Etno-nacionalizam koji se ispoljava u ksenofobiji i netoleranciji čini se da i dalje živi u Srbiji. Nedavni protesti protiv azilanata samo su proširili spisak nepoželjnih, na kojem, već odavno, svoje mesto zauzima LGBT populacija i građani romske nacionalnosti.
Boravak na oštroj zimi, bez najosnovnijih potrepština za preživljavanje azilanata iz Sirije, Pakistana, Eritreje i drugih zemalja, pokrenuo je lavinu nezadovoljstva i netrpeljivosti dela meštana Obrenovca, Vračevića i Banje Koviljače. Izvor takve kultivisane netrpeljivosti, samo jedne u nizu, prema rečima sociologa Božidara Jakšića, je frustracija građana za koju su, kako ocenjuje, prvenstveno odgovorne političke elite:
„Koje su koterije, to nisu nikakve elite. Isto tako prebacujem i tim kulturnim elitama, koje taj ksenofobični etno-nacionalizam proglašavaju za ključnu stvar srpskog identiteta. Srbija je društvo organizovane neodgovornosti, ne sme ništa da dođe u normalu. A ako dođe, u tom slučaju pljačke ne mogu da budu baš onolike kolike su danas, da bi ogromna većina stanovništva živela više nego u bedi. Da bi nekolicina ljudi u Srbiji bila na Forbsovoj listi najbogatijih, potrebno je da čitava Srbija grca u nemaštini i duhovnoj bedi. To je strašno u ovoj zemlji.”
LGBT populacije i Roma, nadležni u Srbiji, se sete gotovo isključivo kada se, jednom godišnje, povodom Međunarodnog dana tolerancije, u javnosti analiziraju podaci o njihovom položaju u društvu, koji potvrđuju postojanje netrpeljivosti. Oličena je i u protestima građana pojedinih beogradskih opština protiv doseljavanja Roma, ali i u stalnoj pretnji LGBT populaciji.
Netrpeljivost prema LGBT populaciji, po svemu sudeći, podsticana je i iz jednog dela crkve iz kojeg su do sad, pred svaku zakazanu, pa zabranjenu Povorku ponosa, stizale brutalne osude okupljanja seksualnih manjina, uprkos tome što im je to Ustavom garantovano pravo.
Publicista i poznavalac crkvenih prilika, Živica Tucić, zamera Crkvi izigravanje nekih od osnovnih principa hrišćanstva kada se zbog blokade puta nije mogla dopremiti pomoć azilantima, ali i nedovoljnu svest za razumevanje različitosti:
„Gde je bio sveštenik da stane ispred tih ljudi da kaže: - Zašto ne dopuštate da im se hrana isporuči i ogrev? Te dve eparhije, Šabačko – valjevska i Šumadijska, ništa nisu rekle. Zar u tim selima nema sveštenika koji bi izvršili samo svoj evanđeoski zadatak i ništa više? Ona je dopustila da se izgradi kao jedna nacionalna ustanova, koja štiti te nacionalne interese, tradiciju, prošlost. A na ove, evanđeoske ljubavi prema bližnjima, prema različitom, prema drugima. Ne kažem da to nije prisutno, ali je u drugom planu. Uvek apelujem na to da crkva treba da bude, ne toliko nacionalna institucija, koliko verska. Da ljude podučava tim verskim principima.”
Svetlo na kraju tunela
Još početkom 90-ih godina, jedno od uporišta radikalizma, odakle se mobilisao i deo ljudstva za učešće u ratnim sukobima na tlu bivše Jugoslavije, bile su tribine stadiona. Danas se pak, iz potpuno iracionalnih razloga, vode ratovi lokalnih navijačkih grupa.
Gostujući igrači dočekuju se nacionalističkim pokličima, pale se zastave suseda, čuju se i rasistički povici. Država sve to verbalno osuđuje ali je bespomoćna da spreči, povlačeći se pred izgrednicima.
Jedan od onih koji je putem društvenih mreža bio na meti ekstremista zbog najavljene podrške Hrvatskoj na predstojećem Mundijalu, je dugogodišnji sportski novinar, Milojko Pantić:
„Hoćemo li jednom prestati da se dičimo patriotizmom time što ćemo mrzeti druge? Što ćemo urlikati - Srbija, Srbija!! Hoćemo li jednom shvatiti da je patriotizam ako si bolji na terenu, ako bolje igraš fudbal od protivnika. Ako si bolji u proizvodnji, u kulturi. To je patriotizam, a ne zaklinjanje u Srbiju i srpstvo.”
Ima međutim i onih koji su pronašli način da odgovore talasu radikalizma, netrpeljivosti i ksenofobije, trenutno pobuđene nesrećom azilanata, koja se ne razlikuje mnogo od sudbine raseljenih tokom rata na prostoru bivše države. Toga je bilo svesno nekoliko grupa građana, koje su društvene mreže iskoristila za poziv na prikupljane pomoći, poput Nataše Perišić iz Valjeva:
„Ova naša akcija u stvari nije rešavanje problema jer ga time, što ćemo nositi stvari, nećemo rešiti. U Valjevu se dnevno javlja 30 do 50 novih tražioca azila. Ovo je čisto ljudska pomoć i možda način da se podstaknu odgovorni u zemlji da razmisle šta i kako sa tim ljudima koji dolaze.”
Sociolog Božidar Jakšić zaključuje da bi to mogla biti naznaka svetla na kraju tunela iz koga će Srbiji za izlazak trebati još mnogo vremena:
„U ovom trenutku to može bit samo ona nit iz koje jednog dana može da se rodi neki osnovni tok. Ja verujem da je to moguće, ali bojim se da na kratke staze to ne treba očekivati. Takvi ljudi čine čast Srbiji i takvi ljudi su danas ono, istina slabo, ali nadam se, trajno svetlo.”
