Dostupni linkovi

logo-print

Narodna potreba ili šund?


Kragujevac - najavljen dolazak priadnika neonaclističke grupe „Krv i čast“ koja je zabranjena u Vojvodini. Na njihovoj web stranici najavljen je odlazak u Kragujevac. U Nišu, gradu koji je od 5. oktobra naovamo dočekivao Novu godinu i po starom i po novom kalendaru sa rok grupama, smatrajući da će tako pokazati svoje promenjeno urbano lice, ove godine uz SPS gradonačelnika vraća se na turbo folk varijantu u vidu najpolularnije zvezde Cece Ražnjatović. Naši reporteri sa ta dva mesta. Najpre Kragujevac i Branko Vučkčović. Branko, kako je u Kragujevcu, kvari li neko dobro raspoloženje na glavnom trgu?

VUČKOVIĆ: Novogodišnji rok koncert koji je počeo oko 22.00 u Kragujevcu protiče bez ikakvih incidenata, u dobrom raspoloženju. Na đačkom trgu ispred najstarije Srpske gimnazije okupilo se oko 2000 uglavnom mladih ljudi, koji su odlučili da dočekaju Novu godinu uz kragujevačke rok bendove. Kod ranijih najava o eventualnoj zloupotrebi ovog koncerta i pripadnika neonacističke organizacije “Krv i čast“, koja je na svom web sajtu najavila da će upravo u Kragujevcu obeležiti desetogodišnjicu svoga delovanja, za sada nema ništa. Prema onome što se ovde za sada događa nema nekih znakova da bi ovaj koncert mogao biti i zloupotrebljen. Ipak, zbog te najave policija je preduzela mere obezbeđenja. Na trgu i u okolnim ulicama je dosta policije i u civilu i u uniformama. A kako smo nezvanično saznali, policija je pojačala mere obezbeđenja i na prilazima Kragujevcu, kako bi eventualno sprečila dolazak neonacističkih grupa i iz drugih gradova. A prema informacijama koje sam sada dobio i u policiji, za sada i na prilazima gradu nema nikakvih incidenata i saobraćaj se odvija normalno, što će reći da nije bilo pokušaja dolaska grupa i iz drugih gradova u Kragujevac.

RSE: Branko, s obzirom da je ovo i uvod u našu vešerašnju temu 'Kultura u regionu', da li nam možeš reći zašto su se Kragujevčani opredelili za rok, a ne za turbo folk zvezde?

VUČKOVIĆ: Pa prošlih godina nove godine su uglavnom dočekivane uz rok koncerte, kako na trgu kod Krsta, tako i na ovom Đačkom trgu, na kome se i ovaj koncert večeras događa. Upravo iz razloga što novogodišnjim koncertima uglavnom prisustvuju mladi Kragujevčani i po mišljenju organizatora, da bi bilo bolje da ih okupljaju uz rok koncerte nego uz turbo folk, koji je svojstven nekim drugim gradovima u okolini. Naime, prema našim informacijama, večeras se u susednom gradu u Jagodini održava veliki folk koncert, koji organizuje predsednik tamošnje opštine Dragoljub Marković. I prema sadašnjim informacijama, tom koncertu već prisustvuje oko 5.000 Jagodinaca.

RSE: Da li to znači da se po muzici koja se svira ove noći može zaključiti i ko je na vlasti u kom gradu?

VUČKOVIĆ: Svakako, s obzirom da su ovakvi rok koncerti i ponoćna okupljanja u prigodnim prilikama upravo počela u vreme velike pobune protiv režima Slobodana Miloševića. I od tada praktično ova mlada generacija, a i ova starija koja je proteklih desatak godina provela na trgovima i ulicama boreći se protiv režima Slobodana Miloševića, je na neki način stasavala uz rok muziku i rok muzika je postala zaštitni znak te generacije i te borbe protiv bivšeg režima.

RSE: Dobro, Branko mislim da je za tebe ove noći dosta posla, a sada pretspostavljam da ćeš nastaviti da uživaš u rok koncertu.

