Moskva je delimično promenila taktiku i sada preko investicija nastoji da utiče na zbivanja u pojedinim zemljama, pa čak i u Evropskoj uniji, pre svega preko novih članica koje zavise od ruskih energenata, kaže Jurij Fjodorov, doskorašnji saradnik Chatham House iz Londona, a sada nezavisni analitičar.
Fjodorov: Sadašnja vojna i politička strategija Rusije prema Evropi, uključujući i Balkan, slična je onoj koju su sprovodili ruski carevi u XIX veku. Veoma je teško razdvojiti politički i ekonomski aspekt strategije Moskve. Ona koristi ekonomske instrumente, ne samo za ostvarivanje profita, već i određenih političkih ciljeva, odnosno povećanja uticaja u određenoj zemlji. Kada je reč o Balkanu, Rusija gleda na Srbiju, pa i Crnu Goru, kao na glavni mostobran u tom regionu iz istorijskih razloga. Mada je istorija u ovom slučaju bila prilično kontroverzna, imajući u vidu pre svega složene odnose tokom socijalističkog perioda. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Miloševićeva Srbija je bila glavni saveznik Moskve u regionu. Ja mislim da se do dana današnjih Kremlj nije odrekao starih snova o uticaju na Balkanu, u kontekstu XXI veka, jer smatra da ova oblast ima veliki geostrateški značaj. Nakon pada Miloševića, Moskvi je mnogo teže da ostvari takav uticaj u Srbiji, ali ona i dalje veruje da je to moguće. Kosovsko pitanje nije rešeno, odnosi Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana i dalje su složeni, pa Rusija nastoji da to kapitalizuje.
Fjodorov: Kremlj nije naivan. On koristi i lukave političke igre u nastojanju da čak i neke nove članice NATO-a i EU pretvori u instrumente svog uticaja, kao što su baltičke zemlje. Rusiju je pre 10-tak godina uznemiravala činjenica da pojedini delovi bivšeg Sovjetskog Saveza mogu ući u Severno-atlantsku alijansu i EU. Međutim, ona nije mogla da zaustavi taj proces. Onda je promenila taktiku tako da sada nastoji da upotrebljava poluge koje ima na raspolaganju da bi ostvarila uticaj u tim zemljama, odnosno koristila ih kao svoju produženu ruku u EU i NATO-u. Stoga verujem da Rusija možda primenjuje isti scenario i u Crnoj Gori. Ona teži članstvu u Evropskoj uniji i NATO-u, koristi evro kao svoju valutu, ali, bez obzira na to, Rusi su veoma aktivni u njoj. Na taj način Moskva može da pokuša da utiče na evropske strukture, ako i kada Crna Gora postane članica ovih institucija. Isto se odnosi i na Srbiju. Ne verujem da Rusija može da spreči da Srbija uđe u EU, ali ako dodatno ekonomski ojača svoju poziciju u njoj, onda može ostvariti veći uticaj. Na primer, možda Gasprom prilično investira na Balkan da bi na taj način, između ostalog, uticao i na energetsku politiku Evropske unije, kao i potpisivanje energetskog protokola Brisela i Moskve. Dakle, ruska politika nije naivna, pa je samim tim i opasnija.
Fjodorov: Ima u tome istine, ali novac je novac. Srbija i Crna Gora nisu bogate zemlje i naravno da su zainteresovane da dobiju kapital, uključujući i ruski. One, naravno, ne žele da ruska mafija zauzme važne pozicije u njihovim ekonomijama i političkom životu, ali su im potrebne investicije. Deripaska je mnogo investirao, ne samo na Balkanu, već i širom Evrope. Stoga je situacija na Balkanu u tom smislu slična, na primer, onoj u Velikoj Britaniji. Mnogi ruski tajkuni ulažu mnogo više u Britaniji, nego na Balkanu. Britanska policija na to gleda sumnjičavo, pitajući se „Šta ovi Ruse rade ovde. Moramo da to kontrolišemo i zaustavimo“? Istovremeno, zvanični London blagonaklono gleda na ruski novac. Slična je situacija širom Evrope. Novac je novac. Ponekad su ekonomski interesi važniji nego političko i pravno podozrenje prema poreklu tog novca.
