Dostupni linkovi

logo-print

Predrasuda kreće iz neznanja


Boris Miličević, predsednik Gej strejt alijanse, je smireno, jasno i bez imalo straha, ili srama, gostovao, kako na televiziji, tako i u novinama, otvoreno i direktno postavljao pitanje zašto se u Srbiji ne priznaje pravo na drugačiju seksualnost. Miličević precizno i jednostavno kaže da ako ćutiš i praviš se da nisi gej, onda je sve OK, ali ako se usudiš da javno kažeš da si gej, sručiće ti se lavina na glavu, odbaciće te porodica, kolege i prijatelji. Boris Miličević poslednjih 15 godina učestvovao je u svakoj studentskoj akciji i antiratnoj pobuni. Bio je osnivač i urednik nekolicine studentskih novina, do časopisa na Ekonomskom fakultetu. Bio je i koordinator kampanje - Suoči se. Hag 2002. godine. U 2004. godini bio je koordinator projekta Inicijative mladih za ljudska prava. Miličeviću je jasno zašto su pogubne nacionalističke i konzervativne ideje za modernu Srbiju, ali su mu istovremeno i snažno razvijena osećanja za pravo na drugačiju seksualnu pripadnost. Traži jednakost jer ako toga nema, otvoriće se razni izvori za netrpeljivost i neprijateljstva.

Boris Miličević rođen je pre tridesetak godina. Nije ga pratilo sretno detinjstvo. Naprotiv. Odrastao je po domovima i hraniteljskim porodicama. Sreća mu se osmehnula kada su ga Lejla i Vlado usvojili u osmoj godini života. Miličević o njima govori sa divljenjem i beskrajnom nežnošću. Vlado i Lejla prihvatili su njegovu drugačiju seksualnost. Nije doživeo ni osudu, ni sramotu, ni odbačenost. Danas, u 32 godini života, Miličević je simpatičan, pomalo bucmasti pr. agencije za nekretnine Triumf 011. Boris Miličević uređuje na Internetu Web stranicu Gej strejt alijanse. Tu se mogu naći i pročitati ispovesti ljudi koji su se odvažili da porodici saopšte o svojoj seksualnoj orjentaciji. Miličević je veoma ponosan kada kaže da su članovi udruženja i oni koji su pripadnici prihvaćene seksualnosti jer su svesni da je podrška njima, podrška za suštinsko tolerantno društvo. Idejnim, ljudskim i životnim stavovima Borisa Miličevića nema se šta dodati. Jednostavno su za pohvalu.

*****

RSE: Kakva je za vas bila 2005. godina? Da li je učinjen pomak u tretiranju manjina, ili ne?

MILIČEVIĆ: Za homoseksualce u Srbiji 2005. godina je, što se tiče nekih pomaka, malo kontradiktorna. Suštinski se nije ništa promenilo. Seksualne manjine su i dalje ignorisane, u najboljem slučaju, a vrlo često se vrši fizičko nasilje nad njima. Kroz medije homoseksualci bivaju napadani i vrlo često se koristi govor mržnje. Međutim, mora da se kaže da je postignut pomak, pre svega u medijskom prostoru. Mediji sve češće i sve otvorenije govore o seksualnosti uopšte, pa i o homoseksualcima, kao i o ostalim pripadnicima seksualnih manjina. Pomak se pravi u nekim biznis varijantama. Ugostitelji u Beogradu vide tu grupu potrošača kao ozbiljne potrošače, kao neke s kojima treba računati u budućnosti. Sada se direktno obraćaju toj grupi, tako da je to prihvatanje sve veće. Mnogi ljudi sa estrade otvoreno podržavaju homoseksualce, bilo da kažu da imaju prijatelje homoseksualce, ili da kažu da im to ne smeta. Sve češće i češće su afirmativne takve poruke. Postoje saveznici u društvu. Da li ćemo mi iskoristit to poboljšanje klime, to je već druga stvar koja zavisi od naše organizovanosti, od naše svesti, od toga da li imamo strategiju. Mislim da će Gej strejt alijansa pokazati u 2006. godini da su se homoseksualci konačno organizovali na pravi način i da će se ostvariti politički pomak.