*****

U Nišu, Dušica Pešić koja je do maločas bila na trgu i sklonila se od buke da bi mogla da se javi za naš program, reći će nam kako su Nišlije raspoloženi ove godine za drugačiju muziku i da li je Ceca, koja peva na trgu, ujedinila Nišlije ili su izašli samo oni koji su glasali za sadašnjeg gradonačelnika Smiljka Kostića? Da li im smeta ili uživaju?

PEŠIĆ: Sudeć po tome da se na centralnom gratskom trgu u Nišu trenutno nalazi više desetina hiljada građana, očigledno je da su Nišlije večeras raspoložene da slave. A na pitanje da li je Svetlana Ražnjatović ujedinila Niš, očigledno je da se na centralnom trgu u Nišu nalaze i oni koji za Kostića glasali nisu.

RSE: Ranijih godina u Nišu su bile rok grupe i to je bio poklon Nišlijama. Od koga?

PEŠIĆ: Niš je zapravo počeo da slavi Srpsku novu godinu, tradicionalno 1997.godine, dakle samo da podsetim da se to dogodilo nakon izborne krađe, nakon čega je grad u Nišu preuzela koalicija Zajedno. Te 1997. godine, Nišlije su prvi put slavile Pravoslavnu novu godinu. I tada se na centralnom trgu u Nišu okupilo stotine hiljada građana. Inače, tradicija je bila od te '97. godine, sve do prošle godine, da na gradskom trgu sviraju rok grupe i trubači. Ovo je dakle presedan, te evo ove godine imamo jednu folk zvezdu i pritom jednu kontraverznu zvezdu, a sve na poziv gradonačelnika Niša Kostića i ministra Velimira Ilića. Postoji međutim jedan deo građana Niša koji su vrlo oštro reagovali i pre svega demokrate u Nišu su ocenile da ovo predstavlja šamar toj stranci, dakle poziv da gospođa Ražnjatović gostuje u Nišu. Takođe, ljudi koji podržavaju tu neku građansku opciju, nisu bili raspoloženi da slušaju folk muziku i folk pevačicu i, koliko sam ja pričala sa njima, oni su ili otišli u kafiće ili sede kod kuće sa prijateljima, ali vrlo oštro su reagovali.

RSE: Slede tonski inserti sa pres konferencije, s obzirom da su gradonačelnika i njegove zamenike novinari dosta provokativno pitali oko toga otkud angažovanje Cece Ražnjatović, a zanimljivi su zapravo bili odgovori. Pa koga imamo?

PEŠIĆ: Ja predlažem da prvo čujemo Kostićevog zamenika za odnose sa medijima i međunarodnu saradnju, a reč je o gospodinu Risti Bukviću. On je zaista imao jedan zanimljiv odgovor:

„Ako članice EU, poput Ljubljane, ulažu ogromna sredstva da bi mega zvezda 20, 21. veka održala koncert, mislim da Niš treba da bude zadovoljan i ponosan što je Svetlana Ražnjatović poklonila pažnju gradu Nišu i jugu Srbije.

RSE: A sada drugi gradonačelnikov zamenik, koji je čini mi se imao zanimljiv lapsus.

PEŠIĆ: Jeste, to je izazvalo i smeh nas novinara. Dakle, reč je o zameniku niškog gradonačelnika Dejanu Rajčiću, koji je zapravo ukazao da, ukoliko bi grad Niš imao novca, on čak bio raspoložen i da pozove neke operske zvezde, te je umesto Bočelija, on njega oslovio malo drugačije:

„ Ja bih voleo i da smo mogli dovesti i Boričelija ili Pavarotija ili Karerasa ili Stonse, koji su po mom ukusu, ali ne rade besplatne koncerte.

