Dostupni linkovi

logo-print

Možemo menjati sebe


RSE: Drago mi je da ste sa nama, da bismo pričali o svim temama koje muče građane Srbije i da vidimo kako to izgleda iz vašeg ugla. Vi ste poželeli mir božiji, milost i blagoslov. Kako to zvuči u ovim vremenima u kojima ima tako mnogo zla svuda, kako svuda u svetu tako ovde u Srbiji. Šta danas kad se kaže poželeti ljudima, ali stvarno a ne tek onako, nego zaista poželeti, te reči mir božiji, milost i blagoslov.

JUSUFSPAHIĆ: To je nešto što je sastavni deo našega pozdrava, znači, kada se kaže selama alejkum - želim vam mir, milost božiju i blagoslov. Samim što nam toga što nam fali to i želimo jedni drugima. A verovatno je toga ponestalo zbog toga što te molitve, jer taj pozdrav je u suštini molitva... Danas smo skloni da ako nam neko učini nekakvu uslugu mi njemu kažemo hvala, a čujete ljudi koji su ljudi vere, obično kažu bogu hvala. Ja bih iza toga stavio zarez, čisto da bi se to prvo pojasnilo, stavio bi zarez i kazao nakon toga bogu hvala, a meni nešto poželi da se od Boga nešto ostvari itd. Znači, obično, je situacija ovakva da se Bog odaziva onima koji ga zovu, koji ga traže. Danas je u tome kontekstu sve više psovki, sve više vređanja onoga koji nas je stvorio itd.

RSE: Odakle to dolazi i zašto?

JUSUFSPAHIĆ: Pa verovatno iz ove prethodne ateizacije društva jer živeli smo taj period, a onda demon ili sotona, mi bismo kazali šejtan, uvek radi svoj posao. Njegov je cilj da nas što više udalji od onoga koji nas je stvorio. Mi smo definitivno stvorenja, nastajemo i nestajemo u vremenu. Stvorenja su stvorena, to je rečenica u pasivu. Da bi bila u aktivu, fali joj taj subjekat stvoriti ili je stvorio stvorenja, potpuno onako rečenica, a mi smo sve manje i manje svesni toga stvoritelja i onoga što mu na izvestan način što se tiče nas, znači stvorenja, dugujemo. Njemu nije potrebna naša molitva, on je nezavistan, neovisan o svemu, ali to je nešto što se kao bumerang vraća nama, ako mi zamolimo za nešto on će nam se odazvati i ako to u svojim pozdravima ili svojoj toj nekoj komunikaciji svakodnevnoj povećamo broj spominjanja Boga itd., mislim da bi nam bilo bolje samim tim, je li, dobar dan, dobro jutro, ali kad vam poželi mir onda poželi mir i sa bogom, mir i sa drugim ljudima mir i sa samim sobom. To je onda obuhvaćeno sve.

RSE: Ali vi ste na samom početku rekli, dakle, vi zapravo kada govorite o Bogu i kada govorite o Stvoritelju s jedne strane, vi govorite o ljubavi, govorite o dobru, i sa druge strane, zanimljivo, govorili ste ima toliko puno psovki umesto hvala, ima toliko puno nepristojnosti, znači, ima toliko puno netolerancije. Vi ste čovek vere tako da naravno preko puta nepristojnosti i psovke, netolerancije, zla, stavljate Boga koji može biti sinonim za ljubav, za dobro, za istinu, neko drugi će staviti nešto drugo. U svakom slučaju mi govorimo o dva elementarna principa, o principu dobra i o principu zla koji se suprostavljaju. Kako mislite u ovom vremenu u kome je Srbija, vaša i moja zemlja, toliko dugo se nalazimo u toj neprestanoj borbi dobra i zla i čini se da zlo stalno nadvladava. Jel se vam čini tako?

JUSUFSPAHIĆ: Pa nije to sam vezano za Srbiju. U našem jeziku je reč kraj, znači, u sebi sadrži reč raj, verovatno postoji takve ambicije da se zasluži raj na kraju. Ovako kako se na taj prvi pogled da videti da ne idemo kraju nego paklu zato što se dešava sve ovo kako vi opisaste. Definitivno je nama suđeno da živimo u ovom periodu ovoga čovečanstva, neki će kazati, ratova je bilo uvek, nesuglasica je bilo uvek. Tačno, ali nikada ih nije bilo ovoliko iako bi se moglo kazati da je sve više i više tih seminara, konferencija mirovnih, sve je više i više nesuglasica, neslaganja među ljudima, ratova itd. Ali ono što je potrebno da čovek uradi, to je ono što može da uradi u svom životu sam za sebe. Ja ne mogu možda menjati tu globalnu politiku ali mogu da promenim sve ono što je oko mene, sebe, znači svoj odnos sa onima koji su mi bližnji, najbliži, sa kojima imam svakodnevni kontakt i onda šire, poput one košarkaške utakmice gde za jedan ubačen koš sa linije slobodnih bacanja, to vam se vrednuje jednim poenom ali imate onu sa 6,25 gde imate odnos sa nekima koji je dalje. U isti koš ubacite ali se vrednuje trojkom. E, to je to, ako tako tu shvatimo negde svoj život onda ćemo videti da će nam biti bolje u tom okolišu. Nažalost, Beograd zato što je grad koji je možda jedini grad na ovim prostorima bivše SFRJ, već duže vremena podseća na nešto što je red mesa red, red betona. Živimo pod istim krovom u istoj zgradi, sretnemo se u liftu i samo onako kroz zube procedimo, dobar dan komšija i ako uopšte ima toga, ne znamo se. Ranije toga nije bilo tako, ja iako sam 1968. godište, mogu da se setim tih predivnih primera iz svoga okoliša. Ali definitivno mogu da kažem da ono što možemo da promenimo to je taj naš uski život, život u porodici, život u komšiluku i da se rezultati odmah u tom mogu videti. Ako svako počisti svoje dvorište, definitivno će nam ulica biti čistija.

RSE: Samo da kažem da u ovom uvodnom delu našeg razgovora, moj nočašnji gost, Muhamed Jusuf Spahić, imam beogradski i verovatno budući, mufija beogradski, jel tako?

JUSUFSPAHIĆ: Pa voleo bi da na bude,voleo bi da ima više kandidata. Nažalost, naša zajednica je mala zajednica, ona je krenula sa jednim čovekom. Taj jedan čovek, moj otac je poslat svojevremeno iz Sarajeva. To je bio jedan vizionarski potez tadašnjeg reis-el-uleme Kemure koji mu je u jednom periodu takođe bio i razredni starešina pa je postojao taj neki intimniji odnos, poslao ga ovde u Beograd da gradi te mostove između pravoslavnih i muslimana. Postojala je isto tako i ambicija koja je kasnije urodila plodom izgradnjom one fine, lepe, velike džamije u Zagrebu. I ja mislim da je moj otac i dan danas, znači na tom tragu, ali je bio osuđen na prostu reprodukciju koja ide sporo, znači, nadam se da će biti više. Ima nas više imama, nadam se da će da bude u skorijoj budućnosti više onih koji su visokoobrazovani i ona uz božiju pomoć da to bude dobro vođstvo Islamske zajednice Srbije.

