo dobro.

RSE: Bili ste član vlade, dakle bili ste u najbližem kontaktu sa političarima. Čuli smo od naših novinara sa terena da situacija u Srbiji o ovome o čemu pričamo nije bitno različita od situacije u Hrvatskoj, Crnoj Gori ili u Bosni. Koliko su u podizanju nivoa svesti stanovništva bitni političari? Je li važno da oni istaknu važnost problema otpada, da, recimo, danas jedan predsednik vlade izađe i da priča pola sata na televiziji, ne o teritorijama i nekakvim fiktivnim interesima nekog naroda, nego o onome što pogađa svakog od nas i našu decu?

MIHAJLOV: Moram da priznam da sam se kao stručnjak dugo opirala tome da je važna politika, međutim sad moram sama sebe da korigujem. Zaista mislim, posebno u tranzicionim državama, da je jako važno imati političare sa vizijom, koji su sami ubeđeni da ta životna sredina, upravljanje životnom sredinom i održivi razvoj imaju neko svoje mesto.
2002. tadašnji premijer u Srbiji, gospodin Đinđić, povodom samita o održivom razvoju u Johanesburgu, izrekao je rečenicu da je životna sredina u Srbiji prioritet podrške ekonomskom razvoju. Ja bih rekla da posle te rečenice, koja je preneta svuda i koja je u Johanesburgu imala odjeka, u ovaj sektor u Srbiji su počele da dolaze investicije, međunarodna pomoć… Dakle, ne dolazi pomoć našim zemljama za nešto što nama samima nije važno. Ako naš domaći političar ne kaže da je to nama važno, nama međunarodna zajednica neće pomoći. Dakle, jako je važno da ljudi koji vode unutrašnju politiku istaknu to kao prioritet.

RSE: Činjenica je da ni u jednoj od zemalja regije sada, znači ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, ni u Bosni i Hercegovini, ni u Hrvatskoj, ni na Kosovu, koje je u takvom statusu kakvom jeste, ne postoji nešto što bi se zvalo ministarstvo za ekologiju ili za zaštitu životne sredine. Šta to, po Vama, konkretno pokazuje?



MIHAJLOV: U svim zemljama u regionu je životna sredina, prosto, trinaesto prase. Kad se ne nagode politički u određenim vladama, pa koga će prvo da ugase ili utope u neko drugo ministarstvo, nego životnu sredinu. Prosto, mi bi svi zajedno ojačali u svim sektorima, i vladinim i nevladinim i u strukama, kada bi pokazali koliko napredujemo u ustanovljavanju standarda životne sredine. Koliko to budemo pokazivali, toliko ćemo se brže približiti Evropi. Ne vredi mnogo ukoliko se evo sad Hrvatska, recimo, odlepi u nekim stvarima, ukoliko su u regionu, zemlje koje su oko Hrvatske, znatno zaostalije. Dakle, pomoći će to zemlji koja napreduje i brže se približava, ali neće ni ona moći da ide tako brzo ukoliko zemlje u regionu ne prate taj njen razvoj. Postoje mnoge konvencije prekograničnog tipa. Ni vazduh, ni reke, ni zagađenja ne poznaju te administrativne granice i mnoge stvari se moraju rešavati regionalno.
Sve zemlje u regionu, dakle govorimo o liderima, grupi lidera, onima koji donose odluke, nisu prebolele boljku da u tranziciji počinju samo da razmišljaju ekonomski i ne shvataju da je ustvari svaki razvoj koji nije na pozicijama održivog razvoja kratkoročan. Održivi razvoj je razvoj za generacije, za našu decu, unuke… Ali on podrazumeva ekonomski razvoja zajedno sa ekološkim razvojem i socijalnom komponentom. Dakle, što pre na scenu, zajedno sa ekonomskim razvojem, u svakoj od zemalja u regiji, uđe i životna sredina i socijalna komponenta, tim pre ćemo se razvijati odnosno dugoročno, nećemo praviti samo kratkoročne poteze.

RSE: U tom smislu važna je i regionalna saradnja, neka vrsta zajedničkog pristupa problemu. Jer makar otrovi ne "poštuju" granice.

