Piše: James Hooper, nekadašnji diplomata SAD i stručnjak za Balkan (prevela: Jasmina Lazić)
Jedan od pokazatelja koliko je Balkan uznapredovao poslednjih godina je to što potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država (Joseph Biden) posećuje Srbiju i Kosovo, a da nije krizna situacija na snazi i da se od njega ne očekuje da svojim dolaskom spreči ili okonča rat.
No, to ipak zahteva da Kosovo i Srbija ispravno iskoriste i dobro razumeju Bidenovu posetu.
Priština: Iskoristiti trenutak i odigrati pametno
Kada nema krize, pažnja sa najvišeg nivoa SAD ovom regionu ne može biti uzeta zdravo za gotovo i ne može više biti zagarantovana čak ni kada se očekuje od prijatelja koji je dugo vremena, tokom mračnih dana kada je nasilje bilo karakteristično za ovo područje a budućnost izgledala tako sumorna, probleme regiona shvatao ozbiljno i koji je napravio veliki doprinos ka uspostavljanju relativne stabilnosti koju region uživa sada.
Pre svega, lideri Kosova moraju da uvere potpredsednika Bidena, koji će ostati na toj poziciji do 20. januara sledeće godine, da su još uvek u stanju da zadrže pažnju SAD po strateškim pitanjima. To znači fokusiranje na teme koje se tiču SAD, pogotovo bezbednostnih mera u regionu, budućnosti odnosa sa Srbijom i kako da se u tom smislu ide napred; pretnjama koje dolaze od nestabilnosti u Makedoniji; ekspanziju simpatizera islamističkih militanata na Kosovu i u komšiluku i kako smiriti taj ekstremizam; kao i planove za suzbijanje korupcije na Kosovu, koliko god cena tog obračuna bila skupa.
Ukratko, kosovski lideri će visokim američkim zvaničnicima morati da daju razloga da se kontinuirano angažuju oko strateških pitanja vezanih za ovu državu, kako bi delegacija napustila Prištinu sa ubeđenjem da još uvek postoje obostrane prednosti za tretiranje Kosova kao pouzdanog saveznika i bliskog partnera u regionu.
Izbegavati 'provincijske' teme
Najveća opasnost je da će kosovski predstavnici vlasti prilikom te posete projektovati provincijske stavove i očekivanja koji će visoke zvaničnike SAD samo ubediti da je ta država suočena sa malim rizikom, te da SAD više nemaju razloga za nastavak intenzivnih bliskih bilateralnih odnosa sa Kosovom.
Kosovski zvaničnici bi, shodno tome, trebalo da izbegnu bilo kakve tendencije da se žale o svojim problemima i traže od SAD da preuzme kontrolu u rešavanju problema koje bi samo kosovsko rukovodstvo trebalo da sredi, kao što je na primer demarkacija granice sa Crnom Gorom.
Moj utisak je – a ne tvrdim da sam ekspert za pitanje razgraničenja – da su kosovski zvaničnici ovo mogli da izvedu mnogo bolje još na samom početku i da još uvek nije kasno za to da se traži angažovanje Venecijanske komisije u traženju puta i konstruktivnog rešenja.
Kosovo će biti u mnogo povoljnijoj poziciji da nastavi svoj cilj – put ka članstvu u NATO ako vođstvo ove države pokaže snalažljivost u rešavanju problema sa Crnom Gorom, umesto da se oslanja na to da ih SAD rasterete i oslobode pritiska na putu postizanja funkcionalnog kompromisa.
Što se samog članstva u NATO tiče, sasvim je legitimno da kosovski lideri ulože ozbiljan napor sa potpredsednikom Bidenom na utemeljenju realističnog puta ka tom cilju i eskpanziji pretpristupne saradnje sa Alijansom.
S obzirom na njegovu ulogu u pogledu NATO i SAD administracije prihvatljivo je, ako ne i neophodno, da predstavnici Kosova zatraže Bidenovo mišljenje savet i pomoć u pogledu unapređenja kosovske kandidature na konkretan način koji prevazilazi retoriku o ultimativnim ciljevima.
Kosovsko rukovodstvo bi trebalo da pogura, i to snažno, nešto konkretno od Bidena u pogledu NATO. Kako NATO predstavlja okosnicu krajnje bezbednosti na Kosovu, uzmimo u obzir i prepreke pred članstvom u EU i UN, opstanak nezavisnosti Kosova će u nekom trenutku verovatno biti povezan sa održivošću njegovog puta u NATO članstvo.
Beograd: Biti realan i prihvatiti činjenice
Bidenova poseta Beogradu je potencijalno jako važna, ukoliko sa sobom nosi poruku da SAD želi da razvije bliskiji partnerski odnos sa Beogradom. Bliskiji odnos SAD i Srbije mogao bi da donese dobro ne samo ovim dvema državama, već i Kosovu.
Najvažnije za Srbiju je da će joj to omogućiti da krene napred i izađe iz uglavnom statične i zastarele političke doktrine – nasleđa iz Titove ere pozicioniranja između blokova SAD/Evropa i Rusije, politike “ni Istok ni Zapad”, koji je doveo do izloženosti ruskim hegemonističkim ekonomskom i političkom težnjama, a da za uzvrat nije ostvarila značajan uticaj niti kod Rusije niti sa Zapadom.
Biden će srpskom rukovodstvu morati jasno da stavi do znanja da bliskije partnerstvo između SAD i Srbije može biti zasnovano samo na solidnim temeljima i vezama između Beograda i Prištine i da Srbija mora da ide mnogo dalje u usklađivanju sa realnošću nezavisnosti Kosova, uključujući u bliskoj budućnosti i članstvo u UN.
To ne mora da se dogodi tokom poslednjih šest meseci Obamine administracije, ali će pomoći Bidenu da svojim sagovornicima u Beogradu stavi do znanja da je takav ishod stvari na horizontu.
* Tekst je napisan specijalno za Balkanski servis RFE/RL
Facebook Forum