RSE: Nadam se da će tako i biti, da će biti najbolje rešenje kako vi kažete, no, obično se vi u štampi pominjete kao naslednik svog oca, ali to sam tek pomenula da bih rekla, dakle, da je to jedan od stavki u vašoj biografiji. No, htela sam da kažem da osim što imamo vas koji je imam Beogradske džamije, da istovremeno za ovaj razgovor naši slušaoaci ne pomisle da se radi samo verskim pitanjima, naprotiv, dakle, imamo čoveka koji za sebe kaže da je momak sa Dorćola, Dorćolac, čuli smo malo pre kako se izražava sportski, zato što je rastao nadomak tvrđava beogradske, gde je otkrio košarku kao đak osnovne škole Njegoš, počesto je klupu zamenjivao Partizanovim terenima i mogao je postati as da nije otkrio veru, piše u jednom intervju.

JUSUFSPAHIĆ: Pa jeste, igrao sam košarku, trenirao sam košarku, moj brat je trenirao fudbal, otac je takođe bio golman i to je nekako pošlo od njega i nekako se ta linija nastavlja i na naše klince. Dobra je to stvar ali kasnije sam nastavio da se bavim onim što me više privlači. A zahvaljujem košarci na dobrim prijateljima i na nekom doborom društvu koje sam uvek imao i kroz osnovnu školu i kroz srednju školu, hvala bogu.

RSE: Evo, večeras, razgovaraćemo o lepim temama, i o ružnim naravno, kao i uvek, kao što smo počeli možda sa malo ružnijim temama koje se tiču onoga što se suprostavlja a to je dobro i zlo ali ma kako bilo, Muhamed čije ime u prevodu znači slave i hvale vredan, najstariji sin hadži Hamdije efendi Jusufspahića, velikog mufije, ponoćni je gost Radija Slobodna Evropa. Sa njim u naredna dva sata možemo pričati na sve teme ali pričaćemo mnogo o ljubavi, pokušaćemo da pričamo o ljubavi, o praštanju, o toleranciji.

“Možda će Alah uspostaviti ljubav između vas i onih od njih prema kojima se neprijateljski držite. Alah je svemoćan, Alah mnogo prašta i milostav je. Bog vam ne zabranjuje da iskažete dobrotu i da budete pravedni prema onima koji ne ratuju protiv vas zbog vaše vere i ne izgone vas iz vaših domova. Zaista, Alah voli pravedne. Samo vam on zabranjuje da uzimate za prijatelje one koji ratuju protiv vas zbog vere i izgone vas iz vaših domova i pomažu da budete isterani, pa koji od vas budu uzimali njih za prijatelje takvi su silnici. Ne budite u kršenju zakletve kao ona žena koja raspreda svoju pređu nakon čvrstog prediva u raspredene komadiće, uzimajući svoje zakletve međusobnim uplitanjem zato što je jedan narod jači od drugoga naroda. Alah vas time samo stavlja na kušnju. Sigurno će vam on objasniti na sudnjem danu ono u čemu se vi razilazite.
Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima a ljubavi nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju. Iako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, iako imam svu veru tako da premeštam gore, a ljubavi nemam, ništa sam. Iako hraneći siromahe razdelim sve svoje imanje, i ako predam svoje telo da budem spaljen a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, ljubav je dobra, ona ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, ne raduje se nepravdi ali se raduje sa istinom, ona sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Sada, pak, ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje, a ljubav je među njima najveća.”

RSE: Čuli smo najpre, citat iz Kurana a zatim citat iz Novo zaveta poslanica Korinćanima. Muhamede, ja ću govoriti možda kao laik, i svoje ime, naravno, a vi ćete objasniti sa neke stručnije strane. Ja sam samo htela podvlačeći ova dva citata da ukažem na neku sličnost tu gde se govori o ljubavi, praštanju, razumevanju. A vi sad objasnite šta smo zapravo čuli u onom uvodnom delu, koji je citat iz Kurana.

JUSUFSPAHIĆ: Pokušajte da zamislite Muhameda, Isusa, Davida, Mojsija, Avrama, Noja, Adama, kako šetaju ulicom ili kako sede za jednim stolom ili kako se zajedno obraćaju svome stvoritelju. Onda ih pogledajte kako će obraćaju jedni prema drugima. Tu sigurno nema nikakve neljudskosti. Sličnosti između reči božijih objavljenih ovim ljudima i svim ostalim božijim poslanicima, ima ih mnogo više, ali ovi su najznačajniji, kako bih kazao, su najjednostavnije objašnjive time što je izvor svake od tih objava jedan te isti Bog, jedan te isti stvoritelj, Isa, Davud, Sulejman, Solomon, Musa ili kako bi Jevreji kazali Moše, sve su to božiji poslanici koje je uzvišeni stvoritelj poslao ljudima u određeno vreme, znači, određenom narodu u određenom jeziku u određeno vreme sa istim ciljem, a to je da uspostave odnos stvorenih prema stvoritelju, odnos stvorenih prema stvorenjima i odnos stvorenih prema samima sebi. Kada kažem reč odnos samo sam nadomestio tom rečju reč ljubav. Ljubav prema stvoritelju, ljubav prema ostalim stvorenjima, ljubav prema samom sebi, ne u onome u pogrdnom znaćenju, ali u svakom slučaju nešto što će spasiti čoveka na ovoj zemlji. Sećam se emisije u kojoj je učestvovao poznati glumac pokojni Stevo Žigon gde je on kazao jednome studentu koji mu je nešto kazao, ja ću se moliti za vas, za vaše spasenje, a on je kazao, ti meni kažeš da je ovde na zemlji moram da se spasavam, da to je to. Zaista, mi se ovde na zemlji moramo spasavati svega onoga što je negativno i ući u ono, figurativno da kažem, Nojevu lađu, lađu onih koji su odani, verni svome stvoritelju, stvoritelju Bogu.

