U Crnoj Gori svakako značajan broj mladih ima zdrav apetit za duševnom hranom od koje zavisi razvoj kuturnog bića u čovjeku ali sagledavajući "širu sliku", postaje sasvim jasno da je poplava šunda i kiča dobila razmjere elementarne nepogode.
„Pažnja koja se posvećuje onome što čini emotivni sklop mladih - osmišljavanju i korišćenju njihovog slobodnog vremena je nedovoljna“, kaže profesor u podgoričkoj srednjoj Ekonomskoj školi i predsjednica Udruženja roditelja, Ljiljana Milonjić.
Ona navodi da način na koji se društvo odnosi prema mladima nije zadovoljavajuće.
„Zaboravili smo, ili bar veći dio škola je zaboravio, šta znači organizovati literarne sekcije, folklorne, dramske. Ako i ima nekih slobodnih aktivnosti, uglavnom su to sportske igre. Mladi su uglavnom u kafićima uz neku turbo-folk muziku. Oni sami kažu da u veče, i ako izađu, to su ili neke sedeljke po kućama i stanovima, ili su to neki izlasci u kafiće gdje se uglavnom sluša nekvalitetna muzika i gdje se populariše među njima i širi neka kultura koja je sve, samo ne kultura“, kaže Ljiljana Milonjić.
Govoreći o količini ponude najjeftinijeg vida zabave koja je, skoro u potpunosti, zauzela mjesto aktivnostima koje bi trebalo da razvijaju kulturni aspekt bića mladih ljudi, ali i intenzitet kojim mladi konzumiraju domaću popularnu muziku, koja se za razliku od nekada poznatih pravaca: rocka, popa ili šlagera - više ne može ni definisati, psihološkinja Aida Perović Ivanović kaže da je to dostiglo katastrofalne razmjere.
„Generalno mislim da je kulturni život mladih u Crnoj Gori dosta siromašan. Možemo to gledati i iz nekog ugla ponude, a možemo to gledati i iz ugla potražnje. Da li je mladima interesantno ovo što im se nudi? To je po meni jako negativno, taj trend koji je uzeo maha. To je neko hronično stanje kod naših mladih, kod ogromne većine. Prateći taj negativni trend, čekamo da dobijemo neke bolje kulturološke rezultate, ali slabo da ih možemo dobiti ako se oni odaju i ako su zadojeni onim što je kič, što je šund, što ne nudi nikakvu vrijednost samo po sebi, osim neku laganu zabavu“, ocjenjuje Aida Perović Ivanović
„Iako bi neko možda rekao: ponudite mladim ljudima infrastrukturu - oni će znati da je popune, ja mislim da to nije tačno", kaže srednjoškolska profesorka i predsjednica Udruženja roditelja Ljiljana Milonjić, odgovarajući na pitanje - šta bi nadležni državni organi i relevantne društvene institucije trebalo da preduzmu, da se stanje u oblasti kulturnog razvoja mladih poboljša.
Urušene su temeljne uloge koje imaju, prije svega porodica, a zatim i škola, koje bi trebalo da idu ka eksternom okruženju, a bojim se da je upravo u njima problem, rekla je Milonjić:
„Najmanje sam spremna da optužim društvo, državu, zajednicu, iako su debelo krivi. Prvo, porodica je ta koja je izgubila svoju istinsku ulogu, u smislu nuđenja sadržaja koji djetetu mogu da budu od koristi. I škola je izgubila sve, mimo redovne nastave, koju oni imaju na časovima. Kada bi se te dvije stvari podigle, onda bi se prosto napravio neki dodatni pritisak na institucije da se ponude neki sadržaji.“
Iako, sasvim izvjesno, ne predstavljaju reprezentativan uzorak, tri srednjoškolca koji govore o svom „kulturnom životu“, predstavljaju dobru ilustraciju problema kulturnog rahitisa mladih:
„Slabo izlazimo u pozorište. Nismo dovoljno zainteresovani za to. Na koncerte ponekada i odemo. Slušam rep i hop-hop. Slabije čitam, samo obaveznu literaturu u školi. Zadnje sam čitao 'Nečistu krv'.“
„U pozorištu ima predstava, samo što nisam u tom svijetu. Bio sam kao mali u pozorištu u Beogradu. Slabo ga reklamiraju. Čitam samo obaveznu lektiru. Ni na koncerte ne idem. Više sam na dočeku sportista.“
„Ponekada odem u bioskop. Muziku slušam, kao i većina. Ne čitam puno, samo lektiru. Volim Dučića.“
„Pažnja koja se posvećuje onome što čini emotivni sklop mladih - osmišljavanju i korišćenju njihovog slobodnog vremena je nedovoljna“, kaže profesor u podgoričkoj srednjoj Ekonomskoj školi i predsjednica Udruženja roditelja, Ljiljana Milonjić.
