Dostupni linkovi

logo-print

Nismo skoni maratonu


"Ova životinja koja je pošla na sastanak sa sobom ali sebe nije našla, zato je uvek ukrašena crnim uvenulim karanfilom ojađenog ljubavnika i tuđe žrtve. Taj sasušeni kafanfil je poslednji cvet prirode, simbol njene nemogućnosti koja se proglašava za njenu smrt. Mi i ne živimo, mi smo mrtvi. Sa nama umrle su sve naše iluzije. Motiv deziluzionizma kao bitni motiv ćiftinskog duha neizbežno se ponovo javlja. To je motiv velikog i konačnog razočaranja u svet, motiv izigrane nade koja pojačava vanegzistencijalnu sigurnost žrtve lišene svake odgovornosti. Razočaran u egzistenciju ja se povlačim iz nje sklanjajući se od svakog iskušenja i svake opasnosti koju ona donosi. Povlačim se pre svega iz ljubavi kao esencijalne egzistencije. Ja sam ili izgubljen čovek koji traje živ i posle svoje smrti ili, i mnogo češće jer prihvatljivije je za duh palanke, ja sam čovek familijarno banalne uobičajene ljubavi kao ljubavi za predanost, žrtvu, samopregor kojim otkajavam svoju jalovu pobunu u svetu palanke kao u svetu jednog velikog manastira u kome će u asketskoj pogruženosti da mi prođu pisani dani. Ja sam predan i zato ja ne govorim. Ja se ugrađujem, utapam u svoj krug prepuštajući mu se sa tihom rezignacijom sve dalji od jezika jer sve dalji od ljubavi u stvari sve dalji od uluzije."
Ovo je bio fragment iz "Filozofije palanke" Radomira Konstantinovića, kao predložak za naš noćašnji razgovor sa vama i sa mojim uvaženim gostom, profesorom dr Ljubišom Rajićem.

RSE: Da krenemo od duha palanke i filozofije palanke koja je usud izgleda.

RAJIĆ: Nije toliko usud, mislim da više odgovara stanju društva u datom trenutku na datom stupnju razvoja. Srbija je ipak pre petnaestak godina prešla polovinu stanovništva koja je u gradovima, ali većina nas ima jake korene u malim mestima ili na selu i onda smo samo u gradove preneli navike iz tog malog mesta. Jer kad razgovaram sa mojim studentima koji su iz malih mesta, oni kažu da ima jedna divna stvar u malom mestu, osećaš se bezbedno, ima jedna odvratna stvar u malom mestu, uvek si pod nečijom kontrolom, uvek te neko vidi i svako zna šta činiš i šta ne činiš u datom trenutku, i žele anonimnost Beograda, a istovremeno se osećaju nesigurnim u Beogradu jer su toliko anonimni da na trenutak imaju osećaj da nemaju baš nigde nikog.

RSE: Oni nisu slušali poslednji izveštaj BIA iz kojih smo saznali da nas "veliki brat" ipak sve gleda i sluša, tako da u stvari ni anonimnost nije zagarantovana čak ni u velikim gradovima.

RAJIĆ: Pa nije zagarantovana u velikim gradovima mada mi još nismo ni iz daleka toliko pod javnim nadzorom kao u gradovima Zapada gde su praktično kamere u svakom trenutku, na svakom ćošku, u svakom uglu. Evo ja sam sad doživeo da je u zgradi u kojoj stanujem vlasnik jedne privatne firme na istom spratu gde ja stanujem postavio kamere za nadzor. On ima prava da nadzire svoja vrata, ali nema prava da nadzire moja vrata, ali naravno, ne pada mu na pamet da pita da li je to moguće. Stvar je u tome da u suštini Beograd jeste bezbedan grad. Kad je reč o tome biti na ulici nije velika šansa da čovek doživi neku neprijatnost i u svakom slučaju ja se osećam petkom ili subotom uveče bezbednije u Beogradu nego, recimo, u Stokholmu, ali je Beograd veoma nebezbedan grad jer niko ne može u Beogradu da mi kaže a gde ćemo mi biti kroz deset ili petnaest godina. To primećujem i po mojim studentima, oni žive na neki način od danas do sutra. Pokušavaju da pređu tih dva-tri koraka koliko ih deli do sutrašnjeg ili preksutrašnjeg dana jer se ne usuđuju čak da razmišljaju o tome šta ih deli od onoga šta ih čeka i šta moraju da pređu do onoga što ih čeka kroz pet ili deset godina, jer uopšte i ne znaju šta ih čeka. Vrlo često u razgovoru ne samo sa mojim nego i sa drugim studentima čujem uzrečicu da li će nama neko da kaže gde je cilj našeg puta, gde to Srbija treba da bude jednoga dana. Jer tog jednoga dana, kroz 10 ili 15 godina oni će imati svoje porodice, svoju decu, i osećaju da će jednoga dana toj deci morati da kažu gde mi to idemo, koji je to cilj našeg puta, a ne vide ga nigde. I mislim da je to ono što se na neki način spojilo sa tim duhom palanke. Mnogi pobegnu u apatiju, neko pobegne u piće, neko pobegne u povlačenje, a duh palanke je onda sklon jedan broj ljudi taj uzvišeni prezir prema politici, društvenom angažmanu sa motivacijom ja sam intelektualac ili ja sam profesor, neću ja valjda time da se bavim. Istovremeno kuka što se neko drugi time ne bavi i ne omogućava nama koji se time ne bavimo da živimo na način na koji mi hoćemo. U stvari najviše vidim duh palanke u tom bežanju od odgovornosti. Ovaj svet ne valja ali to nema nikakve veze sa mnom, nisam ga ja pokvario i nije moj zadatak da ga popravim, to treba neko drugi da uradi. I to je ono čega se ja bojim u ovom trenuku. I to je ono što meni izgleda kao najbliže ovom citatu koji smo sad čuli.

RSE: Međutim i to se promenilo, i to je možda vrlo značajno u odnosu na vreme kada je Konstantinović pisao ovu knjigu, i u odnosu na vreme 90-ih kada bi ta vaša primedba i ovaj citat koji sam pročitala bio potpuno na mestu i tu se ne bi imalo šta pridodati. Znači svaki onaj intelektualac koji kaže ja sam intelektualac, povlačim se u svoj svet jer ne mogu da budem u svemu ovome i ne mogu da uzmem učešća u borbi sa svim tim gadostima, mada bih želeo da to neko drugi radi, a onda se istovremeno gadi i nad tim drugim ko to radi, znači imali smo to vreme i nismo tada pristajali na to da su ljudi koji tako govore u pravu. Ali zar ne mislite da su se stvari toliko zamutile i da nakon 2000. kada je prestalo da postoji to nešto jasno, taj jasni neprijatelj protiv koga smo bili, pa su se stvari do te mere pomešale da se više ništa ne zna ko je na kojoj strani, samo postoje ostaci te stare priče o dve Srbije koje su se toliko pomešale i toliko je zloupotrebljena ta mešavina ko se gde nalazi i šta se dešava, da smo možda nepravedni prema tim ljudima koji neće da učestvuju u tom opštem galimatijasu nemorala i koji na taj način ne želeći da pripadaju nikome, vide u stvari da nikome nisu ni potrebni pa onda kažu ko još ima nerava neka se bori, ja se sklanjam u svoj svet.

RAJIĆ: Stara je istina da ništa ne može tako dobro ljude da ujedini kao zajednički neprijatelj. Devedesetih je postojao jedan zajednički neprijatelj oličen u Miloševiću. On je čak imao ime i prezime, lik i adresu na kojoj stanuje i svi smo se okupili oko tog projetka, a nismo baš hteli iz raznih razloga, ličnih, političkih, bilo nam je teško, bilo nam je neprijatno, da vidimo koliko smo mi, da kažem u ovoj drugoj Srbiji međusobno različiti. Čim je taj zajednički neprijatelj nestao u jednom trenutku, onda smo bili u situaciji da počnemo da se opredeljujemo. Kao kad padne sneg, pa svaka zverka pokaže svoj trag, tako smo se i mi odjednaput raskolili, od Demokratske stranke Srbije na desnoj strani, do recimo Građanskog saveza ili Socijaldemokratske unije malo više ulevo, i onda smo otkrili da više nemamo ništa zajedničko, nestao je zajednički neprijatelj. U takvoj situaciji dobar deo ljudi nije bio u stanju da se snađe, izgubili smo orjentir. Nestao je Milošević kao orjentir, izgubili smo nešto prema čemu možemo da se opredelimo i mnogi su ljudi zapali u priličnu zbrku. A moramo priznati da su DOS i ova vlada učinili ono što su mogli da ta zbrka postane još veća, bilo tako što nisu uradili ono što su morali da urade. Recimo Vladan Batić nikada nije napravio ni prednacrt zakona o državnoj upavi, a činjenica je da bez države koja je funkcionalna, koja je dobro organizovana, društvo ne može da funkcioniše. Gašo Knežević je sanjao da u jednom broju Prosvetnog pregleda objavi sve zakone o obrazovanju, pa smo sa svim zakonima o obrazovanju kasnili. Zoran Đinđić je razmišljao kako će da se provuče sa skoro manjinskom vladom u jednom trenutku, pa je ipak tada Bane Ivković imao u odnosu na DOS onu ulogu koju danas SPS ima u odnosu na Koštuničinu vladu.

RSE: A šta su za sve to vreme radili intelektualci, oni koji su 90-ih zasigurno bili na istoj strani na kojoj i Vi?

RAJIĆ: Neki su uskočili u vladu i to im je očevidno prijalo, neki su se iselili iz zemlje, neki su rekli da im je ispod časti da učestvuju u takvom galimatijasu, nekima se nije svidelo kamo se to kreće, neki su odlučili da se bave naukom. Jedan broj je nastavio da se bori. Uvek ima nekog ko nastavlja da se bori, uvek neko ima ko može biti primer ili uzor mlađim generacijama. Vredi se boriti jer ako se ne borimo nikad se ništa neće promeniti. Ja često pominjem da su ljudi vrlo brzo zaboravili da je u Demokratskoj stranci izbor stajao u jednom trenutku između Đinđića i Vuksanovića i da je Vuksanović izgubio sa 34 glasa razlike, što je na Glavnom odboru Demokratske stranke u to vreme bila vrlo mala razlika. Da je Vuksanović pobedio mi bismo verovatno i danas imali Miloševića na vlasti ili nešto slično tome. Stalno zaboravljamo da te stranke koje nama izgledaju homogene grupe intelektualaca jednostavno nisu homogene. Nismo ni mi bili baš homogeni, mnogi intelektualci su bili tu jer je možda bio veliki izazov boriti se protiv Miloševića. Možda su očekivali previše. Znate, posle velikog očekivanja ide veliko razočaranje, ali je činjenica i da su se mnogi ljudi umorili. Ipak nemojmo zaboraviti da ova naša borba traje dvadesetak godina. Mnogi od nas su počeli još 1980. da se bore. Ja znam da sam počeo da se pačam u univerzitetsku politiku veoma aktivno već sredinom 80-ih godina, i kad saberem veliki je to period. Mnogo smo radili, bili su to izuzetno teški uslovi za većinu i finansijski, politički i na sve druge načine, i pretpostavljam da se jedan deo zamorio. Sem toga, u međuvremenu smo ostarili i ne treba nikad zaboraviti taj biološki deo. Ima nešto što je vrlo bitno, veliki delovi DOS bili se prilično loša opozicija i nije iz jedne loše opozicije moglo tek tako preko noći da se napravi dobra vlada. I konačno, ima neko veliko nestrpljenje u narodu, to je nekako odlika sredozemnog mentaliteta. Mi volimo ako može sad i odmah da se reši. Nismo spremni na trčanje na duge staze, nismo skoni maratonu. Mi smo skloni sprtintu na 100, ili 200 metara, pa ako baš treba i hiljadu metara, a trka na pet kilometara pa nadalje nije naša sportska disciplina, a bili smo prinuđeni da trčimo pun maraton. Ipak je ovo ovde počelo sa velikom ekonomskom krizom 79. godine pa nadalje, ljudi su vrlo lako zaboravili od 80-82 nestašice struje i restrikcije goriva, i ona par-nepar vožnja, nije bilo pelena, deterdženta. Sve se to nekako nagomilalo. Taj kumulativni učinak je učinio da je jedan veliki broj ljudi digao ruke do daljnjeg i izgubio pomalo poverenje u politiku, a političari se prilično vešto trude da objasne da je politika prljava delatnost i da ko god se u to meša isprljaće se, ali eto, oni su zarad interesa države i naroda odlučili da ipak malo uprljaju svoje ruke ili je to nečim višim opravdano. I konačno, ne treba zaboraviti da je država Srbija jedna odlična, dobra funkcionalna država s tačke gledišta one male elite kojoj ona služi da postane veoma bogata. Ipak nemojmo zaboraviti u Srbiji pod sankcijama u ratu sa užasnim razaranjima svega i svačega, ispililo se na neki način tri-četiri milijardera po količini dolara kojima raspolažu i mnogo onih koji raspolažu stotinama miliona dolara kapitala.

RSE: Došli smo do teme dve Srbije koje su nekad 90-ih postojale i bilo je jasno ko je na kojoj strani, a onda su došle ove godine posle 2000. koje su izgleda pojeli skakavci. To već postaje floskula, sve su nam godine pojeli skakavci, zar ne?

RAJIĆ: Ponekad imam utisak da gledam film "Dan mrmota". Neki koji su ga gledali sigurno se sećaju, a za one koji se ne sećaju evo ukratko sadržaja: Novinar koji je prilično beznačajan stiže u jedno malo mesto u Americi gde izveštava o Danu mrmota, danu kad se jedan mrmot pojavljuje iz svoje jazbine, i ako ostane napolju onda će biti proleće, ako se vrati u jazbinu još uvek traje zima. On leže uveče da spava, ujutru se budi i taj isti dan se ponavlja. Sledećeg dana se ponavlja isti dan. Tek tamo negde od desetog dana on počinje da shvata da zna unapred šta će se dogoditi i sad može da interveniše tu i tamo i da polako nastaje promena. Meni se čini da se ovde već duže vreme budimo u istom danu. Ali nije svaki dan isti dan, ponešto se ipak promenilo i to je ta pozitivna strana. Ja vidim još jednu pozitivnu stranu, da ne zvučim baš preterano pesimistički. Kad razgovaram sa mladim ljudima primećujem da su mnogi među njima veoma skeptični, oni imaju neuporedivo manje znanja nego što su imale generacije recimo 80-ih godina, jer se vidi da su išli u školu tokom 90-ih, početkom 2000-ih godina i imao sam mnogo studenata koji nisu imali ni jedan jedini ceo čas tokom školovanja, ali ne idu više na prvu loptu. Mislim da smo tu možda kod prve i druge Srbije, kad je reč o njoj, izdali na neki način ipak mi intelektualci koji smo, ako ništa drugo, bar posedovali više znanja od drugih ljudi, jer nismo to znanje na odgovarajući način preneli. Mislim da i dalje postoji prva i druga Srbija samo rasporedela prve i druge Srbije nije ista kao što je bila ranije. Ona prva Srbija, ljudi iz režima, oko režima, tajkuni, oni su ostali onde gde su. Njima se, iz ove druge Srbije, priključio jedan broj ljudi iz čisto ekonomskih razloga. Bilo mi je jako teško kada sam video da je Bojana Lekić ne samo primila nagradu Karić nego je prešla kod njega na televiziju, kada je Miša Vasić prihvatio da primi nagradu koju ipak dodeljuje jedan od ljudi koji su ceo svoj kapital, a on se meri vrednošću verovatno većom od milijarde dolara, stekli 90-ih godina, a znamo kako se kapital sticao 90-ih godina, kad su i neki drugi kao Petar Luković, Sonja Biserko prihvatili da rade za Pink i da odjedanput promovišu Pink. Ali nisu samo oni. I Branislav Lečić je kao ministar kulture u DOS-ovoj vladi rekao da će Pink biti nosilac kulturnog preporoda Srbije, kad vidim da su neki otišli na RTS kod Tijanića, recimo jedan od najših najboljih novinara Nenad Stefanović. Mnogi ljudi su, da kažem s ove naše strane, prešli ili se priključili delovima one prve Srbije, ali su došli i neki novi ljudi na ovu stranu. Pri tom nemojmo nikad zaboraviti iseljavanje iz Srbije je užasno.

RSE: Hajde da razjasnimo ovo što ste sad ispričali pošto je vrlo malo ljudi koji o tome hoće da govore otvoreno i jasno. Evo vi ste sada nabrojali taksativno imena nekih ljudi koji su prešli sa jedne strane na drugu, kako se to kaže. Međutim, šta je u tome u stvari loše? Oni su prešli, ali nije činjenica što su oni prešli sama po sebi loša. Recimo, ako je bila ideja Đinđićeve vlade tada kada je Lečić prvi put otišao na Pink, kada su rekli da će Pink koji ima toliku popularnost, ukoliko bude promovisao te ideje koje jedna reformska vlada hoće da sprovede, to je način da se ta ogromna masa ljudi koja prati taj televizijski program promeni. Međutim, šta se zapravo dogodilo, nisu ti ljudi koji su tamo otišli uspeli da promene te televizije, nego su oni asimilovani, zar nije to problem?

RAJIĆ: Uglavnom jeste. Problem je što odlazak pojedinca, čak i jednog vrsnog novinara kao što je Nenad Stefanović da uređuje Informativni program Prvog programa RTS kao količina nije dovoljan. On ulazi u jedno more nerada, neznanja, korupcije, nepromenjene strukture televizije koja je pod uticajem vlasti, kao i "Politika". "Politika" se svojevremeno reklamirala "95 godina s vama", ja bih radije rekao "Politika" 95 godina uz vlast. Oni su bili uvek uz aktuelnu vlast bez obzira koja je vlast bila. E kad neko sa strane uđe u to sa namerom da to reformiše, onda to ne može kao pojedinac da reformše odozdo. Mora odozgo da se reformiše, ali takvi ljudi ne dolaze. Ili pak ovde počinjem da se pitam da li su oni stvarno bili na ovoj strani ili su bili na nekoj drugoj strani. Mi pamtimo ipak iz studentskog protesta, na nastavničkoj strani za neke ljude se posle ispostavilo da su suštinski bili s druge strane. Recimo, imam mog kolegu koji je bio užasan protivnik Miloševićevog režima, kada je taj režim pao ispostavilo se da je on imao samo jedan jedini interes u padu tog režima. On je računao da će sa nekim novim režimom sva imovina koja je porodici njegove supruge oduzeta 44, 45. i kasnije biti vraćena i ako mu se to vrati on će biti zadovoljan. On bi dakle bio zadovoljan i Miloševićem da mu je ta imovina vraćena. Pošto mu nije vraćena, on nije bio zadovoljan. Ali mislim da smo gajili previše iluzija, ili pretpostavljam da su neki od njih gajili previše iluzija kad su mislili da se ovakav režim koji je dugo trajao i koji je prožeo na jedan negativan način celo društvo, čak i naš mentalitet u velikoj meri, može oboriti time što će pojedinac nešto učiniti, zaboravljajući pri tom da mi moramo biti čvrsto organizovani na ovoj strani da bi mogli da se suprotstavimo onoj strani koja ima dovoljno para da može da kupi bilo koga.