RSE: Koliko god se religije međusobno razlikovale i često nastajali sporovi o tim razlikama, ali o tome nećemo pričati, dakle pričamo o onome što ih sjedinjuje i što je zajedničko svim religijama a to je ljubav, i jeste priča o tome a da onaj koji poznaje ljubav i veru, prema, kako vi kažete stvoritelju, mora poznavati i ljubav prema ljudima i obrnuto, onaj koji voli čoveka, voli onoga koji ga je stvorio, i to je nešto što je veoma razumljivo i izgleda logično i jasno. Pa ikad kada vidimo da smo u ratnim vremenima okruženi strašnim pojavama, strašnim ljudima, strašnim zločinima i gde vlada mržnja međusobna, da li verska, da li nacionalna, da li istog roda, nije bitno da li udara brata na brata ili već kako, a vidimo da i u mirnodopskim vremenima takođe postoji neverovatna mržnja, neverovatni napad, da postoji sukob teista i ateista, da postoji hiljadi besmislenih sukoba. Pa gde je tu ljubav, gde to onda ide čovečanstvo? O čemu se radi?

JUSUFSPAHIĆ: Pa ima li u vašem životu, mislim... u mom životu ima, a onako kako posejem tako će i da mi nikne odnosno onako kako učinim tako će i da mi se vrati. Zato on kaže, znači, mi ne možemo menjati druge, možemo menjati sebe.

RSE: Znači, možemo samo individualno govoriti?

JUSUFSPAHIĆ: Možemo da menjamo sebe. Zato je bitna stvar da se dobro u ovim medijima više reklamira nego nešto što se loše desilo negde. Potrebno je i to loše da se iznese da bi se znalo da se desilo radi transparentosti svega, ali ljudi prikažu sedam puta neke loše stvari a ne pokazuju čak su im kao novinarima nezanimljivi, nisu zainteresovani za primere ljudskosti i ljubavi itd, i onda vi imate takav utisak. Ali je bitna stvar, ne mogu ja zaista promeniti druge. Mogu da molim Boga da promeni te odnose ali ja moram da radim u svojoj okolini, ako sam ja radnik ako je moje dvorište i redu i vašeg komšije itd. onda mi živimo u jednoj super sredini. Nemojte misliti da to nije ono što se od Boga hoće, ono što su propagirali ovi ljudi božiji, poslanici koje sam spomenuo u toj jednoj finoj šetnji, zamislite ih samo, nema tu nikakve neljudskosti iskazane međusobno između njih i nema razloga da ta neljudkost bude iskazivana između nas.

RSE: U toj zamišljenoj priči gde se sreću Muhamed i Isus.

JUSUFSPAHIĆ: Oni svi po islamskog učenju jesu božiji poslanici jednoga, znači, stvoritelja. Ja ne mogu biti muslim, bogu odan, veran stvoritelju ako ću zanekati poslanstvo Isusovo, ako ću zanekati poslanstvo Avramovo, Mojsijevo, Davidovo, ili bilo kojih od ovih božijih poslanika. To je to. Ako zanečem onda ja više nisam musliman bez obzira što verujem da je Muhamed božiji poslanik poslednji.

RSE: Kad je gorela Bajrakli džamija, pročitala sam jednu vašu rečenicu, nekim stvarima ste bili nezadovljni, mislili ste tada da nije bilo dovoljno policije, sada da se ne vraćamo na taj događaj, da ne pričamo mnogo o lošim stvarima, ali je bila zanimljiva rečenica koja mene sad podseća na ovo o čemu vi sad pričate u kojoj ste vi nekako celu tu priču koja je bila nemila, to su uopšte bili tih dana strašni događaji na Kosovu, strašni događaji u Beogradu i Nišu. Vi ste rekli da, ali je moj prvi komšija Miško ako se ne varam, prvi došao da gasi i to je bilo nešto što vas je usrećilo.

JUSUFSPAHIĆ: Govorio sam o jednom događaju jer džamija se više puta palila, 17. na 18. mart 2004. je bio, znači, najkatastrofalniji, kulminacija svega. Ali svojevremeno, ja mislim da je to 1996. ili 1997. godina, samo da kažem da je negde desetak puta džamija napada u periodu ovoga rata nesretnog u bivišoj SFRJ, i jedanput je baš taj slučaj našeg komšije Miška, kome ovaj put želim svako dobro, on je imao jednu povredu, znam da se sad oporavlja, ali on je prvi dotrčao. Kazao je ženi, zovi muftiju, zovi ostale imame, zovi policiju i zovi vatrogasce. Kad smo svi mi došli već je sve bilo ugašeno, Miško je to odradio.

RSE: Da, lepa priča.

ZORAN sa Kosova, iz Goraždevca: Hteo bi da se nadovežem na vašu priču da jednostavno iznesem jedno osećanje kroz pitanje gospodina imama. Suštinski vera ima jedan smisao ili više? Koliko ja znam po ovim rečima što je gospodin ispričao imam ja mislim da je jedan smisao a reči su drugačije, ali sve se razume u jednome.

JUSUFSPAHIĆ: Tako je.

ZORAN: Mislim da se svaka prava vera poklapa sa jednim Bogom, samo što ga nazivamo, neko će ga nazvati Jehova, nego će ga nazvati... i to tako ima te stvari koje ne mogu lako da se razumeju ali koliko sam ja mogao biti upućen preko nekih knjiga istina je jedana. Mi smo naučili od vladike Nikolaja Velimirovića suštinske reči, a vera, šta je vera nego istina, svagda i svugde istina. Istina je uvek ista, veli Nikolaj, divna je to reč. A to što je istina, to je Bog. Reč. Naša Biblija govori da je reč Bog i Bog beše reč, i reč postade telo.

RSE: Dobro, to smo uglavnom govorili na početku a iza toga svega sinonim može biti ljubav. A šta ste vi hteli da pitate našeg gosta večeras?

ZORAN: Ljubav ne može biti prema svakome. Neprijatelj, kao što je gospodin imam rekao, mora se čovek boriti protiv nepravde i ne može voleti neprijatelja. Mada u našem Svetom pismu piše, molite se za neprijatelje svoje, ali vladika Nikolaj mudro upućuje na činjenicu, opraštamo zato što smo veliki, u Hristu smo, Bog je veliki. On je isto tako kao Alah, kao Hristos, to je jedna suštinska vera u srcu. Sada što bi rekao vladika Nikolaj da moramo oprostiti moramo zato što smo hrišćani, dakle, ako hoćemo nešto savršeno hoćemo da postignemo. A zaboraviti ne smemo, dakle, opomena postoji. Ako je, dakle, opomena da ne grešimo m koji ne znamo kada pogrešimo...

JUSUFSPAHIĆ: Jeste vi sveštenik možda?

ZORAN: Pa u srcu jesam otkako sam se rodio.

JUSUFSPAHIĆ: Hvala Bogu.

ZORAN: A ovako nisam, zvanično. Saznanje mi je davalo i kroz iskustvo mada su sveti proroci govorili nije potrebno preplivati mora i doći do nakraj zemlje da bi Boga našao. On je na jednom mestu.

JUSUFSPAHIĆ: Tako je. Uđite u stan i vidite da možete proći kroz sve sobe iako niste prošli jer su sva vrata otvorena. Ja vam se zahvaljujem a hteo sam samo da vas pitam kako ste vi tamo u Goraždevcu? Imate li mira?