Boravak na oštroj zimi, bez najosnovnijih potrepština za preživljavanje azilanata iz Sirije, Pakistana, Eritreje i drugih zemalja, pokrenuo je lavinu nezadovoljstva i netrpeljivosti dela meštana Obrenovca, Vračevića i Banje Koviljače. Izvor takve kultivisane netrpeljivosti, samo jedne u nizu, prema rečima sociologa Božidara Jakšića, je frustracija građana za koju su, kako ocenjuje, prvenstveno odgovorne političke elite:
„Koje su koterije, to nisu nikakve elite. Isto tako prebacujem i tim kulturnim elitama, koje taj ksenofobični etno-nacionalizam proglašavaju za ključnu stvar srpskog identiteta. Srbija je društvo organizovane neodgovornosti, ne sme ništa da dođe u normalu. A ako dođe, u tom slučaju pljačke ne mogu da budu baš onolike kolike su danas, da bi ogromna većina stanovništva živela više nego u bedi. Da bi nekolicina ljudi u Srbiji bila na Forbsovoj listi najbogatijih, potrebno je da čitava Srbija grca u nemaštini i duhovnoj bedi. To je strašno u ovoj zemlji.”
LGBT populacije i Roma, nadležni u Srbiji, se sete gotovo isključivo kada se, jednom godišnje, povodom Međunarodnog dana tolerancije, u javnosti analiziraju podaci o njihovom položaju u društvu, koji potvrđuju postojanje netrpeljivosti. Oličena je i u protestima građana pojedinih beogradskih opština protiv doseljavanja Roma, ali i u stalnoj pretnji LGBT populaciji.
Netrpeljivost prema LGBT populaciji, po svemu sudeći, podsticana je i iz jednog dela crkve iz kojeg su do sad, pred svaku zakazanu, pa zabranjenu Povorku ponosa, stizale brutalne osude okupljanja seksualnih manjina, uprkos tome što im je to Ustavom garantovano pravo.
Publicista i poznavalac crkvenih prilika, Živica Tucić, zamera Crkvi izigravanje nekih od osnovnih principa hrišćanstva kada se zbog blokade puta nije mogla dopremiti pomoć azilantima, ali i nedovoljnu svest za razumevanje različitosti:
„Gde je bio sveštenik da stane ispred tih ljudi da kaže: - Zašto ne dopuštate da im se hrana isporuči i ogrev? Te dve eparhije, Šabačko – valjevska i Šumadijska, ništa nisu rekle. Zar u tim selima nema sveštenika koji bi izvršili samo svoj evanđeoski zadatak i ništa više? Ona je dopustila da se izgradi kao jedna nacionalna ustanova, koja štiti te nacionalne interese, tradiciju, prošlost. A na ove, evanđeoske ljubavi prema bližnjima, prema različitom, prema drugima. Ne kažem da to nije prisutno, ali je u drugom planu. Uvek apelujem na to da crkva treba da bude, ne toliko nacionalna institucija, koliko verska. Da ljude podučava tim verskim principima.”
Svetlo na kraju tunela
Još početkom 90-ih godina, jedno od uporišta radikalizma, odakle se mobilisao i deo ljudstva za učešće u ratnim sukobima na tlu bivše Jugoslavije, bile su tribine stadiona. Danas se pak, iz potpuno iracionalnih razloga, vode ratovi lokalnih navijačkih grupa.
Gostujući igrači dočekuju se nacionalističkim pokličima, pale se zastave suseda, čuju se i rasistički povici. Država sve to verbalno osuđuje ali je bespomoćna da spreči, povlačeći se pred izgrednicima.
Jedan od onih koji je putem društvenih mreža bio na meti ekstremista zbog najavljene podrške Hrvatskoj na predstojećem Mundijalu, je dugogodišnji sportski novinar, Milojko Pantić:
„Hoćemo li jednom prestati da se dičimo patriotizmom time što ćemo mrzeti druge? Što ćemo urlikati - Srbija, Srbija!! Hoćemo li jednom shvatiti da je patriotizam ako si bolji na terenu, ako bolje igraš fudbal od protivnika. Ako si bolji u proizvodnji, u kulturi. To je patriotizam, a ne zaklinjanje u Srbiju i srpstvo.”
Ima međutim i onih koji su pronašli način da odgovore talasu radikalizma, netrpeljivosti i ksenofobije, trenutno pobuđene nesrećom azilanata, koja se ne razlikuje mnogo od sudbine raseljenih tokom rata na prostoru bivše države. Toga je bilo svesno nekoliko grupa građana, koje su društvene mreže iskoristila za poziv na prikupljane pomoći, poput Nataše Perišić iz Valjeva:
„Ova naša akcija u stvari nije rešavanje problema jer ga time, što ćemo nositi stvari, nećemo rešiti. U Valjevu se dnevno javlja 30 do 50 novih tražioca azila. Ovo je čisto ljudska pomoć i možda način da se podstaknu odgovorni u zemlji da razmisle šta i kako sa tim ljudima koji dolaze.”
Sociolog Božidar Jakšić zaključuje da bi to mogla biti naznaka svetla na kraju tunela iz koga će Srbiji za izlazak trebati još mnogo vremena:
„U ovom trenutku to može bit samo ona nit iz koje jednog dana može da se rodi neki osnovni tok. Ja verujem da je to moguće, ali bojim se da na kratke staze to ne treba očekivati. Takvi ljudi čine čast Srbiji i takvi ljudi su danas ono, istina slabo, ali nadam se, trajno svetlo.”
