Pozorišni reditelj Kokan Mladenović nakon beogradske premijere predstave "Julije Cezar" za RSE kaže da je teatar koji pravi sa glumcima - teatar zdravog razuma i teatar koji ne dopušta da bude ponižen.
RSE: Konačno beogradska premijera predstave „Julije Cezar“. Koja su vam pozorišta odbila gostovanje a koja su vas pozvala?
Mladenović: Jako je dug spisak nevolja. Ova predstava je prvenstveno zamišljena kao produkcija Narodnog pozorišta u Beogradu, koje je iz svojih razloga odbilo da je producira. Zatim je bilo zamišljeno da to bude identičan par koproducenata kao za našeg „Dr“, Nušićevog, Kruševac i Sombor, pa su tim redom pozorišta i odustala od same realizacije. Da ne nabrajam sad sve. Sve u svemu, ljubaznošću pozorišta Dadov u Beogradu, koje nam je ustupilo prostor a sredstvima Centra za kulturu iz Svilajnca, koji ima divnu novu zgradu i nov teatar i ovo je njihova prva profesionalna produkcija, i Budva grad teatra ipak se našlo dovoljno zainteresovanih da se jedna ovako važna tema stavi na noge. Van Beograda, u hajdučkim uslovima, ali meni je mnogo važnije da to bude nešto što nas se jako tiče nego koliko je lagodan život u kome naše predstave nastaju.
RSE: Od koga strahuju pozorišta čija su vam vrata zatvorena?
Mladenović: Pozorišta prvenstveno strahuju od sebe, strahuju da ne naude svojoj udobnosti i lagodnom životu, privilegijama koje koriste i svemu onome što čini njihovu svakodnevicu. Ogromna većina naših pozorišnih uprava je angažovana od strane aktuelne političke vlasti, pa samim tim je iluzorno očekivati da će oni biti dovoljno hrabri da se tim istim vlastima zameraju i da kritički promišljaju vreme u kome žive. Sve u svemu nama je to bila namera da po svaku cenu u gotovo zavereničkim uslovima i sa zavereničkom ekipom napravimo komad koji nas se jako, jako tiče.
(Video: Mladenovićev 'Julije Cezar' u Beogradu)
RSE: Kažete da je moguće poslednje decenije naše istorije posmatrati kroz prizmu likova i odnosa “Julija Cezara”. Šta onda vidite?
Mladenović: Vidite političku elitu kojoj je sve vreme dobro, vidite da revolucija ne postoji nego da su sve revolucije tek puka zamena društvenih elita. Od 90-te godine pa naovamo jedni te isti ljudi upravljaju ovom državom. Bili oni na vlasti, bili u lagodnoj opoziciji, čak im je lagodnije kad su u opoziciji jer imaju mnogo više privilegija a manje obaveza. Ali ta ista imena, da ih ne nabrajamo, vrte se u krug kao u nekom palanačkom ringišpilu dok mi stojimo i gledamo. Oni nemaju nikakvo osećanje opšteg dobra, nemaju nikakvo osećanje rada za dobrobit zajednice, niti svest o tome ko ih je izabrao. Oni prosto uživaju sve privilegije političke elite dok narod živi sve gore i sve strašnije. Eto to je ružni presek stanja u Srbiji 20 godina unazad.
RSE: Kako odgovarate na kritike da unostite dnevnu politiku u pozorište?
Mladenović: Šekspir teško da može da bude dnevna politika, Nušić teško može da bude dnevna politika. To što su naše neuke vlasti nesklone kulturi, obrazovanju, ponovile mnogo stereotipa, odavno napisanih, vezanih za političke programe, za devijacije političkog sistema, razne mentalitetske marifetluke kojima smo tako skloni, to je mnogo veći problem tih vlasti nego nas koji ih kritikujemo. U jednoj zemlji ovako izopačenih vrednosti kakva je Srbija zalaganje za neke normalne, svakodnevne stvari je postalo velika opoziciona borba. Ja ne mislim da je to jedan politički teatar. To je jedan teatar zdravog razuma. Ne možete u jednoj zemlji parlamentarne demokratije jer vam je palo na pamet, a niste ni progasili vanredno stanje, izvoditi pred novinare i pred građanstvo ljude sa dugim cevima, u maskirnim unoformama, pokrivenih lica. Simulirate sami sebi državni udar i za to niko ne odgovara. Zatim imate celu tiradu o ostavkama i smenama i deset dana kasnije se naravno ništa nije desilo. I tako dalje. Ta uzurpacija demokratije, gotovo latino-američka diktatura, koja trenutno vlada Srbijom dozvoljava sebi da radi nepojmljive stvari za normalnu demoratsku državu. I onda mi koji ukazujemo na izopačenja normalnih vrednosti bivamo optuženi da se bavimo politikom ili političkim teatrom. Teatar koji mi pravimo za mene je samo teatar zdravog razuma i teatar koji ne dopušta da bude ponižen tim uzurpatorima zdravog razuma u Srbiji.
RSE: Na plakatu za ovu predstavu je uzdignuti srednji prst. Zašto? Kome je upućen?
Mladenović: Upućen je dvojako. Upućen je vlastima u Srbiji za kontinuirano manifestovanje ogromnog neznanja glede politike i vođenja države i pre svega glede kulture jer se mi kulturom bavimo. A sa druge strane, upućen je narodu, narodu koji ima tako mizernu svest o suštini same demokratije, narodu koji uvek iznova i iznova traži i proizvodi vođe umesto da proizvodi sebi ravne, umesto da proizvodi onu vrstu političkih poslenika koji će realizovati nešto zbog čega smo ih izbarali. Onu vrstu političke elite koja će biti servis sopstvenog naroda i sopstvenih građana a ne neprikosnoveni vladar tih istih građana. Mi smo krivi što nam se ovo dogodilo. Ova nakaradna vlast u Srbiji je demokratski izabrana vlast i mnogo više govori o nama samima nego o tome ko su oni jer to ko su oni znamo vrlo dobro još iz 90-ih godina.
RSE: Šta će biti sa predstavom nakon ove beogradske premijere? Hoće li nastaviti da živi?
Mladenović: Narodno pozorište u Somboru je s početkom sezone izrazilo želju da se predstava ipak nađe na njihovom redeovnom repertoaru te tako ona nastavlja svoj oficijelni pozorišni život u Somboru. Imamo svoja i moralna i zakonska prava i obaveze vezana za Centar za kulturu u Svilajncu koji je bio više nego dobar domaćin naših premijernih igranja u Srbiji.