ZORAN: Mi smo ovde jako dobro održavamo, imamo mira ali ljudi strahuju od budućnosti šta će biti, a u sadašnjosti nikada ne govore da im je dobro. Međutim, vidim ih sve vesele, jednostavno oni uživaju, a patnju i bol koju u srcu nose ne ispoljavaju tako lako a i kada se ispolje, to sam retko mogao da primetim da ispolji što u srcu nosi. A mislim po Hristu mi Boga u srcu imamo i svaki koji je od Boga on je jednostavno i prorok i njegovo stvorenje.

RSE: Da li vam je uvod u našu emisiju ulepšao malo veče?

ZORAN: Da, da. Baš se fino osećam.

JUSUFSPAHIĆ: Ja bih vam kazao isto onako kao bi kazao i Isus i Muhamed, mir vam, mir vam.

RSE: Ovo je bio prvi naš slušalac za večeras koji nas je malo uveo u tu priču o tim događajima koji su nadomak nas i gde su ljudi mnogo nažalost podeljeni i gde je možda stepen netolerancije veći nego ovde u Beogradu, mada vidimo da ne samo u Beogaradu nego i u Srbiji netolerancije ima i tu se ne radi samo o netoleranciji koja je verski ili nacionalne prirode, već naprotiv, netolerancije svake vrste i svakog zla.

IGOR iz Podgorice: Gospodina imama doživljavam kao velikog prijatelja Srbije, mislim da korektno vodi jedan deo tih odnosa međuverskih. Ja sam isto vjernik u svojoj pravoslavnoj veri i samim tim poštujem i druge vere, ali me je uvjek zbunjivao taj prelaz iz više božanskog sveta u monoeistički svet. Znate za 10-15 civilizacija počev od Egipta, Rima, Grčke, svih tih zemalja okolo Persije, da ne nabajam, to su vjekovi neviđene civilizacije. Čak su mnogi poznavaoci zapadne civilizacije rekli da je sve kasnije samo plagijat, razrada tih vrijednosti koje su nastale u to vrijeme mnogobožanstva. Kako da odjednom da njihova religija nije u pravu, da se tako izrazim, a ova jeste, to me uvek zbunjivalo.

JUSUFSPAHIĆ: Nisam siguran da sam razumeo vaše pitanje. Možda ste hteli pitati, kako su u vreme svoga politeističkog ubeđenja ili uverenja imali takvu civilizaciju a onda kada su prešli u monoteizam da su malo nazadovali u civilizaciojskom smislu.

IGOR: Ne samo to, nego i striktno teološko pitanje odnos prema Bogu. To su dve potpuno različite religije po samoj filozofiji i načinu gledanja na sve to i koje isključuju skoro jedna drugu.

RSE: Koje religije?

IGOR: Recimo višebožanstvo, politeizam, monoteizam.

JUSUFSPAHIĆ: Što bi kazao jedan imam u Egiptu Šeltut, on je bio šejhul-islam kada ga je jedan novinar sa zapada pitao kako vi kažete da vam je vera islam najčišća, ili najispravnija, najistinitija a kao države muslimanske, misli, ste evidentno najzaostaliji. Pošto je novinar bio hrišćanin iz Francuske, a kažete da naša vera hrišćanstvo nije istinita a zapad koji je judeohrišćanski, prvenstveno hrišćanski je najnapredniji u tadašnjoj a i u sadašnjoj konstalaciji odnosa, a imam Šeltut je kazao ovako: - Mi smo napustli svoju veru pa smo nazadovali, a vi ste napustli svoju veru pa ste napredovali. I evidentno je da na zapadu iako će ljudi nominalno kazati da su hrišćani da su mnogo više sekularizirani nego što su zaista praktični hrišćani. Mislim da je tu negde odgovor. Neko se pozabavio svojom trpezom i nakitio je svakakvim đakonijama ali je pojeo onoliko koliko je mogao da pojede. Pitanje je da li u tome što je pojeo imao blagoslova božijeg. A neko ko nije na trpezi imao ništa osim hleba, soli, vrlo oskudno ali se fino najeo i osmeh mu je od uha do uha, upravo zbog toga što ima taj nekakav blagoslov ili berićet ili na arapskom se to kaže bereket, znači blagoslov božiji u tome. One civilizacije koje su imale politeističku pozadinu u svome, ne mogu da kažem verovanju niti neveri, nego u svome ubuđenju, ubeđenju kao reči koja konotira bedu, ubeđenje i uverenje, razlika je između toga, su izmaterijalizirane i onda im je bitnije sve ovo ostalo, a taj blagoslov u svemu što imaju im je nezanimljiv.

RSE: Da, mada daleko smo ili nemamo taj komfor uopšte da stignemo da razgovoramo o politeizmu s obzirom da imamo toliko problema u sukobu teizma i ateizma za koji smo verovali da ga zapravo više neće biti posle nekih vremena kroz koje smo prošli. Međutim opet je aktuelan.

SLUŠALAC: Možda bi bilo korisno da gospodin imam malo objasni organizaciju islamsku u Srbiji. Do postojanja SFRJ postojala je centralna organizacija muslimana u Jugoslaviji sa Vakufskom saborom u Sarajevu, reis-el-ulemom i drugim organima. Posle raspada to je drugačije urađeno, postoji sad posebno za Bosnu i Hercegovinu, posebno za Crnu Goru, tamo postoje reisi kao poglavari, u Srbiji ima posebna organizacija.

JUSUFSPAHIĆ: Logična stvar je da postoji Islamska zajednica za Bosnu i Hercegovinu, to je sada nezavisna suverena država, da postoji islamska zajednica u Crnoj Gori koja kao vrhovno telo ima Mešihat i na čelu tog Mešihata stoji reis, a reč reis na arapskom znači predsednik Mešihata, tako da je to isti nivo. Problematično je to što u okviru Srbije postoji nekoliko islamskih zajednica i mi se kao Islamska zajednica Srbije zalažemo za jedinstvenu islamsku zajednicu, na području Republike Srbije, sa sedištem u glavnom gradu te republike. Spremni smo i za određene kompromise, ali mislimo da je to interes muslimana i islama u Srbiji. Tu imamo međusobnih nesporazuma u smislu idžtihada nikakvih neprijateljtava, mi smo prijatelji, mi smo braća, samo imamo razlike u određenim shvatanjima onoga što je trebalo biti nasleđeno iz prethodne organizacije, iz Islamske zajednice u SFRJ i mislim da je tu bio problem što je onomad, kada je bila Islamska zajednica SFRJ sa vrhovnim starešinstvom u Sarajevu, u to vreme je na prostoru Socijalističke Republike Srbije bila takođe Islamska zajednica Socijalističke Republike Srbije sa sedištem u Prištini, pa je onda u nekom periodu pred sam raspad SFRJ Sabor u Prištini, na kome mi nismo učestvovali, doneo odluku da se ta zajednica preimenuje u Islamsku zajednicu za Kosovo, užu Srbiju i Vojvodinu, što je vrlo tendenciozno spram države u kojoj živimo. Mi u tome nismo hteli da učestvujemo i onda je krenulo tim tokom i zato nam je sada ovako kako nam je. Bitno je da mi međusobno imamo komunikaciju, da imamo svoje neke ciljeve i imam jak osećaj, uvek sam imao nadu i veru i uvek sam molimo Boga da na prostoru Republike Srbije objedinimo islamsku zajednicu. Sada smo na putu, uz božju pomoć to će se desiti vrlo skoro, a mislim da od toga ne bolujemo mi samo kao Islamska zajednica, imate to i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Crnogorska pravoslavna crkva u okviru jedne države SCG. To se dešava uvek sa državom koja niti ima svoje jasne granice, niti ima doskora svoju himnu, itd. i onda se sve to reflektuje i na nas. Bitno je da ima nas i da uz božju pomoć ima pameti u glavama našim i da ćemo se oko svega dogovarati i dogovoriti.