MIHAJLOV: Moram reći da je bilo mnogo inicijativa u periodu od 2002. do 2003. godine, baš regionalnog karaktera. Ja ću vas podsetiti da smo u Zadru, na inicijativu tadašnjeg hrvatskog ministra za okoliš, baš na Svetski dan životne sredine – 5. juna 2003. godine, napravili zajedničku aplikaciju za Evropsku agenciju za životnu sredinu svih zemalja iz regiona. Na samitu o održivom razvoju u Johanesburgu smo imali jedan regionalni sastanak ministara iz ove regije. U Skoplju smo oktobra 2003. godine inicirali, da kažem, ekološku koheziju zemalja Zapadnog Balkana kao jedan instrument približavanja Evropskoj uniji. Bile su i pojedinačne inicijative bilateralnog tipa različitih komunikacionih kanala. Podestila bih na želju da se otvori komunikacija između vlade u Beogradu i Kosova. Sećate se da je krajem 2002., početkom 2003. godine bilo jedno zagađenje Ibra koje je išlo sa Kosova. Mi smo tada otvorili komunikacione kanale kroz životnu sredinu i imali međusobnu komunikaciju, jer, zaista, životna sredina ne poznaje granice.
Mi ovde imamo Dunav, imamo sad Savu kao međunarodnu reku, imamo različite konvencije koje se vezuju na planinske regione. Prosto, regionalni koncept rešavanja životne sredine, ojačaće sve nas u svim ovim zemljama. Beograd je, u vreme dok smo mi bili u vladi, dobio da bude domaćin panevropske ministarske konferencije „Životna sredina za Evropu 2007. godine“. Dakle, oktobra meseca 2007. godine u Beogradu se dešava svetska ministarska konferencija životne sredine. Nekako svi u regionu pomalo spavaju, ali to je šansa, za sve vlade u regionu i za sve druge strukture, da se zajednički napravi jedan prikaz odgovornog regiona za budućnost. I ja pozivam sve one koji možda nisu imali tu informaciju, a koji vide načina da se blagovremeno ili što pre uključe u neku od aktivnosti – to koordinira Ekonomska komisija za Evropu UN-a u Ženevi – da se prosto priključe i da ovo iskoristimo kao regionalnu šansu da životna sredina u svim zemljama dobije na značaju, a da građani uživaju benefite od toga.

RSE: Šta da radi jedan prosečan građanin Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore koji je ekološki osvešten, koji zna da ne treba, recimo, tzv. PET bocu od mineralne vode da baci u običan kontejner, a nema gde da je baci, koji ne zna gde da baci istrošene baterije, a one predstavljaju jedan možda od najgorih otrova koje držimo po domaćinstvima, koji ne zna gde da baci potrošene boje? Nema zakona u tim zemljama poput zakona, recimo, u Nemačkoj da svako ko proizvodi akumulator, mora da ga primi natrag i tako dalje. Šta je Vaš savet, šta da u ovoj situaciji nesređenih odnosa radi običan čovek?

MIHAJLOV: Ako svako od nas objasni svom susedu da ne radi dobro ukoliko ne razvrstava otpad, već čini jedan pomak u toj nekoj edukaciji.
Hajde da radimo ono što je moguće. Srbija je zasuta, recimo, tankim najlon kesama. Lelujaju po drveću kao „novogodišnji ukrasi“. Evo, to je jedna stvar koju svaki građanin može da uradi, a ne radi često. Dakle, mi jako volimo da komforno odemo u samoposlugu i da svak uzme za svaku stvar po jednu najlon kesu, da te kese gomilamo i da ih onda odnesemo u kontejner, odakle one onda počnu da lete svuda okolo.
Možemo da nosimo one platnene kese ili korpe kada idemo u kupovinu. Baterije koje bacamo možemo da stavljamo u neke kutije. Postoji i ta tehnička metoda solidifikacije – staviš ih u neki gips ili cement da ne mogu da se rasipaju okolo. Postoje te neke male metode, mali koraci koje možemo da učinimo u ovim vrlo teškim uslovima, dakle da u svakom trenutku iz sebe samih pokušavamo da izvučemo tu neku svest, da ne kupujemo proizvode koji imaju puno neke plastike, da se okrenemo prirodnim materijalima, jer se sve na kraju svodi na tu održivu proizvodnju i potrošnju. Svako od nas, kupujući bilo koji proizvod, učestvuje u tom lancu.
Dakle, okrenimo se ka tim nekim ekološki-prijateljskim kupovinama, životu, birajmo koju hranu kupujemo… To su male stvari, ali ako nas više to bude radilo, biće jedan određeni pomak.