Rekao bih da izvor više od polovine ruskog novca investiranog na starom kontinentu nije baš najjasniji.
Fjodorov: Gasprom je veoma dobro poznat kao produžena ruka Kremlja. On se ne rukovodi samo ekonomskim interesima, već koristi neizvesnu situaciju u Evropi sa snabdevanjem energije i za određene političke ciljeve, kao instrument Kremlja.
Fjodorov: To je teško pitanje. Međutim, treba imati u vidu revoluciju u dobijanju gasa iz škriljaca, pre svega u SAD. Ovaj energent u tečnoj formi sada stiže u Evropu i sa Bliskog istoka, pre svega iz Katara. Ukoliko i u Evropi uzme maha proizvodnja gasa iz škriljaca, o čemu se u nekoliko zemalja intenzivno razgovara, onda će Južni tok biti ekonomski necelishodan. To je najveći izazov sa kojim se sada Moskva suočava jer je reč o veoma skupom projektu, a ako, istovremeno, cena gase zbog otkrića novog izvora za njegovo dobijanje – mislim na škriljce – počne dramatično da pada, to bi bio veliki udarac za Južni tok. Ako se ovaj gasovod sagradi, pitanje je koja će biti cena energenta za zemlje učesnice projekta, uključujući i sa Balkana. Situacija je u ovom trenutku nejasna.
Fjodorov: Sadašnja vojna i politička strategija Rusije prema Evropi, uključujući i Balkan, slična je onoj koju su sprovodili ruski carevi u XIX veku. Veoma je teško razdvojiti politički i ekonomski aspekt strategije Moskve. Ona koristi ekonomske instrumente, ne samo za ostvarivanje profita, već i određenih političkih ciljeva, odnosno povećanja uticaja u određenoj zemlji. Kada je reč o Balkanu, Rusija gleda na Srbiju, pa i Crnu Goru, kao na glavni mostobran u tom regionu iz istorijskih razloga. Mada je istorija u ovom slučaju bila prilično kontroverzna, imajući u vidu pre svega složene odnose tokom socijalističkog perioda. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Miloševićeva Srbija je bila glavni saveznik Moskve u regionu. Ja mislim da se do dana današnjih Kremlj nije odrekao starih snova o uticaju na Balkanu, u kontekstu XXI veka, jer smatra da ova oblast ima veliki geostrateški značaj. Nakon pada Miloševića, Moskvi je mnogo teže da ostvari takav uticaj u Srbiji, ali ona i dalje veruje da je to moguće. Kosovsko pitanje nije rešeno, odnosi Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana i dalje su složeni, pa Rusija nastoji da to kapitalizuje.
RSE: Interesantno je da je Crna Gora itekako računala na političku podršku Zapada u sticanju nezavisnosti 2006. godine, ali je ubzro nakon toga širom otvorila vrata ruskim investicijama. Ruski državljani su masovno kupovali nekretnine, a jedan od tajkuna Oleg Deripaska je kupio najveće preduzeće u zemlji – Aluminijumski kombinat u Podgorici. On se u međuvremenu povlači iz posla koji nije dobro funkcionisao jer je očito bilo ne baš transparentnih njegovih dilova sa domaćim vlastima. Smatra se da Podgorica plaća cenu jer je, navodno, Moskva ubedila Srbiju da prihvati nezavisnost Crne Gore.