RSE: Ono što smo sada rekli o pojedincima koji su otišli iz jedne Srbije u drugu, itd, ono što bi bila dobra ideja i dobar projekat u tom začetku, možda nema ništa lošeg u samoj ideji da postoji jedna Srbija koja bi bila sastavljena od svega što je dobro sa jedne i sa druge strane, da se tako dogodilo. Međutim, dogodilo se da su ljudi prešli sa jedne strane na drugu, da su asimilovani i da su samo dali legitimitet toj drugoj strani, što je loše. Jer dati legitimitet toj drugoj strani koja u stvari nema taj legitimitet, i kad vidimo da se to zakasnelo dešava, šta smo onda zapravo uradili? Evo sad se dešavaju neke stvari ove Koštuničine vlade sa Bogoljubom Karićem, videli smo danas skandal oko Mobtela. Onda vidimo da su ti ljudi iz druge Srbije u toj prvoj Srbiji asimilovani, da su dali legitimitet toj prvoj Srbiji, da su služili kao pokriće i kao maska da stvari budu što manje transparentne, i da ovako razvlače kako se razvlače do današnjih dana. Kako to objasniti ljudima, kako tome stati na put, kako onda ne praviti priču o tome da su nam neophodne dve Srbije nego da nam je potrebna Srbija normalnih ljudi, poštenih, i ljudi koji neće više loviti u mutnom.

RAJIĆ: Naravno da je potrebna ta jedna Srbija u smislu poštenih ljudi. Ja bih rekao da je Srbija pre svega potrebna država koja funkcioniše, a ne država koja je u potpunosti samo produžena ruka vlade. Dakle Srbiji je potrebna kriminalistička policija koja će istraživati kršenje zakona i podnositi izveštaje javnom tužiocu bez obzira o kome je reč, kriminalistička policija koja neće čekati dozvolu ministra unutrašnjih poslova da uđu u Mobtel ili u bilo koju drugu instituciju, nevladinu organizaciju, državni organ, sasvim je svejedno, i istraživati ono zašta postoji opravdana sumnja da je počinjeno kao krivično delo. Mi to ovde nemamo i upravo je to moja najveća zamerka DOS-u. Nisu se potrudili da promene državu. Počeli su, ali iz najraznoraznijih razloga, od oportunizma preko neznanja do neželje da to učine ili čiste nesposobnosti da to učine, nisu nigde stvar doterali do kraja i onda je došla Koštuničina vlada koja je u velikoj meri ono što je učinjeno ili vratila unazad ili bar zaustavila u jednom trenutku. Sada kada ulaze u Mobtel meni nije sasvim jasno da li je to izraz želje da se najzad sredi taj problem Mobtela, jer ipak Karić tu veliki broj godina izvlači potpuni profit jer Republika Srbija ni dinara do ovog trenutka nije dobila iz Mobtela. Tu je sad sasvim svejedno da li je ona vlasnik jedan posto ili 51 posto kapitala, ona ni za četvrtinu postotka kapitala nije dobila neku dobit, dok ovi očigledno dobijaju nešto, inače ne bi mogao da izgadi onu gradsku četvrt kao svoje praktično privatno imanje. Ali nisam siguran da nije možda i nešto drugo. Ova država je nekako podeljena kao komoda na fijoke. Ovo ministarstvo pripada ovoj partiji, ovo ministarstvo pripada ovoj i dok se jedni drugima ne mešaju u posao oni su veoma zadovoljni jer svako ima parče. Nije li sada Karić ovom prodajom zašao u nečiji tuđ domen, počeo možda da otima poslanike pa sad ti si nama uzeo poslanike, e sad ćeš da vidiš kako izgleda kad mi tebe lupimo po prstima, a pri tome se sve to drži daleko od očiju javnosti. A onaj deo upravnog aparata, onaj deo države koji bi trebalo sve to da drži na oku, policija i javno tužilaštvo, i koji treba da pokreću takve postupke, oni su ipak i dalje potpuno neprozirni, s time da je služba državne bezbednosti, odnosno BIA kako se to tako danas zove potpuno neprozirna, a tužilaštvo i ovako i onako, i stalno ih vlada drži na nekoj vrsti kratke uzice. Nije se baš ni Đinđićeva vlada preterano proslavila u tome da najzad odvoji državu od vlade i da je uredi tako da ona najzad radi posao zbog koga i postoji. Bojim se da će ovo oko Mobtela biti na kraju neka trange-frange trgovina kako to kod nas vazda biva. Kao što se nije raščistilo ni oko Janjuševića i Kolesara gde bi Dinkića trebalo potegnuti, ni oko kupovine na železnici gde bi trebalo Velju Ilića, i tako redom. Problem je u tome što mi imamo neverovatno veliku količinu političara koji kad postanu političari jednostavno nisu u stanju da prestanu da posmatraju sebe kao privatno lice, već posmatraju sebe kao javno lice. Zato govori Velja Ilić vrlo često - ja sam izgradio ovo, ja sam dao pare za ovo, kao da je on prosto iz svog džepa, od sopstvene plate izvadio novac i dao nekome, a ne da je to novac Republike Srbije koji su građani obezbedili plaćajući porez, a on ima samo da vodi računa da ga troši u skladu sa budžetom, a ne da to tretira kao neku vrstu privatne prćije.

SAMIR iz Danske: U vezi Mobtela, ove optužbe koje sam čuo u Dnevniku Radio-televiziji Srbije nekako mi nemaju čvrstih dokaza i lično mi više liče na neku osvetu. Spominjanje tog čoveka sa Kosova sa kojim je Mobtel potpisao neki nelegalan sporazum i još nekih optužbi koje su smešne, više mi liče na politiku. Zašto se nije sa vlasnikom Mobtela obračunalo pre pet godina kad je Milošević smenjen, jer je poznato da je on bio čitavo vreme uz Miloševićev režim.

RAJIĆ: Očevidno je da su Karići deo svog poslovanja sa Kosovom prepustili Ekremu Luki, on ubira prihode sa Kosova ali to je samo jedan delić onoga što je nejasno oko Kosova. Čije je vlasništvo na Kosovu? Oko 20.000 ljudi iz Srbije odnosno Srba sa Kosova živi od toga da su kosovski Srbi. Oni se i dalje vode kao direktor preduzeća koji već od 1999. nije u Srbiji, kao predsednik opštine, kao šef poreske službe ili nešto slično i primaju platu za to, i mnoge druge stvari. Dakle to je ceo kompleks odnosa između Srbije i Kosova koji se mora razrešiti, ne samo politički nego i ekonomski. A ova druga strana, zašto nije učinjeno odmah 2000. godine, moj utisak je da nije učinjeno zato što jedan deo tadašnj vlade nije želeo da se nešto učini. Pitanje je gde je granica između onih kojima nije smetao taj tip režima kakav je Milošević imao, pošto taj tip režima nije obavio neke poslove koji su po njima izgledali bitni i važni za budućnot srpskog naroda, zaboravljajući pri tom da jedna trećina stanovništva Srbije i nisu Srbi, dakle da njih ne mora da zanima u načelu budućnost srpskog naroda. Njih zanima budućnost građana Srbije i države Srbije, jer su oni deo države Srbije. Moram da citiram nešto što pamtim iz mojih studentskih dana kada je maoistički pokret u Evropi bio popularan, pa su stalno citirali Mao Cedunga. "Mnogi naši drugovi koji nisu pali od olovnog kuršuma, pali su od šećernog kuršuma." Mislim da se ovde može sasvim lepo upotrebiti, bez obzira šta inače ljudi mislili o Mao Cedungu. I profesori i intelektualci, mnogi su prilično jeftina roba. Budimo iskreni, sada kada bi nam neko znatnije povećao plate na univerzitetu gutali bismo mi i mnogo gore stvari nego što gutamo u ovom trenutku.

RSE: Nemojte da im dajete ideju, profesore...

RAJIĆ: U suštini se ne bi mnogo nešto promenilo, a i ta ideja da nam daju mnogo veće plate nego što imamo, ona sigurno neće biti prihvaćena. Mislim da se jedan broj ljudi bojao za svoj život. Ja znam ljude iz vrha DOS koji su 5. oktobra bili preplašeni da će biti poubijani. Dakle, oni bi voleli da se bave politikom a da to bude bezopasno, da budu pošteni a da ipak dobro zarade na tome, nekako dok su na vlasti da nešto ućare. To je Miodrag Lukić, ovaj što je sada kupio prosvetu, dok je bio ministar kulture u jednoj od Miloševićevih vlada, lepo rekao – zašto da čovek postane političar kad ne može ništa da učini za sebe i za svoje. Tako da je to jedan prilično složen kompleks i onaj deo vlade koji je bio dobar, pošten i sposoban, on je činio manjinu i čini i danas manjinu i nije u stanju nešto da istera. S druge strane, bez obzira šta mislili o načinu na koji se Dinkić ponašao, strašno je agresivan u nastupu, neke dobre stvari je i učinio. U Srbiji se mora srediti poreski sistem, samo je problem u tome što kad Mišković proda svoju Delta banku italijanskoj banci Intesa, za 380 miliona evra, niko ne postavlja pitanje da li je platio porez na tu transakciju. Sada kad je kupio za oko 300 miliona nešto drugo, opet niko ne postavlja pitanje a da li je on platio porez na to.

