Kako vlast u Srbiji vaspitati za demokratiju

Predsednika Srbije Borisa Tadića Brisel je pozvao da pokaže odlučnost i „lidersku sposobnost“ kako bi što pre obezbedio uslove za nastavak dijaloga Beograd-Prištna. Takav apel poslala je u ponedeljak Visoka predstavnica Evropske unije Catherine Ashton.

Do nastavka dijaloga verovatno će i doći jer za manje od mesec dana Brisel donosi odluku o kandidatskom biti ili ne biti Srbije, ali ugrađeni deficit volje vladajuće klase da probleme rešava i zemlju hrabro vodi u reformske promene razlog je za skepsu da će u toj, ali i svim drugim oblastima do istinskog napretka doći.

Nema elementarne pristojnosti, primećuju politički komentatori ovih dana, da se građanima Srbije prizna da Vlada u svojim redovima nema jedinstvo u pogledu podrške Deklaraciji o Kosovu, nego se umesto toga taj papir, čiji je značaj do pre samo par dana opisivan u krešendo tonovima, odjednom bagatelizuje u stilu - dobro bi bilo da ga ima, ali može se i bez njega.

Na opštijoj ravni nije ostalo neprimećeno da je umetnost koju su sve srpske vlasti u poslednjoj deceniji razvijale – svojevrsna hiperaktivna simulacija reformizma, dok su u realnom životu zapravo cementirale sistem koji je do perfekcije doveo miloševićevsku matricu vlasti, moći i kontrole.

Koliko puta je već ponovoljeno da zakoni postoje jer su pod paskom Brisela morali da se donesu, ali da se ne sprovode, da su nezavisne institucije kontrole tu, ali da nemaju ni kapacitete za rad ni uticaj na nosioce vlasti; da je parlament kao najviši organ vlasti potpuno obesmišljen partokratskim diktatom i seljenjem ingerencija u neizabrani - pa prema tome - i nezakoniti centar odlučivanja kojim upravljaju „svi Predsednikovi ljudi“ – školski drugovi i prijatelji iz mladosti.

Čije marketinške kompanije, by the way – šta to beše sukob interesa? - bez tendera otkupljuju, preprodaju i popunjavaju lavovski deo državnog televizijskog prostora.

Nema, zaista, mesta čuđenju u ovakvoj kulturi prihvatanja korupcije, kako je srpsko društvo opisao Stalni koordinator UN u Srbiji, što je još uvek politički tabu procesuiranje pripadnika najviše političke kaste zbog korupcije i zločina protiv opšteg interesa; što Tužilaštvo, iako postoje dve krivične prijave protiv njega - ne proziva, recimo, bivšeg guvernera i ministra Mlađana Dinkića jer nije vratio pokradeni novac građana Srbije sa Kipra.

Zato niko ne postavlja pitanje šta je sa najmanje 55 milijardi evra donacija koje su se slile u Srbiju u poslednjih deset godina i ima li to ikakve veze sa spiskom od 200 imena srpskih biznismena i političara koji je nemačka kancelarka Angela Merkel, prema medijskim napisima koji se pozivaju na diplomatske izvore, iza zatvorenih vrata predala predsedniku Borisu Tadiću prilikom svoje nedavne posete Srbiji.

Građani Srbije, iako pauperizovani, nisu progutali političke spinove onih koji njima vladaju. Kako svedoči i naša kratka anketa sa Beograđanima – oni nemaju nikakve iluzije o svojoj vlasti:

"Propast!"
"Šta je istina? Istina je kako živimo."
"Opsednuti su samim sobom, bore se da se dopadnu biračima, a ne za dobrobit svojih građana."
"Koje odluke naša politička ne donosi, a trebalo bi da donosi?"
"Kao prvo, da nesposobni po cenu života ne smeju da odlučuju."
"Znate u šta jedino verujem što nam govore sa ekrana? U vremensku prognozu, sve drugo što govore istinu nije ni okrznulo."

Roblje, raja i parije

Osvajanje i održavanje gole vlasti čak i po cenu masovnog ekonomskog i bio-socijalnog umorstva miliona građana – jedini je cilj koji ovdašnja vlast ima i bez zaista robusnog evropskog pritiska koji će se obrušiti na nju neće se dogoditi „sanaderizacija Srbije“.

Pošto takvog pritiska još nema, vladajuća skupina je prilično komotna. Sistem kontrole je potpun, otpora nema i zato ona ne mora ništa da radi, a kamoli da donosi nepopularne odluke.

Kontroliše čak i takozvanu opoziciju, sklapajući dogovore i dilove sa njom. Da se upravo takav sistem napravi i jeste bio cilj, ocenjuje Verica Barać, predsednica Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije.

„Naša vlast nema potrebu bilo šta da uradi jer ona je sebe potpuno obezbedila. Mi imamo izvršnu vlast i očigledne dogovore i sa onim što se kod nas uslovno zove opozicija. Oni kotrolišu sve – medije, institucije – pa se zato ponašaju najkomotnije što mogu. A to je i bio njihov cilj još od 2000. godine – da restauriraju jedan sistem koji to omogućava. Taj sistem su, zapravo, uz pomoć novih koji su se pojavili iz takozvanog demokratskog bloka, gradili moćni ljudi iz Miloševićevog režima“, kaže Baraćeva.

I sociološkinja Zagorka Golubović mišljenja je da je osvajanje i ostajanje na vlasti, sa izuzetkom pokojnog premijera Zorana Đinđića, bio zajednički cilj svih koji su se izmenjali na vrhu zemlje u poslednjih deset godina, ali uzroke tome vidi i u tradicionalnom zaziranju i strahu srpskog antroposa od promene.

Istraživši taj fenomen i u svojoj poslednjoj knjizi „Kako kalimo demokratiju – šta nismo naučili“, ona je došla do uverenja da ni aktuelna ni buduća vlast, ako dođe do radikalne smene, neće imati smelosti da na dnevni red stavi promene.

“Mi nismo narod koji je istorijski navikao na to da se stvari stalno moraju preispitivati i menjati. Pre ćemo zadržati staro jer ga znamo, a ono novo ne znamo i prema njemu smo skeptični. Ja sam to ispitivala i evo do čega smo došli: ako pitate čak i one koji su se izjašnjavali za promene da li bi se i oni uključili u te promene, vidite da oni to ostavljaju drugima, to jest političarima. A na pitanje zašto se i oni ne uključe odgovaraju uglavnom da su neomoćni. Dakle, postoji jedan defetizam, ugrađen u našu istorijsku strukturu. Pa, nismo mi slučajno dugo bili roblje, raja – i nismo slučajno i dan danas parije”, ocenjuje Zagorka Golubović.