Fjodorov: Kremlj nije naivan. On koristi i lukave političke igre u nastojanju da čak i neke nove članice NATO-a i EU pretvori u instrumente svog uticaja, kao što su baltičke zemlje. Rusiju je pre 10-tak godina uznemiravala činjenica da pojedini delovi bivšeg Sovjetskog Saveza mogu ući u Severno-atlantsku alijansu i EU. Međutim, ona nije mogla da zaustavi taj proces. Onda je promenila taktiku tako da sada nastoji da upotrebljava poluge koje ima na raspolaganju da bi ostvarila uticaj u tim zemljama, odnosno koristila ih kao svoju produženu ruku u EU i NATO-u. Stoga verujem da Rusija možda primenjuje isti scenario i u Crnoj Gori. Ona teži članstvu u Evropskoj uniji i NATO-u, koristi evro kao svoju valutu, ali, bez obzira na to, Rusi su veoma aktivni u njoj. Na taj način Moskva može da pokuša da utiče na evropske strukture, ako i kada Crna Gora postane članica ovih institucija. Isto se odnosi i na Srbiju. Ne verujem da Rusija može da spreči da Srbija uđe u EU, ali ako dodatno ekonomski ojača svoju poziciju u njoj, onda može ostvariti veći uticaj. Na primer, možda Gasprom prilično investira na Balkan da bi na taj način, između ostalog, uticao i na energetsku politiku Evropske unije, kao i potpisivanje energetskog protokola Brisela i Moskve. Dakle, ruska politika nije naivna, pa je samim tim i opasnija.
RSE: Mnogi gledaju na ruske investicije sa skepsom, ističući da je reč o tajkunima, netransparentnom kapitalu, pa čak i pranju novca.
Fjodorov: Ima u tome istine, ali novac je novac. Srbija i Crna Gora nisu bogate zemlje i naravno da su zainteresovane da dobiju kapital, uključujući i ruski. One, naravno, ne žele da ruska mafija zauzme važne pozicije u njihovim ekonomijama i političkom životu, ali su im potrebne investicije. Deripaska je mnogo investirao, ne samo na Balkanu, već i širom Evrope. Stoga je situacija na Balkanu u tom smislu slična, na primer, onoj u Velikoj Britaniji. Mnogi ruski tajkuni ulažu mnogo više u Britaniji, nego na Balkanu. Britanska policija na to gleda sumnjičavo, pitajući se „Šta ovi Ruse rade ovde. Moramo da to kontrolišemo i zaustavimo“? Istovremeno, zvanični London blagonaklono gleda na ruski novac. Slična je situacija širom Evrope. Novac je novac. Ponekad su ekonomski interesi važniji nego političko i pravno podozrenje prema poreklu tog novca.
Rekao bih da izvor više od polovine ruskog novca investiranog na starom kontinentu nije baš najjasniji.
RSE: Osim novca, čije poreklo nije najjasnije, Rusija u velikoj meri ulaže preko državni preduzeća, pre svega u energetskom sektoru. Na primer, Gasprom je na čelu projekta Južni tok. Da li to znači da takve investicije direktno prati i politička agenda.
Fjodorov: Gasprom je veoma dobro poznat kao produžena ruka Kremlja. On se ne rukovodi samo ekonomskim interesima, već koristi neizvesnu situaciju u Evropi sa snabdevanjem energije i za određene političke ciljeve, kao instrument Kremlja.
RSE: Ako i kada se izgradi gasovod Južni tok, koji treba da prođe i delom Balkana, da li će se znatno promeniti politički pejzaž u ovom delu sveta u korist Rusije?
Fjodorov: To je teško pitanje. Međutim, treba imati u vidu revoluciju u dobijanju gasa iz škriljaca, pre svega u SAD. Ovaj energent u tečnoj formi sada stiže u Evropu i sa Bliskog istoka, pre svega iz Katara. Ukoliko i u Evropi uzme maha proizvodnja gasa iz škriljaca, o čemu se u nekoliko zemalja intenzivno razgovara, onda će Južni tok biti ekonomski necelishodan. To je najveći izazov sa kojim se sada Moskva suočava jer je reč o veoma skupom projektu, a ako, istovremeno, cena gase zbog otkrića novog izvora za njegovo dobijanje – mislim na škriljce – počne dramatično da pada, to bi bio veliki udarac za Južni tok. Ako se ovaj gasovod sagradi, pitanje je koja će biti cena energenta za zemlje učesnice projekta, uključujući i sa Balkana. Situacija je u ovom trenutku nejasna.