MILA ZORIĆ: Čitava ova politička situacija naprosto vređa inteligenciju prosečnog čoveka i mislim da smo sada u nekoj anarhiji i jedino brod koji nas vuče i možda neke stvari ne možemo da izbegnemo kao što je MMF zadaje zadatke, što vaš gost kaže Dinkić koji radi neke stvari jer mora da radi da bi opstao na vlasti uopšte. A pri tom se mnoge druge stvari propuštaju, ne znaju, narod je u apatiji, nezainteresovan. Da krenemo od tog gospodina Karića, mi smo u amneziji, ne pamtimo mnoge stvari iz skore prošlosti. Ja se sećam kad mu je još za vreme Jugoslavije, kad je Kosovo dobilo pomoć, on je kao početnik privrednik dobio 150.000 maraka... A sada su to priče da je on privrednik 30 godina. Oni su bili muzičari i to se zna, to čak ne može ni da se sakrije. Međutim, i pored svih obećanja i vlasti i 5. oktobra, i sada, mislim da nažalost, i ja se slažem sa vašim gostom, da je Milošević jedino zato otišao jer nije ispunio san o velikoj Srbiji na način na koji smo radili, koji je potpuno u kod mnogih ljudi bio opravdan. I nisu mu to zamerali, na način kako smo to radili, već zašto nismo uradili do kraja. I zato mislim da će ova naša golgota potrajati i da ćemo još dugo ekonomski patiti, i urušavati se duhovno i mentalno, i da ćemo ostati zapamćeni po tome što smo našu decu žrtvovali, nažalost, a pitanje je kakva će biti starost svih nas.

RSE: Ovo je već postalo opšte mesto, da ljudi koji misle o Srbiji misle sa puno apatije, sa puno razočaranja, a pri tom nisu to ljudi koji bi da budu iz onog citata iz "Filozofije palanke".

RAJIĆ: Velike promene, a Srbija jeste u velikoj istorijskoj promeni kao i najveći deo Istočne Evrope, ne mogu se dogoditi preko noći. Mi smo nekako očekivali i želeli posle vrlo dugog perioda rata, krize, sankcija i svega i svačega, da u vrlo kratkom roku dobijemo novo i bolje društvo, zaboravljajući pritom da ta promena prvo ne može tako brzo da ide, drugo ta promena i nije predviđena da mi kao obični ljudi mnogo bolje živimo. Ona je bila predviđena da se u Srbiji što brže uvede jedna određena vrsta kapitalizma, nama se zalomilo ono što se dešava u celoj Istočnoj Evropi, a to je drastično brza preraspodela društvene moći i društvenih sredstava i njena jaka koncentracija u rukama malog broja ljudi. Meni su mnoge zapadne diplomate govorile da je dobro ovo što se događa, uključujući i 90. godine, jer će Srbija postati kapitalistička zemlja, imaćemo tu neke ljude prema kojima ćemo moći mi da se odnosimo. Dakle, nije reč bila o nama, običnim ljudima, nego o onima gore na vrhu. Mislim da ima i jedna zabluda da su mnogi otkačili Miloševića zato što nije ostvario veliku Srbiju. Ako slušate ljude koji pričaju o tome da treba sve učiniti da se Kosovo zadrži pa ako treba i oružjem, njihov broj je prilično opao. Ali ako ih pitate da li si ti voljan da pojedinačno odeš na Kosovo da se biješ sa oružjem ili da pošalješ svoga sina, odjedanput se taj broj višestruko smanji. Dakle to je verbalna priča u kojoj oni nisu bili voljni da učestvuju nekim konkretnim činom. Oni su otkačili Miloševića, bar ovaj vrh, po mojoj proceni zato što se na njemu ništa nije moglo zaraditi. On je postao prepreka za zarađivanje novca, a ratom na Kosovu više niko ništa ne može da zaradi. Ratom na Kosovu može samo mafija da zaradi, ona koja krijumčari oružje. Srbija nema para ne da bi ratovala na Kosovu, Srbija nema para da bi izdržavala Kosovo ni u najboljim mirnodopskim uslovima. Mislim da je pre bila reč o tome da su oni počeli da gube na Miloševiću, čisto finansijski, i onda su odlučili da mu uskrate podršku. Mislim da je Karić baš jedan od tih ljudi, Mišković verovatno. Mnogi od tih ljudi koji su postali bogati 90-ih godina, koji su procenili da je Miloševićeva Srbija propali projekat, da sad treba raditi nešto drugo i da taj kapital koji su stekli ne mogu više da uvećaju u granicama Srbije koja je pod sankcijama. Kad neko ima milijardu dolara ili četiri milijarde dolara kapitala on razmišlja na sasvim drugačiji način. Razmišlja i neko ko nema taj kapital ali ima malo šire poglede. Citiraću nešto što je Mate Parlov rekao pre dve i po – tri godine u jednom intervjuu u svojoj kafanici u Puli. Za one koji nisu dovoljni stari, Mate Parlov je svojevremeno bio svetski prvak u poluteškoj kategoriji u boksu. "Kako ću ja biti nacionalista, pa ja sam bio svjetski prvak." Dakle, za njega je Hrvatska kakva je mala, jer je bio svetski prvak, za ove je Srbija Miloševićeva mala jer imaju toliki kapital da im je sad potrebno mnogo veće područje. A uz to su se šlepovali svakojaki tipovi koje viđamo svaki dan i čujemo svaki dan ili ih čak i vidimo na RTS.

RSE: Po ovome što ste sada rekli proizilazilo bi da nije Milošević kontrolisao svje tajkune, nego su oni kontrolisali njega te su bili toliko moćni da su u jednom trenutku mogli da procene da im više ne može doneti nikakav profit, pa su ga se oslobodili. Ako je tolika moć Karića i tih drugih koje ste još nabrojali, ko je onda danas u državi Srbiji taj ko može da se obračuna sa njima, ako su oni toliko moćni?

RAJIĆ: U ovom trenutku ne postoji verovatno niko ko je toliko moćan da može sasvim da ih skloni sa dnevnog reda. To bi moglo nekom vrstom poreske politike za koju ne postoji spremnost i ne bi, čini mi se, ni Međunarodni monetarni fond ni Svetska banka dozvolili baš tako lako da se ovde uvede neko jako progresivno oporezivanje. Za vreme Miloševića je vlast bila raspodeljena. Ovde je na Balkanu politička vlast uvek bila veoma jaka. Političari su uvek mogli da kontrolišu bogate ljude, ali su istovremeno zavisili od njih. Oni su mogli da uhapse nekog od njih, ali sa kapitalom koji oni imaju sigurno su mogli da nađu načina i da uzvrate na takvo hapšenje. Ja mislim da je to postala simbioza jedno vreme, ali Milošević je mogao zahvaljujući njima da održi lojalnost JSO i mnogih drugih. Da bi sedeo na bajonetima prosto mora da ima ljude koji drže te bajonete. Ne drže bogati ljudi bajonete, bajonete drži običan svet. U jednom trenutku oni više nisu hteli novac da ulažu u te bajonete jer im se ništa nije vraćalo nazad. U tom trenutku Milošević više nije mogao da kupi lojalnost ni JSO, ni vojske, ni mnogih drugih, ali naravno ostali su veliki repovi i u vojsci, i u bezbednosti, na univerzitetu, u privredi, u državnoj upravi... Tako da je to bila jedna vrsta simbioze koja u jednom trenutku više nije funkcionisala pa kao što u svakoj simbiozi kad jedna od te dve jedinke ne funkcioniše umire, tako onda i ona druga počinje da nestaje. Oni su odlučili da oni više neće davati podršku, s druge strane je ipak bilo stotine hiljada ljudi koji su svakodnevno bili na ulicama i bunili se, i u jednom trenutku je postalo jasno i onima koji su bili najratoborniji, ili bar nekima među njima, da ne mogu tek tako izaći na ulice i pucati na ljude da bi zadržali jedan režim koji je toliko klimav da već sutra će neko njih da izvede na sud. Mislim da je tu bilo vrlo mnogo računa i proračuna kako ću ja u mojoj poziciji da preživim, i da na osnovu toga oni koji su mogli, da kažem da gurnu klipove Miloševiću u točkove, su se opredeljivali, a ne toliko mnogo iz načela za ovo ili za ono. Ne verujem toliko da je njima neka velika Srbija ili interes srpskog naroda na duši, mislim da je njima sopstveni džep ono što im je najbliže i duši i srcu, pa onda srpski narod negde iz prikrajka više dođe kao nešto čime mogu da mašu. Naravno, ima i vrlo iskrenih nacionalista među njima, i ubeđenih šovinista, i ubeđenih nacista, s time što čak i ti nacisti su na neki način smešna pojava u ovoj Srbiji, kao što su uopšte nacisti među Slovenima smešna pojava.