SAMIR iz Danske: Selam alejkum.

JUSUFSPAHIĆ: Alejkum selam, Samire.

JUSUFSPAHIĆ: Da li čitaš Nur koji izlazi u Danskoj.

SAMIR: Čitam uvek.

JUSUFSPAHIĆ: Bio je jefan interfvu muftijin tamo i fino je primljen čujem, hvala Bogu.

SAMIR: Kad će se džamija obnoviti u Beogradu?

JUSUFSPAHIĆ: Džamija u Beogradu je poprilično obnovljena. Ono što preostaje od radova jesu radovi na uvođenju podnog grejanja, ali to što se sa tim radovima nije završilo su neke okolnosti na koje nismo mogli da utičemo. Treba uvesti podno grejanje jer drugačije se ne može ugrejati taj prostor džamije. Džamija je najčešće jednoprostorna podkupolna i onda je teško zagrejavati vazduh pa zato mora biti podno grejanje. Fasada je urađena, stakla su urađena. Mi u džamiji klanjamo, obavljamo molitvu i u niškoj džamiji koja je imala drastične promene, totalno je bila srušena ali smo je priveli primeni. Nismo završili zgradu pored Bajrakli džamije u kojoj je medresa i onaj deo koji je tu isto spaljen i biblioteku sa 14.000 knjiga uništenih, o nismo uspeli još da sredimo, nadamo se da će to biti što pre.

SAMIR: Hteo sam pitati efendiju ako im fali novčanih sredstava mi smo voljni pomoći.

JUSUFSPAHIĆ: Da vas Alah nagradi, da vas Alah nagradi, eto, obratićemo vam se. Može otići na naš sajt www.izs.org.yu

JOVAŠEVIĆ iz Kruševca: Da kažem da sam rušenje džamije doživeo na jedan zaista strašan način, da u najmanju ruku osećam stid i gnjušanje i danasdanji. Prvo sam to doživeo kad se rušila Ferhadija, tu sam malo lično vezan jer sam bio u Banjaluci godinu dana, a ovo me zaista šokiralo jer sam mislio da je to čudo prošlo. Međutim, posle toga se desio jedan događaj, da su došla izvesna gospoda koja su po meni dosta doprinela celom ovom zlu jugoslovenskom, a posebnoi u rušenju te džamije, koji su došli sa tzv. kompjuterima i tu se srdačno izljubili sa cenjenim efendijom Jusufspahićem.
Ja imam razumevanja ta njega, možda je u tom momentu čovek morao to da prihvati iz političkih i svakakvih razloga, ali me interesuje, kako se oseća gospodin, konkretno efendija imam, mladi, da li je zamerio ocu na tako srdačnom prijemu dotične delegacije?

RSE: Pre nego što imam odgovori, da ja vas pitam, šta biste vi radili da vam dođu gosti u kuću i da vam donesu poklon, iskreno, pa ma ko to bio.

JOVAŠEVIĆ: Mogao bih rezlutno da vam kažem da ne mogu shvatiti, da čak postoji nekakva čudna poslovica koja kaže “Ne veruj Danacjima i kad darove nose”.

JUSUFSPAHIĆ: Da li je u tom odgovoru vašem rečeno ne primaj poklone. Rečeno je ne veruj tima i kad poklone donose. Ali da li je rečeno ne primaj poklone, ili ne primaj ljude u posetu. U svakom slučaju to je jedna ozbiljna politička stranka na političkoj sceni Srbije. Ovo s druge strane je bila Islamska zajednica Srbije. Muslimani u Srbiji žive zajedno sa Srbima, među kojima ima najviše pravoslavnih kada je u pitanju versko uverenje, a i drugih veroispovesti ima, i zajedno sa Srbima koji pripadaju različitim političkim strankama pomenuta stranka je najbrojnija stranka po nekim statističkim podacima. Na prošlim izborima je imala izuzetno dobar rezultat. Ne možete podceniti,a pogotovo ako je u pitanju bio konkretno gospodin Vučić koji je mene nazvao na telefon u četvrtak, oni su nam došli u petak, da li nas primate. Kako reći ne primamo, Zašto kazati ne primamo, itd. Cilj Islamske zajednice Srbije je i da utiče na Srpsku radikalnu stranku. Ako je neko ko je vođa u SRS mi ćemo mu reći bujrum, izvolite. Primićemo kilo kafe i kocku šećera, što se donosi u goste i taj poklon kompjutere prvenstveno zbog toga što nam je i trebalo. Shvatićemo to kao dobar gest, prepustićemo Bogu da zađe u sferu namera dotičnih osoba i biti uvereni da činimo jednu dobru stvar za svakog muslimana koji živi negde tamo i koji deli svoj posao pored nekih drugih ljudi koji možda imaju određeni animozitet prema njima. Ja mislim da se nekoliko ljudi se javilo i kazalo hvala vam efendija što ste ih primili, mi zaista smo imali taj sledeći dan drugačiju atmosferu sa našim kolegama na poslu, itd. Ima i takvih priča. Normalno, mi možemo da osuđujemo, presuđujemo itd. U islamu, a verujem i svuda, dela se cene prema nameri.

RSE: Ja ne bih da komentarišem ono što vi već govorite ali vam zahvaljujem na iskrenom odgovoru zato što ovo zaista jeste škakljivo pitanje ali očigledno ne za vas, ali bi bilo škakljivo za mnoge licemere koji ne bi odgovorili iskreno na ovo pitanje. Sada da stavimo na stranu radikale, ključno od svega što ste rekli jeste da vi ne ulazite u namere onih koji donose darove, vaše je da verujete da svi ljudi imaju dobre namere. Onaj ko unapred sa tim da svi ljudi imaju zle namere, zlo će verovatno i dočekati.