RSE: Da li ste dobili odgovor na pismo koje ste uputili svim zvaničnicima u Srbiji?

MILIČEVIĆ: Odgovor nismo dobili i ne verujem da u ovoj fazi oni smatraju da treba da odgovore. Političari u Srbiji će morati da shvate da su homoseksualci i njihovi prijatelji, njihove porodice, njihovi poslovni partneri jedan bitan deo glasačkog tela. Političari moraju da odgovaraju svojim glasačima, pa i onom glasačkom telu koji ima problem. Nisu to samo homoseksualci. Političari će morati da rešavaju te probleme. To je do sada bilo nejasno, ali će vremenom postati vrlo jasno.

RSE: Ko bi trebao najviše da utiče na promenu stava javnosti, na viši stepen tolerancije? Ko je presudan da se napravi jedna liberalnija klima i da li od stepena liberalnosti celog društva, politike posebno, zavisi i odnos prema manjinama, pa i seksualnim?

MILIČEVIĆ: Uvek krećem od toga da su najodgovorniji oni koji imaju sam problem. Ako su homoseksualci u problemu, onda smo mi i najodgovorniji da promenimo situaciju. Trenutno u ovoj fazi, pored homoseksualaca, najodgovorniji su mediji koji šalju poruke velikom broju korisnika. Mediji će morati, ne samo kada su u pitanju homoseksualci, da pročiste poruke koje šalju. Kada god Aleksandar Tijanić i Beba Popović krenu raspaljivati po novinama ili televizijama, meni se prevrne utroba. To nema veze sa homoseksualcima, već ima veze sa svima nama jer njih dvojica koriste jedan vrlo neprimeren jezik, pun mržnje, koji pokazuje svima ostalima da je taj jezik dozvoljiv.

RSE: Učestvovali ste u svim antiratnim akcijama u devedesetim godinama. I u svetu su ta manjinska udruženja poznata po tome da su manje-više na onoj strani koja zahteva mir.

MILIČEVIĆ: Ako je neko žrtva nasilja čitav život, onda je sigurno protiv bilo kakvog nasilje jer razume šta znači nasilje. Samo je pitanje da li će ti ljudi da izađu iz uloge žrtve. Svesni su da u ratu postoje žrtve, svesni su kako prolaze te žrtve i normalno je da su protiv rata.

RSE: Da li je teško u Srbiji odlučiti se za javno deklarisanje o drugačijem seksualnom opredelenju? Kada ste vi to odlučili i sa kojim motivom?

MILIČEVIĆ: Teško je početi. Prvo svoju seksualnost morate otkriti i priznati sebi, pa tek onda nekom okruženju, a onaj ko hoće da se bavi politikom, mora to otkriti i celom društvu. Početna faza jeste problematična. Pokazalo se i u mom slučaju, kao i u slučaju još nekih ljudi koji su javno rekli da su geji, da to ne donosi bitne promene u životu. Ako to priznavanje donese neke promene, uvek volim da kažem da taj prethodni život i nije nešto vredeo. Ako vas napuste neki prijatelji, onda vam oni i nisu bili prijatelji. Ako imate problem sa roditeljima, onda nije problem u vama, već u vašim roditeljima. Oni ne vrše kvalitetno svoju roditeljsku dužnost. Tu sam malo i radikalan. Jedino je bitno skupiti hrabrosti za taj prvi korak.

RSE: Da li ste vi imali dovoljno hrabrosti i zbog toga što ste imali podršku u porodici? Da li ste osetili da ćete je imati pre nego što ste otvoreno porazgovarali sa roditeljima o tom problemu?

MILIČEVIĆ: U tom svom priznavanju sam napravio jednu koaliciju za podršku. Nisam birao svoje prijatelje na osnovu toga da li su prijateljski raspoloženi prema gejovima, ili ne. Birao sam ih prema gomili drugih stavova. Kada sam odlučio to da kažem i svojim roditeljima, nisam razmišljao o tome da li će da me prihvate, ili ne, već sam razmišljao samo o tome šta će da se desi ako me ne prihvate. Više sam razmišljao o tome šta ću raditi ako me ne prihvatite. Ako oni neće da me prihvate, to je njihov problem, a ne moj. Ja sam takav kakav jesam i stvarno u tome ne mogu da se promenim, niti želim da se promenim.