NEKE ČINJENICE

• Svaka tona recikliranog papira štedi/spašava (u odnosu na situaciju u kojoj bi ta tona bila proizvedena "od nule") 17 stabala drveta, 25.000 litara vode, oko 600 cm³ "životnog prostora" i toliko energije koliko bi u području umerene klime bilo dovoljno za zagrevanje prosečne kuće oko pola godine (oko 1.500 litara ulja za loženje).
• Svaka reciklirana staklena boca štedi (u odnosu na bocu proizvedenu "od nule") toliko energije koliko bi sijalica od 100W potrošila za četiri sata.
• Papirni otpad čini oko 40% čvrstog otpada na Zemlji. Recikliranjem papira štedi se trećina, a kartona četvrtina energije u odnosu na proces dobijanje papira "od nule" (iz drveta).
• Samo u SAD se svake godine baci toliko papira koliko bi bilo dovoljno za zagrevanje pet miliona domova tokom 200 godina.
• Tropske "kisele kiše" zatruju prosečno 20 hektara biljaka u minuti. Izrada srži kartona oslobađa sumpor-dioksid – gas koji, među ostalim, uzrokuje "kisele kiše". Recikliranjem kartona oslobađa se upola manje sumpor-dioksida u odnosu na izradu "od nule". (Izvor za sve navedeno: Univerzitet Države Kolorado – http://www.housing.colostate.edu/recycling/facts.htm )
• Samo maloprodaja i konkretne kompanije u Ujedinjeno kraljevstvo uvezu godišnje pola miliona tona tona (što punih što praznih) staklenih boca što znači da se u Ujedinjenom Kraljevstvu godišnje baci ukupno oko 2.300.000 tona staklene ambalaže. Prema procenama 500.000-600.000 tona pića u staklenoh ambalaži odlazi u pabove i kafiće. 80% od te staklene ambalaže se najčešće zbog nedostatka prostora za odlaganje u ugostiteljskim objektima baca zajedno sa ostalim otpadom i završava na odlagalištima (u prirodi).
• Samo u Ujedinjenom Kraljevstvu se godišnje proda oko pet milijardi aluminijumskih limenki napitaka (uglavnom piva i bezalkoholnih napitaka tipa kola). U svakom domaćinstvu se, prema procenama, godišnje konzumira oko 200 limenki. Recikliranjem tih limenki uštedeli bi se energija i prirodni resursi, ali bi se i umanjila ukupna količina otpada i to za 14 miliona kanti (koliko sada biva napunjeno aluminijumskim limenkama i ispražnjeno na odlagališta). (Izvor za sve navedeno: Informatički centar Ujedinjenog kraljevstva za recikliranje - http://data1.recycle-more.co.uk ).
• Svakog dana svaki građanin u Srbiji baci jednu do dve plastične flaše, što znači da se dnevno baci oko 600 tona tog otpada. Jednodnevnom akcijom moguće je sakupiti oko 30 tona plastične ambalaže u jednom gradu, što može značiti veliki izvozni kapital jer se jedna tona samlevene pet ambalaže izvozi za oko 200 €. (Gordana Perović, direktor Agencije za reciklažu Republike Srbije, Izvor: nedeljnik Vreme 18.11.2004.)
• Gradsko veće Ljubljane je odlučilo da u gradu pored postojećih odvojenih kontejnera za prikupljanje plastike, papira i stakla bude postavljeno i 16.000 kanti za prikupljanje isključivo kuhinjskog otpada iz domaćinstava. Trošak postavljanja kanti za prikupljanje te vrste otpada je oko 300.000 €. (Izvor: agencija Hina, 26.04.2005.)
XS
SM
MD
LG