JUSUFSPAHIĆ: Tako je. Mostove treba graditi, ne rušiti.

SABIHA TUFEHDžIĆ, iz Beograda: Živim u Beogradu od 1961. godine i užasno se osećam kada pomislim da za skoro 45 godina u Beogradu nije podignuta nijedna džamija nasuprot stotinama crkava koje meni apsolutno ne smetaju, naprotiv. Spremna sam i davala sam priloge za crkve. Drugo, da li je moguće da za oko 120.000 muslimana koji žive u Beogradu ne postoji nijedno groblje koje ima muslimansku parcelu gde bi se mogli muslimani vernici sahraniti. Treće, da li je moguće da ljubav i toleranciju koju muslimani u Beogradu i u celoj Srbiji gaje prema svim verama,m doživljavaju toliku netoleranciju od svih vladajućih struktura za poslednjih 60 godina. Četvrto, da li je moguće, da se ništa nije preduzelo ni u zemlji ni na međunarodnom planu za razaranje jedne jedine džaije u Beogradu koja, usput rečeno, predstavlja najlošiji islamski objekat na celom Balkanu, a nalazi se u najvećoj metropoli. Peto, da li je moguće da jedina beogradska nacionalna televizija, ne pominjem privatne, nije u stanju da samo dva sata godišnje vrši prenos Bajram namaza, za 120.000 muslimana, koji su zbog toga prinuđeni da slušaju prenos Bajram namaza iz zagrebačke džamije, ili možda sarajevske ili podgoričke.

RSE: Pitanje zašto samo jedna džamija i zašto nema muslimanskog groblja su pitanja koja sam i ja želela da postavim u drugom delu emisije, jesu pitanja koja su veoma važna i vidim da ste vi veoma pogođeni.

SABIHA: Očajni smo, jer se osećamo da smo narodi drugog reda u Beogradu iako živimo po 50-60 godina.

JUSUFSPAHIĆ: Druga liga, a izgleda da je druga liga suviše visoko, znači treća, četvrta. Vi ste ovo izuzetno dobro sročili i kazali i ja vam se na tome zahvaljujem. Mislim da imamo po prvi put nakon dužeg vremena izvesnija obećanja jer se već nešto radi i u poodmakloj je fazi kad je u pitanju muslimansko groblje. Da tu razgraničimo, muslimansko groblje je jedna kategorija, a muslimanske parcele na gradskim grobljima je druga kategorija. Ovde nam je obećano, uz božju pomoć, do aprila da će se rešiti pitanje sahranjivanja muslimana, prvenstveno rešenjem situacije na groblju Bežanijska kosa gde će se odvojiti jedna parcea za muslimane, a tendencija je da u što skorije vreme se problem sahranjivanja muslimana reši na četiri groblja. Kada je u pitanju deo preko reke Dunav groblje Mali zbeg, kada je u pitanju centralni deo Beograda groblje Lešće, kada je u pitanju šumadijski deo grada groblje Orlovača i kada je u pitanju prostor i muslimani koji žive preko Save, na teritoriji opština Zemun, Novi Beograd i Surčin groblje Bežanijska kosa. Tu zaista idu dobri, konstruktivni razgovori, Ministarstvo vera zaista pomaže, mi smo zadovoljni sa ovim Ministarstvom vera kada je u pitanju inicijativa oni su odlučili da u njihovom mandatu mi bar grobljem na Bežanijskoj kosi rešimo taj svoj problem, i ja se nadam da će konačno taj naš problem biti rešen. A i da će nas kasnije, kada planiraju urbanisti bilo šta čipovati, bar u odnosu na onaj broj deklarisanih muslimana sa popisa. Popis je katastrofalan, pokazao je da u Beogradu ima muslimana 20.366. Tvrdim da je broj mnogo, mnogo veći, da u Beogradu žive i oni koji nisu registrovani, koji žive ispod mostova i raseljena su lica sa područja Kosova, pretežno romske i aškalijske nacionalnosti, a ako ikada presela na onaj svet ipak traže hodžu da ih sahrani. Njih popisivači nisu popisali jer oni su ljudi bez adrese, a po procenama Skupštine grada njihov broj je oko 64.000 na 167 neurbanih mesta. A kada je džamija u pitanju moram da kažem da se mi snalazimo. Mi improvizujemo, snalazimo se. Pored Bajrakli džamije, kada su u pitanju svakodnevni namazi, molitve, imamo mezdžid, iznajmljujemo kuću u Borči, imamo mezdžid u Zemunu, takođe iznajmljujemo taj prostor, imamo mezdžid u Zemun Polju, takođe je iznajmljivanje u pitanju, imamo mezdžid u Sremčici, tu nam je čovek jedan dao svoj prostor, tako da se mi snalazimo. Ako nam ne izlaze u susret mi se snalazimo i borimo se da u ovim pregovorima dobijemo jedan reprezentativnij prostor. Ova naša Bajrakli džamija je sagrađena, ona ne može na tim snimcima, tokom prethodnih prenosa Bajramske molitve na jednoj privatnoj televiziji u dva navrata, ona ne može izgledati onako svetlo i belo kao što izgleda ona zagrebačka koja je napravljena 1987. Bajrakli džamija je napravljena po našim podacima krajem 16. veka, ali vi ste veoma dobro sročili ono što ste kazali i veoma ste u pravu, a to je osećaj svakoga muslimana, i ne samo nas muslimana, to je osećaj svakoga građanina koji shvata da je ljudima koji veruju potrebno da imaju prostor za molitvu, i prostor za sahranjivanje, i da su to naši sugrađani koje treba razumeti.

RSE: Da sada učinimo ovu priču opštom. Dakle, ovo je činjenica, sve što je gospođa nabrojala, to su pitanja o kojima smo i hteli da govorimo, između ostalog. Iako su to važna životna pitanja, ipak smo hteli malo da govorimo da kažem opštije, pa da to nekako prenesemo u sferu ovoga o čemu večeras pričamo, o toleranciji, o nelicemernom odnosu prema drugim ljudima, prema sugrađanima, prema ljudima iste vere, različite vere itd. U tom smislu ja želim da podvučem, specifičan je slučaj vaše zajednice koja ovakva pitanja, dakle to što postoji samo jedna džamija u Beogradu, to što ne postoji groblje za muslimane, što ste i sami rekli da idete u neke adaptirane objekte na nekoliko lokacija, koje iznajmljujete da biste tamo vršili obrede, sve to nije bio razlog nijednog trenutka da muslimanska zajednica ovde u Beogradu napravi ikada ikakav sukob sa bilo kim i da izazove bilo kakvu versku netrpeljivost a mogla je zato što ima mnogo radih ljudi koji bi jedva dočekali da vam se stave na raspolaganje i da se napravi konflikt iz političkih razloga, jer znamo da se sve može zloupotrebljavati a najviše verska osećanja. Vi ste to izbegli.

JUSUFSPAHIĆ: I izbegavamo i izbegavaćemo duboko uvereni u istinitost i opravdanost postupka božjega poslanika Muhameda. On je živeo u Meki u kojoj nije imao prava po pitanju svoje vere nikakva 13 godina i 13 godina je to bilo ako su organizovane molitve bilo po privatnim kućama pojedinaca, ljudi. Mi zahvaljujemo Bogu što imamo ovu jednu džamiju i što smo u redu onih koji je čuvaju, koji je održavaju. Naše uverenje je da je to najstarija zgrada u gradu, da je onaj datum koji je oduzet tendenciozno da bi neka druga zgrada bila starija. Ali nije problem, neka je neka druga najstarija, bitno je da ovu imamo i da ovu očuvamo, i ona će uvek biti koren. Budite uvereni, mi volimo ovu državu, ali pre svega smo muslimani i želimo da budemo muslimani i živimo u Srbiji, u ovoj našoj domovini, zemlji Srbiji koju volimo i u ovom našem gradu, kad već govorimo o Beogradu, i tu će biti uz božju pomoć džamija. I to reprezentativna džamija, i biće lepša od svih drugih na Balkanu, ja verujem u ovom trenutku kada bude bila napravljena, biće lepša od svake u Evropi. I to će biti dika ne samo Srbijanaca u smislu državljanstva muslimana, nego i svakoga državljanina Srbije, građanina Srbije, prvenstveno pravoslavnih, to će biti dika i ponos. Uz božju pomoć, evo to sam kazao i ja sam uveren u to. To je za imidž ove zemlje, a i za imidž nas muslimana i mislim da će tu i državljani Srbije i vlast koja sada i koja bude bila u Srbiji prepoznati u tome i svoj interes.

RSE: I svakako civilizacijski interes jer će biti, kako vi kažete, ponos i dika ne samo vernika nego i svih civilizovanih građana, jer uništavati verske i kulturne spomenike bilo koje vere je zaista najvarvarskija radnja koja se može dešavati, a vidimo da se dešava kako ovde, u Nišu, tako na Kosovu kada je reč o crkvama...

JUSUFSPAHIĆ: Sa tim ljudima koji su palili najradije bi popio kafu i porazgovarao, zaista.

RSE: Jel verujete da bi mogli da se pomirite?

JUSUFSPAHIĆ: Da li ima vatre kada voda dođe? Nema. Znači neznanje je najveći neprijatelj čoveka. Oni nisu upućeni, one ne znaju, ja sam citirao nekoga ovde.

RSE: Oprosti im Bože, oni ne znaju šta rade.

JUSUFSPAHIĆ: Oni ne znaju šta rade, ja a sam citirao dvojicu, Isusa i Muhameda. To su reči oba proroka. To su reči svih proroka. Mi kažemo, naša terminologija nije prorok nego poslanik, svi božji poslanici su imali jedan cilj, da donesu informaciju o jednome Bogu koga treba obožavati. Evo spomenusmo tu reč obožavat. Ljudi danas ovde a i drugde, ali ovde najviše, verujte mi obožavaju, kolače, pevače i sve to. Obožava se Bog. Ta reč obožavati derivira od reči Bog, božanstvo. Obožava se Bog i to je onaj najintimniji odnos između stvorenja i stvoritelja, obožavanje. Sve ostalo možemo da volimo manje ili više, ali Bog je taj koji se obožava. Taj stvoritelj koga obožavamo on je taj koji upućuje ljude i on je taj koji ima milosti i prema onima koji mu kažu neću, verujte mi.

RSE: I koji, vi verujete, greše iz neznanja, a oni već znaju zašto greše. No, zanimljivo je to što ste rekli da vam je ova vlast sada, Ministarstvo vera, izuzetno pomoglo. Ja pred sobom imam jedan tekst od maja 2004. godine kada je ta priča o džamijama bila vrlo aktuelna i gde ste vi tada malo oštrijim tonom zahtevali da se preduzme nešto oko izgradnje nekoliko bar džamija, i vidim ovde da je tadašnji ministar pravde gospodin Vladan Batić rekao da u Beogradu nije potrebno toliko muslimanskih verskih objekata, i rekao ne bih da mi neko pripiše nacionalizam ali Beograd ne treba da izgleda kao Teheran.

JUSUFSPAHIĆ: No, koment!

RSE: Slažem se, ali to je predsednik Demohrišćanske stranke Srbije. Zanimljivo. No, dobro.

MOMČILO RISTIĆ: Prvo pitanje koje je više istorijsko, a sa kojim ja ne mogu da raskrstim, zašto je u ime vere i Boga i veroispovesti ubijeno više ljudi i započeto ratova da bi se dokazala nekakva prava vera, veroispovest, nego što je to urađeno u ime osvajačkih ratova?

JUSUFSPAHIĆ: Da li ste vi uvereni da je razlog tim ratovima i sukobima vera i verske zajednce? Mislite da nije ekonomija i biznis, veliki biznis?

MOMČILO RISTIĆ: Ja se slažem da je to pomešano, ali je vera uvek bila inspiracija da bi se to i ostvarilo. Jesam li u pravu?

JUSUFSPAHIĆ: Jeste u pravu. Evo sad ću vam kazati, premalo vere među političarima, suviše politike među ljudima vere, odnosno zloupotreba vere. Konkretno Kosovo, zašto bi bilo zanimljivo verskim zajednicama ili veri, zar nije zanimljivo određenim faktorima velikoga biznisa, šest onih elektrana koje mogu da opslužuju sa strujom pola Evrope i više.

MOMČILO RISTIĆ: Ma to su prevare ekonomske prirode u koje ja ne verujem uopšte.

RSE: Mislim da se radi o zloupotrebi vere a ne o tome da se ljudi ratuju zarad...

MOMČILO RISTIĆ: To se slažem, to je moje pitanje, zašto se vera zloupotrebljava da bi se ostvarilo nešto?

JUSUFSPAHIĆ: Zbog toga što ima najtananije veze sa onim što je najljudskije, znači i sa srcem, i sa umom, i onda je to teren koji je najosetljiviji. E to je u pravom smislu reči zloupotreba.

MOMČILO RISTIĆ: Ovo je više ljudsko pitanje. Rođen sam i odrastao u patrijarhalnoj porodici koju sam ja gledao sa neke svoje strane. Bog mi je prezentiran kao neko više biće, koji, možete grupo prevesti, kao kompjuter koji sve vidi, ume i razume. Da li ja to mogu prevesti kao neko svoje ličnu dilemu, da li je to lični sukob dobro i zla na kome sam čovek da proradi to bi mogli reći i lekari, psiholozi, ne mora meni niko iz vere... Šta je Bog u suštini? Lični moral, etika, čovek je sam sebi Bog ili duh samom sebi?

JUFSPAHIĆ: Bog je stvoritelj svega stvorenoga i svemu stvorenom je dao poruku a u svetu u kome nas je sazdao stvorio je i dobro i zlo u smislu potencijalnog koje čovek treba da uradi. Mi muslimani verujemo u predestinaciju, ali verujemo u ograničenu slobodnu volju čoveka upravo onoliko koliko čovek može da bude odgovoran. Ono zašta čovek mora da ima najviši stepen odgovornosti to je da tragajući stigne do najispravnijeg uverenja i da u skladu sa tim uverenjem živi, a to je činiti dobro, širiti mir među ljudima i ljubav.

ALEKSANDRA TODOROVIĆ: Znam da je Merima majka božjeg poslanika Isusa, da mi kažete ko je bio on? S obzirom da je baš sada Kurbam bajram, on se obeležava u ime Ibrahima i Ismaila, pa da mi kažete nešto o njima.

RSE: Nemamo vremena da objašnjavamo sva ova pitanja, ja verujem da će gospođa Aleksandra uskoro posetiti uskoro Bajrakli džamiju, pronaći Muhameda, te da ćete se vas dvoje ispričati. Inače, vi sada držite školu, jel tako?

JUSUFSPAHIĆ: Ima medresa kao srednja škola a ima i veronauka, verska pouka pri našim džamijama.

RSE: Medresa je krenula kada je uvedena veronauka u škole?

JUSUFSPAHIĆ: Školska 2000/2001.

VLADIMIR VUKIĆEVIĆ iz Podgorice: U poslednje vreme, pošto se sve zaboravlja a došlo je neko pakleno vreme, želim da se izvinim Muhamedu iako nisam kriv, nisam ubica, jer je njegov narod najviše propatio sigurno u poslednjih petnaestak godina, sarajevska deca, gradovi, sve je popaljeno, porušeno, Foča, čuda su se činila, pa su i moji kumovi, rođaci, prijatelji, komšije, koje je takođe Muhamed spominjao, pune su im kuće pokratenih kvaka, slika... Želim da mu se izvinim zbog toga što znam, mada je i sam rekao da moramo više da govorimo o dobrim ljudima i njihovim delima. Hteo sam da ga upitam.Spomenuo je reis-ul-ulemu Kemura, da li je to čovek koji je umro 1974. i je li njegov sin Amir Kemura koji je umro u Rimu, januaru 2001.

JUSUFSPAHIĆ: Jeste. Ja ne znam da li je Amir Kemura umro.

VLADIMIR VUKIĆEVIĆ: Jeste, umro je u Rimu, sjajan čovek, zastupao je...

JUSUFSPAHIĆ: Da ne privatizujemo, slobodno mi se javi...

VLADIMIR VUKIĆEVIĆ: Pošto ste rekli da ste Dorćolac, ako nije problem, pošto je ova radio stanica kao dobra knjiga, dosta sam naučio od nje, Slovodna Evropa verovatno ima Darkvud dab u režiji pa neka puste Dorćolac kad se završi ova emisija. Neka nam je Bog svima u pomoći, živeli i hvala vam.

JUSUFSPAHIĆ: Svako dobro da ti Bog da.

RSE: Ne možemo da pustimo Darkvood dab jer nemamo mogućnosti tehničkih.

SLUŠALAC iz Norveške: Svakome je njegova vjera čista i najčistija bez obzira da li je hrišćanin, islamske ili mnogih drugih religija. Kako u Kuranu piše, čovjek traba učiti i kad tim sebe prosvetljuje, a Biblija kaže nešto slično, čovjeku pazi se jer biće mnogo lažnih proroka, ima mnogo puteva a dao sam ti glavu i um, uči i razmišljaj, odaberi svoj. Mislim da je sva suština religije ipak u dobroti, ljubavi, a to je ono ko tebe kamenom ti njega kruhom i biće mnogo bolje. Uvaženog imama bi pitao, od ranije slušateljke čuo sam da je 120.000 muslimana u Beogradu. Suštinsko pitanje je koliko vernika dolazi u džamiju petkom ili u proseku nekakvom, i na koji način se finansira islamska zajednica u Srbiji.

JUSUFSPAHIĆ: Prvenstveno se finansira dobrovoljnim prilozima, a otkako se desio nemili događaj paljenja džamije postoji i određena finansijska pomoć, prvenstveno profesorima i učenicima medrese koja je redovna. Sto dvadeset hiljada muslimana u Beogradu, mislim da je broj veći, ali to je rekla ova naša sestra Sabiha taj podatak.

ENVER MAHSUTI iz Prištine: Ja sam negde pročitao da je pre 150 godina imalo 120 džamija a danas ima samo jedna, gde su sve ostale. Čitao sam da su minareti nekih od tih džamija bili dimnjaci, pravile su se fabrike od njihi neke se tako srušile.

JUSUFSPAHIĆ: Jeste, dešavalo se. Dešavalo se to i sa džamijama koje su bile u vreme komunističke vladavine u Albaniji, a od 273 džamije, to je broj koji navodi Evlija Čelebija, poznati putopisac, bila je tu jedna džamija u blizini Narodnoga pozorišta, preko puta, i postoji jedna slika baš tog pretvorenog minareta u dimnjak. Bog da nam da bolju budućnost.

RSE: Opraštajući se sa Muhamedom rekla bi jedan citat, upravo tada kada su gorele džamije u Beogradu i Nišu, kada su gorele crkve 17. marta na Kosovu, rekli ste ovako: "Bomba je bačena na kuću jednog mog prijatelja, polupana su stakla na džamiji u Malom Zvorniku, na džamiji u Medždidu u Novom Sadu, pojedina sela su opkoljena da bi se zaštitila od naleta huligana. Opkolila ih je policija i zaštitila. Mislim da će sada reakcija biti mnogo bolja jer se videlo šta sve to može da donese. To je ono što me čini optimistom ali mislim da će biti mnogo bolje i na Kosovu. Kad to kažem mislim na srpsku stvar takođe, ne samo uopšte na ljudsku stvar, nego na srpsku stvar na Kosovu. Tome se nadam jer ko god je napustio ognjište nosi sa sobom veliku ranu, a u Pećkoj patrijaršiji vidim Aladžu džamiju u Foči ili Ferhadiju džamiju u Banjaluci i molim se Bogu da Pećka patrijaršija opstane, jer tome smo se i mi muslimani mnogo trudili."

JUSUFSPAHIĆ: To je tačno. Mi muslimani smo takođe zaslužni za Pećku patrijaršiju i to svako ko je upućen u istoriju može potvrditi.
XS
SM
MD
LG