RSE: U porodici ste imali razumevanje?

MILIČEVIĆ: Da. Potpuno. To je bila scena kao iz američkih serija. Prosto sam im rekao da imam nešto važno da im kažem. Seli smo za sto i ja sam im to saopštio. Tada mi je bilo 26 godina. Slušajući iskustva drugih, očekivao sam da će tu da bude drame, ali su to primili sasvim normalno. Ne da nisu želeli da raspravljaju o tome da ih to ne interesuje, ali to za njih nije bilo neko veliko pitanje.

RSE: Kako oni gledaju na vaše jave nastupe?

MILIČEVIĆ: Sada kada sam gostovao u Ključu oni su to gledali vrlo pažljivo. Mi kada pričamo o tome, pričamo na način da oni mene savetuju šta reći, koji argument ću upotrebiti, kako izbeći neki klizav teren. Imaju ulogu savetodavca. Ne raspravljamo o tome da li treba da nastupam, ili ne.

RSE: Krajem prošle godine su neke zemlje zakonom počele da priznaju homoseksualne parove. Da li ste razmišljali o tome da bi vam život bio lakši da ste u Engleskoj?

MILIČEVIĆ: Ne razmišljam na taj način šta bi bilo kad bi bilo.

RSE: Da li ste došli u iskušenje da i zbog toga napustite zemlju i promenite sredinu u kojoj živite?

MILIČEVIĆ: Ne zbog toga. Naravno da bi mi lakši život bio u Engleskoj, ili u Holandiji, ali ne samo zato što tamo društvo priznaje homoseksualce, ali zato što su ta društva uređena i pravna, u njima se zna ko šta sme da radi, u njima, kada učinite krivično delo, odgovarate, nema korupcije. Ako razmišljam da odem negde, onda prvenstveno razmišljam o tome da tamo imam neku sigurnost koja zavisi od milion drugih faktora.

RSE: Odlučili ste da ostanete u zemlji i da se borite za više tolerancije društva u kome živite, u kome ste rođeni. U vašim programskim načelima taksativno iznosite sa čim se sve suočavate i u čemu ste sve ograničeni. Šta sve ne možete zato što ste manjina?

MILIČEVIĆ: Ne možemo da pokažemo svoje emocije. Doživljavamo nasilje u porodici. Gomila ljudi je prebijena, vezivana, psihički maltretirana. Tu se koristi ona žalosna rečenica - Ja sam te rodila, ili ja sam te napravio, ja ću te i ubiti. Imamo problem sa policijom jer policija, osim ako se ne radi o teškim krivičnim delima, ne želi da se bavi homoseksualcima. To je pokazala na paradi 2001. godine, gde je tih pet policajaca posmatralo kako ljude prebijaju na trgu. Dok ti isti nisu krenuli na policiju, policija ništa nije preduzimala. Napravili su neki pomak u zadnjih par godina u smislu da ako prijavimo neki skup, oni pošalju neku jedinicu koja nas štiti. Policija mora sistematski da sarađuje sa zajednicom homoseksualaca. Svuda u svetu policija ima posebne jedinice ili oficire koji su zaduženi za kontakt sa homoseksualnim zajednicama. Homoseksualci ne mogu na poslu da pokažu da razgovaraju sa svojim dečkom ili devojkom na telefon. Ako je u pitanju božićni ručak, oni ne mogu svoga partera da povedu na taj ručak. Ne mogu da plaćaju socijalno i zdravstveno svom homoseksualnom partneru ukoliko ostane bez posla, a sasvim je prirodno da jedan drugom pomognu. To sve je nemoguće. Nemoguće je posetiti partnera u bolnici. Može na opštim odelenjima, ali ne na intenzivnoj nezi. Ne možete da nasledite imovinu svoga partnera. Ako ste živeli u zajednici, ne možete da podelite imovinu ako se ta zajednica raspadne. Ne možete sa svojim dečkom da se uhvatite za ruku i da šetate ulicom, što je normalno pokazivanje privrženosti.

RSE: Da li ste nekada pokušali da se neko od javnih ličnosti ili političara na visokim funkcijama sa nekim tekstom pojavi u nekim vašim publikacijama?