Ona navodi da način na koji se društvo odnosi prema mladima nije zadovoljavajuće.
„Zaboravili smo, ili bar veći dio škola je zaboravio, šta znači organizovati literarne sekcije, folklorne, dramske. Ako i ima nekih slobodnih aktivnosti, uglavnom su to sportske igre. Mladi su uglavnom u kafićima uz neku turbo-folk muziku. Oni sami kažu da u veče, i ako izađu, to su ili neke sedeljke po kućama i stanovima, ili su to neki izlasci u kafiće gdje se uglavnom sluša nekvalitetna muzika i gdje se populariše među njima i širi neka kultura koja je sve, samo ne kultura“, kaže Ljiljana Milonjić.
Govoreći o količini ponude najjeftinijeg vida zabave koja je, skoro u potpunosti, zauzela mjesto aktivnostima koje bi trebalo da razvijaju kulturni aspekt bića mladih ljudi, ali i intenzitet kojim mladi konzumiraju domaću popularnu muziku, koja se za razliku od nekada poznatih pravaca: rocka, popa ili šlagera - više ne može ni definisati, psihološkinja Aida Perović Ivanović kaže da je to dostiglo katastrofalne razmjere.
„Generalno mislim da je kulturni život mladih u Crnoj Gori dosta siromašan. Možemo to gledati i iz nekog ugla ponude, a možemo to gledati i iz ugla potražnje. Da li je mladima interesantno ovo što im se nudi? To je po meni jako negativno, taj trend koji je uzeo maha. To je neko hronično stanje kod naših mladih, kod ogromne većine. Prateći taj negativni trend, čekamo da dobijemo neke bolje kulturološke rezultate, ali slabo da ih možemo dobiti ako se oni odaju i ako su zadojeni onim što je kič, što je šund, što ne nudi nikakvu vrijednost samo po sebi, osim neku laganu zabavu“, ocjenjuje Aida Perović Ivanović
„Iako bi neko možda rekao: ponudite mladim ljudima infrastrukturu - oni će znati da je popune, ja mislim da to nije tačno", kaže srednjoškolska profesorka i predsjednica Udruženja roditelja Ljiljana Milonjić, odgovarajući na pitanje - šta bi nadležni državni organi i relevantne društvene institucije trebalo da preduzmu, da se stanje u oblasti kulturnog razvoja mladih poboljša.
Urušene su temeljne uloge koje imaju, prije svega porodica, a zatim i škola, koje bi trebalo da idu ka eksternom okruženju, a bojim se da je upravo u njima problem, rekla je Milonjić:
„Najmanje sam spremna da optužim društvo, državu, zajednicu, iako su debelo krivi. Prvo, porodica je ta koja je izgubila svoju istinsku ulogu, u smislu nuđenja sadržaja koji djetetu mogu da budu od koristi. I škola je izgubila sve, mimo redovne nastave, koju oni imaju na časovima. Kada bi se te dvije stvari podigle, onda bi se prosto napravio neki dodatni pritisak na institucije da se ponude neki sadržaji.“
Iako, sasvim izvjesno, ne predstavljaju reprezentativan uzorak, tri srednjoškolca koji govore o svom „kulturnom životu“, predstavljaju dobru ilustraciju problema kulturnog rahitisa mladih:
„Slabo izlazimo u pozorište. Nismo dovoljno zainteresovani za to. Na koncerte ponekada i odemo. Slušam rep i hop-hop. Slabije čitam, samo obaveznu literaturu u školi. Zadnje sam čitao 'Nečistu krv'.“
„U pozorištu ima predstava, samo što nisam u tom svijetu. Bio sam kao mali u pozorištu u Beogradu. Slabo ga reklamiraju. Čitam samo obaveznu lektiru. Ni na koncerte ne idem. Više sam na dočeku sportista.“
„Ponekada odem u bioskop. Muziku slušam, kao i većina. Ne čitam puno, samo lektiru. Volim Dučića.“