RSE: Ova dva izveštaja su nas na neki način uvela u noćašnju temu: povratak turbo folka u najgledanije tv termine. Da li je to ujedno i promocija vrednosti iz 90-ih? Ili to tako vide samo rigidni čistunci ?
Citiramo jednu kolonu iz Banjalučkih novina: "Poslije ovih novogodišnjih praznika, valjda pod utiskom onoga što se moglo vidjeti u prazničnim programima ovdašnjih televizija, stekao sam utisak da se urednici tih zabavno-muzičkih programa napajaju sa istog izvora sa koga vodu piju i naši ovdašnji političari. Da li su mediji u službi falš politike, čiji je zadatak da upravo neukusom, šundom i kičom uljepšavaju našu stvarnost i tako nesposobnim političarima produžavaju politički život"?
Naši reproteri iz Sarajeva, Zagreba, Beograda i Podgorice. Najpre Sarajevo i Budo Vukobrat.

*****

Sarajevo, na žalost, kao što je to normalno kada su glavni gradovi drugih država u pitanju, nije karakteristično za bh. javnost, budući da svoje posebnosti imaju i Banjaluka i Mostar npr. Zato je ovdje problematična i sama definicija pojma turbo folk. U ovdašnjem pozorištu je tako negdje uz Novu godinu. u jednom ozbiljnom pozorištu, jedan cijenjeni režiser, postavio predstavu pod nazivom „Ženski turbo folk bend“. A ne baš brojni gledaoci ostali su u nedoumici da li je u pitanju bila parodija ili realnost.

„Taj kič je ne samo u muzici nego svuda oko nas. Opštedruštveno stanje je kič.“

Ovako na priču o turbo-folku reaguje jedan slušalac u veoma slušanoj emisiji lokalnog radija, koju vodi bivši roker, a sada najgledaniji tv voditelj u BiH, Bakir Hadžiomerović:

„Potpuno je svejedno da li neko sluša Šerifa Konjovića ili Cecu Ražnjatović.“

Ipak, ostaje dojam kako je rizično olako prići određivanju pojma. To potvrđuje i Edin Piljević, glavni i odgovorni urednik radija „EM“ najstarijeg privatne stanice u ovom djelu svjeta, koja živi isključivo od muzike i koja nije čak ni pod različitim fizičkim prjetnjama, prestajala emitovati muziku sa bivših Jugoslovenskih prostora ni tokom rata:

„Turbo-folk je interpretacijom raznih novinara, došao do toga da je danas sve što je novokomponovana muzika i što vam se ne sviđa da vi to karakterišete kao turbo folk. Što je po mom mišljenju daleko od istine.“

I mada se ovdje u posljednje vrijeme na sve većem broju radio i tv stanica bez prestanka vrte spotovi najfrekventnijih muzičkih zvijezda iz Beograda, obični slušaoci i najpredaniji konzument produkciskog cuker-vasera, odmah će vam reći kako je turbo folk muzika koja se komponuje i nama podmeće iz istočnog susjedstva. Ponovo Piljević:

„ Pa sve što dolazi sa one strane to je turbo folk ili što je sa ove strane, a liči na onu stranu, naravno i to je turbo folk. A
što naravno nema veze sa životom. I treba posmatrati narodnu muziku u puno širem kontekstu i kad ne znaš šta ćeš kome onda mu dodaš neki epitet i to je to. Davno je pokojni Minimaks rekao - kakvi smo mi Francuzi, takva nam je i Mirej Matje. Kada su bile rasprave o Lepoj Breni, i na žalost mi bolujemo od toga da baš ne volimo puno argumente, nego mi to etiketom spucamo i to je to. Ja bih volio da konačno svi ti koji kritikuju i turbo folk i folk i bilo šta, da to rade argumentovano. Dakle da kažu po čemu je ta i ta pjesma turbo folk, šund ili kič. Mi smo jedno vrjeme došli do stadija da sve što nije sevdalinka, da je turbo folk i htjeli su neki ljudi da ustanove da je samo sevdalinka ta neka bosanska pjesma. Što je daleko od istine.“

Na kraju krajeva, dosta sevdalinki su zapravo komponovane pjesme nedavno. Pre 20-30 godina od Radeta:

„Naravno, pa Rade je najveći krivac za uspjeh sevdalinke jer 90% ljudi ne zna da Radetove pjesme nisu sevdalinke, nego su novokomponovane u duhu sevdalinke.“

Inače, valja reći kako se i u vrjeme rata kad god bi bilo struje ili baterija, po armijskim štabovima ili u rovovima slušala i Ceca, Veca, Beca ili kako se već sve ne zovu. Javno takvo priznanje ne bih mogao ni klještima izvući, a alibi se završavaju na verbalnom deliktu, koji ću vam računajući da ćete naslutiti o čemu se radi, a dobrog ukusa rado uskratiti:

„Znam samo jedno: Ceca kad bi ovdje pjevala, ja bi lično ponio školjku i gađo bi je svu.“

„Vjerujte mi da ima dosta i onih koji su mi se sviđali, sad mi se više ne sviđaju poslije ovoga svega. Ona je bila poznata pjevačica i svi su je voljeli kao i Dragana i Lepa Brena. Ne možete voljeti nekoga ko vas ne voli i to je jasno.“

„Do sada u Sarajevu sigurno 90% ljudi to voli i to sluša, evo sad sam ja bio u autobusu i drma mu turbo folk. I šta sad, da mu ja kažem - ugasi – isp'o bi ja papak.“

Radio „M“ bezmalo i 24 sata emituje muziku, računajući i novo komponovanu. Publika očekivano ima zamjerki, ali niko ih nikad nije optužio da vrše politički, ideološku ili teritorijalnu folk cenzuru, ni da emituju smeće, kaže glavni urednik ovoga radija Edin Piljević:

„Ljudima ne možeš skratiti nešto dekretom, jer su pokušali neki Djeda mraza da zabrane, a tako je i sa muzikom. Definitivno ne postoji način da bilo kome zabraniš da nešto sluša jer narod to voli, sluša i plaća i to je tako.“
Zapravo trebalo bi da je tako, ali nije uvijek. Ali onda bi ušli u priču o vremenima i vremenima i dobili bi bluz.

*****

Fenomen narodnjaka u Hrvatskoj koji se slušaju u sve većem broju noćih klubova, od srbijanskog turbo folka do zagorskih popevki, nema nikakve veze s politikom, tvrde svi koji vole tu vrstu muzike, a sociolozi ističu i njihovu pozitivnu dimenziju - širenje tolerancije u vremenu, još ranjivom od rata. Ankica Barbir-Mladinović:

Još do prije nekoliko godina bilo je nezamislivo da recimo hrvatski branitelj uživa, i javno sluša pjesme srbijanske zvijezde Cece Veličković. A upravo to smo i sami zabilježili u poznatom noćnom novozagrebačkom klubu “M“:

„Ceca Veličković, bez obzira što je od ratnog zločinca žena, pjeva jako dobro.“

Da li se može to razlučiti?

„U kojem smislu mislite“?

Pa, kada je slušate, da li vas smeta pomisao da znate da je živjela sa ratnim zločincem?

„Evo kad popijem čašu vina onda ne, a kad malo dublje razmišljam onda da“.

A u atmosferi noćnog kluba „M“, kaže njegov vlasnik Momo Jović, teško je dublje razmišljati o ljubavi još možda, ali o politici nikako:

„U početku je bila disko muzika ali su se ljudi okretali i odlazili iz lokala i na kraju sam se morao preokrenuti na narodnjake“.

„Da ste vidjeli doček Nove godine ovdje, sve je bilo spontano a rulja je bila prezadovoljna, puno, da niste mogli ući unutra.“

„Da iskreno kažem, uz ovu glazbu se čovjek može najbolje opustiti, a naši političari kažu da je šund, ali šund je ono ja mislim što ljudi ne žele slušati, a ljudi ovo vole slušati. I ovo je sve izvorna glazba, a to je glazba koja je iz naroda. A što se tiče Cece, njena je greška što je bila udata za Arkana, a slušaju je više nego Severinu.“

Na hrvatskim tv postajama nema te vrste narodnjaka, pa se, prema procjenama, upravo zbog njih najviše gledaju upravo srbijanski tv programi:

„Masu mladih ljudi znam koji gledaju srpsku televiziju, baš zbog tih narodnjaka. I da vam iskreno kažem, ja hitove ne znam od tih narodnjaka, ali djeca znaju. Dođu mlađi koji jednostavno traže, a najviše traže Seku Aleksić, Viki, Cecu, Draganu Mirković, Vesnu Zmijanac od tih starih.“

Predsjednik Foruma mladih SDP Hrvatske Dan Špicar kaže da je Zagreb u posljednje vrijeme prepun takvih lokala, od najpoznatije Ludnice, preko Fontane, do Paše, Mome i brojnih drugih:

„Ljudi ne poistovjećuju glazbu sa politikom previše i to je dobro jer u svakom slučaju predugo se i kod nas događalo da je službena politika zabranjivala određene stvari. Evo, sjetimo se čak i Balaševića i Azre koji su bili proglašavani 90-ih godina nekakvim antihrvatskim elementima. Upravo iz tog razloga što je bila ta glazba zabranjivana bila je i najslušanija, pa je možda i sa folk glazbom slična stvar.“

I doktor Ivo Žanić, profesor sociologije na Zagrebačkom fakultetu političkih znanosti, takođe smatra da je u slušanju narodnjaka, bez obzira na kvalitetu jedna stvar sigurno dobra:

„ A to je odvajanje politike od zabave. To je uvijek dobra stvar i u tom smislu nemam ništa protiv toga i ako bi čovjek prema svojim političkim stavovima ili iskustvima birao glazbu koju će slušati, to bi sasvim sigurno proizvelo neku vrstu paranoje.“

No promatraču sa strane, dodaje doktor Žanić, može izgledati doista groteskno da ljudi koji su u ratu doživjeli traumatična iskustva ne osjećaju otpor prema toj glazbi:

„Ti ljudi i kad pjevaju oni pjevaju na srpskom i na ekavici, na svim onim značenjima srpskog jezika i identificiraju se sa time, a isto će u nekoj drugoj situaciji zastupati radikalne stavove o potpunoj različitosti i nespojivosti hrvatskog i srpskog jezika. A da istodobno neće osjećati konflikt između ta dva svoja stava.“

Ljudi su umorni od politike i siromaštva i moraju se opuštati, pojasnila je svoju potredu za narodnjacima jedna od gošći noćnog kluba „Momo“:

„Ko god se opušta, svako hoće narodnjak. Ja sam bila u Poreču i koktel bar zatvara se, a piče narodnjaci. Neka priča ko god što hoće, nema drugo, a koktel bar do 2h sve fino šminka, a posle dva deri po narodnjacima i to je normalno.“

Sociolog Benjamin Perasović kaže treba se kloniti generalizacija i površnih ocjena:

„Neko krene sa tom rečenicom kao - Hrvati slušaju...To je takvo uopćavanje, isto kao kad neko kaže - Hrvati su svi
pametni ili Hrvati su svi ustaše. Mislim da nisu Hrvati svi isti i takođe mislim da pogled koji bi tvrdio da je to dio retronacionalizacije društva i koji bi tvrdio da su ti narodnjaci dio priče i da to zapravo slušaju seljačine, a kao mi koji slušamo rok to je kao elitna priča, urbana i prosvjećena, to su isto vrlo površinske stvari. Vi ako kažete, što se ja mogu složiti, da su narodnjaci dio retronacionalizacije i da je tu žena u podređenom položaju, međutim uzmite hip-hop koji je jedna visoko urbana forma, a u njemu je žena još više degradirana nego u narodnjacima. I tamo ima bar tradicionalnu ulogu domaćice, nekakve zavodnice i ostalo naravno, to je glupi stereotip, ali ovdje se isključivo smatra kurvom. I šta sad na osnovu čega da ja tvrdim da je urbana glazbena forma bolja od ove druge. To sve te površinske stvari treba izbeći ako hoćete da ozbiljno pričamo.“

RSE: Na Crnogorskim medijima turbo-folk se uglavnom uvozi preko medija iz Srbije. Iz državnih medija ta vrsta muzike protijerana je još prije 7-8 godina, tako da se turbo folk u Crnoj Gori najviše plasira iz kafića i noćnih klubova. Bilježi Biljana Jovičević:

*****

Turbo folk se do početka emitovanja Pinka u Crnoj Gori, do prije nekoliko godina, gotovo nije mogao čuti na malim ekranima. Izuzimajući televiziju Elmag preko koje je bio dostupan, zahvaljujući remitovanju programa iz Srbije. Takođe se praktično samo za radio Elmag i radio D plus može reći da njeguju turbo-folk muzičke sadržaje, mada još neke radio stanice pomalo koketiraju sa takozvanom zabavnom muzikom, na granici između popa i folka. Kompozitor i muzički urijednik IN televizije, prve digitalne televizije sa nacionalnom pokrivenošću, Vladimir Maraš:

„Mogu samo da kažem da mi je jako žao u isto vrijeme što se 90% takve vrste programa reemituje, najčešće iz Srbije. U toj čitavoj priči drago mi je da se makar ne pravi u Crnoj gori i da se ne stvara takva produkcija.“

Jedan od muzičkih urednika radija i televizije Crne Gore, Dražen Bauković kaže da je mediska scena donekle zaštićena od turbo folka poslijednjih godina, ali daleko od toga da ta muzika nema uticaja:

„Što naravno ne znači da uticaj na konzumente odnosno gledoce i slušaoce takve muzike i tih medija nije velik. Na žalost toga još uvijek ima ovde ali ja se iskreno nadam da će se uskoro desiti nešto dobro i pozitivno i da će toga biti sve manje.“

Bauković primjećuje da se osim turbo folka i u zabavnoj muzici emituje štošta, što se može podvesti pod šund i kič. Te da bi i inače trebalo voditi računa o muzici koja se emituje na radio i tv stanicama:

„To može da bude i autocenzura zašto da ne, jer ja ako ću da emitujem neku pjesmu, naravno da ću da je čujem pa da procijenim da li je to dobro ili nije dobro. Kod nas po kafićima, lokalima, diskotekama se sluša turbo folk muzika, na žalost iste materijale takve muzike možemo naći u cd-šopovima i tu bi trebalo čini mi se da prozovem i ministarstvo kulture, da možda nekim većim poreskim stopama ograniči protok takve muzike na našem tržištu.“

Maraš:

„Ako uzmemo samo jednu analizu bilo koje od tih turbofolk kompozicija, toliko maloumnosti ne možete čuti desetinama milja naokolo i sad kad biste svakog čovjeka pitali po neku rečenicu nasumično iz glave da vam kaže. Ali to je jedna ozbiljna mašinerija sa kojom se nije šaliti uopšte.“

Ipak, kako i naši sagovornici priznaju, ne sumljivo je da turbo folk ima veliki broj publike ili konzumenata u Crnoj Gori, zato smo Vladimira Maraša pitali dali misli da je sa aspekta tržišta IN televizija kao komercijalni medij dijelimično na gubitku:

„Svjesni smo da kvalitet muzike o kojoj govorimao nije na nivou koji mi treba da ponudimo svoim gledaocima, i prosto iz tog razloga smo sebi dozvolili da i u trenutku kada znamo da se radi o komercijalnim medijima i da je to vrlo interesantno, i da što se toga tiče moramo da uzmemo u obzir da ćemo zarađivati manje, ali ćemo makar svijetla obraza izaći sjutra na nekakvu tačku na kojoj ćemo svi morati na ovaj ili onaj način polagati svoje račune.“

Iako se folk muzika uglavnom vezivala za ratne i retrogradne procese 90-ih, njeno egzistiranje u Crnoj Gori danas se ne može povezati sa politikom. Ali bilježimo da se na organizovanim dočecima Srpske nove godine u Crnoj Gori, u kojima participiraju prosrpske stranke, uglavnom čuje turbo folk muzika. Kao i na skupovima koje neke od ovih stranaka organizuju, što se ne može reći za vladajuću koaliciju niti indipendističke stranke. Međutim bilježimo i da je lider vladajuće koalicije i premijer Crne Gore Milo Đukanović i ovu i prošlu Novu godinu čekao uz zvijezde Granda na Žabljaku, a i kako je izjavio u jednom intervjuu, uz Merimu Njegomir njegova najdraža pjevačica je Ceca. Naši sagovornici su saglasni da se turbo folk više ne može povezivati sa političkim procesima. Vladimir Maraš dodaje:

„Ja stvarno mislim da je opasnost koja prijeti od turbo folka, a ne mislim samo na muziku, nego na sve ono što prati taj žanr koji je nastao iz nekakvih naših krvavih godina početkom 90-ih. Na žalost još kroz ovaj ili onaj način traje. Dakle onoga momenta kad dođemo u situaciju da naša populacija i naš prosječni gledalac počne da odbacuje to kao najpoželjniji vid zabave onda tog momenta mi možemo, jer ja se i generalno nadam napretku, ne samo kroz muzičke programe i kao muzičku ponudu auditorijima u Crnoj Gori, nego se možemo nadati i mnogo srećnijim vremenima uopšteno govoreći.“

RSE: Iako su u Srbiji i zabavanjaci pa i neki rokeri pevali "patriotske pesme" u uniformama i na ratištima, ipak se turbo folk vezuje za Miloševćevu Srbiju. Uz sve što se dešava na političkoj sceni i povratak turbo zvezda u najgledanije termine, ne samo komercijalnih televizija, deo Srbije sa zebnjom tumači kao znak povratka predoktobarskih, ne samo muzičkih junaka. Nebojša Grabež:

*****

Posle kraćeg zatišja koje je nekako koincidiralo sa odlaskom Miloševićevog režima, zvezde turbo folka, popularnije narodnjaci, vraćaju se postepeno u svoje pređašnje pozicije. To svakako nije ona slika iz predhodne decenije, ali gorak trag prošlosti kod mnogih budi bojazan da se njihovi izuzetno posećeni koncerti, solidne prodaje nosača zvuka, gomile naslovnih strana i tekstova koji zadiru čak i u najintimnije detalje njihovih života, radijo i televizijske promocije ovog tipa stvaralaštva, i uredničke procene da su neki od njih upravo onaj najefektniji proizvod za novogodišnju noć, opravdano nameću pitanje – Da li turbo folk opet postaje ona udarna igla ovdašnje muzičke scene. Sociolog kulture Milena Dragićević-Šešić:

„ Ne samo što je u usponu ponovo taj turbo folk i komercijalna folk muzika na našoj sceni, već i sve ono što ide uz to, a to znači jedna vrsta neukusa i primitivizma.“

Ponovan uspon turbo folka Milena Dragićević-Šešić objašnjava na sledeći način:

„ Njihovo privremeno sklanjanje sa programa i sa javne scene bilo je vezano i za njihov sopstveni osećaj, ja bih rekla iz
straha da će biti optuženi za kolaboraciju sa bivšim režimom. Te tako su i oni u početku promena, naročito kraja 2000-2001 godine, prosto se malo povukli iz javnog života.“

Šešić napominje da je nakon akcije Sablja i poslednjih promena vlasti, cela ta kako je naziva restauraciska ekipa osnažila i počela da vodi glavnu reč:

„Vidimo jednu demokraciju i moć ljudi koji dolaze iz te svere muzike i koji imajući već i finansisku moć sada žele i onu drugu, društvenu moć, značaj, ugled i sve ostalo.“

Sa druge strane, Tatjana Vojtehovski - Stevanov, portparol Televizije Pink, koja je tokom 90-ih bila jedna od udarnih promotera ove vrste kulture, tvrdi da narodnjaci nisu ni odlazili sa scene:

„Folk muzika je prisutna u Srbiji i to ne samo u Srbiji jer svaka zemlja ima tu vrstu muzike.“

Što se tiče same Televizije Pink, Tatjana Vojtehovski - Stevanov kaže da ova stanica trenutno nema nijednu emisiju u sopstvenoj produkciji koja se bavi narodnjacima, ali da prenosi emisije tog tipa produkcijske kuće Grand:

„Te emisije su gledane, one donose gledanost i one su komercijelne emisije i jednostavno to je tako.“

Šta o gledanosti ovih emisija kažu zvanični pokazatelji. Darko Broćić, iz istraživačke agencije AGB Nilsen, kaže da su one vezane pre svega za dve najgledanije televizije u zemlji, Pink i prvi program RTS-a:

„Postoje emisije sa narodnom muzikom i na ostalim televizijama, međutim one imaju daleko manju gledanost. Uglavnom ono što se posebno izdvaja, po gledanosti to su emisije iz Grand produkcije i to ih ima nekoliko i one se emituju na televiziji Pink. Najgledanija emisija tog tipa je emisija koja se zove Grand šou, posle toga sa manjim zaostatkom opet ide Grand parada, koja se takođe emituje na televiziji Pink i to su ubedljivo najgledanije emisije sa narodnom muzikom. Na RTS-u gotovo u identično vreme kao i Grand parada, emituje se 'Jedna pesma jedna želja', međutim ona ipak ima u proseku za nekih 30-40% manju gledanost.“

Fenomen postojanja turbo folka i njegovu medisku promociju Tatjana Vojtehovska-Stevanov tumači klasičnom ponudom i potražnjom:

„Nisu ti narodnjaci tu, a niko ih neće. Oni imaju užasno veliku publiku, oni su tiražni i postoji veliko interesovanje javnosti, pa samim tim i medija, za likom i delom ljudi koji se bave narodnom muzikom. Pa onda potražnja, ima se interesovanja oni pune hale, oni rasprodaju sve karte za koncerte, oni imaju najbolje tezge za Novu godinu, njihove slike na naslovnim stranama prodaju novine i to je jednostavno tako.“

A zašto je baš tako i zbog čega turbo folk ima toliku popularnost? Kompozitor Kornelije Kovač:

„Od samog početka pojave turbo folka je tu bilo nekoliko stvari koje su umešni kompozitori takozvane narodne muzike iskoristili, u svojim aranžmanima i u svojoj produkciji. Koristili su moderne ritam sekcije, odnosno lupove crnačkih muzičara koji su pravljeni po celom svetu i prodavan. Da vi ogulite jednu našu novokomponovanu pesmu i da skinete glas i da skinete možda neku fraztu koju sviraju na elektronskoj klavijaturi, ne biste mogli da kažete da to ima ikakve veze sa narodnom muzikom. Zašto se to sviđa narodu, pa zato što je na taj način približena moderna muzika iz celog sveta našem podneblju, i time taj slušalac ima utisak da on postaje deo modernog sveta. Naravno, jer ti ritmovi ga podsećaju na Majkla Džeksona i na neznam koga sve u svetu, pa mu se onda čini da je on u tom nekom segmentu koji pripada celoj svetskoj muzici.“

Bez obzira na popularnost ove vrste muzike i na potrebu velikog dela publike da joj ona bude dostupna, sociolog kulture Milena Dragićević - Šešić ipak smatra da njoj nije mesto na nacionalnoj televiziji:

„Javna televizija kao i škola diktira program koji nije opšte mišljenje i koji ne predstavlja spisak želja učenika, već ono što jedno društvo želi i teži da dostigne i čemu se nada. Međutim ona potpuno bezkrupulozno pokušava da se utrkuje sa komercijalnim televizijama za gledanost, pa onda na isti bezprimeran način poseže za onim što joj se čini najlakši način, a to je upotrebom i zloupotrebom zvezd, a naročito ovih kontraverznih zvezda, čiji će već dolazak na program izazvati polemiku i buru u javnosti. Tako da ta restauracija predhodnog sistema, vrednosnog, kulturnog pa u nekoj meri čak i političkog se ipak dešava.“
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG