Žene na mjestu gdje su sahranjeni njihovi članovi porodica ubijeni u selu Memići kod Zvornika, juni 2011
Suđenja u Beogradu: Ko su osuđeni i optuženi za zločine u Zvorniku
U Beogradu je protekle nedelje nastavljeno suđenje trojici optuženih za ratni zločin nad bošnjačkim civilima u Zvorniku 1992. godine, poznato kao predmet "Zvornik 3", pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu.
Tužilaštvo za ratne zločine tereti Darka Jankovića, Sašu Ćilerdžića i Gorana Savića da su, kao pripadnici dobrovoljačke jedinice "Pivarskog“ u okviru TO Zvornik, od maja do jula 1992. godine, lišili života najmanje 14 bošnjačkih civila, psihički ih i fizički mučili, telesno povređivali, zlostavljali i nečovečno prema njima postupali u Domu kulture “Čelopek”, na poljoprivrednom dobru “Ekonomija” i u fabrici “Ciglana”. Završne reči tužilaštva i odbrane će se čuti 7. i 8. decembra.
Za zločine u Podrinju u dva prethodna odvojena procesa pod nazivom Zvornik 1 i Zvornik 2, od novembra 2005. godine, vodio se poseban krivični postupak u Beogradu, protiv sedam lica.
S obzirom na razmere zločina u Podrinju postavlja se pitanje ko su osuđeni i optuženi u tri beogradska procesa. Gojko Pantović prati suđenje u ime Fonda za humanitarno pravo:
„Svi dobrovoljci koji su optuženi u ’Zvorniku 1’ i u ’Zvorniku 3’ su doborvoljci koji su, ja mislim, bili iz Kraljeva. Dakle, svi su Srbi sa ove strane. Radi se samo u ’Zvorniku 2’ o Brnaku Grujiću i Branku Popoviću, oni su bili funkcioneri u smislu da je jedan bio bivši predsednik opštine Zvornik, a drugi bio bivši komandant TO Zvornik. Definitivno u ovim predmetima
"Definitivno u ovim predmetima su utvrđene neke materijalne činjenice koje mogu dalje voditi do lica koja su bila na znatno većim funkcijama", kaže Gojko Pantović.
su utvrđene neke materijalne činjenice koje mogu dalje voditi do lica koja su bila na znatno većim funkcijama i koja su po samoj logici stvari morala znati i morala odgovarati za stvari koje su se dešavale.“
Podsetimo, prvostepena presuda u predmetu "Zvornik 1“ izrečena je juna 2008. godine, kojom su Dragan Slavković, Ivan Korać i Siniša Filipović pravnosnažno osuđeni na ukupno 24 godine zatvora.
U predmetu "Zvornik 3“, novembra 2010. godine, prvostepeno su osuđeni opštinski funkcioneri Branko Grujić na šest, a Branko Popović na 15 godina zatvora.
Slušate neka od svedočenja podrinjiskih Bošnjaka koji su bili krivi jer su se našli gde im nije bilo mesto, prema granicama zamišljenih srpskih zemalja koje je na terenu zločinima iscrtavao Željko Ražnjatović Arkan, Miloševićev ratni heroj, i njemu slični. Slušate Bošnjaka koji čita imena žrtava iz svoje porodice:
„Ja sam Krupinac Osman, zvani Tome. Izgubio sam dva sina, izgubio ženu.“
„Zovem se Mujanović Zlatija. Jedna sam od preživjelih velikog masakra, 39 je izginulo.“
„Iz ove kuće jedan mi amidžić, iz ove ovamo osmero iz kuće - Sanudin, Idriz, Azra, Senija i Alen.“
„Dragan je uzeo pušku i počeo da puca po narodu. Ja sam tu stajala i počela sam da bježim.“
Pošteđeno samo jedno selo
Podsetimo: u proleće 1992. godine srpske snage zauzele su Zvornik. U nekoliko prolećnih meseci Podrinje je bilo mesto najstrašnijih zločina. Ubijanje, zlostavljanje, proterivanje Bošnjaka.
Pored lokalnih Srba, u tome su učestvovali, prema svedočenjima žrtava, pripadnici dobrovoljačkih jedinica iz Srbije - zloglasni Arkanovci, Šešeljevci, Žute ose, jedinice Pivarskog ... Sve se događalo tik uz granicu. Sa jedne strane Drine život je tekao - žetva, setva, ispaša, lov, ribolov, svadbe, sahrane.. svakodnevni život.
Sa druge strane Drine - užas.
Zvornik
Jedno bošnjačko selo je u celom haosu bilo pošteđeno. Kozluk. Istakli su srpsku zastavu kao znak lojalnosti srpskoj vlasti. Izbegli su ubistva, ali je nešto manje od 2.000 meštana, Bošnjaka, proterano. Novinar Vlado Mareš 13 godina kasnije snimio je dokumentarni film sa ironičnim naslovom „Deportacija - nagrada za lojalnost“:
„U Srbiju su prebačeni autobusima. Celo selo strpali u te autobuse i prevezli ih do Loznice, tu su ih držali jedno vreme, a onda ih sve strpali u pripremljenu, organizovanu, aranžiranu kompoziciju, u jedan putnički voz...“
RSE: Isto iz Srbije?
Mareš: Iz Srbije, da. Ne može voz da padne s neba, neko je morao da im da ceo voz, prazan putnički voz, da bi strpali te ljude u njega da bi ih deportovali. Prevezli su ih u Suboticu. A u Subotici se ih prevezli na stanicu Palić i tu ih držali opet u vozu nekoliko dana. E onda su ih držali jedno vreme u tom kampu i onda su ih prevezli, opet vozom, u Mađarsku.
RSE: Da li se sudilo nekome za to?
Mareš: Jeste. Ta priča je deo slučaja Zvornik.
RSE: A da li je bilo reči o odgovornosti Beograda i Srbije?
Mareš: Nije. Nažalost, to niko nije ni pomenuo, a koliko znam niko nije ni pokazao interes da se to ispita do kraja, da se vidi otkud ta veza sa železnicom, kako je to sve uopšte moglo da se uradi.
Na internetu danas možete natrčati na snimak pesme posvećene „srpskom gradu Zvorniku“. Pobedničku pesmu prate slike pitomog, živopisnog gradića i okoline, da bi povremeno istrčale radikalska obeležja i fotografije haških optuženika - Šešelja, Karadžića...
„Tebe niko nikad uzet neće
srpski grade od četristo treće...“
Hladnim, enciklopedijskim podacima rečeno, Zvornik je danas grad u delu BiH koji se zove Republika Srpska. 1992. godine je imao 81.000 stanovnika, danas 60.000. Bošnjaka je bilo 1992. godine 59 odsto, danas 31 procenat. Srba je 1992. godine bilo 38 odsto, danas 69 procenata.