MILIČEVIĆ: Bilo je takvih događaja, ali problem je u tome što je celi gej aktivizam i cela gej politika za sada zasnovana na incidentu. Postojao je gej časopis Dečko koji je izlazio neke dve godine, u proseku jednom mesečno. U njemu su se pojavljivale razne javne ličnosti koje su davale podršku homoseksualcima kroz razne intervjue, izjave i autorske članke, ali je taj časopis ugašen. Postojala je radio emisija koja je išla dve godine na Radio 202, pa je zatvorena. Naš je problem što nismo organizovani.

RSE: U vašoj Alijansi nisu svi članovi vašeg seksualnog opredelenja. Kakav profil ljudi podržava vaše aktivnosti i radi sa vama?

MILIČEVIĆ: To su uglavnom mlađi ljudi od nekih 20 do 35 godina, ali su različitih profesija. Tu su novinari, ljudi zaposleni u marketinškim agencijama, ali imamo i radnike koji rade na pumpama. Na jednom mestu smo uspeli da okupimo ljude koji su stvarno različitih profesija i različite starosti, različitog seksualnog opredelenja. Jedan moj poznanik je dečko od 19 godina, vrlo pametan i inteligentan, vrlo šarmantan. Njegovi roditelji su visoko obrazovani, ali ga svakodnevno maltretiraju i kontrolišu. Ako izađe u grad, majka mu napravi scenu u nekom kafiću i odvede ga kući. Pitanje je koliko su ljudi otvoreni za drugačije. Predrasuda najčešće kreće iz neznanja. Ako neko nema priliku da sreće u svakodnevnom životu homoseksualce, onda pada pod udar stereotipa.

RSE: Koja predrasuda vam najviše smeta?

MILIČEVIĆ: Najčešće se srećem i najviše mi smeta predrasuda da su gejovi neke seksualne životinje koje u svakom drugom muškarcu vide seksualni objekt. Ako sam sa nekim prijatan i ako vodimo otvoren razgovor, onda gomila ljudi odmah pomisli da želim da završimo u krevetu.

RSE: Da li je to preslikan model jednog mačo društva u kome svaki susret muškarca sa ženom potencijalno može tako da se završi?

MILIČEVIĆ: To je to. To pokazuje da naše društvo misli da svaki muškarac svaku drugu ženu smatra seksualnim objektom. Neverovatna je priča da se oko gejova kreću najlepše žene. To se često i dešava jer žene beže od ostalih muškaraca. Devojke hoće da dođu na gej žurku, ili na neko gej mesto jer znaju da tamo neće niko da ih smara, da ih startuje, da niko neće da pokuša da ih zavede, da mogu da se opuste i da se zabave to veče. Gejovi u Srbiji suviše vole da se getoiziraju. Vrlo često imaju problema sa muškarcima. To je zbog straha da se ne sazna da su geji. Oni se brane tako što se getoiziraju, a što je potpuno pogrešno. Treba pokazati ko si i šta si. Ako si dobar student, dobar radnik, dobar prijatelj, onda će te drugi prihvatiti. Isključivanjem praviš veći problem sebi.

RSE: Ima ljudi koji za sebe kažu da su tolerantni i da im to ne smeta, neka svako ima svoj život, ali neka taj život ostane u privatnim okvirima, ali smatraju da borba za prava homoseksualaca je jedna agresija na društvo, da postoji agresivnost u pokušaju da se te manjinske grupe izbore za svoja prava. Da li mislite da ima te agresivnosti među vama u ostvarivanju tih prava?

MILIČEVIĆ: Ne vidim na koji način homoseksualci vrše agresiju. To je klasična zamena teza. Prvo društvo stigmatizuje jednu grupu. Onda to društvo krene da vrši agresiju na tu grupu, a kada ta grupa odgovori onda kažu da ona vrši agresiju, a pri tome homoseksualci ne koriste nasilne metode. Agresija bi bila kada bi homoseksualci podmetali bombe u borbi protiv Obraza. Koliko primećujem, u Srbiji homoseksualci koriste isključivo argumente i isključivo javni govor i to kada im daju prostor.