IGOR iz Podgorice: Rekao bih odlična analiza realne situacije, čini mi se da je profesor izdignut iznad nekih ličnih simpatija. Ovo o čemu pričate večeras bojim se da se ulazi u neki civilizacijski lavirint na koje je imanentno svako društvo, ti tokovi novca, moći, stvaranje prvobitnog kapitala za kojim mi kasnimo sto godina. Mislim da je svuda u svet kapital stvoren nelegalno, nelegitimno, da ne kažem lopovlukom, i kasnije on ima svoje kanale da utiče na političare. Setite se studenata, tih naših bajnih demokrata, kako su kasnije odjednom prešli u blindirane džipove, okruženi JSO kriminalcima, biznisom. Ja znam, radio sam nešto, to je bila javna tajna u Beogradu da Surčinci rade samo. Onda Koštuničin deo sa starim bezbednjacima i moćnicima. Ali moramo imati obzira da su momci zatekli stravično loše nasleđe što ih malo opravdava, ali su se pokazali stravično brzo da su i oni što se tiče suštinskih stvari demokratije isti kao i ovi drugi. Ja mislim da ovde nema diskontinuiteta između stare vlasti i nove u suštinskim stvarima, s tim što bi se složio sa profesorom da Koštunica nije baš toliko loš, i Dinkić, evo sad donose neke zakone, stavljaju institucije na svoje mesto, mislim da je malo dalje pošao, realno gledano. Dopada mi se komentar profesora Rajića na bilo koju temu.

RSE: Čuli smo komentar slušaoca iz Podgorice, ne znam koliko se slažete sa njegovim poslednjim procenama.

RAJIĆ: Ljudi mogu da procene, meni je prilično neprijatno, moji studenti su mnogo oštriji u svojoj oceni onoga što govorim i češće kritikuju.

RSE: Vidim da ljude najviše zanima i da preko ove teme o Kariću tumače šta nam se dešava u Srbiji. Rekli ste u prvom delu naše emisije da je veliki problem da mi zapravo nemamo pravu državu, državni aparat. Na ovom primeru, danima već pričamo o parlamentu u kome vlada haos. Što se tiče kupovine poslanika tu nema nevinih, samo postoji da jednog dana jedni optužuju jedne za kupovinu, drugog dana su drugi itd. Znači ne može se tu reći da samo radi jedna strana i jedan centar moći, nego to gotovo da rade svi. Onda u takvoj situaciji država ponekad pribegava i nekim metodama koje su takođe nepopularne, a to je onaj trenutak kada je po kratkom postupku kada je bila dovedena u pitanje vlada, država dozvolila da policija ispituje poslanike, mada su oni to posle nazivali nekim drugim imenom. U svakom slučaju taj parlament jeste paradigma tog, kako je rekao moj gost iz prošle emisije Goran Marković, dno dna koje je Srbija dotakla. I sad imamo ovu priču o Kariću i Mobtelu za koju ste vi maločas rekli da ne znamo, s jedne strane dobro je da država ako može, ako postoji taj aparat i ako ima tu moć, da se obračuna sa jednim krupnim centrom moći da to uradi. Ali s druge strane imamo istovremenu tu priču o parlamentu i o tome da Karić u ovom trenutku ugrožava vladu time što uzima poslanike. Šta je tu prioritet, kako ne dozvoliti da se sad opet napravi zamena teza, da sad oni kojima je stalo da na primer sruše vladu, ili im je stalo do tog njegovog kapitala, da kažu sad se država obračunava zato što je vlada dovedena u pitanje i obrnuto, kako sprečiti da manipulišu Karićem samo zato što ih on ugrožava.

RAJIĆ: U ovoj igri imamo nekoliko učesnika. Postoje tajkuni, postoji vlada, postoje stranke koje su u opoziciji prema njoj, i to bar dve opozicije, Demokratska stranka s jedne strane, koja ima neke svoje račune i ovaj blok oko radikala koji ima svoje račune. Socijalistička partija Srbije se prikačila uz Koštunicu što ne znači da se opet sutra neće prikačiti uz radikale kao što su se radikali kačili uz njih nekada, i postoji državni aparat. Mi ne možemo sprečiti vladu da manipuliše državom niti možemo sprečiti u ovom trenutku nekim administrativnim merama stranke da se međusobno obračunavaju na ovaj ili onaj način. Tu bi trebalo da birači reaguju sledeći put i da kažu u redu, mi nećemo da glasamo više za stranke koje se nisu ponašale pošteno, koje su kupovale i preprodavale poslanike. Ali problem je u tome što je Skupština sama uspela sebe da iznese na loš glas povećanjem plata, jezivim troškovima oko prevoza, načinom na koji se ponašaju. Sumnjam da u Srbiji postoji nešto mnogo porodica koje bi sopstvenim članovima dozvolile da se ponašaju u kući onako kao što se poslanici ponašaju u Skupštini. Ali za divno čudo, ti isti poslanici koji svojoj deci ne bi dozvolili da onako psuju i da se onako ponašaju, smatraju da je vrlo lepo što je ovaj onome skresao u brk i rekao ono što mu je rekao, i konačno, Predrag Marković je učinio nešto što nije smeo da učini da ima sluha za politiku kad je u jednom trenutku ono enormno povećanje plata opravdao rečima ako su poslanici loše plaćeni, onda će biti skloni korupciji. Drugim rečima on je rekao u Skupštini Srbije sedi 250 potencijalnih kriminalaca, hajd da im damo toliko para da ne budu svi kriminalci nego će taj broj da se smanji pa će biti jedan manji broj ljudi. Umesto da im je rekao, bez obzira koliko su plaćeni, oni su sami hteli da se kandiduju, sami su hteli da budu političari, prihvatili su to pod datim uslovima u trenutku kad su se kandidovali, i makar bili siromašni moraju ostati časni i pošteni, jer oni treba da budu ugled nekom drugom. Tom svojom izjavom i takvim ponašanjem iza toga je Skupština rekla u stvari i mi smo jedna prilično sumnjiva družina i zašto ne biste i vi drugi mogli da budete takvi.

NEMANJA iz Beograda: Moram da naglasim da imam 18 godina i razmišljao sam da li da se javim ili da prepustim možda nekom starijem... Jedna kontatacija samo, za vreme Đinđića mi smo na raznim televizijama imali različite ozbiljne političke emisije u kojima je jasno moglo da se vidi koja je stranka za koju ideologiju na osnovu koje smo mogli da izaberemo stranku koja nama odgovara. Mislim da se sada dešava nešto sasvim suprotno i da se vraćamo u 90. godine. Meni je postalo gnusno da na Pinku ili drugim medijima vidim Vučića ili Tomislava Nikolića zajedno sa Cecom i tim estradnim ličnostima, u kojima oni pričaju o psima ili nekim potpuno nevažnim stvarima. U tom trenutku oni izgledaju simpatično, ali mnogi zaboravljaju da se na primer iza takvih osoba kriju veoma opasne političke ideologije. Pratim razne satelitske programe kao što su CNN i BBC, i mislim da ljudi ne razumeju da na prošlim izborima kada je Tadić pobedio Nikolića, da se na CNN nije pričalo mnogo o pobedi Tadića nad Nikolićem, za njih je bilo fascinantno to da je takva osoba, Nikolić, u stanju da se kandiduje a da je predsednik te stranke u Hagu. U stranim zemljama je to potpuno nezamislivo i bio bi skandal da se to desi recimo u Nemačkoj ili Italiji. Dolazi do estradizacije politike u ovoj zemlji što mislim da je loše i da nema mnogo budućnosti u zemlji gde u jednoj emisiji možete da vidite pevačicu kao što je Ceca i Tomislava Nikolića koji pričaju o potpuno nevažnim stvarima. I još jedna stvar, Đinđić i svi ministri iz njegove vlade bili su dostupni medijima, mogli smo da ih vidimo gotovo svake nedelje u raznim emisijama, a ovde Koštunica ili na primer Jočić, kao da su nedodirljivi. Jočića videti u nekoj emisiji mislim da je događaj. Mislim da oni imaju obavezu da se malo češće pojavljuju u javnosti. Ponašaju se kao da su bogom dani i kad im neko postavi neko neugodno pitanje naljute se.

RAJIĆ: Nažalost svuda u Evropi je nastup na medijima mnogo bitniji nego da li je političar dobar, sposoban ili kompetentan za svoj posao pa se to i kod nas preslikava. Takva su očekivanja biračkog tela ovde u velikoj meri, ali problem je što i kad se pojavi u nekom ozbiljnom programu vrlo mali broj novinara postavlja ozbiljna pitanja. Nisu dovoljno pripremljeni i retko ko da postavlja pitanja dajte nam sasvim konkretno gde želite da Srbija bude 2015. ili 2020. godine i onda se na tome užasno mnogo gubi. Mi još uvek nismo došli dotle da kao javnost, birači ili novinari nateramo političare da najzad kažu šta hoće. Oni ipak odlučuju o nama 365 dana u godini svakoga minuta, mi o njima jedanput svake četvrte godine dva minuta. Hajde da iskoristimo ono vreme od 365 dana puta četiri da ih teramo da jedanput kažu šta hoće sa ovom državom.

RSE: Da li imate utisak kao da su se mediji i politika stopili u jedno i kao da služe za to da naprave još veću zbrku i još veću zamenu teza. Jer kad se svi ti ljudi tamo nađu na okupu da onda tek posle tih emisija i posle nekih njihovih svađa koje se završavaju beskrajnim grljenjem, smehom, ili posle toga čujemo da su se potukli dok voditelji tih emisija srećno klikću kao da je sve divno u tom studiju. Je li to neki projekat, kako vam to izgleda?

RAJIĆ: Delimice jeste. Postoje dva tipa takvih emisija. Jedna je gde se oko neke neobavezne ili prilično besmislene teme okupi jedan broj ljudi koji su potpuno heterogeni po svemu i svačemu i iz čega ne može ništa pametno da izađe. Vrlo često je to recimo, na RTS su takvi, ima ih na BK čak i na "Utisak nedelje" na B92 vrlo često može da bude takav, a ima ih pak kada pozovu jednog određenog političara koji onda dobije sat ili dva sata da sedi i natenane razvezuje ono što hoće da priča. Mislim da je ono prvo više rezultat neukosti novinara, nesposobnosti da vide da svaka emisija mora da ima neku nit, malkice želja da se napravi neka frka jer onda će biti gledalaca ako očekuju svađu pa će biti više reklama, pa će biti viši prihodi, a da je ono želja novinara delimice da prikažu političare, delimice da promovišu politiku jedne određene stranke. Ipak su kod nas novinari u velikoj meri politički opredeljeni i dovode oni ljude čija politička shvatanja podržavaju. Tako da ima i neznanja, i neorganizovanosti, ali i nekih namera. Ali ne mogu ništa tačnije reći. Da bih rekao nešto precizno moram da imam neka istraživanja a takvih istraživanja do ovog trenutka nisu urađena.

RADIŠA BIORAC iz Novog Pazara: Kad pričamo o medijima, nisam primetio da su beogradski mediji preneli da je danas ispred Opštine u Novom Pazaru bilo oko 1.500 gladnih radnika Novog Pazara.

RAJIĆ: Naravno, ovo je onaj segment društva o kome se ovde još veoma malo govori i koji je prepušten otprilike nekoj manje-više praznoj priči o odboru za socijalne... ili komisiji za socijalnu saradnju, nekoj neobaveznoj priči sindikata. U Republici Srbiji je 30 odsto stanovnišva nezaposleno i onaj ko bude hteo da reši budućnost Srbije moraće pre svega da rešava taj problem nezaposlenosti. Za sada imam utisak da je jedini cilj vlade da što brže popuni budžet i da na neki način što manje gleda šta će da učini sa ljudima koji nemaju posao, onima koji odlaze u penziju. Dakle, ne vidim opet neku sistematsku politiku vođenja finansija ove zemlje, sem toga da džep bude popunjen i da se naplaćuje porez na dodatnu vrednost.

RSE: Recite profesore od koga ste dobili nagradu prošle godine?

RAJIĆ: Prošle godine Švedski institut za prosvetnu kulturnu i naučnu saradnju s inostranstvom našu grupu proglasio je najboljom u 2004. godini u svetu, dakle najbolju grupu na kojoj se izučava i predaje švedski jezik i švedska kultura.

RADIŠA BIORAC iz Novog Pazara: Želeo sam samo da konstatujem za ovaj današnji radički protest. Ako smo mislili do pre dve godine da je Novi Pazar jedan od bogatijih gradova u Srbiji, mi smo sada izašli kao jedan od najsiromašnijih gradova u ovoj zemlji. Pre dvadesetak dana je premijer, zajedno sa ministrom Bubalom i ministrom iIlićem posetio ovaj grad, čekalo ga je nekoliko stotina radnika da im postavi neka pitanja, verujte nisu nas ni primetili iako smo imali transparent a glavno pitanje je bilo dokle stečajevi u Novom Pazaru i samo smo tražili razlog da nam objasne zašto nam nikad niko nije povratnu informaciju za desetine i stotine naših prijava sa dokazima i imenima ljudi na koga šta sumnjamo i dao da li se išta na tome radi.

RSE: Pošto smo emisiju počeli pitanjem ko nam je kriv, kratko recite, ko je vama kriv?

RADIŠA BIORAC iz Novog Pazara: Možda smo pomalo i sami krivi, glasali smo kako smo glasali. Javno je rečeno danas sa ovog velikog skupa u Novom Pazaru da ćemo od sada dobro razmisliti i nećemo verovati nijednoj stranci koja deklarativno samo onih 10-15 dana pred izbore kaže da je sa nama. Ko je sa nama treba da je sad sa nama, savaki dan, kada branimo svoja prava.

RSE: A ko vam je kriv u Novom Pazaru, koja stranka ili ličnost, možete li nekog da izdvojite.

RADIŠA BIORAC iz Novog Pazara: Videlo se danas, stotine i stotine policajaca koji su stali ispred zgrade Skupštine opštine da brane predsednika opštine. Znate vi za njegova dva poslanika pre par meseci koja su prišla Koštunčinoj vladi, zbog čega se u Novom Pazaru dešava.

SLUŠALAC iz Valjeva: Šta profesor Rajić misli o iseljavanju mladih obrazovanih ljudi i o tome kako neki tvrde da bi bukvalno svi mlađi školovani ljud otišli odavde samo kad bi im neko otvorio vrata, odnosno da će ovde ostati samo stari, bolesni i oni koje niko neće.

RAJIĆ: Za slušaoca iz Novog Pazara, nažalost, cela Srbija je u situaciji da će gradovi moći da se takmiče oko toga koji je najsiromašniji a ne koji je najbogatiji. Bar u načelu mislim da će kroz nekoliko godina biti i nekih područja koji će biti malo bolje stojeći. Negde se ipak nešto pokrenulo, neka privreda ipak počela da radi, iako suviše malo da bi se rešio problem nezaposlenosti.
Kad je reč o iseljavanju činjenica je da se mi nalazimo u tragičnoj situaciji i to pogađa bilo kog u Srbiji, s tim što je najveće iseljavanje i najmanji prirast stanovništva bio među Mađarima u Vojvodini, a sada je i srpsko stanovništvo došlo na granicu nesposobnosti iz puke reprodukcije. Na jednoga koji se iseljavao 80-ih iseljavalo se troje 90-ih, šestoro 94. godine za vreme najgoreg rata, devetoro pred izbore 2000. godine, sada smo negde oko tri i po, čini mi se. Problem je u tome što mladi visokoobrazovani ljudi odlaze a time odlazi i najvažniji biološki resurs za reprodukciju stanovništva i obrazovni resurs za vođenje jedne savremene države i to je krajnje ozbiljno pitanje koje do ovog trenutka niko praktično nije ozbiljno uzeo da rešava. Mi čak i nemamo potpune i tačne statističke podatke, a jedina institucija čiji je zadatak bio time da se bavi Matica iseljenika Srbije bila je pod upravom Brane Crnčevića, bavila se prikupljanjem para od srpskih iseljenika koji su posle preraspodeljene uglavnom u neke privatne džepove, nije se vodilo računa o tome da nije gubitak za državu Srbiju samo kad se Srbi iseljavaju, gubitak za državu je kad se iseli bilo ko iz Srbije ko je sposoban da doprinese ovom društvu, koliko god to nacionalistima izgledalo zgodno da se drugi iseljavaju, kad god se iseli neko obrazovan iz Srbije Srbija na tome drastično gubi jer znanje postaje veoma bitan kapital. Čak se ni Ministarstvo za prosvetu time ne bavi, nažalost.

RSE: Kad to kažete, onda se i vi približavate tezi koju smo nekoliko puta apsolvirali u ovim emisijama, a to je da iseljavanje mladih obrazovanih ljudi ili odustajanjem upšte, ne samo obrazovanih nego ljudi koji se bore protiv primitivizma, mi zapravo zapadamo u to da će primitivizam trijumfovati i da će nas na kraju sve ugušiti.

RAJIĆ: Neće nas primitivizam ugušiti. Nisu oni baš toliko moćni da mogu da zaustave ceo razvoj. Ljudi stalno zaboravljaju, mi smo već stražnje dvorište NATO pakta, mi ćemo uskoro biti stražnje dvorište Evropske unije. Ovde se već nalaze brojne međunarodne institucije. Šta god mi mislili o njima i koliko god mi u ovom ili onom trenutku smatrali da je nešto od toga loše ili je upereno protiv ove države, sve te institucije su bolje organizovane od nas. Dakle ja mogu privatno da budem i protiv Evropske unije i protiv NATO pakta i protiv čega, ali ulazak u Evropsku uniju za nas ili ulazak u NATO pakt je doveo do sređivanje dela države. A to je za nas dobitak u organizacionom smislu. Počela bi da važe neka drugačija pravila. Možemo mi još jedno vreme da se ponašamo na ovakav način, verovatno čak još dugo možemo da se ponašamo na ovakav način zato što mladi odlaze i ne vraćaju se nazad. Iz mnogih drugih evropskih zemalja kolaju prosto po Evropi, ali uteruju nas na ovaj ili onaj način na određene vrste pristojnijeg ponašanja. U krajnjoj liniji, čak i samo uvođenje PDV je uteralo popriličnu disciplinu u stanovništvo i poslovanje, pa će uterati disciplinu i u mnoge druge stvari. Ipak se tu i tamo nešto menja. Ja u načelu jesam pesimisa, ali vidim neku svetlu tačku.

RSE: Mada i to zvuči pesimistično i jako je tužno misliti o svom narodu koga neko spolja uteruje u to da se ponaša pristojno.

RAJIĆ: Narod biva uteran zato što mi imamo političare koji ne žele da se narod pristojno ponaša. Narod koji se pristojno ponaša, koji želi nešto drugačije, a ima mnogo ljudi koji žele nešto drugačije... Ne sastoji se Srbija samo od lopova ali je problem u tome što su lopovi vrlo dugo, desetak i više godina bili na vlasti u ovoj državi i što su onda svesno kočili bio kakav razvoj građana Srbije u pravcu normalnih demokratskih odnosa, normalnog demokratskog ponašanja, ubeđujući ljude da je jedini pravi argumenat pesnicom o sto ili pesnicom u lice, zavisi šta donosi učinak u datom trenutku, da je dobra stvar da opljačkaš, da napadneš, da psuješ, da budeš nekulturan. Ali takav način ponašanja prosto više ne...
Pogledajte prodavnice velikih zapadnih lanaca koji ovde dolaze, način na koji se ponašaju prodavci i prodavačice u njima je prilično drugačiji od onoga načina na koji su se 90-ih godina ponašali u lokalnim firmama. Prosto zato što oni nametnu određeni način ponašanja, to sada ima uticaj i dalje, ali moraće malo ovde i porodica da se menja. Ne možemo se ljutiti na mlade što se loše ponašaju jer se mi stari loše ponašamo, oni samo nas kopiraju.

RSE: Naravno, čak mislim da je vrlo loše kad ljudi shvataju kada govorimo o pristojnosti i primitivizmu, nije primitivizam samo to što se misli kad neko psuje, kad pljuje po ulici... Mi govorimo o primitivizmu koji je nešto što je suprotstavljeno, što je antipod pristojnom društvu, a jako dobo znamo šta je pristojno društvo.

RAJIĆ: Primitivizam su i prljavi javni toaleti, primitivizam je kad ljudi ne umeju da koriste lift na normalan način, primitivizam je kad se puši po bolnicama. Bio sam u poseti na Onkološkoj klinici u Beogradu gde i pacijenti i lekari sede i puše. Dakle od svih mogućih mesta Onkološka klinika bi trebala da bude mesto gde baš nikada niko ne sme da zapali cigaretu. Mi smo izgubili osećaj za neke stvari i to jedan deo nas stalno ponavlja – zajedničko dobro, profesionalni moral, vrednost ljudskog života, poštovanje ljudske ličnosti, mnogo toga se izgubilo i to je rezultat krize i rata koji su proizveli oni koji su proizveli, oni koji su bili na vlasti 90-ih i od kojih mnogi i dan danas se nalaze na vlasti.

RSE: Primitivizam je i imati tajno društvo umesto jasno organizovanu transparentnu državu, imati sukob nekoliko tajnih policija za koje niko ne zna šta su, o kojima govore samo mediji, odnosno ni oni ne govore nego nagađaju, sve je to primitivizam. Primitivizam je teror nad građanima, a teror je strah.

MARKO iz Beograda: Ja mislim da je suština Miloševićevog sistema bila relativno jednostavna. Naime, imali smo ustav koji je zadržao društvenu svojinu, s druge strane ukinut je Zakon o radnim odnosima i uveden je neki čudni zakon o preduzeću. Mislim da je to osovina tog sistema. I treća tačka koju bi naveo je rat. Ja bih potpuno zanemario svu tu maglu propagande i nacionalizma koja je u celoj stvari po meni na neki način stvorena. Voleo bih da profesor prokomentariše ovo moje zapažanje da je to prosto neka osnova, srž tog istema iz kojeg je sve ostalo proizašlo. Mene zanima kad je već to tako jednostavno, da li on sam to mogao da smisli i ko je u tome mogao da mu pomogne, da li neko iz akademije, da li neko od njegovih bliskih saradnika,

RSE: Pošto je ovo poslednja emisija u ovoj godini, recite mi ko je vama kriv i ima li neko na političkoj sceni Srbije da zaslužuje bar malo vašeg poverenja?

MARKO iz Beograda: Ne mogu to da ocenim jer sam posle svega u priličnoj vrednosnoj konfuziji. Jedino ko mi pojavno i fenomenološki imponuje to je na neki način Čeda Jovanović, međutim uzimam to krajnje subjektivno, tako da dozvoljavam da nisam u pravu.

RAJIĆ: Ne bih se složio da je rat periferna pojava. Rat niko ne mora da izmišlja svi znamo da je rat najefikasnije sredstvo za brzu raspodelu i političke i ekonomske moći. Ovaj rat je vođen upravo zato da bi mogli politička i ekonomska moć vrlo brzo da se preraspodele. A u tome su dobili podršku u Miloševićevo vreme pa i mnogi okolo njega koji se danas prave da nikakve veze sa njim nisu imali, delimice na nacionalnoj propagandi jer je uvek postojalo neko nezadovoljstvo kod svih naroda u bivšoj Jugoslaviji da su oni baš oštećeni ili bar deo njihove elite. Delimice zbog toga što je postojao deo elite koji se sastojao od mediokriteta i koji jedino kada se dobro zatvore u svoje donje prćilovice i slična mala mesta mogu nešto da postanu, a delimice na tome što su ti režimi nudili, recimo Miloševićev režim možda više od bilo kog drugog, socijalnu sigurnost. Ljudi su ipak naučili u posleratnom periodu na visok nivo socijalne sigurnosti i on im je obećavao. Ako posmatramo njegovu politiku, otprilike svake dve godine je menjao politiku. Oko dve godine tera nacionalističku propagandu, pa onda godinu i nešto tera socijalnu propagandu pa se vrati. Kako mu merenje javnog mnjenja pokaže da je ono što birači očekuju i na tome su uspeli vrlo dugo da opstaju i na tome su uspeli da preraspodele i imovinu, s time što nije sve završeno. Ostalo je mnogo ovde neraspodeljene imovine. Treba privatizovati i EPS, i NIS i štošta drugo, prodati Fabriku automobila Zastava, i mnoge druge, tako da ćemo mi gledati još dosta dugo ovu akumulaciju kapitala. To nije prvobitna akumulacija kapitala, ovo je samo preraspodela kapitala iz jedne sfere u drugu sferu i na drugoj strani se sad nalaze pojedini privatnici. Ranije je to bila država i njime su upravljale državne birokrate i političari.

RSE: Kad već govorimo o ratovima, i slušalac koji se prethodno javio pita ko je mogao da smisli ceo taj projekat Miloševiću, da li je tu postojao još neko. To ne možemo znati niti ulaziti u te spekulacije. Da ne nagađamo, ali da vidimo posledice tog rata jer ono što nam se događa već toliko dugo i već liči na jednu lošu beskonačnost, a to je Hag. I to je ta situacija u kojoj smo imali ogromne muke od 2000. godine dok su trajale rasprave u našoj vlasti oko saradnje sa Hagom. Sad vidimo da vlada Vojislava Koštunice koja je bila protiv saradnje sarađuje sa Hagom. Međutim, različite su ocene haške tužiteljice koja čas kaže da je to dobro, čas to nije dovoljno. Stvari se prolongiraju i evo na samom kraju godine imamo danas izjavu predsednika Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića, dakle najjače opozicione stranke u Srbiji, koji poručuje haškim optuženicima Mladiću i Karadžiću da živi ne smeju da se predaju Haškom tibunalu. Ja moram radi živopisnosti, a vi se bavite jezikom, da vam citiram rečenicu. Tomislav Nikolić je rekao: "Poručujem im da u Hagu ne smeju da budu, a ako im stignu na vrata, oni treba da se ubiju." Kako to sad vama zvuči s obzirom da smo gledali tog istog Tomislava Nikolića u mnogo emisija gde se predstavlja Srpska radikalna stranka koja je promenila ruho. Mnogi misle, čak i iz ove druge Srbije o kojoj smo pričali, da se sa njima može sarađivati, da je to stranka koja se menja, koja će postati prava evropska stranka. E sad na kraju godine ponovo ovakva retorika. Jel možete da napravite kalkulaciju zašto bi se ovakva oštra retorika pojavila 29. decembra?

RAJIĆ: Teško je reći zašto baš 29. decembra ali očigledno njuše da su izbori tu blizu i sada žele da vrate deo svog biračkog tela, onaj ekstremni deo da se on ne bi odlio prema nekoj drugoj, recimo Arkanovoj obnovljenoj stranci ili nekoj sličnoj. Ta priča o tome da se oni demokratizuju, da postaju pristojniji, da mogu da uđu i u neki evropski salon zasnovana je na tome da se HDZ pod Sanaderom promenio i u mnogo čemu oni i jesu u praktičnoj politici počeli da se drugačije u HDZ ponašaju. Ali ako posmatrate njihove pojedinačne izjave, malo-malo, pa neko istrči sa onom istom retorikom kakvu su koristili za vreme rata i za vreme Tuđmana. Voleo bih da upitam Tomu Nikolića da li će se on samoubiti u onom trenutku kad se pokrene neki sudski postupak protiv njega. Mislim da mnogi na vrhu SPS, JUL, Arkanove stranke, stranke Mirka Jovića, radikali, i te kako zaslužuju da budu izvedeni na sud i to osuđeni nekoliko puta, zbog onoga što su činili drugim narodima i državama, zbog onoga što su činili državi Srbiji, zbog onoga što su učinili svim građanima Srbije, pa onda posebno zbog onog što su učinili Srbima sve se pozivajući na srpski nacionalni interes. Mislim da je to njegova puka retorika, on želi prosto da se predstavi kao neko ko će i dalje da čuva srpski interes jer to je sad velika borba ko će privući glasače, to staro radikalsko ekstremno desničarsko jezgro, ili će glasače privlačiti ovaj blok oko Koštunice i sama Koštuničina partija. Ona sve više i više gubi, a radikali računaju da će moći još nekoga da privuku na svoju stranu i onda vrlo elegantno da ponude Koštunici pretpostavljam koaliciju.

RSE: Pošto ste stručnjak za jezik, opet govorimo i dalje o jezičkim manipulacijama. Rekli ste da je ovo puka retorika koja je već viđena i da oni bez obzira kako se predstavljali malo-malo istrče sa takvom retorikom kakva nam je već poznata. Vi to kažete osuđujući Srpsku radikalnu stranku. Ali isto to što vi kažete koriste oni drugi koji hoće da predstave da se Srpska radikalna stranka promenila pa onda kažu – oni samo koriste tu retoriku, ali oni u stvari to ne misle i kad bi došli na vlast vi biste videli, oni bi se promenili. Kako izbeći toj jezičkoj manipulaciji koja jednu te istu stvar, samo možda različito naglašavajući, prikazuje na sasvim suprotne načine.

RAJIĆ: Kada Nenad Prokić govori da se sa njima može sarađivati i kad još neki pominju da se sa njima može sarađivati, kada pojedine stranke sa njima sasvim aktivno sarađuju u pojedinim opštinama, onda će oni biti krivi ukoliko radikali jednog dana dođu na vlast. Radikali se nisu promenili, oni su samo promenili način na koji nešto govore. Oni su i dalje ona stranka kakva je i bila i čak neki koji su, da kažem najcivilizovaniji među njima, kao recimo Maja Gojković, u datim trenucima i te kako pokažu da su oni u stvari ona stara Šešeljeva stranka. Jedino što nema Šešelja tu da on još više potencira to njihovo ponašanje. Oni će se promeniti onog dana kada se budu ogradili od sopstvene prošlosti, oni do ovog trenutka to nisu učinili, kao što će neko u SPS morati jednog dana da kaže da, mi imamo jednu zločinačku prošlost. A da će se radikali drugačije ponašati kada dođu na vlast, mislim da ljudima treba pokazivati malo na televiziji šta su radikali radili dok su bili na vlasti, i šta su radili dok su bili na vlasti ne samo u Srbiji, jer nemojmo zaboraviti, radikali su bili veoma bliski sa SDS u Bosni i Hercegovini i pokazali su i oni šta umeju da čine. I na mom fakultetu bi bilo sasvim dovoljno da neko povremeno podseća naše kolege šta je bilo dok su radikali imali osam meseci dekansku vlast kod nas.

RSE: Mada je teško zamisliti taj trenutak da se SPS odrekne svoje prošlosti ako vidimo da čak čovek koji je bio na vrhu državne bezbednosti ovih dana Radomir Marković daje intervjue u kojima kaže meni je savest čista, posle svih onih optužbi koje postoje.

RAJIĆ: On može da kaže da je njemu savest čista. Nije stvar u tome šta on misli o sebi, stvar je o tome šta ćemo mi misliti o njima, a pre svega je stvar o tome šta će državni aparat činiti. A dokaza postoji sasvim dovoljno i u ovom trenutku, jedino što imam utisak da vlast namerno oteže sa nizom sudskih postupaka, ne bi li na kraju sve to leglo i nestalo, raspršilo se, svi smo pomalo u tome učestvovali. A što ih ne šalju u Hag, pa zato što bi objektivno u Srbiji u ovom trenutko mnogo ljudi moglo da bude izvedeno na sud. Neki su učestvovali u direktnim ratnim zločinima, neki su se na tome obogatili. Nažalost nezakonito je, neprihvatljivo da neko ubije ljude i spaljuje selo a još uvek nije nezakonito i neprihvatljivo da se na tom spaljivanju sela zaradi, a ovde će neko jednoga dana morati da ostane dosledan u tome da oni koji su činili zločine i oni zbog kojih se srpski gradovi takmiče u tome koji je najsiromašniji a ne ko je najbogatiji, makar budu verbalno javno osuđeni na sudu. Ja lično smatram da je katastrofalno to što Nenad Prokić i još neki čine pokušavajući da operu radikale od njihove prošlosti, radikali moraju jednog dana da se suoče sa svojom prošlošću. Ako im mi pomažemo da je oni zamazuju, onda se bojim da odavde nećemo dalje otići.

SLUŠALAC: Šta mislite, da li su ratovi na ovim prostorima završeni? I drugo, konstatacija, prosto mislim da elita u Srbiji, mislim na profesore, lekare, policiju, generale, itd, mislim da je ta elita u ravni nule. Ne može ništa od običnog naroda da se očekuje, mi jednostavno nemamo uticaja. Ako je bilo ko za bilo šta kriv onda je to takozvana elita. Ali osnovno pitanje je da li su svi ratovi završeni na ovim prostorima? A ja mogu da obrazložim u par rečenica da nisu. Svako nezadovoljstvo Srba na Kosovu, Srba u Bosni, Srba u Hrvatskoj, samo ako je jedna strana zadovoljna, jedna strana mirna, jedna strana je pobedila, izazivaće ratove. Dokaz je da su Albanci bili nezadovoljni, prouzrokovali su ratove, Hrvatsi su bili nezadovoljni, prouzrokovali su ratove, muslimani Bošnjaci takođe. Sad dolazi možda opet taj krug i tako ćemo mi da se vrtimo za 20, 30, 50 godina. To polako tinja, ili će biti svi približno zadovoljni, ili relativno zadovoljni, ili neće biti mira na ovim prostorima. Ovo je ipak bure baruta, koje mogu da reše samo pametni i svesni ljudi.

RSE: Čuli smo ko je kriv. Po mišljenju ovog slušaoca elita.

RAJIĆ: Kao prvo postoji ekonomska, politička, intelektualna elita, elita unutar crkve, elita unutar državne birokratije, vojske i policije. Dakle vrlo je šaroliko šta čini elitu. Oni koji su najodgovorniji za stanje u zemlji su oni koji najviše u njoj upravljaju. Pre svega taj spoj političke i ekonomske elite na samom vrhu uz zdušnu pomoć dela državne birokratije i crkve u ovom trenutku. Isti je je slučaj u zemljama bivše Istočne Evrope. S druge strane ne možemo potpuno otpisati političku odgovornost običnog naroda. Ipak taj običan narod izlazi na birališta i glasa na ovaj ili onaj način. Može biti zaveden, može biti prevaren, može biti zaplašen, ali neku obavezu da razmišlja svojom glavom ima i običan čovek i nesumnjivo ima prava da pogreši jedanput ili dvaput, ali ne da greši 15 godina uzastopce glasajući za iste stranke, odnosno onaj ko je glasao za Miloševića sada glasa za radikale, nema prava da se pozove na to da nije nikada ni u čemu kriv. Pa kada je reč o tome da li je rat završen, oružani deo rata u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji je nesumnjivo završen. Neće se dopustit da se to razvije, ali postoje ozbiljne mogućnosti sukoba u onim delovima gde je albansko stanovništvo, ne između Albanaca i Srba ili između Albanaca i Makedonaca, već će biti verovatno jakih sukoba između pojedinih mafijaških grupa među Albancima, pri čemu će verovatno Srbi i Makedonci u tim delovima biti kolateralna šteta, a biće i sami Makedonci kolateralna šteta, ali se rat nije završio jer još nije završena podela ratnog plena.

MILENA iz Beča: Htela sam da kažem da u Srbiji nikada neće biti dobro jer Hrvatska ima struju Hercegovaca, a mi imamo struju Crnogoraca, onda Bosanaca, Ličana i ja ne znam da li će kad šta u Srbiji biti dobro. A ovo za Bogoljuba Karića, da je to pravna država on bi već odavno znate gde bio.

RSE: Imate li vi kratak komentar?

RAJIĆ: Imam samo želju da se najzad nađe neka grupa ovde u Srbiji, stranka ili nevladina organizacija koja bi bila u stanju da predstavi to kako Srbija treba da izgleda 2020. godine recimo, pa da možemo prema tome da se opredelimo da jednog dana glasamo za nešto, a ne kao što već činimo dobrih petnaestak godina, biramo najmanje lošu varijatnu od za mnoge od nas postojećih loših varijanata, ne zbog nas, nego zbog ovih generacija koje dolaze iza nas.

RSE: Ja, koja sam poslednjih petnaestak dana gde god sam govorila o željama i očekivanjima bila krajnje pesimistična i žao mi je što je tako, želela da se osećam što češće kao u ovoj emisiji večeras sa vama profesore, zato što ste govorili otvoreno, zato što ste govorili imena ljudi, zato što se niste libili da pominjete institucije ili centre moći od kojih svi zaziru, a mislim da je to zapravo snaga, i da to jeste da ono ukoliko bude na tapetu i ukoliko bude što više ljudi koji budu govorili na takav način a ne na način zamagljivanja stvari, da će možda i biti bolje.

RAJIĆ: Hvala vam što ste me pozvali i želim i vama i slušaocima malo razloga za brigu i mnogo razloga za zadovoljstvo u sledećoj godini.
XS
SM
MD
LG