RSE: Da li mislite da je Srbija danas mnogo tolerantnija prema toj vrsti ekstremizma koju pokazuje Obraz, nego prema ljudima manjinske seksualne orjentacije?

MILIČEVIĆ: Mislim da je Srbija trenutno u velikom problemu. Ona je kazan koji vri, a izgleda apsurdno da su te ekstremne grupe ojačale nakon pada Slobodana Miloševića. Po meni, to nije apsurd jer su se padom Miloševića raspale sve institucije. Milošević je imao neke institucije koje su bile rigidne i agresivne, koje su kontrolisale čitavo društvo. Sada mora ispočetka da se gradi čitav sistem.

RSE: Da li mislite da približavanjem Evropskoj uniji i zbog obaveza koje mora Srbija da ispuni za pripreme za članstvo u Evropskoj uniji da će to sve doneti bitno različita poboljšanja uslova života manjinskim grupama, pa i grupama seksualnih manjina?

MILIČEVIĆ: To je nešto što Srbiji neminovno predstoji ako misli da postane ravnopravan član Evropske unije. Ako je Srbija izabrala Evropsku uniju kao cilj, moraće da reši probleme manjina, bilo da je reč o Romima, Albancima, Hrvatima, homoseksualcima, verskim ili rasnim manjinama. Mi u Srbiji ćemo morati shvatiti da drugačije ne znači opasnost, da drugačiji ljudi nemaju nameru da ruše Srbiju. Oni samo žele da reše svoje probleme koje imaju u svakodnevnom životu.

RSE: Da li većina homoseksualaca vodi dvostruki život?

MILIČEVIĆ: Velika većina da. To je najlakši način da ne trpite velike posledice u poslovnom i porodičnom životu. To što emotivno stradate, to je drugi problem.

RSE: Da li žive u strahu?

MILIČEVIĆ: Strah je najčešća i najjača emocija. Plaše se da im roditelji ne saznaju da su homoseksualci, plaše se batina na ulici, plaše se u nekom klubu da ih neko ne prepozna, plaše se da ne saznaju kolege na posla i da zbog toga ne izgube posao.

RSE: Stid?

MILIČEVIĆ: I stid nameće društvo. Kada trpiš nasilje, često te žrtve misle da su same krive. Svaka treća žena je pretučena u Srbiji, žrtva je domaćeg nasilja. Žene često izgrade osećaj krivice i stida za to što im se dešava. Nisu one krive, one su žrtve. Krivi su nasilnici.

RSE: Da li su često u prilici da budu ismejani?

MILIČEVIĆ: Naravno, od osnovne škole do vrlo loših viceva na televiziji.

RSE: Na koji način ste diskriminisani?

MILIČEVIĆ: Najčešći slučajevi diskriminacije su na poslu. Ukoliko se sazna da ste homoseksualac, vrlo lako gubite posao. Poslodavac vam vrlo lako smesti da vas otpusti u roku od mesec dana. Često i neće da kaže da je to uzrok. Izmisliće neki drugi razlog. Homoseksualci ne mogu da daju krv. I danas postoji pitanje u upitniku, koji morate da ispunite ako želite da darujete krv, da li ste imali seks sa osobom istog pola. Ako odgovorite potvrdno, ne možete da date krv.

RSE: Da li u Srbiji postoji savremena knjiga koja se bavi tim problemom, da li postoji pozorišna predstava, da li postoji film koji je snimljen na tu temu?

MILIČEVIĆ: Homoseksualnost je samo na trenutke u našim filmovima i to na karikirajući način. Na ozbiljan način ne. Postoje alternativne pozorišne grupe, predstave i muzičke produkcije koje su afirmativne u tom pogledu, ali to je jedna teška alternativa.

RSE: Kako bi ste objasnili nekome zašto je potrebna tolerancija prema homoseksualcima?

MILIČEVIĆ: Oni nisu krivi za to što jesu. Tu ne postoji krivica. Svi imamo pravo na ljubav i ne smemo da trpimo posledice zbog toga. Zadovoljni pojedinci stvaraju zadovoljna društva. Srbija ne sme sebi da dozvoli da odbacuje čitave grupe ljudi, ukoliko želi da napreduje.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG